Kosmos

Karl Segan KOSMOS

Karl Segan

Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijović Urednik izdanja Radivoje Mikić Tehnički urednik Jasmina Zivkovic

KOSMOS

NARODNA KNJIGA ALFA 2001.

Naslov originala Carl Sagan COSMOS Preveo s engleskog Zoran Živković

Posvećeno En Drajan Ova publikacija u celini ili u delovima ne srne se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržava autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

U ogromnosti prostora i neizmerju vremena radost je moja što delim jednu planetu i jedno razdoblje sa Eni.

Dugujemo zahvalnost sledećim institucijama zato što su nam odobrile da preuzmemo ranije već objavljen materijal: 'American Folklore Society': odlomci iz 'Chukchee Tales' Voldemara Borgorasa iz Journal of American Folklore, tom 41 (1928). Preuzeto po odobrenju 'American Folklore Society'. 'Ballantine Books': ilustracija Darela K. Svita za korice knjige Red Planet Roberta A. Hajnlajna, copyright  1949 by Robert A. Heinlein, obnovljen 1976 by Robert A. Heinlein. Ilustracija Majkla Vilena za koricu knjige With Friends Like These... Alena Dina Fostera, copyright  1977 by Alan Dean Foster. Ilustracije braće Hildebrant za koricu knjige Stellar ScienceFiction Stories 2, prireivač DžudiLin del Rej, copyright  1976 by 'Random House, Ine'. Sve pomenute knjige objavila je 'Ballantine Books', odeljak 'Random House, Ine', preuzeto po odobrenju. Grad Baje: prizor sa Tapisserie de Bayeux', reprodukovan je po posebnom ovlašćenju grada Ba jea. 'CoEvolution Quarterly': deo Kompjuterske fotokarte galaksija,  'CoEvolution Quarterly'. (Pouzećem po ceni od pet dolara od CoEvolution Quarterly, Box 428, Sausalio, SA 94966) 'J. M. Dent and Sons, Ltd.': odlomci iz knjige Dž. M. Rodvelovog prevoda Korana ('An Everyman's Library Series'). Preuzeto po odobrenju 'J. M. Dent and Sons, Ltd.' 'J. M. Dent and Sons, Ltd.' i 'E. P. Dutton': odlomak iz knjige Pensees Bleza Paskala, prevod V. F. Trotera ('An Everyman's Library Series'). Preuzeto po odobrenju izdavača u Sjedinjenim Državama 'E. P. Dutton', odnosno izdavača u Engleskoj 'J. M. Dent and Sons, Ltd.' 'Encyclopedia Britannica, Inc.': navod Isaka Njutna {Optics), navod Žana Batista Furijea (Analytic Theory of Heat) i Pitanje koje je Anaksimen uputio Pitagori (oko 600. godine pre nove ere). Preuzeto po odobrenju 'Great Books of the Western World', copyright  1952 by 'Encyclopedia Britannica, Inc.' 'Harvard University Press': navod Demokrita iz Abdere uzet iz Loeb Classical Library. Preuzeto po odobrenju 'Harvard University Press'. 'Indiana University Press': odlomci iz Ovidijeve knjige Metamorphoses, prevod Rolfa Hamfrisa, copyright 1955 by 'Indiana University Press'. Preuzeto po odobrenju izdavača. 'Liveright Publishing Corporation': stihovi iz The Bridge, poeme Harta Krejna, po odobrenju 'Li veright Publishing Corporation'. Copyright 1933,  1958, 1970 by 'Liveright Publishing Corporation'. 'Oxford University Press': odlomak iz knjige Zurvan: A Zoroastrian Dilemma R. Č. Cehnera ('Clarendon Press'  1955). Preuzeto po odobrenju 'Oxford University Press'. 'Penguin Books. Ltd.': jedan stih iz Enuma Elish, Sumer, u knizi Poems of Heaven and Hell from Ancient Mesopotamia, prevod N. K. Sandarsa ('Penguin Classics', 1971). Copyright  N. K. San dars, 1971. Dvanaest stihova Lao Cea iz dela Tao Te Ching, prevod D. C. Laua (Penguin Classics, 1963). Copyright  D. C. Lau, 1963. Preuzeto po odobrenju 'Penguin Books, Ltd.'. 'Pergamon Press, Ltd.': odlomci iz knjige Giant Meteorites J. L. Krinova. Preuzeto po odobrenju 'Pergamon Press, Ltd.'. 'Simon and Schuster, Inc.': navod iz Bhagavatgite iz knjige Lawrence and Oppenheimer Njula Fara Dejvisa (1968, strana 239) i odlomak iz Arhimedovog dela The Sand Reckoner uzet iz The World of Mathematics Džejmsa Njumena (1956, tom 1, strana 420). Preuzeto po odobrenju 'Simon and Schuster, Inc.'. 'Simon and Schuster, I n e ' i 'Bruno Cassirer, Ltd.': navod iz The Last Temptation of Christ Niko sa Kazancakisa. Preuzeto po odobrenju izdavača u Sjedinjenim Državama, 'Simon and Schuster, I n e ' i izdavača u Engleskoj, 'Bruno Cassirer (publishers), Ltd.', Oksford. Copyright  1960 by 'Simon and Schuster, Inc.'.

Karl Segan

8 •

"The University of Oklahoma Press': odlomci iz dela Popol Vuh: The Sacred Book of the Ancient Quiche Maya Adrijana Resinosa, 1950. Copyright  1950 by 'University of Oklahoma Press'. Preuzeto po odobrenju 'University of Oklahoma Press'.

OSTALA DELA KARLA SEGANA Broca's Brain (Brokin mozak): Razmišljanja o romantičnosti nauke. The Dragons of Eden (Rajski zmajevi): Umovanje o razvoju čovekove inteligencije. Murmurs of Earth {Zagori Zemlje): Meuzvezdana ploča na 'Vojadžeru' (sa F. D. Drejkom, En Drajan, Timotijem Ferisom, Jonom Lombergom i Lindom Salcmen Segan). The Cosmic Connection (Kosmička veza): Vanzemaljska perspektiva. Other Worlds {Drugi svetovi). Mars and the Mind of Man {Mars i čovekov um) (sa Rejom Bredberijem, Arturom Č. Klarkom, Brusom Marejom i Volterom Salivenom). Intelligent Life in the Universe {Razumni život u vaseljeni) (sa J. S. Sklov skim). Communication with Extraterrestrial Intelligence {Komuniciranje sa vanze maljskim razumom /prireivač/). UFOs (NLOi): Naučna rasprava (prireivač, sa Torntonom Pejdžom).

UVOD

Doći će vreme kada će pomna istraživanja, sprovoena tokom dugih razdoblja, izneti na svetlost dana stvari koje sada leže skrivene. Jedan životni vek, čak i kad bi potpuno bio posvećen nebu, ne bi bio dovoljan da se izuči tako ogroman predmet... Stoga će se to znanje steći tek posle dugog niza epoha. Doći će vreme kada će naši potomci biti zapanjeni činjenicom da mi nismo znali stvari koje su njima same po sebi jasne... Mnoga otkrića sačuvana su za potonja razdoblja, kada spomeni na nas već budu izbledeli. Naš svet bio bi turoban i ništavan kada svakoj epohi ne bi nudio nešto novo za istraživanje... Priroda ne otkriva svoje tajne odjednom i svima. Naturales quaestiones, Seneka, VII knjiga, prvi vek U starim vremenima, u svakodnevnom razgovoru i običajima, sasvim banalni ovozemaljski dogaaji dovoeni su vezu sa najvećim kosmičkim zbivanjima. Lep primer u ovom smislu jeste jedna bajalica protiv crva, za koje su Asirci pre tri hiljade godina smatrali da izazivaju zubobolju. Ona počinje nastankom Vaseljene, a završava se lekom protiv zubobolje: Pošto je Anu stvorio nebesa, a nebesa stvorila zemlju, a zemlja stvorila reke, a reke stvorile kanale, a kanali stvorili močvare, a močvare stvorile crva,

10 •

Karl Segan

crv izie pred Šamaša, plačući, a suze mu se slivahu pred Eu: „Šta ćeš mi dati za jelo, šta ćeš mi dati za piće?" „Daću ti suvih smokava i kajsija." „Šta će mi to? Suve smokve i kajsije! Podigni me medu zube, da obitavam u desnima!" Neka te Ea zgromi svojom moćnom rukom, o crve, zato što si to poželeo! (Bajalica protiv zubobolje.) Lek: Slabo pivo... i ulje izmešaj; Bajalicu tri puta kaži, a onda stavi lek na zub. Naši preci silno su želeli da dokuče svet, ali za to im je nedostajao pravi metod. Zamišljali su da je Vaseljena mala, prijatna i ureena, kao i da su sile što upravljaju njome bogovi poput Anua, Ee i Šamaša. U toj Vaseljeni ljudi su igrali važnu, ako ne i središnju ulogu. Bili smo prisno povezani sa svom ostalom prirodom. Lečenje zubobolje slabim pivom počivalo je na najdubljim kosmološkim tajnama. Danas raspolažemo jednim moćnim i elegantnim sredstvom za dokučiva nje Vaseljene, metodom čiji je naziv nauka; ona nam je otkrila jednu tako drevnu i tako ogromnu Vaseljenu da spram nje svi ljudski poslovi na prvi pogled izgledaju beznačajni. Udaljili smo se od Kosmosa. On je postao dalek i bez uticaja na našu svakodnevicu. Ali nauka je ustanovila ne samo da se Vaseljena odlikuje zapanjujućom, ushićujućom veličanstvenošću, ne samo da je dostupna čovekovom razumevanju, već i da smo mi, u jednom krajnje stvarnom i dubokom smislu, deo tog Kosmosa, da nas je on iznedrio, da nam je sudbina neraskidivo povezana sa njim. Najtemeljnija ljudska zbivanja, kao i ona nej beznačajnija, sežu do Vaseljene i njenog nastanka. Ova knjiga posvećena je razmatranju te kosmičke perspektive.

Kosmos

• 11

Tokom leta i jeseni 1976. učestvovao sam sa još stotinu kolega naučnika u istraživanju planete Mars, kao član ekipe koja je analizirala snimke dobije ne sa lendera letelica 'Viking'. Prvi put u ljudskoj istoriji dva svemirska vozila spustila su se na površinu jednog drugog sveta. Ishodi, o kojima se podrobnije govori u petom poglavlju, bili su spektakularni, a istorijski značaj misije sasvim očigledan. Pa ipak, široka publika gotovo da ništa nije doznala o ovom velikom dogaaju. Novine su mu posvetile sasvim malo pažnje; televizija je gotovo potpuno prenebregla ćelu stvar. Kada je postalo izvesno da neće biti dat konačan odgovor na pitanje ima li života na Marsu, zanimanje je još više splasnulo. Nesigurnosti nisu nailazile na razumevanje. Kada smo ustanovili da je nebo Marsa, u stvari, ružičastožuto, a ne plavo, kako je u prvi mah pogrešno bilo izvešteno, okupljeni novinari dočekali su ovu ispravku horom zvižduka  oni su želeli da Mars bar u ovom pogledu bude sličan Zemlji. Smatrali su da će zanimanje publike za Mars početi naglo da opada ako se bude ispostavljalo da je on sve manje nalik na Zemlju. Predeli na Marsu su, meutim, očaravajući, a pred vidicima koji se pružaju na njemu zastaje dah. Bio sam ubeen, na osnovu vlastitog iskustva, da postoji ogromno globalno zanimanje za istraživanje planeta, kao i za mnoge srodne predmete naučnog izučavanja  kao što su nastanak života, Zemlja i Kosmos, traganje za vanze mlajskom inteligencijom, naša povezanost sa Vaseljenom. Takoe sam bio uve ren da se ovo zanimanje može veoma podstaći posredstvom najmoćnijeg medija javnog komuniciranja, televizije. Istog mišljenja bio je i B. Džentri Li, upravnik odeljenja za analizu podataka i planiranje misija 'Viking', čovek izuzetnih organizacionih sposobnosti. Odvažno smo odlučili da ovim povodom nešto sami preduzmemo. Li je predložio da osnujemo proizvodnu kompaniju posvećenu širenju nauke na zanimljiv i dostupan način. Tokom potonjih meseci razmotrili smo izvestan broj projekata. Ubedljivo najzanimljiviji predlog potekao je od televizijske stanice KCET iz Los Anelesa, koja pripada mreži javne televizije. Konačno je postignut dogovor da se pristupi radu na televizijskoj seriji od trinaest epizoda, koja bi bila usredsreena na astronomiju, ali bi istovremeno sagledavala stvari i iz najšireg ljudskog ugla. Bilo je zamišljeno da se obraća laičkoj publici, da u vi zuelnom i muzičkom pogledu bude prvorazredna, kao i da u podjednakoj me ri deluje na um i osećanja. Obavili smo razgovore sa finansijerima, angažova li smo izvršnog producenta, i tako smo počeli trogodišnji projekat pod nazivom Kosmos. U času kad ovo pišem procenjujemo da će seriju širom sveta vi

12 •

Karl Segan

deti sto četrdeset miliona ljudi, odnosno tri odsto žitelja planete zemlje. Pošli smo od pretpostavke da je gledalište znatno inteligentnije nego što se obično smatra; da najdublja naučna pitanja o prirodi i nastanku sveta pobuuju zanimanje i znatiželju ogromnog broja ljudi. Razdoblje u kome živimo veliko je raskršće naše civilizacije, a možda i naše vrste. No, ma kojim putem da krenemo, sudbina nam je neraskidivo povezana sa naukom. Razumevanje nauke za nas je od suštinske važnosti, budući da nam od toga zavisi sam opstanak. Osim toga, nauka pruža zadovoljstvo; evolucija se postarala za to da uživamo u razumevanju  oni koji razumeju, naime, imaju više izgleda za opstanak. Televizijska serija Kosmosi ova knjiga predstavljaju ogled za koji se nadamo da će uspeti da dočara deo zamisli, metoda i radosti nauke. Knjiga i televizijska serija raene su zajedno. U izvesnom smislu svaka od njih temelji se na onoj drugoj. Mnoge ilustracije u ovoj knjizi uzete su iz izvrsnog vizuelnog materijala pripremljenog za televizijsku seriju. Ali knjiga i televizijska serija imaju donekle različitu publiku i odlikuju se drugačijim pristupom. Jedna od velikih vrlina knjige jeste to što čitaocu omogućava da se često vraća na nejasne ili teške delove; sa usavršenjem tehnologije videokaseta i videoploča, ovo odskora počinje da biva izvodljivo i sa televizijom. Pisac uživa znatno veću slobodu u odreenju opsega i dubine razmatranja date teme u jednom poglavlju nego televizijski autor, kome na raspolaganju stoji prokru stovskih pedeset osam minuta i trideset sekundi efektivnog programa, bez reklamnih umetaka. Ova knjiga seže znatno dublje u mnoge teme nego televizijska serija. Postoje teme o kojima se raspravlja u knjizi, ali ne i u televizijskoj seriji  i obrnuto. U trenutku kad ovo pišem još je neizvesno da li će u televizijsku verziju biti uvršćen niz crteža Alise i njenih prijatelja u uslovima snažne i slabe sile teže, raen po uzoru na radove ser Džona Tenijela. Drago mi je što su te divne ilustracije jednog izvrsnog umetnika, Brauna, našle mesto ovde, zajedno sa prigodnim tekstom. Sa druge strane, ovde se ne javlja podrobno prikazivanje Kosmičkog kalendara, koje je dato u televizijskoj seriji  delimično i zato što se o ovoj temi već raspravlja u mojoj knjizi Rajski zmajevi; isto tako, ovde ne govorim opširno o životu Roberta Gadarda zato što sam njemu posvetio jedno poglavlje u knjizi Brokin mozak. Ali svaka epizoda televizijske serije u velikoj meri se poklapa sa odgovarajućim poglavljem iz ove knjige; bio bih srećan kad bi zadovoljstvo u gledanju, odnosno u čitanju, bilo osnaženo potonjim čitanjem, odnosno gledanjem.

Kosmos

• 13

Zbog jasnoće, u izvesnom broju slučajeva o nekoj zamisli govori se u više navrata  ona se najpre pominje ovlaš, da bi kasnije bila podrobnije razraena. Tako, na primer, u prvom poglavlju dat je opširan uvod u prirodu ko smičkih tela, a iscrpnije je reč o njima dalje u knjizi; isto važi i kada su po sredi mutacije, encimi i nukleinske kiseline, o kojima se prvi put govori u drugom poglavlju. U nekoliko slučajeva, hotimice je odstupljeno od hronološkog redosleda. Primera radi, zamisli starih grčkih naučnika izložene su u sedmom poglavlju, dok je o Johanu Kepleru reč već u trećem. Ovo sam učinio stoga što smatram da se sud o Grcima najbolje može doneti tek pošto se vidi kakva su oni dostignuća zamalo propustili da ostvare. S obzirom na to da je nauka nerazdvojivi deo sveukupnog ljudskog pre galaštva, o njoj se ne može raspravljati bez ponekad površnog, a ponekad suštinskog dovoenja u vezu sa izvesnim brojem društvenih, političkih, religijskih i filozofskih nazora. Čak se i pri snimanju jedne televizijske serije o nauci nailazilo na poteškoće uzrokovane globalnom zaokupljenošću vojnim delat nostima. Prilikom simuliranja istraživanja Marsa u Mohavskoj pustinji, uz ko rišćenje modela lendera letelice 'Viking' u prirodnoj veličini, često su nas prekidali naleti aviona vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Američkih Država, an gažovanih u bombarderskim vežbanjima na obližnjem poligonu. U Aleksandri ji, u Egiptu, svakog jutra od devet do jedanaest, naš hotel bio je meta na kojoj su pripadnici egipatskih vazduhoplovnih snaga vežbali mitraljiranje u brišu ćem letu. Na Samosu, u Grčkoj, tek smo u poslednjem trenutku dobili dozvolu za snimanje na bilo kom mestu na ostrvu zbog manevara jedinica NATO pakta, kao i zbog graenja mreže podzemnih i brdskih utvrenja za artiljeriju i tenkove. U Cehoslovačkoj, korišćenje vokitokija za organizacione potrebe prilikom snimanja na nekom seoskom putu privuklo je pažnju jednog lovačkog aviona čeških vazduhoplovnih snaga, koji je stao da kruži iznad nas, sve dok mu na češkom nisu pružena uveravanja da nije posredi nikakvo ugrožavanje nacionalne bezbednosti. U Grčkoj, Egiptu i Cehoslovačkoj agenti državnih službi bezbednosti na svakom koraku pratili su našu filmsku ekipu. U Kalugi, u Sovjetskom Savezu, želeli smo da snimimo materijal za predvieno izlaganje o životu ruskog pionira astronautike Konstantina Ciolkovskog, ali smo u tome osujećeni; kako smo kasnije saznali, uzrok ovome bila su suenja disidentima koja je trebalo da se održe u tom mestu. Naši snimatelji nailazili su na veliku predusretljivost u svakoj zemlji koju smo posetili; ali takoe se svuda ose ćala globalna vojna prisutnost, strah u srcima nacija. Ovo iskustvo osnažilo je

14 •

Karl Segan

moju rešenost da kad god je to potrebno razmatram i društvena pitanja, kako u seriji, tako i u knjizi. Suština nauke je u činjenici da ona ispravlja samu sebe. Ishodi novih ogleda i nove zamisli postojano rešavaju stare tajne. Na primer, u devetom poglavlju raspravlja se o okolnosti da Sunce, kako izgleda, stvara premalo neobičnih čestica koje se nazivaju neutrini. Navedena su i neka predložena objašnjenja. U desetom poglavlju raspravlja se o tome da li u Vaseljeni ima dovoljno materije da se obustavi razuivanje dalekih galaksija, kao i da li je Vaseljena beskrajno stara, što bi značilo da uopšte nije stvorena. Možda su u obe ove nedoumice malo više svetlosti u meuvremenu uneli ogledi Frederika Rajnsa sa Kalifornijskog univerziteta, koji smatra da je otkrio (a) da se neutrini javljaju u tri različita stanja, od kojih su samo u jednom dostupni neutrinskim teleskopima kojima se izučava sunce; (b) za razliku od svetlosti, neutrini posedu ju masu, tako da sila teže svih neutrina u svemiru može da doprinese zatvaranju Kosmosa, odnosno sprečavanju da se on zauvek širi. Potonji ogledi poka zaće da li su ove zamisli ispravne. Ali one valjano predočavaju neprekidno i pomno preispitivanje stečenih znanja, što je od temeljne važnosti za naučno pregalaštvo. Kada je posredi jedan projekat ove veličine, nemoguće je izraziti zahvalnost svima koji su na neki način doprineli njegovom ostvarenju. No, neka imena naprosto se ne mogu zaobići. Tu je pre svih B. Džentri Li; zatim televizijska ekipa serije Kosmos, na čelu sa glavnim producentima Džefrijem Hajns Stajlsom i Dejvidom Kenardom i izvršnim producentom Edrijanom Malunom; pa umetnici Jon Lomberg (koji je odigrao ključnu ulogu u prvobitnim projektima i organizovanju rada na vizuelnom materijalu za Kosmos), Džon Elison, Adolf Šaler, Rik Sternbah, Don Dejvis, Braun i En Norsija; konsultanti Donald Goldsmit, Oven Džindžerič, Pol Roks i Dajana Akerman; Kameron Bek; uprava KCETa, a posebno Greg Andorfer, koji nam je prvi izložio ponudu ove kompanije, Čak Alen, Vilijem Lemb i Džejms Loper; tu su i finansijeri i koproducenti televizijske serije Kosmos, meu kojima su 'Atlantic Richfield Company', 'Corporation for Public Broadcasting', 'Artur Vining Davis Foundations', 'Alfred P. Sloan Foundation', 'British Broadcasting Corporation' i 'Polytel International'. Ostali koji su pomagali oko prireivanja činjeničkog materijala ili oko pristupa navedeni su na kraju knjige. Razume se, meutim, da je krajnja odgovornost za sadržinu knjige moja. Dugujem zahvalnost osoblju izdavačke kuće 'Random House', a naročito urednici En Fridgud i dizajneru

Kosmos

• 15

Robertu Oličinu, na njihovom umešnom radu i strpljenju u trenucima kada su rokovi za televizijsku seriju i knjigu počeli da se sudaraju. Posebno sam zahvalan Sirli Arden, koja je, u svojstvu mog izvršnog pomoćnika, prekucavala rane verzije ove knjige, a potom vodila nadzor nad svim stupnjevima njenog objavljivanja na svoj uobičajeno vedar i stručan način. To je samo jedan od mnogo pogleda u kojima projekat Kosmos spada u njenu zaslugu. Zahvalniji sam nego što sam to kadar da izrazim upravi Univerziteta Kornel, koja mi je odobrila dvogodišnje odsustvo zbog rada na ovom projektu, mojim tamošnjim kolegama i studentima, kao i mojim kolegama iz NASA, JPLa i ekipe za analizu snimaka 'Vikinga'. Najveću zahvalnost za pisanje Kosmosa dugujem En Drajan i Stivenu So teru, koji su zajedno sa mnom priredili tekst za televizijsku seriju. Oni su ostvarili temeljit i obiman doprinos osnovnim zamislima i onome što stoji u vezi sa njima, kao i opštem intelektualnom ustrojstvu epizoda, odnosno prikladnosti stila. Duboko sam im zahvalan na pomnom i kritičkom čitanju prvobitnih verzija ove knjige, na konstruktivnim i stvaralačkim opaskama koje su dovele do mnogih potonjih revizija, kao i na ogromnoj pomoći u pripremanju televizijskih skripata, koje su višestruko uticale na sadržinu ove knjige. Istinsko uživanje koje sam iskusio u našim čestim raspravama jedna je od mojih najdražih nagrada za rad na projektu Kosmos. Itaka i Los Aneles, maj 1980.

1. OBALE KOSMIČKOG OKEANA Prvi ljudi koji su stvoreni i sazdani nazvani su Vrač Kobnog Smeha, Vrač Noći, Raščupanac i Crni Vrač... Bili su obdareni pameću i uspeli su da pojme sve što postoji na svetu. Kada bi se osvrnuli, u trenu bi sagledali sve što ih okružuje, a naiz menice su se upuštali u dokučivanje nebeskog luka i okruglog zemnog šara... (a onda Tvorac reče): „Znaju sve... šta ćemo sada sa njima? Neka im pogled dopire samo do onoga što je blizu; neka vide tek krajičak zemnog šara!... Zar po prirodi nisu ubogi stvorovi koje smo mi sazdali? Moraju li i oni da budu bogovi?" Popol Vuh naroda MajaKviče Jesi li pojmio ogromnost zemlje? Gde je put do obitavališta svetlosti, A gde mesto tmine...? 'Knjiga o Jovu' Dostojanstvo mi valja tražiti ne u svemiru, već u vlastitim mislima. Nimalo neću biti bogatiji ako posedujem svetove. U svemiru, bezmerje me okružuje i tu bivam progutan poput atoma; u mislima, pak, dokučujem svet. Pensees, Blez Paskal Poznato je konačno, nepoznato je beskonačno; u intelektualnom pogledu, nalazimo se na ostrvcu usred bezgraničnog okeana neobjašnjenosti. Dužnost svakog poko lenja je da od mora otrgne još malo kopna. T. H. Haksli, 1887.

Kosmos je sve što postoji, što je ikada postojalo i što će ikada postojati. Čak i najbezazlenija pomisao na Kosmos izaziva nespokoj u nama  žmarci nam prou niz kičmu, glas nam zadrhti, obuzme nas nelagodno osećanje, slično kakvom dalekom spomenu na padanje sa velike visine. Postajemo svesni da pristupamo najvećoj meu svim tajnama. Veličina i starost Kosmosa nadmašuju sposobnosti običnog ljudskog poimanja. Izgubljen negde izmeu bezmernosti i večnosti nalazi se naš sićušni pla netni dom. Posmatrano iz kosmičke perspektive, većina ljudskih preduzetništva izgleda beznačajno, čak tričavo. No, naša vrsta je mlada, radoznala i hrabra, a uz to i silno obećava. Tokom poslednjih nekoliko hiljada godina došli smo do najneverovatnijih i najneočekivanijih otkrića o Kosmosu i o našem mestu u njemu, preduzeli smo istraživanja na koja je uzbudljivo i samo pomisliti. Ona nas podsećaju na to da se čovek razvio da bi se čudio, da razumevanje donosi radost, da je znanje preduslov opstanka. Uveren sam da naša budućnost zavisi od toga u kojoj ćemo meri upoznati Kosmos u kome plovimo poput zrnca prašine na jutarnjem nebu. Pomenuta istraživanja temeljila su se na skeptičnosti i mašti. Mašta će nas često odvoditi do svetova kojih nikada nije bilo. Ali bez nje nikuda ne bismo stigli. Skepticnost nam omogućava da razlučimo uobrazilju od činjenica, da proverimo naša razmišljanja. Kosmos je neizmerno bogat  u pogledu elegantnih činjenica, sjajnih meuodnosa, tananih mehanizama koji ulivaju strahopoštovanje. Površina Zemlje predstavlja obalu kosmičkog okeana. Sa nje smo naučili gotovo sve ono što danas znamo. Odskora smo koraknuli i u more, zapravo samo smo zamočili nožne prste, ili se, u najboljem slučaju, pokvasili do članaka. Voda izgleda vrlo privlačno. Okean nas mami. Jedan deo našeg bića shvata da je to zov sa mesta odakle potičemo. U nama se javlja žudnja da se

20 •

Karl Segan

tamo vratimo. Ovakva htenja ne predstavljaju, kako mi se čini, izraz nepoštovanja, iako bi mogla da uznemire eventualne bogove. Razmere Kosmosa toliko su velike da bi za potrebe njihovog opisivanja bilo besmisleno posezati za poznatim mernim jedinicama udaljenosti, kao što su metri ili milje, koje su sasvim prikladne u slučaju Zemlje. Umesto toga svemirske razdaljine merimo brzinom svetlosti. Za jednu sekundu svetlosni zrak prevali približno tri stotine hiljada kilometara, što predstavlja sedmostruki obim Zemlje. Za osam minuta on stiže sa Sunca na Zemlju. Stoga se može reći da je Sunce udaljeno od nas osam svetlosnih minuta. Za godinu dana zrak svetlosti prede približno deset biliona kilometara svemirskog prostora. Ta jedinica dužine, razdaljina koju svetlost prevali za jednu godinu, naziva se svetlosna godina. Njome se meri ne vreme nego udaljenost  i to ogromna udaljenost. Zemlja predstavlja mesto. No, ona nipošto nije jedino mesto. Nije čak ni tipično. Nijedna planeta, zvezda ili galaksija ne mogu da budu tipične zato što je Kosmos poglavito prazan. Jedino tipično mesto nalazi se u ogromnom, hladnom, sveopštem vakuumu, u večnoj noći medugalaktičkog prostora  mesto tako neobično i samotno da u poreenju sa njim planete, zvezde i galaksije izgledaju bolno retke i predivne. Ukoliko bismo nasumce bili postavljeni u Kosmos, izgledi da se obremo u blizini neke planete bili bi manji od jedan prema milijardu biliona biliona (10", odnosno to je jedinica iza koje se pruža niz od trideset tri nule). U svakodnevnom životu takve verovatnoće ravne su nemogućnosti. Svetovi su prave dragocenosti i retkosti. Ukoliko bismo posmatrali sa neke medugalaktičke tačke gledanja, videli bismo, razuene poput morske pene na talasima svemira, nebrojene, slabašne, pramenaste pipke svetlosti. To su galaksije. Neke meu njima predstavljaju samotne lutalice; većina, meutim, ulazi u sastav jata, u kojima sa, zbijene, neprekidno kreću kroz veliku kosmičku tminu. Pred očima nam se pruža Kosmos u najvećim razmerama za koje znamo. Nalazimo se u carstvu maglina, osam milijardi svetlosnih godina od Zemlje, na pola puta do ruba poznate Vaselje ne. Galaksije se sastoje od gasa, prašine i zvezda  milijardi i milijardi zvezda. Svaka zvezda može biti nečije sunce. Galaksije obiluju zvezdama, sveto vima, a možda i živim stvorenjima, inteligentnim bićima i civilizacijama kadrim da premošćuju svemirske razdaljine. Ali, posmatrana izdaleka, jedna galaksija podseća me pre na zbirku divnih predmeta  morskih školjki, možda, ili korala, proizvoda pregalaštva prirode tokom eona u kosmičkom okeanu.

Obale kosmičkog okeana

• 21

Postoji približno sto milijardi (10") galaksija, od kojih svaka u prošeku sadrži po stotinu milijardi zvezda. U svim galaksijama ima možda isto toliko pla22 neta koliko i zvezda: 10" x 10" = IO , odnosno deset milijardi biliona. S obzirom na ovaj uistinu kolosalan broj, kolika je verovatnoća da samo oko jedne obične zvezde, Sunca, kruži jedna nastanjena planeta? Zašto bismo baš mi, zabačeni u jedan zabiti ugao Kosmosa, bili toliko srećni? Meni izgleda znatno verovatnije da Vaseljena kipti životom. No, mi, ljudi, to još pouzdano ne znamo. Tek smo počeli istraživanja. Sa razdaljine od osam milijardi svetlosnih godina imali bismo ozbiljnih poteškoća da razaberemo čak i jato u čiji sastav ulazi Mlečni put, a da ne pominjemo Sunce ili Zemlju. Jedina planeta za koju pouzdano znamo da je nastanjena predstavlja mrvicu od kamena i metala, koja slabašno sjaji odraženom Sunčevom svetlošću i koja je sa pomenute udaljenost bespogovorno nevidljiva. Ali naredna etapa našeg putovanja vodi nas do ustrojstva koje astronomi na Zemlji obično nazivaju 'lokalna grupa galaksija'. Prečnika nekoliko milio na svetlosnih godina, ona se sastoji od približno dvadeset galaksija. Posredi je razreeno, tamno i neupadljivo jato. Jedna od galaksija u njemu je i M 31, koja se, posmatrano sa Zemlje, nalazi u sazvežu Andromeda. Slično ostalim spiralnim galaksijama, ona takode predstavlja ogroman vatreni točak zvezda, gasa i prašine. M 31 ima dva mala satelita, patuljaste eliptične galaksije, sa kojima je povezana gravitaciono, odnosno istim onim zakonom fizike koji mene drži prikovanog za stolicu. Zakoni prirode isti su širom Kosmosa. Sada nas od matičnog sveta deli dva miliona svetlosnih godina. Iza M 31 nalazi se još jedna, veoma slična galaksija; posredi je Mlečni put, čiji se spiralni kraci lagano okreću, praveći puni krug jednom u četvrt milijarde godina. Sada kada smo od doma udaljeni još četrdeset hiljada svetlosnih godina, hitamo ka masivnom središtu matične galaksije. No, ukoliko želimo da pronaemo Zemlju, moramo da promenimo smer kretanja i da se uputimo prema dalekoj periferiji Mlečnog puta, ka jednom tamnom mestu blizu ivice udaljenog spiralnog kraka. Čak i izmeu spiralnih krakova najupečatljiviji utisak ostavljaju zvezde koje hrle kraj nas  neprekidni niz izuzetno samosjajnih zvezda, od kojih su neke krhke poput mehura od sapunice i toliko velike da u njih može da stane deset hiljada Sunaca ili bilion Zemalja, dok su druge sitne poput omanje varoši, ali zato stotinama milijardi puta gušće od olova. Neke zvezde su samotne poput Sunca. Većina ih, meutim, im pratioce. Sistemi su poglavito dvočlani 

22 •

Karl Segan

dve zvezde koje orbitiraju jedna oko druge. No, postoji postupna gradacija, po čev od tročlanih sistema, preko razvejanih jata sazdanih od nekoliko desetina zvezda, do velikih zbijenih jata, u kojima blista po milion sunaca. Članovi pojedinih binarnih sistema toliko su blizu da se dodiruju, odnosno zvezdana grada neprekidno teče medu njima. Ali većina ih je razmaknuta na udaljenost koja odgovara onoj izmeu Jupitera i Sunca. Neke zvezde, takozvane supernove, sjajne su poput čitave galaksije u čiji sastav ulaze; druge, crne rupe, nevidljive su sa udaljenosti od svega nekoliko kilometara. Neke sijaju postojanim sjajem; druge nesigurno trepere ili žmirkaju ravnomernim ritmom. Neke se okreću svečano i elegantno; druge se, pak, tako mahnito vrte da se izobličuju do spljošte nosti. Većina ih šija poglavito vidljivom i infracrvenom svetlošću; ima, meutim, i takvih koje predstavljaju blistave izvore rendgenskih talasa i radiotalasa. Plave zvezde su tople i mlade; žute zvezde, konvencionalne i sredovečne; crvene zvezde, često postarije i na umoru; a male, bele ili crne zvezde već su u samrtnom ropcu. Mlečni put sadrži oko četiri stotine milijardi zvezda svih vrsta, čije se kretanje odlikuje složenom i skladnom gracioznošću. Od svih tih zvezda žitelji Zemlje za sada izbliza poznaju samo jednu. Svaki zvedani sistem predstavlja ostrvo u svemiru, karantinski ograeno od suseda svetlosnim godinama. Mogu da zamislim stvorenja na nebrojenim sve tovima, sa iskrama mudrosti, koja sva u prvi mah smatraju da je njihova majušna planeta i možda nekoliko sunaca sve što postoji. Mi rastemo u izolova nosti. Tek postupno i polako postajemo svesni Kosmosa. Neke zvezde su po svoj prilici okružene milionima beživotnih, kamenih, sićušnih svetova; to su planetni sistemi zamrznuti na nekom ranom stupnju svog razvoja. Možda većina zvezda ima planetne sisteme prilično slične našem: na periferiji im se nalaze velike, gasne planete sa prstenovima i ledenim meseci ma, a bliže središtu mali, topli, plavobeli svetovi, prekriveni oblacima. Na nekim meu njima možda se razvio inteligentni život, koji je preduzeo globalni neimarski poduhvat prekrajanja površine matične planete. To su naša braća i naše sestre u Kosmosu. Da li se oni mnogo razlikuju od nas? Kakav im je oblik, kakva im je biohemija, neurobiologija, istorija, politika, nauka, tehnologija, umetnost, muzika, religija, filozolija? Možda ćemo jednog dana to saznati. Sada smo stigli do našeg dvorišta, na jednu svetlosnu godinu od Zemlje. Sunce je optočeno loptastim rojem džinovskih pahuljica, sazdanih od leda, kamena i organskih molekula: kometnim jezgrima. S vremena na vreme, slabašan gravitacioni uticaj neke zvezde u prolazu nagna poneku od njih da zaplo

Obale kosmičkog okeana

• 23

vi ka unutrašnjem Sunčevom sistemu. Tu je Sunce zagreva, što uzrokuje ispa ravanje leda i obrazovanje ljupkog kometnog repa. Približavamo se planetarna našeg sistema, ovećim svetovima, zarobljenicima Sunca, gravitaciono prinuenim da se kreću gotovo kružnim orbitama, poglavito grejanim Sunčevom svetlošću. Pluton, prekriven metanskim ledom i u pratnji svog samotnog, džinovskog meseca Harona, osvetljen je dalekim Suncem, koje odatle izgleda samo kao sjajna tačka svetlosti na potpuno crnom nebu. Džinovski gasni svetovi, Neptun, Uran, Saturn  biser Sunčevog sistema  i Jupiter, svi imaju porodice ledenih meseca. Iza područja gasnih planeta i or bitirajućih ledenih bregova nalaze se topla, stenovita ostrva unutrašnjeg Sunčevog sistema. Tu je, na primer, crvena planeta Mars, sa visokim vulkanima, velikim raselinskim dolinama, džinovskim, globalnim peščanim olujama i, možda, izvesnim jednostavnim oblicima života. Sve planete kruže oko Sunca, najbliže zvezde, tog pakla vodoničnog i helijumovog gasa koji učestvuje u termonukle arnim reakcijama, plaveći Sunčev sistem svetlošću. Konačno, na kraju našeg putovanja, vraćamo se našem sićušnom, krhkom, plavobelom svetu, izgubljenom u kosmičkom okeanu, čije razmere daleko nad mašaju dosege i najodvažnije uobrazilje. To je svet medu istinski nebrojenim mnoštvom drugih. On može biti od značaja jedino za nas. Zemlja je naš dom, naš roditelj. Naša vrsta života nikla je i razvila se ovde. Tu je ljudska rasa postala punoletna. Na ovom svetu stekli smo strast prema istraživanju Kosmosa i na njemu sami kujemo, uz nešto patnje i bez ikakvih jemstava, vlastitu sudbinu. Dobro došli na planetu Zemlju  svet plavog, azotnog neba, okeana tečne vode, svežih šuma i mekih livada, svet koji, izvan svake sumnje, buja životom. Posmatrano iz kosmičke perspektive, on je, kao što sam rekao, dirljivo predivan i redak; ali za sada je i jedini. Na ćelom našem putovanju kroz prostor i vreme samo smo za njega pouzdano ustanovili da je bio poprište prerastanja kosmičke materije u život i svest. Mora da postoji mnoštvo takvih svetova raštrkanih po svemiru, ali naše traganje za njima počinje ovde, na temeljima sakupljene mudrosti muškaraca i žena naše vrste, pabirčene po veliku ce nu tokom miliona godina. Mi smo povlašćeni po tome što imamo priliku da živimo medu sjajnim i strastveno Ijubopitljivim ljudima, kao i u vreme kada traganje za znanjem uživa opšte uvažavanje. Ljudska bića, koja u krajnjoj liniji potiču sa zvezda i samo privremeno i kratkotrajno nastanjuju svet nazvan Zemlja, otisnula su se na dugi povratak u matično stanište.

24 •

Karl Segan

Do otkrića da je Zemlja mali svet došlo je, kao i u slučaju tolikih drugih važnih čovekovih otkrića, na drevnom Bliskom istoku, u vreme koje neki ljudi nazivaju treće stoleće pre nove ere, u najvećoj metropoli tog doba, egipatskom gradu Aleksandriji. Tu je živeo čovek po imenu Eratosten. Jedan njegov zavidljivi savremenik nazvao ga je 'Beta', po drugom slovu grčkog alfabeta, zato što je, prema njegovom mišljenju, Eratosten bio drugi na svetu u svemu čega bi se latio. No, nama danas izgleda izvesno da je Eratosten u svemu bio 'Alfa'. Bio je astronom, istoričar, geograf, filozof, pesnik, pozorišni kritičar i matematičar. Naslovi knjiga koje je napisao kreću se u rasponu od Astronomije do 0 slobodi od bola. Takoe je bio upravnik velike Aleksandrijske biblioteke, gde je jednog dana pročitao u nekoj papirusnoj knjizi da u južnoj pograničnoj varoši Sijeni, blizu prve Nilove katarakte, u podne 21. juna štapovi okomito pobodeni u zemlju ne bacaju nikakvu senku. Za letnje dugodnevice, najdužeg dana u godini, dok časovi mile ka podnevu, senke stubova hrama postaju sve kraće. U podne, sasvim iščezavaju. Odraz sunca tada se može vide ti u vodi na dnu dubokog bunara. Sunce se nalazi tačno povrh glave. Bilo je to uočavanje koje bi nekom drugom po svoj prilici promaklo. Stapovi, senke, odrazi u bunarima, položaj Sunca  od kakve bi važnosti mogle biti te jednostavne, svakodnevne stvari? Ali Eratosten je bio naučnik, a njegova razmišljanja o pomenutim običnostima promenila su svet; na izvestan način, u stvari, ona su stvorila jedan svet. Ljubopitljivost je nagnala Eratostena da preduzme jedan ogled  da proveri, zapravo, da li i u Aleksandriji okomito pobodeni štapovi ostaju bez ikakve senke 21. juna. Pokazalo se, meutim, da je senke ipak bilo. Eratosten se zapitao kako to da, u istom trenutku, štap poboden okomito u Sijeni ne baca nikakvu senku, dok isto tako poboden štap u Aleksandriji, daleko na severu, ima popriličnu senku. Zamislite kartu drevnog Egipta sa dva okomita štapa jednake dužine, od kojih je jedan poboden u Aleksandriji, a drugi u Sijeni. Pretpostavite, zatim, da nekog odreenog trenutka nijedan od ova dva štapa ne baca senku. Ovu pojavu bilo bi veoma lako razumeti  pod uslo vom da je Zemlja ravna. Sunce bi se tada nalazilo tačno iznad. Ukoliko bi oba štapa bacala senke podjednake dužine, to bi takode imalo smisla na ravnoj Zemlji: Sunčevi zraci bili bi u tom slučaju iskošeni pod istim uglom u odnosu na dva štapa. Ali kako se može dogoditi da u istom trenutku u Sijeni nema nikakve senke, dok je ona u Aleksandriji izrazita?

Obale kosmičkog okeana

• 25

Jedini mogući odgovor, shvatio je on, jeste da je površina Zemlje zakrivljena. I ne samo to: što je ova zakrivljenost veća, veća je i razlika u dužinama senki. Sunce se nalazi toliko daleko da su njegovi zraci uporedni kada stignu do Zemlje. Stapovi pobodeni pod raznim uglovima u odnosu na pravac dolaženja Sunčevih zraka bacaju senke različite dužine. S obzirom na uočenu razliku u dužinama senki, udaljenost izmeu Aleksandrije i Sijene morala je da iznosi oko sedam stepeni duž površine Zemlje; drugim recima, ukoliko zamislite da se štapovi pružaju sve do središta Zemlje, oni bi se tu presecali pod uglom od sedam stepeni. Sedam stepeni približno iznosi pedeseti deo od tri stotine šezdeset stepeni, što predstavlja puni obim zemlje. Eratosten je znao da razdaljina izmeu Aleksandrije i Sijene dostiže približno osam stotina kilometara zato što je angažovao jednog čoveka da to prepešači i izmeri. Osam stotina kilometara puta pedeset iznosi četrdeset hiljada kilometara; toliki, dakle, mora biti obim Zemlje. Ishod je bio tačan. Eratostenova jedina pomagala bila su štapovi, oči, noge i mozak, kao i sklonost ka preduzimanju ogleda. Pomoću njih on je izračunao obim Zemlje, uz grešku od svega nekoliko postotaka, što predstavlja izuzetan poduhvat, ima li se na umu da je ostvaren pre dve hiljade dve stotine godina. On je bio prvi čovek koji je tačno izmerio veličinu jedne planete. Tadašnji svet Sredozemlja bio je znamenit po moreplovstvu. Aleksandrija je bila najveća pomorska luka na celoj planeti. Kad biste jednom ustanovili da Zemlja predstavlja kuglu skromnog prečnika, zar ne biste došli u iskušenje da se otisnete na istraživačka putovanja, da tragate za još neotkrivenim zemljama, pa čak možda i da se odvažite na plovidbu oko sveta? Četiri stotine godina pre Eratostena jedna feničanska flota, koja je bila u službi egipatskog faraona Nehoa, oplovila je Afriku. Oni su podigli jedra, po svoj prilici u krhkim, otvorenim laama, i krenuli iz Crvenog mora, spustili se istočnom obalom Afrike, prešli u Atlantik i vratili se preko Sredozemnog mora. Ovo epsko putovanje trajalo je tri godine, što predstavlja približno isto vreme kao i ono koje je potrebno modernom 'Vojadžeru' da preleti razdaljinu izmeu Zemlje i Saturna. Hrabri i pustolovni moreplovci otiskivali su se na mnoga velika putovanja posle Eratostenovog otkrića. No, njihovi brodovi bili su majušni. Raspolagali su jedino najjednostavnijim navigacionim ureajima. Oslanjali su se na približno odreivanje položaja brodovlja i držali su se pravca pružanja obale što su više mogli. U nepoznatom okeanu bili su kadri da odrede svoju geografsku širinu, ali ne i dužinu, na osnovu posmatranja, iz noći u noć, položaja sazvežda

26 •

Karl Segan

u odnosu na obzorje. Poznata sazveža mora da su delovala ospokojavajuće usred neistraženog okeana. Zvezde su prijatelji istraživača, najpre onih koji su plovili morima Zemlje, a sada i onih koji plove okeanima svemira. Iako je posle Eratostena nesumnjivo bilo pokušaja, tek je u Magelanovo vreme uspešno oplovljena Zemlja. Kakve su se samo priče o odvažnim pustolovinama mogle čuti iz usta mornara i navigatora, praktičnih ljudi sveta, koji su stavljali na kocku vlastite živote, pouzdajući se u matematičko umeće jednog naučnika iz Aleksandrije? U Eratostenovo vreme pravili su se globusi koji su prikazivali izgled Zemlje viene iz svemira; oni su bili u suštini tačni u području podrobno istraženog Sredozemlja, ali su postajali sve nepouzdaniji što su se više udaljavali odatle. Naša sadašnja znanja o Kosmosu odgovaraju ovom nelagodnom, ali i neumitnom stanju stvari. U prvom stoleću nove ere aleksandrijski geograf Stra bon zapisao je sledeće: "Oni koji su odustali od pokušaja do oplove Zemlje kažu da ih u tome nije osujetio kontinent koji bi im se isprečio na putu, budući da je more ostajalo bespre korno otvoreno pred njima, već je to znatno pre bilo gubljenje odlučnosti i nedostatak namirnica i vode... Eratosten kaže da, ukoliko veličina Atlantskog okeana ne bude prepreka, mogli bismo lako morem da stignemo od Iberije do Indije... Sasvim je moguće da u umerenom pojasu postoje jedna ili dve nastanjive Zemlje... Štaviše, ako je (taj drugi deo sveta) nastanjen, onda njegovi žitelji nisu ljudi kakvi postoje u našim krajevima, tako da bismo taj deo morali da smatramo za jedan drugi nastanjeni svet.' Ljudi su počeli da se otiskuju, u svakom suštinskom smislu, ka drugim svetovima. Potonje istraživanje Zemlje predstavljalo je preduzetništvo na globalnom nivou, obuhvatajući i putovanja sve do Kine i Polinezije. Vrhunac je, razume se, bilo Kolumbovo otkriće Amerike, kao i putovanja iz narednih nekoliko sto leća, koja su upotpunila geografsko istraživanje Zemlje. Kolumbovo prvo putovanje povezano je na najneposredniji način sa Eratostenovim proračunima. Kolumbo je bio očaran onim što je nazivao 'poduhvat Indija'  zamišlju da stigne do Japana, Kine i Indije ne na taj način što će ići uz obalu Afrike, a potom ploviti na istok, već tako što će se smelo otisnuti na nepoznati zapadni okean  ili, kako je to Eratosten kazao u trenutku blistavog naslućenja, 'stići morem od Iberije do Indije'.

Obale kosmičkog okeana

• 27

Kolumbo je bio strastveni sakupljač starih mapa i prilježni čitalac knjiga drevnih geografa, kao što su Eratosten, Strabon i Ptolemej, odnosno dela o ovim ljudima. Ali da bi 'poduhvat Indija' mogao da bude preduzet, da bi brodovi i posada bili kadri da opstanu na dugom putovanju, Zemlja je morala da bude manja nego što je to Eratosten kazao. Kolumbo je stoga varao u proračunima, kao što su to razložno primetili stručnjaci i znalci sa Univerziteta iz Salamanke. On se pozvao na najmanji mogući obim Zemlje i na najveće pro stiranje Azije na istok koje je uspeo da pronae u knjigama što su mu bile dostupne, pa je čak i tu preterao. Da se Kolumbu Amerika nije isprečila na putu, njegovi pohodi doživeli bi potpuni krah. Zemlja je sada u potpunosti istražena. Ona više nema novih kontinenata ili izgubljenih zemalja. Ali tehnologija koja nam je omogućila da istražimo i naselimo i najudaljenija područja Zemlje sada nam dopušta i da se otisnemo sa matične planete, da se uputimo u svemir i preduzmemo istraživanje drugih sve tova. Napustivši Zemlju, sada smo u prilici da je vidimo odozgo, da je osmotrimo kao čvrsto, loptasto obličje, sa razmerama koje odgovaraju Eratostenovim proračunima i obrisima kontinenata koji potvruju da su mnogi drevni kartografi bili pravi majstori svog posla. Kakvo bi samo zadovljstvo pred takvim prizorom iskusili Eratosten i drugi aleksandrijski geografi. Upravo u Aleksandiji, tokom razdoblja od šest stoleća, koje je počelo oko 300. godine pre nove ere, ljudska bića su se, u jednom važnom smislu, upustila u intelektualnu pustolovinu koja nas je dovela do obala svemira. Ali od izgleda i atmosfere tog slavnog mermernog grada ništa nije ostalo. Tlačenje i strah od nauke izbrisali su gotovo sve spomene na staru Aleksandriju. Njeni žitelji bili su čudesno raznoliki. Makedonski, a kasnije rimski vojnici, egipatski sveštenici, grčke aristokrate, feničanski moreplovci, jevreski trgovci, pose tioci iz Indije i podsaharske Afrike  svi, izuzev mnogoljudne robovske populacije  živeli su skladno i u uzajamnom poštovanju tokom najvećeg dela zlatnog doba Aleksandrije. Ovaj grad osnovao je Aleksandar Veliki, a podigli su ga njegovi bivši te lohranitelji. Aleksandar se zalagao za uvažavanje stranih kultura, kao i za slobodoumno prikupljanje znanja. Prema predanju  a nije odveć važno da li se to uistinu dogodilo  on se spustio ispod površine Crvenog mora u prvom ronilačkom zvonu na svetu. Podsticao je svoje generale i vojnike da se žene Per sijankama i Indijkama. Poštovao je bogove drugih naroda. Sakupljao je egzotične oblike života, a svom učitelju Aristotelu nabavio je slona. Grad mu je

Karl Segan

28 •

sazdan u raskošnim razmerama, sa svrhom da bude svetsko trgovačko, kulturno i naučno središte. Krasili su ga prostrane avenije, široke i do trideset metara, elegantna arhitektonska i vajarska dela, Aleksandrova monumentalna grobnica, kao i ogroman svetionik Faros, jedno od sedam čuda starog sveta. Ali najveće čudo Aleksandrije bila je Biblioteka i sa njom povezan Muzej (doslovno, institucija posvećena oblastima koje su stajale pod okriljem muza). Od te legendarne Biblioteke danas je sačuvan samo jedan memljiv i zaboravljeni podrum takozvanog serapeuma, nekadašnjeg dogratka Biblioteke, koji je najpre bio hram, da bi potom promenio namenu i postao posvećen znanju. Možda jedine fizičke ostatke tu danas predstavlja nekoliko plesnivih polica. Pa ipak, ovo mesto bilo je jednom um i dika najvećeg grada na planeti, prvi istinski istraživački institut u istoriji sveta. Naučnici Biblioteke izučavali su svekoliki Kosmos. Kosmos je grčka reč koja označava red u Vaseljeni. Ona je, na izvestan način, suprotna od haosa. Njome se podrazumeva duboka meupove zanost svih stvari. Ona izražava i strahopoštovanje prema složenom i tananom načinu na koji je Vaseljena sazdana. Ovde je obitavala zajednica naučnika koji su preduzimali istraživanja u oblasti fizike, književnosti, medicine, astronomije, zemljopisa, filozofije, matematike, biologije i tehnike. Nauka i učenost tu su stekle punoletstvo. Bio je to pravi rasadnik genija. Aleksandrijska biblioteka bila je mesto gde smo mi, ljudi, prvi put sakupili, ozbiljno i sistematično, svekoliko znanje sveta. Pored Eratostena, tu je delao i astronom Hiparh, koji je kartografisao sa zveža i procenio sjajnosti zvezda; zatim Euklid, koji je blistavo sistematizo vao geometriju i kazao svom kralju, dok se ovaj jednom prilikom mučio oko nekog teškog matematičkog problema: „Nema kraljevskog puta do geometrije"; pa Dionizije Tračanin, čovek koji je razvrstao delove govora, preduzevši u izučavanju jezika ono što je Euklid preduzeo u geometriji; potom Herofil, fiziolog, koji je pouzdano ustanovio da je mozak, a ne srce, središte pameti; Heron iz Aleksandrije, izumitelj zupčastog prenosnika i parnih mašina, kao autor Automate, prve knjige o robotima; Apolonije iz Perga, matematičar koji je odredio oblike preseka kupe  elipsu, parabolu i hiperbolu1  krive za koje danas znamo da predstavljaju orbite po kojima se kreću planete, komete i zve zde; Arhimed, najveći matematički genije do Leonarda da Vinčija; najzad, 1

Posredi su krive koje se dobijaju presecanjem kupe pod raznim uglovima. Osamnaest stoleća kasnije, Apolonijevi zapisi o presecima kupe pomoći će Johanu Kepleru da prvi put dokuči kretanje planeta.

Obale kosmičkog okeana

• 29

astronom i geograf Ptolemej, u čiju zaslugu spada najveći deo onoga što je danas obuhvaćeno pseudonaukom astrologijom; njegova Vaseljena, u čijem se središtu nalazila Zemlja, ostala je na snazi hiljadu pet stotina godina, pokazujući da od velikih grešaka nije imuna ni najblistavija inteligencija. A medu tim velikim muškarcima bila je i jedna velika žena, Hipatija, matematičar i astronom, poslednja perjanica Biblioteke, čija je mučenička smrt bila povezana sa uništenjem Biblioteke sedam stoleća posle njenog osnivanja, o čemu će kasnije biti još reci. Grčki kraljevi Egipta, koji su se smenjivali posle Aleksandra, ozbiljno su držali do nauke. Stolećima su pružali potporu istraživanju i obezbedivali radne uslove u Biblioteci za najizvrsnije umove datog doba. Ona je sadržala deset velikih istraživačkih dvorana, od kojih je svaka bila posvećena drugoj oblasti; tu su, zatim, bili vodoskoci i kolonade, botaničke bašte, jedan zoološki vrt, sale za seciranje, opservatorija i velika trpezarija, gde su, u časovima dokolice, voeni kritički razgovori o raznim zamislima. Glavno blago Biblioteke bila je njena zbirka knjiga. Bibliotekari su proče šljavali sve kulture i jezike sveta u potrazi za knjigama. Upućivali su izaslanike u inostranstvo da kupuju ćele biblioteke. Trgovačke brodove koji su pristajali u aleksandrijsku luku pretraživala je gradska straža  ali ne zbog šverca, nego zbog knjiga. Svici su pozajmljivani, prepisivani, a onda vraćani vlasnicima. Teško je proceniti tačan broj, ali Biblioteka je po svoj prilici imala pola miliona papirusnih svitaka ispisanih rukom. Šta se zbilo sa svim tim knjigama? Klasična civilizacija koja ih je iznedrila raspala se, a sama Biblioteka bila je hotimice uništena. Sačuvao je tek sasvim mali broj dela iz nje, kao i nešto žalosno krnjih fragmenata. Ali koliko su samo uzbudljivi ti delovi i odlomci! Znamo, na primer, da je na nekoj polici Biblioteke stajala jedna knjiga astronoma Aristarha Samosaćanina, u kojoj se tvrdilo da je Zemlja samo jedna od planeta, da sa ostalima kruži oko Sunca, kao i da su zvezde veoma daleke. Svi ovi zaključci potpuno su tačni, ali trebalo je sačekati blizu dve hiljade godina da se ponovo doe do njih. Ukoliko sto hiljada puta uvećamo razmere gubitka zbog nestanka ovog Aristarhovog dela, počećemo da shvatamo svu veličanstvenost preduzetništva klasične civilizacije i tragičnost njenog uništenja. Naša nauka daleko nadmaša onu za koju je znao stari svet. No, postoje nepopunjive praznine u našem poznavanju istorije. Zamislite samo koje bi sve tajne o našoj prošlosti mogle biti rešene kada bismo imali pristupa u Aleksandrijsku biblioteku. Znamo, na primer, za trotomnu (sada izgubljenu) istoriju

30 •

Karl

Segan

sveta, poteklu iz pera jednog vavilonskog sveštenika po imenu Beros. U prvom tomu govorilo se o razdoblju od postanja do potopa, za koje je pisac smatrao da je trajalo četiri stotine trideset dve hiljade godina, odnosno oko sto puta duže nego prema hronologiji Starog zaveta. Pitam se šta li je sve tu bilo zapisano! Narodi starog veka znali su da je svet veoma star. Oni su žudeli da pro niknu u daleku prošlost. Mi danas znamo da je Kosmos znatno stariji nego što su oni bili kadri i da zamisle. Ispitali smo prostorno Vaseljenu i videli da ži-

2. JEDAN GLAS U KOSMIČKOJ FUGI

vimo na zrncu prašine koje kruži oko jedne uboge zvezde u zabitom uglu jedne tamne galaksije. Uporedo sa tim što smo mrvica u beskrajnosti prostora, zauzimamo i tek tren u neizmerju vremana. Danas nam je poznato da naša Va seljena  ili bar njeno najnovije otelovljenje  traje već negde izmeu petnaest i dvadeset milijardi godina. Toliko je vremena proteklo od jednog izuzetnog eksplozivnog dogaaja, koji se naziva Veliki prasak. Na početku ove Va seljene nije bilo galaksija, zvezda i planeta, a još manje života i civilizacija, već je postojala samo jednoobrazna, blistava, plamena kugla koja je ispunjavala svekoliki prostor. Prelaz od haosa Velikog praska do Kosmosa koji mi počinjemo da dokučujemo predstavlja najstravičniji preobražaj materije i energije i mi smo istinski povlašćeni što smo u prilici da razmišljamo o njemu. I sve

Moram se predati Gospodu Svetova. On je taj što te je stvorio od praha... Koran. 40. sura Najstarija medu filozofijama, filozofija evolucije, bila je sapeta i bačena u najdublju tminu tokom hiljadugodišta teološke sholastike. Ali Darvin je podario nove životne sokove toj drevnoj zamisli; veziva su popucala i za oživljenu misao stare Grčke ispostavilo se da je primereniji izraz sveopšteg poretka stvari od ma koje predstave što ju je sedamdeset potonjih pokolenja ljudi prihvatalo kroz veru i iz sujeverja.

dok negde drugde ne budemo pronašli druga inteligentna bića, moći ćemo sebe da smatramo najspektakularnijim od svih preobražaja  dalekim potomcima

T. H. Haksli, 1887.

Velikog praska, kojima je usud dodelio da dokučuju i dalje preobražavaju Kosmos iz koga su potekli.

Verovatno su sva organska bića, koja su ikada živela na ovoj Zemlji, potekla od nekog praiskonskog oblika u koji je život prvobitno bio udahnut... Ima nečeg veličanstvenog u ovakvom vienju života... Dok se ova planeta okretala, saglasno neumoljivom zakonu gravitacije, iz jednog tako jednostavnog početišta razvili su se i još se razvijaju nebrojeni predivni i čudesni oblici. Poreklo vrsta, Carls Darvin, 1859. Kako izgleda, širom Vaseljene postoji jedinstvo materije, budući da zvezde sadrže mnoge elemente koji se nahode u Suncu i Zemlji. Čudesno je da elementi koji su najrasprostranjeniji u zvezdanom glušju predstavljaju ujedno one koji stoje u najprisnijoj vezi sa živim organizmima na našem globusu, računajući tu vodonik, natrijum, magne zijum i gvože. Zar bar sjajnije zvezde ne bi mogle biti, poput našeg Sunca, stožeri i energetska središta sistema svetova, prilagoenih da budu staništa živih bića? Vilijem Hagins, 1865.

Čitavog života sam razmišljao o mogućnosti postojanja vanzemaljskog života. Kako bi izgledao? Od čega bi bio sačinjen? Svi živi stvorovi na našoj planeti sazdani su od organskih molekula  složenih mikroskopskih zdanja u okviru kojih atom ugljenika igra središnju ulogu. Postojalo je jedno doba pre života, kada je Zemlja bila gola i potpuno pusta. Naš svet sada kipti životom. Kako se on pojavio? Kako je, u uslovima odsustva života, dolazilo do stvaranja organskih molekula zasnovanih na ugljeniku? Kako su nastala prva živa stvorenja? Kako se život potom razvijao, da bi na kraju doveo do pojave ovako razraenih i složenih bića kakva smo mi, kadri da se upustimo u odgonetanje tajne vlastitog porekla? Postoji li život i na nebrojenim drugim planetarna koje možda kruže oko drugih sunaca? Da li se vanzemaljski život, ako postoji, temelji na istim organskim molekulima kao i život na Zemlji? Da li bića sa drugih svetova veoma nalikuju životu sa Zemlje? Ili su, pak, izrazito različita  kao ishod drugačijih prilagoavanja na drugačije sredine? Koje još mogućnosti postoje u ovom smislu? Priroda života na Zemlji i traganje za vanzemaljskim životom dva su vida istog pitanja  traganja za tim ko smo mi. U velikoj tmini izmeu zvezda nahode se oblaci gasa, prašine i organske materije. U njima je radioteleskopima otkriveno na desetine različitih vrsta organskih molekula. Obilje tih molekula ukazuje na mogućnost da se graa života nalazi svuda. Možda su, ukoliko ima dovoljno vremena, nastanak i razvoj života kosmičke neumitnosti. Na nekim od više milijardi planeta u Mleč nom putu život možda nikada nije nikao. Na drugima se možda javio, ali i nestao, odnosno nikada nije nadrastao najjednostavnije oblike. A na nekom majušnom postotku svetova možda je došlo do razvoja inteligencija i civilizacija znatno savršenijih od naših.

34 •

Karl Segan

Povremeno se mogu čuti opaske kako činjenica da je Zemlja idealno stanište za život predstavlja stvar srećne podudarnosti: umerene temperature, tečna voda, kiseonička atmosfera i tako dalje. Ali ovde dolazi, bar delimično, do brkanja uzroka i posledice. Lokalna stvorenja izvrsno su prilagiena uslovima zemaljske sredine zato što odavde potiču. Izumrli su svi raniji oblici života koji se nisu valjano prilagodili. Mi smo potomci onih organizama kojima je to uspelo. Organizmi koji su se razvili na nekom sasvim različitom svetu nesumnjivo bi svojoj lokalnoj sredini takoe pevali slavopojke. Svekoliki život na Zemlji prisno je povezan. Mi imamo zajedničku organsku herniju i zajedničko evoluciono naslee. Kao ishod toga, našim biolozima ruke su prilično vezane. Oni su u prilici da izučavaju samo jednu vrstu biologije, jednu samotnu temu u muzici života. Je li ta slabašna i prigušena melodija jedini glas koji se može čuti hiljadama svetlosnih godina unaokolo? Ili možda postoji svojevrsna kosmička fuga, puna tema i kontrapunktava, disonanci i harmonija, u kojoj milijardu različitih glasova tvore galaktičko sazvučje života? Dopustite mi da vam ispričam priču o jednoj maloj frazi u muzici života na Zemlji. Godine 1158. japanski car bio je jedan sedmogodišnji dečak po imenu Antoku. On se, bar nominalno, nalazio na čelu jednog samurajskog klana koji se nazivao Heike i koji je vojevao dugotrajan i krvav rat protiv drugog samurajskog klana, Gendžija. Oba klana smatrala su da polažu preče nasledno pravo na carski presto. Do odlučnog pomorskog okršaja medu njima, uz carevo prisustvo, došlo je kod Danoure, u Japanskom moru, 24. aprila 1185. godine. Heike su bili brojno slabiji i uskoro nadvladani. Mnogi su bili pobijeni. Preživeli su se masovno bacali u more i nestajali ispod površine. Gospa Nii, careva baka, odlučila je da ona i Antoku ne padnu živi u ruke neprijatelju. 0 onome što se potom zbilo pripoveda se u Priči o Heikama: Caru je bilo sedam godina, ali izgledao je znatno stariji. Bio je tako lep da se činilo da zrači blistavošću, dok mu se dugačka, crna kosa raspletena spuštala niz lea. Sa iznenaenim i brižnim izrazom, on upita gospu Nii: „Kuda ćeš me odvesti?" Ona se okrenula ka mladom vladaru, dok su joj se niz obraze slivale suze, i... stala da ga teši, sakupljajući mu dugačku kosu u odefdu golubije boje. Očiju punih suza, mladi vladar sklopio je svoje divne ručice. Najpre se okrenuo ka istoku, da se oprosti od boga Isea, a potom na zapad, da izgovori nembucu (molitvu AmidaBudi). Gospa Nii čvrsto ga je uzela u naručje i uz reci: ,,U okean skim dubinama naš je dvor"  bacila se u talase, koji su ih odmah progutali.

Jedan glas u kosmičkoj fugi

•35

Čitava ratna flota Heika bila je uništena. Preživele su samo četrdeset tri žene. Ove dvorske dame bile su prinuene da prodaju cveće i usluge za koje su bile kadre ribarskom življu u okolini poprišta bitke. Heike su gotovo nestali iz istorije. Ali jedna uboga grupa bivšuh dvorskih dama i njihovi potomci iz veza sa ribarima počeli su da prireuju svetkovinu u spomen na bitku. Ona se neprekidno proslavljala svakog 24. aprila sve do danas. Ribari koji potiču od loze Heika oblače tada odeždu od konoplje, na glave stavljaju crni pokrov i u povorci idu u hram Akama, gde je smešten mauzolej utopljenog cara. Tu gledaju predstavu koja prikazuje zbivanja posle bitke kod Danoure. Stolećima posle nje ljudi su uobražavali da vide utvarne legije samuraja kako se uzalud upinju da odagnaju sa sebe more, da speru sa njega krv, poraz i poniženje. Ribari kažu da samuraji Heika još hode dnom Japanskog mora  u obličju rakova. Tu se mogu naći rakovi sa neobičnim šarama na leima, čiji je raspored useka takav da uznemirujuće podsećaju na lice samuraja. Kada ribari ulove ove rakove, oni ih ne jedu, već ih vraćaju u more, u spomen na tužna zbivanja kod Danoure. Ovo predanje suočava nas sa jednim zanimljivim problemom. Kako to da se na lenom oklopu jednog raka nalazi ugravirano lice samuraja? Odgovor bi mogao da glasi da su ljudi vinovnici ove pojave. Šare na oklopu raka stiču se nasledem. No, meu rakovima, kao i medu ljudima, ima mnogo različitih loza. Zamislimo da se, sasvim slučajno, meu dalekim precima ovog raka našao jedan sa šarom koja je, makar i sasvim ovlaš, podsećala na ljudski lik. Još pre bitke kod Danoure ribari su po svoj prilici bili nevoljni da pojedu takvog raka. Bacivši ga natrag u vodu, oni su stavili u pokret jedan evolucioni proces: ako ste rak i imate običan leni oklop, ljudi će vas pojesti. Vaša loza imaće manje potomaka. Ali ako vaš leni oklop malo podseća na ljudski lik, vratiće vas u more i tada ćete ostaviti više potomaka. Šare na lenim oklopima bile su, dakle, od bitnog značaja za rakove. Kako su prolazila pokolenja  i rakova i ljudi  poglavito su opstajali rakovi čije su šare najvećma nalikovale samurajskom licu, sve dok na kraju nije nastalo ne obično ljudsko lice, ne samo japansko lice, već lice srditog i namrgoenog samuraja. Sve to nije imalo nikakve veze sa onim što su rakovi želeli. Odabiranje im je nametnuto spolja. Što više ličite na samuraja, bolji su vam izgledi za opstanak. Na kraju, najviše je bilo samurajskih rakova. Ovaj proces naziva se veštačko odabiranje. U slučaju Heike rakova, njega su, manjeviše nesvesno, sproveli ribari, dok je sasvim izvesno da na sve to

Karl Segan

36 •

nikakvog upliva nisu imali sami rakovi. Ljudi su hiljadama godina hotimice odreivali koje će biljke i životinje ostati u životu, a koje će odumreti. Od malih nogu okružuju nas domaće životinje, voće, drveće i povrće. Odakle sve to? Je li nekada slobodno živelo u divljini, da bi potom bilo nagnano da prihvati manje naporan život na seoskom gazdinstvu? Ne, istina je potpuno suprotna. Većinu ovih životinja i biljaka stvorili smo mi. Pre deset hiljada godina nije bilo kravamuzara, jazavičara ili velikih klipova kukuruza. Kada smo pripitomili pretke ovih biljaka i životinja  a oni su se u izvesnim slučajevima veoma razlikovali od svojih današnjih potomaka  počeli smo da kontrolišemo njihov dalji rasplod. Postarali smo se da se prvenstveno razmnožavaju oni varijeteti za čija smo neka svojstva smatrali da su poželjna. Kada nam je bio potreban pas koji bi nam pomogao oko čuvanja ovaca, odabrali smo pasminu koja se odlikovala inteligentnošću, poslušnošću i iz vesnom uroenom nadarenošću za saterivanje u stado, koja je od koristi životinjama što love u čoporima. Ogromna, nabrekla vimena kravamuzara predstavljaju ishod čovekovog zanimanja za mleko i sir. Naš kukuruz uzgajan je tokom deset hiljada pokolenja da bude ukusniji i hranljiviji od svojih kržljavih predaka; u stvari, on se toliko izmenio da se više uopšte ne može razmnožavati bez čovekovog upliva. Suština veštačkog odabiranja  bilo da je posredi Heike rak, pas, krava ili klip kukuruza  ogleda se u sledećem: mnoge odlike biljaka i životinja, kao što su fizička svojstva ili ponašanje, stiču se nasleem. One se verno prenose genetskim putem. Iz odreenih razloga, ljudi podstiču razmnožavanje jednih varijeteta, a osujećuju druge. Odabrani varijeteti ostavljaju mnogo potomaka i na kraju se silno namnože; oni osujećivani proreuju se, pa čak i iščezavaju. Ali ako ljudi mogu da stvore nove varijetete biljaka i životinja, zar i priroda ne bi morala da bude za to kadra? Ovaj srodan proces naziva se prirodno odabiranje. Na osovu izmena koje smo izazvali u biljnom i životinjskom svetu tokom kratkotrajne čovekove vladavine na Zemlji, kao i na temelju fosilnih ostataka, sasvim je jasno da se život korenito menjao tokom eona. Fosilni ostaci nedvosmisleno govore o tome da su nekada u velikom broju postojala stvorenja koja su sada potpuno iščezla.' Znatno je više vrsta izumrlo to 1

Premda je tradicionalna zapadna religijska misao uporno tvrdila suprotno. Tako je, na primer, 1770. godine Džon Vesli napisao: 'Smrti nikada nije dopušteno da uništi (čak ni) naj neugledniju vrstu.'

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 37

kom istorije Zemlje nego što ih postoji danas; te vrste predstavljaju okončane oglede evolucije. Genetske promene izazvane pripitomljavanjem zbile su se veoma brzo. Zec je bio pripitomljen tek početkom srednjeg veka (počeli su da ga uzgajaju francuski kalueri, uvereni da tek okoćeni zečići predstavljaju ribe, te da tako ne podležu pod zabranu jedenja mesa odreenih dana crkvenog kalendara); kafa u petnaestom stoleću; šećerna repa u devetnaestom; a lasica je još u najranijem dobu pripitomljavanja. Za manje od deset hiljada godina pripitomljavanjem ovce povećala se težina vune koja se od nje dobija od nepunog kilograma grube dlake do deset ili čak dvadeset kilograma ravnomerno finog runa; isto tako, količina mleka koju stoka daje tokom razdoblja laktacije porasla je od nekoliko stotina na milion kubnih centimetara. Ako je veštačko odabiranje u stanju da izazove tako velike promene za tako kratko vreme, za šta bi onda bilo kadro prirodno odabiranje, koje dejstvuje već nekoliko milijardi godina? Odgovor na ovo pitanje jeste svekolika lepota i raznovrsnost biološkog sveta. Evolucija je činjenica, a ne teorija. Do velikog otkrića da prirodno odbiranje predstavlja mehanizam evolucije došli su Čarls Darvin i Alfred Rasel Volas. Pre više od jednog stoleća oni su istakli da priroda stvara obilje, da se raa znatno više životinja i biljaka nego što može da opstane i da u takvim prilikama sredina odabira one varijetete koji, igrom slučaja, imaju bolje izglede za opstanak. Mutacije  iznenadne promene u nasleu  verno se prenose dalje. One obezbeuju sirovine za evoluciju. Sredina odabira one retke mutacije koje idu u prilog opstanku, odakle pro ishodi niz sporih preobražaja iz jednog oblika života u drugi, odnosno nastanak nove vrste.1 Evo šta je Darvin o tome rekao u Poreklu vrsta:

U Popol Vuhu, svetoj knjizi naroda Maja, razni oblici života opisuju se kao neuspeli proizvodi bogova, koji se bave opitima sa namerom da stvore ljude. U ranim pokušajima nisu se mnogo približili tom naumu, budući da su sazdali samo niže životinje; u pretposlednjem navratu uspeh im je izmakao za dlaku: načinili su, naime, majmune. Prema kineskom mitu, ljudi su nastali od belih vaši jednog boga po imenu P'an Ku. U osamnaestom stoleću, Bifon je ustvrdio da je Zemlja znatno starija nego što to piše u Svetom pismu, da su se oblici života na neki način sporo menjali tokom hiljadugodišta, ali i da su majmuni degenerisani potomci ljudskih bića. Iako ova predstava ne odražava tačno evolucioni proces kako su ga opisali Darvin i Volas, ona ga ipak nagoveštava  baš kao što je to primer i sa zamislima De mokrita, Empedokla i ostalih jonjanskih naučnika, o kojima je reč u sedmom poglavlju.

38 •

Karl Segan

Čovek nije taj koji stvara raznovrsnost; on jedino nehotice stavlja organska bića u nove životne uslove, a onda priroda preuzima stvar u svoje ruke, tvoreći raznovrsnost. Ali čovek može da odabere i odabira varijetete koje mu je dala Priroda, te ih tako i sabira na željeni način. On time prilagoava životinje i biljke prema svom nahoenju, da mu budu što korisnije. To može da čini melodično, ali i nehotice, tako što će sačuvati jedinke koje su mu najkorisnije u datom trenutku, uopšte ne pomišljajući pri tom na pramenu pasmine... Nikakav očigledan razlog ne protivi se tome da načela koja su bila tako delotvorna kod pripitomljavanja ne budu ista takva i pri dejstvu Prirode... Raa se znatno više jedinki nego što može da opstane... I najmajušnija prednost nekog stvorenja, ma koje starosti i u bilo kom godišnjem dobu, u odnosu na ona sa kojima je u takmačkom odnosu, kao i bolja prilagoenost makar i u najmanjem stepenu uslovima fizičke sredine, doprineće tome da ono odnese konačnu prevagu. T. H. Haksli, vatreni pobornik i popularizator evolucije, napisao je da su Darvinova i Volasova dela bila 'blesak svetlosti koji čoveku što se izgubio u mrkloj noći najednom pokazuje put koji, bez obzira na to da li ga pravo vodi kući ili ne, nesumnjivo ide u dobrom pravcu... Ono što mi je prvo palo na um, kada sam ovladao središnjom zamišlju Porekla vrsta bilo je: Kako sam samo bio glup što na ovo nisam pomislio! Pretpostavljam da su Kolumbovi sa druzi morali reći nešto slično... Činjenice o raznovrsnosti, o borbi za opstanak, o prilagoavanju na uslove bile su dobro poznate; ali niko od nas nije naslutio da put do srca problema vrsta vodi preko njih, sve dok Darvin i Volas nisu odagnali tminu.' Obe ove zamisli, o evoluciji i o prirodnom odabiranju, zaprepastile su mnoge ljude  a neki su još i danas zaprepašćeni. Prizor elegantnosti života na Zemlji, kao i primerenost ustrojstva organizama njihovim funkcijama bili su za naše pretke dokazi o postojanju velikog tvorca. Najjednostavniji jednoćelijski organizam znatno je složenija mašina od najboljih džepnih časovnika. Džepni časovnici se, meutim, spontano ne sklapaju ili samostalno razvijaju, u sporim etapama, od, recimo, svojih predakačasovnika. Jedan časovnik podrazume va upliv časovničara. Izgledalo je da se atomi i molekuli ni na koji način ne mogu spontano organizovati u stvorenja zastrašujuće složenosti i istančanog funkcionisanja kakva krase svaki deo Zemlje. Shvatanja da je svako živo biće zasebno stvoreno, da se jedna vrsta ne može pretvoriti u drugu, bila su savršeno saglasna onome što su naši preci, raspolažući ograničenim istorijskim nalazima, znali o životu. Zamisao da je veliki tvorac krajnje brižljivo sazdao sva

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 39

ko stvorenje pridavala je značaj prirodi, jemčila da u njoj vlada red, a ljudskim bićima podarivala važnost, za kojom i danas žudimo. Predstava o tvorcu prirodno je, privlačno i sasvim ljudsko objašnjenje biološkog sveta. Ali, kako su Darvin i Volas pokazali, postoji još jedna mogućnost, podjednako privlačna, podjednako ljudska i znatno primerenija stvarnosti: prirodno odabiranje, koje je muziku života činilo sve divnijom kako su eoni prolazili. Fosilni nalazi mogli bi biti saglasni sa zamišlju o velikom tvorcu; možda su neke vrste uništene, kada je tvorac postao nezadovoljan njima i latio se novih ogleda da poboljša svoje tvorevine. No, ova pretpostavka nije bez slabih tačaka. Svaka biljka i životinja krajnje pomno je sazdana; zar jedan vrhunski umešan tvorac ne bi trebalo već iz prve da bude kadar da stvori nameravano raznovrsje? Fosilni ostaci ukazuju na traganje za najboljim rešenjima, na nesposobnost predvianja budućnosti, a to su svojstva koja ne idu uz pravog velikog tvorca (premda idu uz tvorca udaljenijeg i posrednog delovanja). Kao student, početkom pedesetih godina, imao sam sreću da radim u laboratoriji H. Dž. Mulera, velikog genetičara koji je ustanovio da zračenje izaziva mutacije. Muler mi je prvi skrenuo pažnju na Heike rakove kao na primer ve štačkog odabiranja. Da bih se uputio u praktične vidove genetike, proveo sam mnogo meseci radeći oglede na voćnim mušicama, drosophila melanogaster (doslovno: crnotrupi ljubitelj rose), sićušnim dobroćudnim bićima sa parom krilaca i velikim očima. Držali smo ih u bocama za mleko od pola litre. Preduzi mali bismo ukrštanja dva varijeteta da bismo videli kakvi će novi oblici nastati iz mešanja roditeljskih gena, kao i pod dejstvom prirodnih i veštački izazvanih mutacija. Ženke su polagale jaja u svojevrsnu melasu koju su laboranti stavljali u bocu i hermetički zatvarali; a potom bismo sačekivali da se iz oploenih jaja razviju larve, iz larvi lutke, iz lutki nove, odrasle voćne mušice. Jednoga dana, posmatrao sam kroz dvogledni mikroskop slabe snage uve ćanja novoizleglu partiju odraslih drosophila, paralisanih pomoću malo etera; četkicom od kamilje dlake odvajao sam različite varijetete, kada sam najednom spazio nešto krajnje iznenaujuće: nije posredi bila neka sitna varijacija, kakve su crvene oči umesto belih, ili vrat sa dlačicama umesto vrata bez dlačica, već jedna sasvim različita, potpuno osobena vrsta stvorenja, sa znatno iarazitijim krilima i dugačkim, perastim antenama. Usud je hteo, zaključio sam, da slučaj krupne evolucione promene u samo jednom pokolenju bude zabeležen upravo u laboratoriji H. Dž. Mulera, koji je tvrdio da se tako nešto nikada ne može dogoditi. Pripala mi je dužnost da ga obavestim o tome.

40 •

Karl Segan

Teška srca zakucao sam na vrata njegove kancelarije. „Napred", začuo se prigušeni glas. Ušao sam i obreo se u zamračenoj sobi; bila je uključena samo jedna mala svetiljka koja je obasjavala stočić mikroskopa za kojim je on radio. Stojeći u tami, počeo sam nekako da objašnjavam šta se zbilo. Pronašao sam jednu potpuno različitu vrstu mušice. Bio sam siguran da se izlegla iz neke lutke u melasi. Neprijatno mi je što ometam Mulera u radu, ali..."Liči li ona više na lepidopteru, nego na dipteru?" upitao me je on, lica osvetlje nog odozdo. Nisam shvatio šta ima na umu, tako da je morao da mi objasni: „Ima li velika krila? Ima li peraste antene?" Smrknuto sam klimnuo. Muler je uključio osvetljenje na tavanici i dobroćudno se osmehnuo. Po sredi je bila stara priča. Postojala je jedna vrsta moljaca koji se prilagodio uslo vima u laboratorijama za genetičko izučavanje drosophila. Nimalo nije bio sličan voćnim mušicama, niti je hteo da bilo šta ima sa njima. Jedino je žudeo za njihovom melasom. U kratkom vremenskom razmaku, dok bi laboratorijski tehničar načas otvorio bocu od mleka  na primer, da bi dodao nešto voćnih mušica  ženka moljca obrušila bi se unutra i u letu izručila tovar jajašaca u ukusnu melasu. Nisam otkrio nikakvu makromutaciju, već sam se susreo sa jednim divnim primerom prilagoavanja u prirodi, koji je i sam nastao kao proizvod mikromutacije i prirodnog odabiranja. Tajne evolucije jesu smrt i vreme: smrt ogromnog broja oblika života, koji se nisu savršeno prilagodili uslovima sredine, i vreme za dugi niz malih mutacija koje slučajno idu u prilog prilagodljivosti, odnosno vreme za sporo prikupljanje povoljnih mutacija. Otpor koji se javio prema zamislima Darvina i Volasa delimično potiče otuda što veoma teško možemo da pojmimo protok hiljadugodišta, a da ne govorimo o eonima. Šta mogu sedamdeset miliona godina da znače bićima čiji životni vek iznosi svega milioniti deo tog razdoblja. Mi smo slični leptirima koji lepršaju samo jedan dan, a misle da je to večnost. Ono što se zbilo ovde na Zemlji moglo bi biti manje ili više tipično za razvoj života na mnogim svetovima; ali kada su posredi takve pojedinosti kao što je hernija proteina ili neurologija mozgova, priča o životu na Zemlji lako može biti jedinstvena u ćelom Mlečnom putu. Zemlja se kondenzovala iz me uzvezdanog gasa i prašine pre približno 4,6 milijardi godina. Na osnovu fosilnih ostataka znamo da je život nastao ubrzo posle toga, možda pre otprilike četiri milijarde godina, u jezercima i okeanima primitivne Zemlje. Prvi živi stvorovi nisu ni izdaleka bili tako složeni kao jednoćelijski organizmi, koji

Jedan glas u kosmičkoj fugi

•41

već predstavljaju veoma razvijen oblik života. Ti prvi izdanci bili su znatno skromniji. U tim ranim danima, atmosferska pražnjenja i ultraljubičasta svet lost sa Sunca razlagali su jednostavne, vodonikom bogate molekule primitivne atmosfere, ali su se njihovi delovi spontano prestrojavali, obrazujući sve složenije molekule. Proizvodi ove rane hernije bivali su potom rastvarani u okeanima, tvoreći svojevrsnu organsku supu, čija se složenost postepeno povećavala, sve dok jednoga dana, sasvim slučajno, nije došlo do nastanka takvog molekula koji je bio kadar da stvara grube kopije samoga sebe, koristeći kao gradivni materijal druge molekule iz supe. (0 tome će kasnije još biti reci.) Bio je to najraniji predak dezoksiribonukleinske koseline, DNK, vrhunskog molekula života na Zemlji. Ovaj molekul ima oblik lestvica izvijenih u spiralu, čije se prečage javljaju u četiri različita molekularna vida, koji predstavljaju četiri slova genetskog koda. Ove prečage, koje se nazivaju nukleotidi, arti kulišu nasledna uputstva neophodna za stvaranje datog organizma. Svaki oblik života na Zemlji ima drugačije ustrojstvo ovih uputstava, ali su sva ona ispisana u osnovi na istom jeziku. Uzrok različitosti organizama jesu razlike u uputstvima nukleinskih kiselina. Mutacija predstavlja promenu na nivou nukle otida, koja se verno prenosi u naredno pokolenje. S obzirom na to da su mutacije slučajne promene nukleotida, većina ih je štetna ili čak pogubna, budući da dovodi do nastanka nefunkcionalnih encima. Valja dugo čekati pre no što neka mutacija uzrokuje bolji rad organizma. Pa ipak, upravo ovaj neverovatan dogaaj  mala, blagotvorna mutacija u nukleotidu prečnika jednog desetomi lionitog dela centimetra  omogućava dejstvo evolucije. Pre četiri milijarde godina Zemlja je predstavljala molekularni rajski vrt. Tada još nije bilo grabljivica. Izvesni molekuli reprodukovali su se nedelotvor no, nadmetali su se za gradivni materijal i ostavljali vlastite grube kopije. Sa pojavom reprodukcije, mutacije i selektivnog odstranjivanja najneuspešnijih varijeteta evolucija je već uhvatila zalet, premda još na molekularnom nivou. Kako je vreme prolazilo, molekuli su se sve uspešnije reprodukovali. Konačno je došlo do povezivanja molekula sa specijalizovanim funkcijama, koji su obrazovali svojevrstan molekularni kolektiv  prvu ćeliju. Današnje biljne ćelije po seduju sićušne molekularne fabrike, nazvane hloroplasti, koje su zadužene za fotosintezu  pretvaranje Sunčeve svetlosti, vode i ugljendioksida u ugljene hi drate i kiseonik. Ćelije u kapi krvi sadrže drugačiju vrstu molekularne fabrike, takozvane mitohondrije, koje spajaju hranu sa kiseonikom, lučeći korisnu ener

42 •

Karl Segan

giju. Ove fabrike danas se nalaze u biljnim i životinjskim ćelijama, ali su po svoj prilici nekada i same bile samostalne ćelije. Pre tri milijarde godina izvestan broj jednoćelijskih biljaka se udružio, možda stoga što je neka mutacija sprečila razdvajanje pojedinačne ćelije posle de obe. Tako su nastali prvi višećelijski organizmi. Svaka ćelija vaše krvi predstavlja svojevrsnu zajednicu, u okviru koje su nekada samnostalni delovi povezani radi zajedničke dobrobiti. A vi ste sazdani od stotinu biliona ćelija. Svako od nas predstavlja, u stvari, jedno mnoštvo. Kako izgleda, seks je pronaen pre otprilike dve milijarde godina. Pre toga, novi varijeteti organizama mogli su nastati samo kroz sakupljanje slučajnih mutacija  odabiranjem promena, slovo po slovo, u genetskim uputstvima. Do tog časa evolucija je morala biti nepojamno spora. No, sa pronalaskom seksa dva organizma došla su u priliku da razmenjuju čitave pasuse, stranice i knjige svog DNK koda, stvarajući tako nove varijetete, spremne za sito odabiranja. Merilo odabiranja počela je da biva i sklonost prema uzimanju udela u seksu  brzo su iščezavali oni kojima to nije izgledalo zanimljivo. Ovo važi ne samo za mikrobe od pre dve milijarde godina. I mi, ljudi, odlikujemo se danas neutaživom strašću da razmenjujemo segmente DNK. Pre milijardu godina, biljke su, delujući u meusobnoj saradnji, dovele do jedne izuzetne promene u životnoj sredini Zemlje. Zelene biljke stvaraju molekularni kiseonik. S obzirom na to da su okeani u meuvremenu postali ispunjeni jednostavnim zelenim biljkama, kiseonik je uznapredovao do glavnog sastojka Zemljine atmosfere, neopozivo promenivši njen prvobitni vodonični karakter i okončavši epohu Zemljine istorije u kojoj je graa života nastajala ne biološkim procesima. Ali kiseonik ispoljava težnju da uzrokuje razlaganje organskih molekula. Iako nam je veoma drag, ovaj elemenat u osnovi je otrovan za nezaštićenu organsku materiju. Prelaz na oksidirajuću atmosferu doveo je do najveće krize u istoriji života, u kojoj je zauvek iščezlo veoma mnogo organizama, nesposobnih da se sažive sa kiseonikom. Nekoliko primitivnih oblika, kao što su bacili botulizma i tetanusa, uspelo je, meutim, da opstane sve do danas, ali samo u sredinama lišenim kiseonika. Azot u Zemljinoj atmosferi znatno je hemijski inertniji, te stoga i daleko blagotvorniji od kiseonika. Ali i on nastaje biološkim putem. Prema tome, čak i devedeset devet odsto Zemljine atmosfere biološkog je porekla. Nebo je, dakle, nastalo dejstvom života. Više od četiri milijarde godina po pojavi života preovlaujući organizmi bile su mikroskopske plavozelene alge koje su prekrivale i ispunjavale okea

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 43

ne. A onda, pre približno šest stotina miliona godina, došlo je do raskida mo nopolne prevlasti algi i do bujanja mnoštva novih oblika života; ovaj dogaaj dobio je naziv kambrijska eksplozija. Život se začeo skoro neposredno po nastanku Zemlje, što ukazuje na mogućnost da on predstavlja neumitan hemijski proces na zemljolikim planetarna. No, život se nije mnogo razvio iznad nivoa plavozelenih algi tokom tri milijarde godina, što ukazuje na to da se teže pojavljuju veliki oblici života sa specijalizovanim organima  teže, u stvari, nego što je to i sa samim začinjanjem života. Sasvim je moguće da trenutno postoje mnoge druge planete sa obiljem mikroba, ali bez krupnih životinja i biljaka. Ubrzo posle kambrijske eksplozije okeani su stali da bujaju mnogim različitim oblicima života. Pre otprilike pet stotina miliona godina postojala su velika krda trilobita, divno sazdanih životinja, pomalo sličnih krupnim insektima; neki su u čoporima lovili po okeanskom dnu. U očima su im se nalazili kristali kojima su razlučivali polarizovanu svetlost. Danas, meutim, nema živih trilobita; oni ne postoje već dve stotine miliona godina. Zemlja je ranije bila nastanjena biljkama i životinjama od kojih danas nema ni traga ni glasa. Isto tako, sve vrste koje danas žive na planeti nekada nisu postojale. U drevnim stenama nema nikakvog nagoveštaja o životinjama. Vrste se pojavljuju, opsta ju manje ili više kratkotrajno, a onda iščezavaju. Kako izgleda, pre kambrijske eksplozije vrste su se prilično sporo nastavljale jedna na drugu. Uzrok ovome utisku delimično može da bude i činjenica da količina informacija kojima raspolažemo brzo opada što dublje ponire mo u prošlost; stvar je, naime, u tome što su u ranoj istoriji planete samo ret ki organizmi posedovali čvrste delove tela, a meka stvorenja ne ostavljaju fosilne tragove; no, sa druge strane, izvesno je da je stopa pojavljivanja dramatično novih oblika života pre kambrijske eksplozije bila prilično spora; mukotrpni razvoj ćelijskog ustrojstva i ćelijske biohemije nije se odmah ispoljavao u spoljnjim oblicima koje nam otkrivaju fosilni nalazi. Posle kambrijske eksplozije izuzetna nova prilagoavanja stala su da se nižu srazmerno ogromnom brzinom. Odmah posle prvih riba pojavili su se i drugi kičmenjaci; biljke, ranije ograničene na okeane, počele su da kolonizuju kopno; razvili su se prvi insekti, a njihovi potomci postali su prethodnica u kolonizovanju kopna, koje su sprovele životinje; krilati insekti pojavili su se zajedno sa vodozemcima, stvorenjima donekle sličnim ribamaplućašicama, kadrim da opstanu kako na kopnu tako i u vodi; ubrzo je nastalo prvo drveće, kao i prvi reptili; razvili su

44 •

Karl Segan

se dinosaurusi; nikli su i sisari, a onda i prve ptice; javilo se prvo cveće; dinosaurusi su iščezli; razvili su se najraniji cetaceani, preci delfina i kitova, a u istom razdoblju pojavili su se i primati  preci majmuna, čovekolikih majmuna i čoveka. Pre manje od deset miliona godina nastala su prva stvorenja koja su veoma nalikovala čoveku, a uporedo sa tim došlo je i do spektakularnog povećanja veličine mozga. A onda, pre svega nekoliko miliona godina, pojavila su se prva istinska ljudska bića. Čovek je rastao u šumama; mi se odlikujemo prirodnom naklonošću prema njima. Kako je divotno stablo koje se uzdiže ka nebu! Njegovo lišće žanje Sunčevu svetlost za potrebe fotosinteze, što uslovljava pojavu nadmetanja medu drvećem, budući da ono veće ostavlja u senci manje. Ukoliko podrobnije osmotrite, često ćete imati priliku da uočite kako se dva stabla meusobno guraju, čineći to na nejak, ali zato ljubak način. Drveta predstavljaju velike i divne mašine, koje pokreće snaga Sunčeve svetlosti; ona uzimaju vodu iz tla i ugljendioksid iz vazduha, a onda taj materijal pretvaraju u hranu za sebe i za nas. Biljka koristi ugljene hidrate, koje sama stvara, kao izvor energije koji joj omogućava da živi svoj biljni život. A mi, životinje, koji u krajnjoj liniji predstavljamo parazite na grbači biljaka  mi krademo te ugljene hidrate da bismo živeli svoj životinjski život. Jedući biljke, spajamo ugljene hidrate sa kiseoni kom rastvorenim u našoj krvi, zapretanim tu zahvaljujući činjenici da udišemo vazduh, i tako stičemo energiju koja nas pokreće. U ovom procesu dolazi do izdisanja ugljendioksida, koji biljke potom recikliraju, stvarajući nove ugljene hidrate. Kakav sjajan saradnički sklad: biljke izdišu ono što životinje udišu i obrnuto  svojevrsno uzajamno veštačko disanje usta na stomu, rasprostranjeno po celoj planeti, svekoliki elegantni ciklus koji biva napajan energijom jedne zvezde, udaljene sto pedeset miliona kilometara. Postoje na desetine milijardi poznatih vrsta organskih molekula. Pa ipak, samo se pedesetak njih koristi za suštinske delatnosti života. Isto ustrojstvo javlja se stalno nanovo, izrazito konzervativno, ali i domišljato za različite funkcije. A u samom srcu života na Zemlji  u proteinima koji kontrolišu ćelijsku herniju i u nukleinskim kiselinama koje nose nasledna uputstva  ovi molekuli su u suštini istovetni kod svih biljaka i životinja. Jedan hrast i ja sazdani smo od iste grade. Ukoliko se dovoljno daleko vratite u prošlost, ustanovićete da imamo i zajedničke pretke. Živa ćelija predstavlja carstvo koje je u podjednakoj meri složeno i pre divno kao i carstvo galaksija i zvezda. Savršena mašinerija ćelija mukotrpno

Jedan glas u kosmičkoj fugi se razvijala tokom četiri milijarde godina. Komadi hrano bivaju preobraieni u ćelijsku mašineriju. Današnja bela krvna zrnca predstavljaju jučerašnji pire od spanaća. Kako ćelija to čini? U njenoj unutrašnjosti nalazi se lavirint i tanano zdanje koje održava vlastito ustrojstvo, preobraća molekule, uskladištuje enet giju i priprema se za samoreplikaciju. Kada bismo mogli da uemo u jednu ćeliju, pretežan deo mašinerije koju bismo tamo videli predstavljao bi molekule proteina, od kojih se neki nalaze u stanju mahnite delatnosti, dok drugi na prosto čekaju. Najvažniji proteini su encimi, molekuli koji kontrolišu hemijskc reakcije u ćeliji. Encimi su slični radnicima na proizvodnoj traci, u smislu da je svaki specijalizovan za neki poseban molekularni posao: faza četiri, na pri mer, zadužena je za graenje nukleotida gvanozinskog fosfata, ili je, pak, zadatak faze jedanaest, recimo, razlaganje jednog molekula šećera sa svrhom da se izluči energija neophodna za obavljanje drugih ćelijskih poslova. Ali encimi nisu zapovednici parade. Oni primaju uputstva  zapravo, i sami bivaju sa zdavani po nareenjima pravih zapovednika. Ti zapovednički molekuli jesu uu kleinske kiseline. One žive izdvojeno u jednom zabranjenom gradu u dubokoj unutrašnjosti  u samom ćelijskom jedru. Ukoliko bismo prodrli kroz neku poru u jedro ćelije, tamo bismo zatekli prizor koji neodoljivo podseća na eksploziju u fabrici špageta  haotično mno štvo zavojnica i niti, odnosno dve vrste nukleinskih kiselina: DNK, koja zna šta valja činiti, i RNK, koja prenosi uputstva dobijena od DNK ostatku ćelije. Ovo su vrhunska ustrojstva koja je četiri milijarde godina evolucije uspelo da iznedri: u njima je sadržan potpuni sklop informacija o tome kako učiniti de latnim ćeliju, drvo ili čoveka. Količina informacija u ljudskoj DNK, ukoliko bi one bile ispisane običnim jezikom, ispunila bi stotinu debelih tomova. Štaviše, molekuli DNK znaju, uz sasvim retke izuzetke, kako da proizvedu potpuno istovetne kopije samih sebe. Oni znaju izuzetno mnogo. DNK predstavlja dvostruku spiralu, zapravo dve prepletene niti koje pod sećaju na 'zavojite' stepenice. Jezik života nije ništa drugo do sled ili la/.vr staj nukleotida duž ove niti. Za vreme reprodukcije, spirale se razdvajaju po sredstvom jednog naročitog proteina, a potom obe sintetišu istovetnu kopiju one druge iz nukleotidnog gradivnog materijala koji pliva unaokolo u viskoznoj to nosti ćelijskog jedra. Kada počne rasplitanje, jedan izuzetan encim nazvan DNK polimeraza obezbeduje da proces kopiranja teče besprekorno. Ukoliko do e do neke greške, odreeni encimi odmah stupaju u dejstvo i zamenjuju po

46 •

Karl Segan

grešan nukleotid pravim. Ti encimi predstavljaju molekularnu mašinu zadivljujućih moći. Pored toga što je u stanju da pravi savršene kopije same sebe  a upravo je to naslee  DNK iz jedra upravlja i delatnostima ćelije, odnosno procesom koji se naziva metabolizam, na taj način što sintetiše jednu drugu nukleinsku kiselinu, takozvani glasnik RNK, koji izlazi u oblasti izvan jedra, gde kontro liše, u pravo vreme i na pravom mestu, graenje po jednog encima. Kada se sve okonča, proizveden je jedan encimski molekul koji potom upravlja nekim posebnim vidom ćelijske hernije. Ljudska DNK predstavlja lestvicu dugačku milijardu nukleotida. Najveći deo mogućih kombinacija nukleotida potpuno je besmislen: one bi, naime, uzrokovale sintezu proteina koji ne obavljaju nikakvu korisnu funkciju. Samo jedan izuzetno ograničen broj molekula nukleinske kiseline od koristi je za ovako složen oblik života kakav smo mi. No, čak i pod takvim okolnostima, broj korisnih kombinacija nukleinskih kiselina zapanjujuće je veliki  po svoj prilici znatno veći od ukupnog broja elektrona i protona u Vaseljeni. Shodno tome, broj mogućih pojedinačnih ljudskih bića nesravnjivo je veći od broja koji je do sada živeo: još neiskorišćeni potencijali ljudske vrste u ovom pogledu istinski su ogromni. Sigurno je da postoje načini kombinovanja nukleinskih kiselina, čiji bi ishodi dejstvovali znatno bolje  po ma kom merilu koje izaberemo  nego bilo koje ljudsko biće koje je ikada živelo. Srećom, mi i dalje ne znamo kako da ustrojavamo alternativne nizove nukleotida, te da tako stvaramo alternativne vrste ljudskih bića. U budućnosti ćemo po svoj prilici biti u stanju da ustrojavamo nukleotide u bilo koji željeni niz, odnosno da proizvodimo sve odlike koje će nam tada izgledati poželjne  što predstavlja u isti mah dičnu, ali i uznemirujuću perspektivu. Evolucija dejstvuje posredstvom mutacija i odabiranja. Mutacije mogu da se dogode tokom replikacije, ukoliko encim DNK polimeraza načini neku pogrešku. Ali njemu se to retko dogaa. Do mutacija još dolazi pod dejstvom radioaktivnosti, ultraljubičaste svetlosti sa Sunca, kosmičkih zraka ili hemikalija iz životne sredine; svi ovi činioci mogu da promene nukleotide ili da vežu u čvorove nukleinske kiseline. Ukoliko je stopa mutacija odveć visoka, onda gubimo naslee mukotrpne evolucije duge četiri milijarde godina. Ako je, pak, odveć niska, tada neće doći do stvaranja novih varijeteta koji bi se prilagodili nekoj budućoj promeni u životnoj sredini. Evolucija života zahteva uglav

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 47

nom tačnu ravnotežu izmeu mutacija i odabiranja. Kada se takva ravnoteža uspostavi, onda dolazi do izuzetnih prilagoavanja. Promena u jednom DNK nukleotidu uzrokuje promenu u jednoj aminoki selini iz sastava proteina za koji ta DNK kodira. Crvena krvna zrnca ljudi evropskog porekla imaju približno loptasti oblik. Crvena krvna zrnca nekih ljudi afričkog porekla javljaju se, meutim, u obliku srpića ili polumeseca. Srpa ste ćelije prenose manje kiseonika, te zbog toga uzrokuju pojavu jedne vrste anemije. No, one obezbeuju i visok stepen otpornosti na malariju. Pod takvim okolnostima, nema nikakve sumnje da je bolje biti anemičan, nego mrtav. Ovaj važan uticaj na funkciju krvi  tako upadljiv da se jasno očituje na fotografijama crvenih krvnih zrnaca  predstavlja ishod promene samo u jednom od deset milijardi nukleotida u DNK tipične ljudske ćelije. Mi još pipamo u mraku kada su posredi posledice promena većine drugih nukleotida. Mi, ljudi, izgledamo prilično drugačiji od drveća. Izvan svake sumnje, naše vienje sveta razlikuje se od vienja sveta velikih stabala. Ali duboko u molekularnom srcu života drveće i mi u osnovi smo istovetni. I jedni i drugi koristimo nukleinske kiseline za naslee; i jedni i drugi koristimo proteine kao encime koji kontrolišu herniju naših ćelija. No, najvažnije je to što koristimo u dlaku istu knjigu šifri za prevoenje informacija nukleinskih kiselina u informacije proteina, kao što čine i doslovno sva ostala živa stvorenja na našoj planeti.1 Prema uobičajenom tumačenju ovog molekularnog jedinstva, svi mi  drveće i ljudi, ribepecači, muljna plesan i paramecijumi  potičemo iz jednog zajedničkog stupnja razvoja života u ranoj istoriji naše planete. Kako su se u lom slučaju pojavili prvobitni, kritični molekuli? U mojoj laboratoriji na Univerzitetu Kornel radimo, izmeu ostalog, na prebiološkoj organskoj herniji, stvarajući neke note muzike života. Najpre me šamo, a potom izlažemo dejstvu električnih varnica gasove primitivne Zemlje: vodonik, vodenu paru, amonijak, metan, vodoniksulfid  koji svi, uzgred bu Ispostavilo se da genetski kod nije sasvim istovetan u svim delovima svih organizama na Zemlji. Zna se bar za nekoliko slučajeva kada se prevoenje DNK informacija u informacije proteina u jednoj mitohondriji obavlja na osnovu drugačije knjige šifri od one kojom se koriste geni u jedru iste ćelije. Ovo ukazuje na dugotrajno evoluciono razdvajanje genetskih kodova mitohondrija i jedra, što je u saglasnosti sa pretpostavkom da su mitohondrije nekada bile samostalni organizmi, koji su se potom, pre nekoliko milijardi godina, spojili sa ćelijom u simbiotičku vezu. Potonji razvoj i usložnjavanje ove simbioze predstavlja, uzgred budi rečeno, jedan od odgovora na pitanje čime je bila zaokupljena evolucija izmeu nastanka ćelije i bujanja višećelijskih organizama prilikom kambrijske eksplozije.

48 •

Karl Segan

di rečeno, postoje danas na planeti Jupiter, kao i širom Kosmosa. Varnice odgovaraju atmosferskim pražnjenjima na drevnoj Zemlji, odnosno savremenom Jupiteru. Reakcioni sud u početku je providan: polazni gasovi sasvim su nevidljivi. Ali posle desetak minuta varničenja, neobičan smei pigment počinje polako da stvara pruge na zidovima suda. Unutrašnjost se postepeno zatamnjuje, budući da se na zidovima hvata sve gušći sloj smeeg katrana. Da smo koristili ultraljubičastu svetlost  oponašajući rano Sunce  ishod bi bio uglavnom isti. Katran predstavlja izuzetno bogato stecište složenih organskih molekula, meu kojima se nalaze i sastavni delovi proteina i nukleinskih kiselina. Ispostavlja se da se grada života sasvim lako može načiniti. Ovakve opite prvi je izvodio, početkom pedesetih godina, Stenli Miler, tada postdiplomac kod hemičara Herolda Jurija. Juri je bio uveren da je rana atmosfera Zemlje obilovala vodonikom, baš kao i Kosmos; prema njegovom mišljenju, vodonik je uspeo da otekne u svemir sa Zemlje, ali ne i sa masivnog Jupitera, a do nastanka života došlo je pre no što je vodonik bio izgubljen. Kada je Juri izložio zamisao da bi ove gasove trebalo izložiti varničenju, neko ga je zapitao šta očekuje da će dobiti u jednom takvom opitu. Juri je kratko uzvratio: „Bajlštajn." Bajlštajn je obiman nemački kompendijum, sačinjen od dvadeset osam tomova, u kome su popisani svi organski molekuli za koje se zna u herniji. Koristeći samo najzastupljenije gasove koji su postojali na ranoj Zemlji, kao i gotovo svaki izvor energije koji prekida hemijske veze, u stanju smo da proizvedemo suštinske gradivne opeke života. Ali u našem reakcionom sudu nalaze se jedino note muzike života  a ne i sama muzika. Molekularne gradivne opeke moraju se pravilno nizati. Život je nesumnjivo nešto više od ami nokiselina, koje tvore njegove proteine, i nukleotida, koji tvore njegove nukle inske kiseline. Ali veliki laboratorijski napredak ostvaren je i u svrstavanju tih gradivnih opeka u dugačke lance molekula. Aminokiseline su se sabirale, u uslovima primitivne Zemlje, u molekule slične proteinima. Neki od njih imaju izvesnu kontrolu nad korisnim hemijskim reakcijama, baš kao što je to kod en cima. Nukleotidi su se sakupljali u niti nukleinskih kiselina, dugačke nekoliko desetina jedinica. Pod odgovarajućim okolnostima u epruveti, kratke nuklein ske kiseline u stanju su da sintetišu istovetne kopije samih sebe. Niko još nije izmešao gasove i vodu primitivne Zemlje, pa da na kraju opita nešto izmili iz epruvete. Najsitniji živi stvorovi za koje se zna, viroidi, sastoje se od nešto manje od deset hiljada atoma. Oni izazivaju više različitih

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 49

bolesti kod kultivisanih biljaka i sva je prilika da su se u skorije vreme razvili od složenijih, a ne od jednostavnijih organizama. U stvari, teško je i zamisliti neki jednostavniji organizam koji bi u ma kom smislu bio živ. Viroidi se isključivo sastoje od nukleinske kiseline, za razliku od virusa koji imaju i proteinski omotač. Oni nisu ništa drugo do jedna nit RNK, koja je ili pravolinij skog ili kružnog oblika. Viroidi uspevaju da napreduju uprkos svojoj sićušno sti zato što su pravi paraziti. Slično virusima, oni naprosto zaposedaju molekularnu mašineriju neke znatno veće ćelije, koja valjano dejstvuje, i pretvaraju je od fabrike za proizvodnju novih ćelija u fabriku za proizvodnju novih vi roida. Najmanji samostalni organizmi za koje se zna jesu PPLO (pleuropneumo nijoliki organizmi) i slična sićušna stvorenja. Oni se sastoje od pedesetak mi liona atoma. Budući da se u znatno većoj meri moraju oslanjati na same sebe, ovi organizmi su srazmerno složeniji od viroida i virusa. Ali današnji životni uslovi na Zemlji nisu osobito pogodni za jednostavne oblike života. Valja se dobrano pomučiti da bi se preživelo. Treba se čuvati grabljivica. U ranoj istoriji naše planete, meutim, kada je Sunčeva svetlost stvarala ogromne količine organskih molekula u atmosferi bogatoj vodonikom, veoma jednostavni, neparazitski organizmi imali su dobre izglede za opstanak. Prvi živi stvorovi verovatno su bili nalik na svojevrsne samostalne viroide, dugačke svega nekoliko stotina nukleotida. Možda će već krajem ovog stoleća početi eksperimentalni radovi na stvaranju ovakvih stvorenja od najosnovnijeg materijala koji ulazi u njihov sastav. Valja još mnogo dokučiti o nastanku života, računajući tu i nastanak genetskog koda. No, opite ove vrste izvodimo tek tridesetak godina. Priroda je imala četiri milijarde godina prednosti. Sve u svemu, ono što smo do sada postigli i nije tako ravo. Nijedan činilac u ovim opitima nije osoben samo za Zemlju. Prvobitni gasovi i izvori energije rasprostranjeni su širom Kosmosa. Hemijske reakcije koje danas izazivamo u laboratorijama po svoj prilici su odgovorne za nastanak organske materije i u meuzvezdanom prostoru, odnosno aminokiselina pronaenih u meteoritima. Neka slična hernija morala je da se odigra i na milijardu drugih svetova u Mlečnom putu. Molekuli života ispunjavaju ceo Kosmos. Ali čak i ako život na drugim planetarna poseduje isti tip molekularne hernije kao i život na Zemlji, ipak nema razloga za očekivanje da će on nalikovati ovdašnjim organizmima. Pomislite samo na ogromnu raznovrsnost živih stvorenja na Zemlji, koja sva potiču sa iste planete i odlikuju se istovetnom

50 •

Karl Segan

molekularnom biologijom. Te druge životinje i biljke po svoj prilici se kore nito razlikuju od svih organizama koje poznajemo sa našeg sveta. Nije isključeno da postoji izvesno poklapanje evolucija zato što možda ima samo jedno najbolje rešenje za odreeni problem koji postavlja životna sredina  na primer, dva oka za binokularno vienje na optičkim učestalostima. Ali, načelno govoreći, slučajni karakter evolucionih procesa trebalo bi da za ishod ima nastajanje takvih vanzemaljskih stvorenja koja bi se veoma razlikovala od svega što je nama poznato. Uopšte vam ne mogu reći kako bi izgledalo jedno vanzemaljsko stvorenje. Veoma me sputava činjenica da poznajem samo jednu vrstu života  ovu sa Zemlje. Izvesni ljudi  pisci ili slikari naučne fantastike, na primer  razmišljali su o tome kakav bi izgled mogla imati vanzemaljska bića. No, ja sam veoma skeptičan u pogledu velike većine tih vanzemaljskih vizija. Čini mi se, naime, da se one premnogo oslanjaju na oblike života za koje već znamo. Bilo koji dati organizam takav je kakav se pojavljuje usled dugog niza pojedinačno ne verovatnih pojava. Ne delim mišljenje onih koji smatraju da bi život drugde bio reptilske, insektoidne ili, recimo, ljudske vrste  čak i uz neka manja kozmetička podešavanja, kao što su zelena koža, šiljate uši ili antene. Ali ako baš navaljujete, mogao bih da pokušam da zamislim nešto prilično različito. Na nekoj džinovskoj gasnoj planeti, kakav je Jupiter, sa atmosferom bogatom vodonikom, helijumom, metanom, vodenom parom i amonijakom, nema dostupnih čvrstih površina, već postoji samo gusta, oblačna atmosfera, u kojoj organski molekuli možda padaju sa neba poput mane sa nebesa, slično proizvodima naših laboratorijskih opita. No, na takvoj planeti javlja se jedna oso bena prepreka sa kojom se život suočava: atmosfera je uskomešana; a u dubini je i veoma topla. Svaki organizam mora dobro paziti da ne bude odvučen dole i ispržen. Da bismo pokazali da život nije nemoguć čak ni na jednoj ovoliko različitoj planeti, moj kolega sa Kornela E. E. Salpiter i ja uradili smo neke proračune. Razume se, mi ne možemo tačno znati kako bi izgledao život na jednom takvom svetu, ali želeli smo da vidimo da li bi, saglasno zakonima fizike i hernije, sredina ove vrste mogla biti nastanjena. Jedan od načina da obezbedite opstanak pod ovakvim uslovima jeste da obavite razmnožavanje pre no što budete sprženi, nadajući se da će konvektiv no strujanje odneti izvestan broj vaših potomaka do viših i hladnijih slojeva atmosfere. Takvih organizama moglo bi biti sasvim malo. Nazivamo ih tonio

Jedan glas u kosmičkoj fugi

• 51

ci. Ali migli biste biti i lebdelac: ogromna vodonična mešina, koja ispumpava helijum i teže gasove iz svoje unutrašnjosti, ostavljajući jedino najlakši gas, vo donik; ili balon sa toplim vazduhom, koji bi plutao zahvaljujući tome što bi vam unutrašnjost ostajala postojano topla, zagrevana energijom koju biste do bijali iz hrane što jedete. Slično balonima na Zemlji, što neki lebdelac bude dublje potisnut, to izrazitije ispoljava težnju da se vrati u viša, hladnija, bez bednija područja atmosfere. Lebdelac bi mogao da se hrani već postojećim organskim molekulima, ili onima koje bi sam pravio, koristeći se Sunčevom sve tlošću i vazduhom, slično biljkama na Zemlji. Do izvesne granice, što je jedan lebdelac veći, to će biti delotvorniji. Salpiter i ja zamislili smo lebdeoce preč nika mnogo kilometara, znatno veće i od najkrupnijih kitova koji su ikada postojali, bića veličine čitavih gradova. Lebdeoci bi mogli da se kreću kroz planetnu atmosferu ispuštanjem mlazova gasa, slično mlažnjacima ili raketama. Zamišljamo ih u velikim, tromim krdima, koja se pružaju dokle pogled dopire; koža bi im imala mimikrijska svojstva, što bi značilo da ni oni nisu lišeni problema. Stvar je, naime, u tome što u ovakvoj sredini postoji bar još jedna ekološka niša: lov. Lovci su brzi i pokretni. Oni jedu lebdeoce kako zbog njihovih organskih molekula, tako i zbog zaliha čistog vodonika. Šuplji tonioci mogli su se razviti u prve lebdeoce, a lebdeoci kadri da se sami kreću u prve lovce. Lovaca ne bi moglo bili mnogo, jer ako bi pojeli sve lebdeoce, i sami bi iščezli. Fizika i hernija dopuštaju ovakve oblike života. Umetnost im pridaje izvestan šarm. Priroda, meutim, nije obavezna da se drži naših zamišljanja. Ali ako postoje milijarde nastanjenih svetova u Mlečnom putu, možda će na nekima obitavati tonioci, lebdeoci i lovci, koje je iznedrila naša mašta, usmerava na zakonima fizike i hernije. Biologija je sličnija istoriji nego fizici. Morate znati prošlost, da biste raz umeli sadašnjost. I to je morate znati izuzetno podrobno. Još ne postoji pre diktivna teorija biologije, kao što nema ni prediktivne teorije istorije. Razlog je isti u oba slučaja: i jedna i druga disciplina odveć su složene za nas. Ali, razumevši druge slučajeve, moći ćemo bolje da upoznamo sebe. Izučavanje samo jednog uzorka vanzemaljskog života, ma koliko on skroman bio, ukinuće parohijski karakter biologije. Biolozi će tada prvi put doznati koje su druge vrste života moguće. Kada kažemo da je traganje za vanzemaljskim životom važno, time nipošto ne jemčimo da će ovaj život biti lako pronaći  već jedino to da je on i te kako vredan traganja.

52 •

Karl Segan

Za sada smo imali prilike da čujemo glas života samo na jednom malom svetu. Ali konačno smo počeli da osluškujemo i oko sebe, ne bismo li odnekud čuli i druge glasove iz kosmičke fuge.

3. SAGLASJE SVETOVA Znadeš li red što vlada nebesima? Možeš li ga vaspostaviti na Zemlji? 'Knjiga o Jovu' Sve dobro i zlo što dolaze čoveku i drugim stvorovima dolaze mu kroz Sedam i Dvanaest. Dvanaest Znakova Zodijaka, kao što Vera kaže, jesu dvanaest zapovednika na strani svetlosti; a za sedam planeta je rečeno da su sedam zapovednika na strani tmine. Sedam planeta tlači sve što je stvoreno, izlažući ga smrti i svakojakom zlu: jer dvanaest znakova Zodijaka i sedam planeta kuju usud sveta. Menok i Ksrat, poznozaratustranska knjiga Reći nam da je svaka vrsta stvari obdarena nekim naročitim okultnim svojstvom, kojim dela i tvori vidljiva dejstva, isto je kao i ne reći nam ništa; ali izvesti dva ili tri opšta načela kretanja iz pojava, a potom nam objasniti kako svojstva i činovi svih telesnih stvari slede iz tih ispoljivih načela, tek bi to bio uistinu veliki korak napred. Optika, Isak Njutn Ne pitamo koja je korisna svrha ptičjeg poja, jer poj je pticama zadovoljstvo i one su stvorene da pevaju. Isto tako, ne bi trebalo da pitamo zašto se ljudski um upinje da dokuči tajne nebesa... Raznovrsje pojava u Prirodi toliko je veliko, a riznice skrivene na nebesima toliko su bogate, da čovekovom umu nikada neće nedostajati sveza hrana. Mysterium Cosmographicum, Johan Kepler

Kada bismo živeli na planeti na kojoj se nikada ništa ne menja, bili bismo prilično sputani. Ne bi postojalo ništa da se dokuči. Nauka bi ostala bez zamajca. A kada bismo živeli na nekom nepredvidljivom svetu, gde bi se stvari menjale na nepravilan ili veoma složen način, tu ne bismo bili kadri da ih dokučujemo. Ponovo ne bi došlo di nastanka nauke. Ali mi uistinu živimo u Vaseljeni koja se nalazi negde izmeu ove dve krajnosti: u njoj se stvari, doduše, menjaju, ali saglasno obrascima, pravilima, ili, kako ih mi nazivamo, zakonima prirode. Ako bacim prut u vazduh, on će uvek pasti natrag. Ako Sunce zae na zapad, ono će se uvek narednog jutra ponovo pojaviti na istoku. I tako, postaje moguće dokuči vati stvari. U prilici smo da se bavimo naukom i da time poboljšavamo vlastite živote. Ljudska bića umeju da shvataju svet. Oduvek smo to umeli. Bili smo kadri da lovimo divljač i palimo vatre samo zato što smo nešto dokučili. Postojalo je jedno vreme pre pojave televizije, bioskopa, radija, pre knjiga. Najveći deo čovekovog postojanja protekao je u tom vremenu. Dok su u logorskim vatrama tinjali ugarci, tokom dugih noći bez mesečine, posmatrali smo zvezde. Noćno nebo je zanimljivo. Na njemu se javljaju šare. Čak i ako to hotimice ne pokušavate, ipak će vam se dogoditi da tamo razaberete slike. Na se vernom nebu, na primer, postoji jedna šara, odnosno sazveže, koja pomalo liči na medveda. Neke kulture je nazivaju Veliki medved (Ursa Major). Druge, meutim, vide sasvim različite slike. Razume se, sve te slike se uistinu ne nalaze na noćnom nebu. Mi smo ih postavili tamo. Bili smo lovački narod, tako da smo videli lovce i pse, medvede i devojke, sve ono što nas je zanimalo. Kada su evropski moreplovci iz sedamnaestog stoleća prvi put ugledali južno nebo, ispunili su ga onim što je u to vreme bilo u žiži zanimanja: tukanima i paunovima, teleskopima i mikroskopima, kompasima i brodskim krmama. Da su sazveža dobijala nazive u dvadesetom veku, pretpostavljam da bismo mi

56 •

Karl Segan

na nebu videli bicikle i frižidere, 'zvezde' rokenrola, a možda i atomske pečurke; bio bi to novi niz čovekovih nada i strahovanja, smešten medu zvezde. Naši preci bi povremeno ugledali kako nebom na čas promakne jedna veoma blistava zvezda sa repom. Nazivali su ih zvezdepadalice, ali taj izraz nije bio sasvim prikladan, budući da su stare zvezde i dalje ostajale na svom mestu, pošto su padalice pale. U nekim godišnjim dobima ima mnogo zvezdapadalica, dok su u drugima one sasvim retke. I ovde se javlja odreena pravilnost. Slično Suncu i Mesecu, zvezde uvek izlaze na istoku, a zalaze na zapadu; ako se kreću tačno iznad posmatrača (odnosno, po nebeskom polutani  prim, prev.), onda im je potrebna ćela noć da prevale put preko neba. Sa pramenom godišnjih doba menjaju se i sazvežda. Isto sazveže uvek izlazi, recimo, početkom jeseni. Nikada se ne dogaa da neko novo sazveže iznenada izie na istoku. Zvezde se odlikuju pravilnošću, predvidljivošću, postojanošću. Na izve stan način, one su gotovo ospokojavajuće. Neke zvezde izlaze neposredno pre, ili zalaze neposredno posle Sunca; vremena i položaji njihovog izlaženja i zalaženja menjaju se sa godišnjim dobima. Ako biste preduzeli brižljiva posmatranja ovih zvezda, beležeći im tokom mnogo godina vremena i položaje, mogli biste da predviate godišnja doba. Takoe biste bili u prilici da odreujete vreme u godini ukoliko biste ustanovili gde Sunce izlazi na obzorju svakoga dana. Na nebu se nalazio veliki kalendar, dostupan svakome ko je posedovao odlučnost, sposobnost i sredstva da beleži podatke. Naši preci stvarali su naprave za merenje prolaska godišnjih doba. U kanjonu Cako, u Novom Meksiku, nalazi se velika, ceremonijalna kiva, ili hram, bez krova, koja potiče iz jedanaestog stoleća. Dvadeset prvog juna, najdužeg dana u godini, snop Sunčeve svetlosti ulazi kroz jedan prozor u zoru, a potom se lagano kreće, sve dok ne ispuni naročitu nišu. Ali ovo se dogaa jedino oko 21. juna. Zamišljam ponosne pripadnike naroda Anasazi, koji su sebe nazivali 'Drevni', kako se okupljaju svakog 21. juna, opremljeni perjem i praporcima i odeveni u tirkizne odore, da proslave moć Sunca. Oni su takoe nadgledali prividno kretanje Meseca: dvadeset osam viših niša i kivi verovatno predstavljaju broj dana koji moraju proći da bi se Mesec vratio na isti položaj meu sa zvežima. Ovaj narod poklanjao je veliku pažnju Suncu, Mesecu i zvezdama. Ovakve naprave, zasnovane na sličnim zamislima, pronaene su još u Angkor Vatu (Kambodža), Stounhendžu (Engleska), Abu Simbelu (Egipat), Čičen Ici (Meksiko) i Velikim ravnicama (Severna Amerika).

Saglasje svetova

• 57

Nije, meutim, isključeno da neke navodne kalendarske naprave predstavljaju plod slučaja  na primer, nehotičan raspored prozora i niše, koji dolazi do izražaja 21. juna. No, ima i čudesno drugačijih naprava. Na jednom mestu na američkom jugozapadu nalaze se tri uspravne ploče, koje su tu prebačene sa položaja gde su prvobitno stajale pre otprilike hiljadu gidina. U kamenu je uklesana jedna spirala, pomalo slična obliku galaksije. Dvadeset prvog juna, prvog dana leta, uski zrak Sunčeve svetlosti, koji prolazi kroz razmak izmeu ploča, prepolovljuje spiralu; a 21. decembra, prvog dana zime, javljaju se dva uska zraka Sunčeve svetlosti, koja bočno dodiruju spiralu, što predstavlja jedinstven vid primene podnevnog Sunca za očitavanje nebeskog kalendara. Zašto su se ljudi širom sveta toliko upinjali da se upute u astronomiju? Mi smo lovili gazele, antilope i bizone, čija su kretanja bila umerenija, odnosno izrazitija, već prema datom godišnjem dobu. Voće i razni plodovi mogli su se brati u odreeno vreme, dok je u drugim razdobljima to bilo nemoguće. Kada smo izumeli poljoprivredu, morali smo voditi računa o tome da sejemo i ža njemo žitarice u prava vremena. Godišnja sretanja raštrkanih nomadskih plemena bila su zakazivana u sasvim odreeno doba. Sposobnost da se očitava nebeski kalendar doslovce je predstavljala stvar života ili smrti. Narodi širom sveta zapažali su ponovnu pojavu polumeseca posle mene mladog meseca, povratak Sunca posle potpunog pomračenja, jutarnji izlazak Sunca posle njegovog uznemurujućeg odsustva tokom noći; ove pojave govorile su našim precima o mogućnosti nadživljavanja smrti. Na nebu je stajala zapisana i metafora o besmrtnosti. Vetar huji kroz kanjone američkog jugozapada i niko ga drugi ne čuje osim nas; spomen je to na četrdeset hiljada pokolenja muškaraca i žena, kadrih da razmišljaju, koji su nam prethodili, o kojima ne znamo gotovo ništa, a na kojima počiva naša civilizacija. Kako je vreme prolazilo, ljudi su učili od svojih predaka. Što ste tačnije znali položaje i kretanja Sunca, Meseca i zvezda, to ste pouzdanije mogli da predviate kada treba poći u lov, kada sejati i žnjeti, kada okupljati plemena. Budući da se tačnost merenja poboljšavala, valjalo je početi beleženje podataka, tako da je astronomija, koja je već dovela do unapreenja posmatranja i matematike, doprinela i razvoju pisma. Ali onda, znatno kasnije, rodila se jedna prilično neobična zamisao, došlo je do prodora mistike i praznoverja u područje koje je poglavito pripadalo iskustvenoj nauci. Sunce i zvezde upravljali su godišnjim dobima, hranom, to

Karl Segan

58 •

plotom. Mesec je upravljao plimama i osekama, životnim ciklusima mnogih životinja, a možda i menstrualnim1 razdobljem kod žena  što je od središnje važnosti za jednu strastvenu vrstu koja drži do potomstva. No, postojala je još jedna grupa nebeskih tela, lutajuće i nestalne zvezde zvane planete. Naši nomadski preci jamačno su osećali naklonost prema planetarna. Ne računajući Sunce i Mesec, mogli ste ih videti samo pet. Kretale su se spram zalea udaljenih zvezda. Ako biste pratili njihovo prividno kretanje tokom mnogo mese ci, primetili biste kako izlaze iz jednog sazveža i ulaze u drugo, a povremeno prave čak i svojevrsne spore petlje na nebeskom svodu. Sve ostalo na nebu ima neki stvaran uticaj na ljudski život. Kakav bi u tom slučaju bio uticaj planeta? U savremenom zapadnom društvu, sasvim je lako kupiti  na novinskom kiosku, na primer  neki astrološki časopis; znatno je teže, meutim, pronaći neki astronomski. Doslovce sve novine u Americi imaju dnevnu rubriku o astrologiji, dok je sasvim malo onih koje imaju makar i nedeljni stubac o astronomiji. U Sjedinjenim Državama postoji deset puta više astrologa nego astronoma. Na zabavama imam prilike da srećem ljude koji ne znaju da sam naučnik i koji me ponekad pitaju: „Jeste li Vodolija?" (izgledi da to budem iznose jedan prema dvanaest), ili: „Koji ste znak?" Znatno mi rede biva upućeno pitanje: „Jeste li čuli da se prilikom eksplozija supernova stvara zlato?", ili: „Šta mislite, kada će Kongres odobriti sredstva za vozilo po Marsu?" Astrologija tvrdi da na vašu budućnost duboko utiče to u kome su se sa zvežu nalazile planete u trenutku kada ste roeni. Pre nekoliko hiljada godina javila se zamisao da kretanja planeta odreuju sudbine kraljeva, dinastija, carstava. Astrolozi su proučavali kretanja planeta i zapitali se šta se zbilo po slednji put kada se, recimo, Venera pela u sazvežu Jarac; možda će se nešto slično dogoditi i ovoga puta. Bio je to delikatan i opasan posao. Astrologe su upošljavale jedino države. U mnogim zemljama izlagao se smrtnoj opasnosti svako ko bi, osim zvaničnih astrologa, pokušao da tumači znamenja na nebu: najbolji način da se poljulja neka vladavina bio je predskazati njen krah. Astrolozi sa kineskog dvora, koji bi izrekli pogrešna predskazanja, bili bi pogubljeni. Drugi su naprosto krivotvorili podatke posmatranja, kako bi obezbedili njihovo potpuno poklapanje sa potonjim dogaajima. Astrologija se razvila u neobičnu mešavinu posmatranja, matematike i pomnog arhiviranja, a sve je to bilo začinjeno mutnim razmišljanjima i bogougodnim obmanama. Koren ove reci znači 'Mesec'.

Saglasje svetova

• 59

Ali ako planete mogu da odrede sudbine naroda, kako onda mogu da ne utiču i na ono što će se meni dogoditi sutra? Zamisao o ličnoj astronomiji nikla je u Egiptu iz doba Aleksandrije, a potom se, pre otprilike dve hiljade godina, proširila po grčkim i rimskim krajevima. Drevnost astrologije danas se može razabrati po mnogim recima: disaster (engleski: nesreća  prim, prev.) grčkog je porekla i znači 'rava zvezda'; influenza (engleski: grip  prim, prev.) italijanska je reč čije je osnovno značenje (zvezdani) 'uticaj'; mazeltov, hebrejska reč vavilonskog porekla, na izvorniku znači 'dobro sazvežde'; ili shlamazel, reč koja takoe vodi poreklo iz vavilonskog astronomskog leksikona, a koja na jidišu označava nekoga koga stalno prati zla sreća. Prema Plini ju, izvesni Rimljani smatrani su sideratio, 'pogoeni planetom'. Za planete su mnogi mislili da predstavljaju neposredne uzročnike smrti. Ili razmotrimo samu reč consider (engleski: razmotriti  prim, prev.): doslovno, ona znači 'sa planetarna', što je očigledno bilo preduslov ozbiljnog razmatranja. Tabela na strani 51 donosi spisak uzročnika smrti žitelja Londona 1632. godine. Tu se navode razna smrtonosna oboljenja odojčadi i dece, kao i neke egzotične bolesti kao što su 'uspinjanje svetlosti' ili 'kraljevo zlo', a od devet hiljada pet stotina trideset pet smrtnih slučajeva trinaest otpada na ljude koji su podlegli 'planeti', što je više nego što ih je umrlo od raka. Pitam se samo kakvi li su bili simptomi ove boljke. Lična astrologija postoji još i danas: razmotrimo slučaj dve astrološke rubrike, objavljene u dvema novinama istoga dana u istom gradu. Neka bi to bili njujorški Post i njujorški Daily News od 21. septembra 1979. godine. Pretpostavljamo da ste Vaga  što znači da ste roeni izmeu 23. septembra i 22. oktobra. Prema astrologu iz Posta: 'Kompromis će doprineti da popusti napetost'; korisno, možda, ali i prilično neodreeno. Prema astrologu iz Daily Newsa, meutim, morate: 'Više tražiti od sebe'; i ovo upozorenje je neodreeno, ali i različito od prethodnog. Ova 'predvianja' nisu, u stvari, predvianja; to su pre svojevrsni saveti  oni nam govore šta da činimo, a ne šta će se dogoditi. Hotimice su sročeni tako uopšteno da se na bilo koga mogu primeniti. No, meusobno su ipak veoma nesaglasni. Zašto se onda objavljuju podjednako olako kao i sportske vesti ili izveštaji sa berze? Astrologija se može proveriti na životima blizanaca. Ima mnogo slučajeva kada jedan od blizanaca nastrada u detinjstvu, prilikom jahanja, recimo, ili od udara groma, dok drugi doživi duboku starost. Oba su roena na istom mestu i u razmaku od svega nekoliko minuta. Iste planete uspinjale su se prilikom

60 •

Karl Segan

njihovog dolaska na svet. Ako je astrologija ispravna, kako onda dva ovakva blizanca mogu imati krajnje različite sudbine? Takoe se ispostavlja da se astrolozi ni medu sobom ne mogu složiti oko toga šta neki dati horoskop znači. Prilikom pomnih proveravanja ustanovljeno je da oni nisu u stanju da predvide karakter i budućnost ljudi o kojima ne znaju ništa drugo osim vremena i mesta roenja.1 Postoji jedna zanimljivost u vezi sa državnim zastavama na planeti Zemlji. Na zastavi Sjedinjenih Država nalazi se pedeset zvezda; sovjetska i izraelska imaju po jednu; burmanska četrnaest; grenadska i venecuelanska po sedam; kineska pet; iračka tri; zastavu države Sao Tome i Prinsipe krase dve zvezde; na japanskoj, urugvajskoj, malavijskoj, bangladeškoj i tajvanskoj stoji Sunce; na brazilskoj je nebeski svod; zastave Australije, Zapadnog Samoa, Novog Zelanda i Papue Nove Gvineje prikazuju sazveže Južni krst; na zastavi Butana nalazi se zmajev biser, simbol Zemlje; na kambodžanskoj je astronomska opservatorija Angkor Vat; zastave Indije, Južne Koreje i Narodne Republike Mongolije sadrže kosmološke simbole. Mnoge socijalističke zemlje imaju na zastavama zvezde, a mnoge islamske zemlje polumesec. Gotovo polovina naših državnih zastava odlikuje se astronomskim simbolima. Ova pojava je transkultur na, neograničena, svetska. Ona takoe nije osobena samo za naše vreme: na sumerskim cilindričnim pečatima iz trećeg milenijuma pre nove ere i na taoi stičkim zastavama iz prerevolucione Kine nalaze se sazveža. Nema nikakve sumnje da države žele da se domognu jednog dela moći i pouzdanosti nebesa. Pokušavamo da ostvarimo vezu sa Kosmosom. Hoćemo da stvari postavimo u najveće razmere. I odista, ispostavlja se da ta veza postoji, ali ne ona lična, majušna, nemaštovita, do koje drže astrolozi, već jedna nesravnjivo dublja, koja seže u nastanak materije, nastanjivost Zemlje, razvoj i sudbinu ljudske vr ste  na šta ćemo se kasnije još vratiti. ' Skeptična mišljenja o astrologiji i srodnim učenjima nisu ni nova, niti isključivo potiču sa Zapada. Primera radi, evo jednog odlomka iz knjige Tsurezuregusa (Pabirčenje u dokolici), japanskog pisca Hošija Kenka, napisane 1332. godine (u izvorniku stoji pogrešan podatak da je Tsurezuregusa autor, a ne naslov dela  prim, prev.): 'Učenja o jinu i jangu u Japanu ne govore ništa o Danima crvenog jezika. Ljudi ranije nisu zazirali od tih dana, ali sada se  pitam se samo od koga li je to poteklo  često može čuti: „Posao počet u Dane crvenog jezika nikad se neće okončati", ili „Šta god kažeš ili uradiš u Dane crvenog jezika, ispašće na loše: izgubićeš ono što si stekao, pro pašće ti ono čega si se latio." Prava besmislica! Ako bi se izbrojala preduzetništva, po četa brižljivo odabranih 'srećnih dana', koja su se izjalovila, pokazalo bi se da ih po svoj prilici ima isto onoliko koliko i neuspelih poslova početih u Dane crvenog jezika.'

Saglasje svetova

• 61

Otac moderne popularne astrologije bio je Klaudijus Ptolemeus, koga mi zovemo Ptolemej, premda on nije bio ni u kakvom srodstvu sa kraljevima istog imena. Ptolemej je radio u Aleksandrijskoj biblioteci u drugom stoleću. Sve one tajanstvenosti vezane za planete koje se uspinju u ovoj ili onoj Sunčevoj ili Mesečevoj 'kući', odnosno za 'Doba Vodolije', potiču od Ptolemeja, koji je kodifikovao vavilonsku astrološku tradiciju. Evo jednog tipičnog horoskopa iz Ptolemejevog vremena, napisanog na grčkom na papirusu, za jednu devojčicu roenu 150. godine: 'Roenje Filoe. Deseta godina Antonija Cezara, cara, prvi čas noći izmeu petnaestog i šesnaestog famenota. Sunce u Ribama, Jupiter i Merkur u Ovnu, Saturn u Raku, Mars u Lavu, Venera i Mesec u Vodoliji, horoskop Jarac' Način računanja meseci i godina znatno više se promenio tokom potonjih stoleća nego što su se promenile astrološke finese. Jedan tipičan odlomak iz Ptolemejeve astrološke knjige Tetrabiblos glasi: 'Saturn, ako je na istoku, uslovljava da osoba bude tamnoputa, snažna, crne i kovrdžave kose, maljavih prsa, očiju skromne veličine, osrednjeg stasa, prekomerno vlažnog i hladnog temperamenta.' Ptolemej je verovao ne samo da planete i zvezde utiču na obrasce ponašanja nego i da zvezde odreuju i takve odlike kao što su stas, ten, nacionalni karakter, pa čak i uroene fizičke nepravilnosti. Kako izgleda, moderni astrolozi su u ovom pogledu postali oprezniji. Ali moderni astrolozi zaboravili su na precesiju ravnodnevica, koju je Ptolemej dokučio. Oni ništa ne znaju o atmosferskoj refrakciji, o kojoj je Ptolemej pisao. Gotovo da uopšte ne obraćaju pažnju na sve one mesece i planete, asteroide i komete, kvazare i pulsare, eksplodirajuće galaksije, povezane dvojne zvezde, kataklizmičke varijable i rendgenske izvore koji su otkriveni posle Ptolemejevog vremena. Astronomija je nauka  izučavanje Vaseljene kakva stvarno jeste. Astrologija je pseudonauka  tvrdnja, koja se poteže u nedostatku dokaza, da planete utiču na naš svakodnevni život. U Ptolemejevo vreme nije bila sasvim uočljiva granica izmeu astronomije i astrologije. Danas su one potpuno razgraničene. Kao astronom, Ptolemej je odredio nazive zvezda, ustanovio njihovu sjajnost, pružio valjane razloge za verovanje da Zemlja ima oblik lopte, izložio pravila za predvianje pomračenja i, možda najvažnije, pokušao da dokuči zašto se planete odlikuju onim neobičnim, lutajućim kretanjem spram zalea dalekih sazveža. Vaspostavio je prediktivan model razumevanja kretanja planeta i odgonetanja poruka ispisanih na nebu. Izučavanje nebeskog svoda dovodilo je Ptolemeja do pravih ushita. 'Znam da sam smrtan', napisao je on, 'i da

62 •

Karl Segan

Suglasje svetova

• 63

ću proziveti samo jedan tren. Ali kada, uz silno zadovoljstvo, pratim kako se zgusnuto mnoštvo zvezda kreće svojim kružnim tokom, stopala kao da mi više ne dodiruju Zemlju...' Ptolemej je verovao da je Zemlja središte Vaseljene; da Sunce, Mesec, planete i zvezde kruže oko Zemlje. To je najprirodnija pomisao na svetu. Zemlja izgleda postojana, čista, nepomična, dok smo u prilici da vidimo kako nebeska tela izlaze i zalaze svakog dana. Nema kulture koja nije postavila geocentrič nu hipotezu. Tim povodom Johan Kepler je napisao: 'Nemoguće je da prethodno neupućen razum zamisli bilo šta drugo do Zemlju kao svojevrsnu ogromnu kuću, na čijem je vrhu smešten nebeski svod; on je nepomičan, a po njemu Sunce, onako malo, ide sa jednog kraja na drugi, poput ptice što pre leće vazduhom.' Ali kako objasniti prividno kretanje planeta  Marsa, na primer, za koje se znalo hiljadama godina pre Ptolemejevog vremena? (Jedan od prideva koje su stari Egipćani pridavali Marsu bio je i sekdedef em khetkhet, što znači 'onaj koji putuje unazad'; ovde se očigledno imalo na umu njegovo retrogradno ili petljasto prividno kretanje.) Ptolemejev model planetnog kretanja može se predstaviti malom napravom, sličnom onima koje su, služeći istoj svrsi, postojale i u njegovo vreme.1 Problem se ogledao u tome da se dokuči 'stvarno' kretanje planeta, vienih odozgo, odnosno 'spolja', koje bi što je moguće tačnije odražavalo prividno kretanje planeta, vienih odozdo, odnosno 'iznutra'. Zamišljano je da planete kruže oko Zemlje pričvršćene za savršene providne kugle. No, one nisu bile neposredno spojene sa kuglama, već posredno, preko svojevrsnog decentriranog točka. Kugla bi se okretala, točkić bi se vrteo i Mars bi, vien sa Zemlje, pravio svoje petlje. Ovaj model omogućavao bi prilično pouzdano predvianje kretanja planeta, sasvim zadovoljavajuće s obzirom na tačnost merenja koja se mogla ostvariti u Ptolemejevo vreme, pa čak i mnogo stoleća kasnije. Ptolemejeve nebeske kugle, za koje se u srednjem veku zamišljalo da su od kristala, zadržale su se u jezičkoj upotrebi sve do naših dana, u izrazima kao što su 'muzika sfera' (odnosno, 'kugli'  prim, prev.) ili 'sedmo nebo' (postojalo je, naime, po jedno 'nebo', ili kugla, za Mesec, Merkur, Veneru, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn, kao i jedno za zvezde). Sa Zemljom u središtu Va

seljene, sa postanjem usredsreenim samo na naš svet, sa nebesima za koja se zamišljalo da su sazdana na krajnje nezemaljskim načelima, malo je bilo pobuda za astronomska posmatranja. Uz podršku crkve tokom mračnog doba, Ptolemejev model doprineo je da razvoj astronomije bude osujećivan čitavo hilja dugodište. Konačno, 1543. godine, jedan poljski katolički sveštenik po imenu Nikola Kopernik objavio je sasvim drugačiju hipotezu kojom se objašnjava prividno kretanje planeta. Njeno najodvažnije svojstvo bila je pretpostavka da se u središtu Vaseljene nalazi Sunce, a ne Zemlja. Zemlja je time bila ražalova na na samo jednu od planeta, treću od Sunca, koja se kreće savršeno kružnom orbitom. (Ptolemej je uzeo u obzir i ovakav heliocentrični model, ali ga je odmah odbacio; silovito okretanje Zemlje, na koje je ukazivala Aristotelova fizika, izgledalo je da stoji u suprotnosti sa podacima posmatranja.) Kopernikov model bio je u najmanju ruku podjednako uspešan kao i Ptolemejev u tumačenju prividnog kretanja planeta. No, on se ipak mnogima nije dopao. Godine 1616. katolička crkva stavila je Kopernikovo delo na spisak zabranjenih knjiga, kako bi ga 'ispravili' lokalni crkveni cenzori, gde je ostalo sve do 1835. godine.1 Martin Luter opisao je Kopernika kao 'drskog astrologa... Ta budala hoće da postavi naglavce svekoliku astronomsku nauku. Ali u Svetom pismu stoji da je Isus Navin naredio Suncu, a ne Zemlji, da stane.' Čak su i neke Kopernikove pristalice tvrdile da on, u stvari, ni sam nije verovao u heliocentričnu Vaseljenu, već da je tu zamisao izložio samo kao zgodno pomoćno sredstvo za izračunavanje kretanja planeta. Epohalno sučeljavanje dva vienja Kosmosa  geoćentričnog i heliocentrič nog  dostiglo je vrhunac u šesnaestom i sedamnaestom stoleću, a njegov glavni zatočnik bio je jedan čovek koji se, poput Ptolemeja, bavio i astrologijom i astronomijom. On je živeo u vremenu kada je ljudski duh bio sapet, a um okovan; kada su hiljadu ili dve hiljade godina stari eklezijastički nazori o naučnim stvarima smatrani pouzdanijim od savremenih otkrića, ostvarenih tehnikama nedostupnim u starini; kada su odstupanja, čak i u pogledu nerešenih teoloških tajni, od preovlaujućih doksoloških shvatanja, kako katoličkih tako i protestantskih, bila kažnjavana ponižavanjem, oporezivanjem, izgnanstvom, mučenjem ili smrću. Na nebesima su obitavali aneli, demoni i ruka gospodnja koja je okretala kristalne kugle planeta. U nauci nije postojala zamisao da u

Cetiri stoleća ranije ovakvu napravu načinio je Arhimed: ispitao ju je i opisao Ciceron

Načinivši nedavno popis gotovo svih primeraka Kopernikove knjige koji su objavljeni u šesnaestom stoleću, Oven Džindžerič je ustanovio da cenzura nije bila osobito uspešna: 'ispravljeno' je, naime, samo šezdeset odsto primeraka u Italiji, a nijedan u Iberiji.

u Rimu, gde ju je doneo rimski general Marcel, čiji je jedan vojnik, bezrazložno i protivno nareenjima, ubio sedamdesetogodišnjeg naučnika prilikom osvajanja Sirakuze.

64 •

Karl Segan

osnovi prirodnih pojava možda leže zakoni fizike. Ali hrabra i usamljena borba ovog čoveka zapaliće fitilj moderne naučne revolucije. Johan Kepler roen je u Nemačkoj 1571. godine; kao dečak bio je upućen u protestantsku seminarsku školu u provincijskom gradu Maulbronu, gde je trebalo da stekne svešteničko obrazovanje. Bio je to svojevrstan logor za obuku, u kome su se mladi umovi uvežbavali u korišćenju teološkog oružja protiv tvrave rimskog katoličanstva. Tvrdoglav, inteligentan i veoma nezavi stan, Kepler je proveo dve godine u sumornom Maulbronu, ne stekavši nijednog prijatelja; držao se izdvojeno i povučeno, zadubljen u razmišljanja o svojoj uobraženoj nedostojnosti u Božjim očima. Kajao se zbog hiljadu grehova, koji ni po čemu nisu bili posebni, i očajavao je oko toga da li će ikada za vredeti spasenje. Ali Bog je za njega postao nešto više od Božjeg gneva koji valja ublažiti. Keplerov Bog bio je stvaralačka sila Kosmosa. Radoznalost je u dečaku od nela prevagu nad strahom. Želeo je da se uputi u eshatologiju sveta; odvažio se da razmišlja o Božjem umu. Ove opasne duhovne pustolovine, u početku neopipljive poput sećanja, postale su njegova životna opsednutost. Te ohole žudnje jednog malog seminarca na kraju će izvesti Evropu iz manastira sred njovekovne misli. Nauka klasične starine zamukla je pre više od hiljadu godina, ali u po znom srednjem veku prvi slabašni odjeci njenih glasova, koje su sačuvali arapski učenjaci, počeli su da titraju u evropskim učilištima. U Maulbronu, ti titra ji doprli su i do Keplerovih ušiju, zahvaljujući tome što je, pored teologije, učio još grčki i latinski, muziku i matematiku. Pomislio je da je u Euklidovoj geometriji načas uočio prizor savršenstva i kosmičke veličanstvenosti. Kasnije će zapisati: 'Geometrija je postojala pre postanja. Ona je podjednako večna kao i Božji um... Geometrija je Bogu poslužila kao uzor za postanje... Geometrija je sam Bog.' Uprkos povučenom životu koji je Kepler vodio, na uobličenje njegovog karaktera jamačno su uticala, pored ove zaokupljenosti matematikom, i nesavr šenstva spoljnjeg sveta. Sujeverje je obilato stajalo na raspolaganju ljudima koji nisu imali ničim drugim da se suprotstave bedi što su je donosili glad, boleštine i pogubni sukobi oko raznih verskih učenja. Za mnoge su jedina izve snost bile zvezde, tako da je po dvorištima i krčmama Evrope kojom je harao strah došlo do pravog procvata drevnog astrološkog zanata. Kepler, čiji je odnos prema astrologiji do kraja ostao dvojak, počeo je da se pita ne stoji li mo

Saglasje svetova

• 65

žda u zaleu prividnog haosa svakodnevnog života neki skriveni red. Ako je Bog sazdao svet, zar ga onda ne bi trebalo pomno ispitati? Zar sve ono što je stvoreno nije izraz saglasja u Božjem umu? Knjiga prirode čekala je više od hiljadu godina da nae čitaoca. Godine 1589. Kepler se preselio iz Maulbrona u Tibingen, da bi na tamošnjem velikom univerzitetu nastavio obrazovanje za sveštenički poziv. Za njega je to bilo pravo osloboenje. Obrevši se usred najživljih intelektualnih strujanje tog vremena, Kepler je odmah svratio pozornost učitelja na vlastiti genije; jedan od njih upoznao je mladića sa opasnim tajnama koje su ležale zapretane u Kopernikovoj hipotezi. Heliocentrična Vaseljena poklapala se sa Keple rovim religijskim osećanjem i on je rado prihvatio tu zamisao. Sunce je bilo metafora za Boga, oko koga se okretalo sve ostalo. Pre no što je bio rukopo ložen za sveštenika, ponueno mu je jedno privlačno svetovno zaposlenje, koje je on  možda zbog toga što se nije smatrao najprikladnijim za sveštenički poziv  na kraju prihvatio. Bio je pozvan u Grac, u Austriju, da u srednjoj školi predaje matematiku, a nešto kasnije počeo je i da priprema astronomske i meteorološke almanahe, odnosno horoskope. 'Bog je svim stvorovima podario sredstva za život', napisao je on. 'Astronomima je u tu svrhu namenio astrologiju.' Kepler je bio blistav mislilac i sjajan pisac, ali držanje predavanja uopšte mu nije ležalo. Mrmljao je sebi u bradu. Udaljavao se od teme. Povremeno je bivao potpuno nerazumljiv. Prve godine u Gracu privukao je samo nekoliko učenika, a naredne nijednog. Usredsredenost mu je stalno bivala narušavana unutrašnjom plimom primisli i ideja, koje su mu odvlačile pažnju. I sasvim u tom duhu, jednog prijatnog letnjeg popodneva, usred nekog beskrajnog predavanja, Kepleru je najednom sinulo otkrovenje koje će korenito preinačiti budućnost astronomije. Možda je zastao usred rečenice. Njegovim nepažljivim učenicima, koji su jedva čekali kraj časa, po svoj prilici je promakao taj isto rijski trenutak. U Keplerovo vreme bilo je poznato samo šest planeta: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter i Saturn. Kepler se zapitao zašto samo šest. Zbog čega ne dvadeset, ili stotinu? Zašto razmak izmeu njihovih orbita iznosi upravo onoliko koliko je to Kopernik izračunao? Još niko nije postavio takva pitanja. Grčki matematičari znali su još od Pitagorinog vremena da postoji pet pravilnih ili 'platonskih' tela, čije su sve strane pravilni poligoni. Kepler je pomislio da su ova dva broja povezana, da je razlog što postoji samo šest planeta

66 •

Karl Segan

to što ima samo pet pravilnih tela, kao i da će ova tela, ukoliko su upisana ili smeštena jedno u drugo, odrediti udaljenost planeta od Sunca. On je povero vao da je u ovim besprekornim oblicima razabrao nevidljiva potporna ustrojstva za kugle šest planeta. Veza izmeu Pitagorinih tela i rasporeda planeta mogla je da ima samo jedno objašnjenje: ruku Boga, geometra. Kepler je bio zapanjen što je baš on  tako ogrezao u greh, prema vlastitom uverenju  bio božanski izabran da doe do ovog velikog otkrića. Uputio je molbu virtemberškom vojvodi da novčano pomogne izradu trodimenzionog modela njegove zamisli o pravilnim telima smeštenim jedno u drugo, čija bi svrha bila da se i drugima pruži prilika da osmotre lepotu svete geometrije. Model bi, dodao je on, mogao da bude načinjen od srebra i dragog kamenja, te da tako posluži i kao vojvodski putir. Molba je bila odbijena uz ljubazni savet da Kepler najpre napravi jevtiniju verziju od hartije, čega se on odmah latio: 'Silno zadovoljstvo koje mi je donelo ovo otkriće nikada se ne može iskazati recima... Nisam prezao ni od kakvih proračuna, ma koliko teški bili. Dane i noći provodio sam baveći se matematikom, da bih video da li je moja hipoteza u saglasnosti sa Kopernikovim orbitama, ili mi je možda radovanje bilo uzaludno.' No, ma koliko se upinjao, tela i orbite planeta nikako se valjano nisu poklapali. Elegantnost i izvrsnost teorije ubedili su ga, meutim, da je greška jamačno do posmatranja; do istog zaključka dolazili su i mnogi drugi teoretičari u istoriji nauke kada bi se razišli sa ishodima posmatranja. U to vreme na svetu je postojao samo jedan čovek koji je raspolagao tačnijim nalazima posmatranja prividnih položaja planeta; bio je to Tiho Brahe, danski plemić koji je samoga sebe poslao u izgnanstvo. Brahe je nosio titulu carskog matematičara na dvoru svetog rimskog cara Rudolfa II, koji mu je, igrom slučaja, baš tada predložio da u Prag pozove Keplera, čija je matematička slava bila u usponu. Provincijski učitelj neuglednog porekla, poznat jedino uskom krugu matematičara, Kepler se u početku snebivao da li da prihvati Tihoovu ponudu. Ali odluka je doneta nezavisno od njegove volje. Godine 1598. on je iskusio na svojoj koži jedan od mnogih nagoveštaja predstojećeg tridesetogodišnjeg rata. Lokalni katolički nadvojvoda, fanatički privržen dogmi, zavetovao se da će radije 'opustošiti ćelu zemlju, nego što će vladati jereticima'.1 Protestanti su bi ' Ovo nipošto na spada u osobito isključive opaske koje su se mogle čuti u Evropi tokom srednjeg veka i za vreme reformacije. Upitan kako će da razlikuje vernike od nevernika kada bude osvojio jedan veliki albižanski grad koji je opsedao, Domingo de Guzman, kasnije poznat kao sveti Dominik, navodno je uzvratio: „Sve ću ih pobiti. Bog će posle prepoznati svoje."

Saglasje svetova

• 67

li lišeni ekonomske i političke moći, Keplerova škola bila je zatvorena, a molitve, knjige i himne za koje se smatralo da su jeretičke bile su zabranjene. Konačno, graani su bili pozvani na pojedinačnu proveru podobnosti vlastitih religijskih ubeenja; oni koji bi odbili da se opredele za rimokatoličku veru, bili su najpre kažnjeni oduzimanjem jedne desetine imovine, a potom, pod pret njom smrti, zauvek izgnani iz Graca. Kepler je izabrao izgnanstvo: „Licemer je mi je oduvek bilo strano. U stvarima vere ja sam ozbiljan. Ne igram se time." Napustivši Grac, Kepler, njegova žena i poćerka krenuli su na naporno putovanje u Prag. Brak mu nije bio osobito srećan. Hronično bolesna, Keplerova supruga, koja je neposredno pre toga izgubila dva deteta, bila je opisana kao 'glupa, mrzovoljna, sklona osamljivanju i prepuštanju setnim raspoloženjima'. Uopšte nije shvatala muževljev posao, a kako je odrasla u porodici sitnih seoskih vlastela, prezirala je njegovo zanimanje zato što nije donosilo visoke prihode. On ju je, zauzvrat, naizmenice prekorevao i zapostavljao; 'zaokupljenost studijama ponekad me čini nepromišljenim, ali izvukao sam nauk, shvatio sam da treba biti strpljiv s njom. Kada bih video da je primila odveć k srcu moje reci, radije bih sebi odgrizao prst nego što bih nastavio da je vream.' No, Kepler je i dalje ostajao poglavito zaokupljen svojim radom. Zamišljao je Tihoovo okrilje kao utočište od zala vremena, kao mesto gde će njegova kosmička tajna biti potvrena. Imao je želju da postane kolega velikog Tihoa Brahea, koji se, neposredno pre pronalaska teleskopa, čitavih trideset pet godina posvetio pomnom merenju vaseljenskog mehanizma, bespre korno pravilnog i tačnog. No, Keplerova očekivanja nisu se obistinila. Sam Tiho bio je osoba sklona kinurenju, čiji je najupadljiviji ukras bio zlatni nos, koji je zamenio original izgubljen još za studentskih dana u dvoboju oko toga ko je bolji matematičar. Stalno ga je okruživala bučna bulumenta pomoćnika, ulizica, daljih roaka i svakojakih prišipetlji. Njihove beskrajne terevenke, njihova ogovaranja i spletke tištili su i rastuživali Keplera, a najteže su mu padala gruba izrugivanja na račun njegove pobožnosti, učenosti i seljačkog porekla. 'Tiho... je neizmerno bogat, ali uopšte ne zna kako da to iskoristi. Vred nost ma kog njegovog ureaja veća je od svega onoga što posedujemo ja i moja porodica, uzeto zajedno.' Iako je sa nestrpljenjem očekivao da vidi Tihoove astronomske podatke, Kepler je dobijao tek beznačajne odlomke. 'Tiho mi ne pruža priliku da stek nem uvid u njegovo iskustvo. On bi samo pomenuo, onako uzgred, za vreme

68 •

Karl Segan

obeda ili povodom drugih stvari, danas vrednost apogeja jedne planete, sutra presecišta neke druge... Tiho raspolaže najboljim podacima posmatranja... Ima i saradnike. Jedino mu nedostaje neimar koji bi sve to osmislio.' Tiho je bio najveći posmatrački genije tog doba, a Kepler najveći teoretičar. Obojica su znala da sami ne bi bili kadri da ostvare sintezu tačnog i doslednog kosmič kog sistema, ali su osećala da je ona na pragu. No, Tiho nije bio spreman da svoje životno delo prepusti jednom znatno mlaem mogućem takmacu. Sa druge strane, iz nekog razloga u obzir nije dolazilo ni zajedničko potpisivanje pod eventualne plodove saradnje. Roenje moderne nauke  izdanka teorije i posmatranja  klatilo se nad provalijom njihovog uzajamnog nepoverenja. Tokom preostalih osamnaest meseci Tihoovog života njih dvojica neprestano su se svaala i bivala mirena. Prilikom večere prireene u čast barona fon Rozenberga, Tiho je, pošto se prekomerno napio vina, 'pretpostavio uljudnost zdravlju' i odoleo telesnom porivu da za čas liši barona svog društva. Mokraćna infekcija, koja je usledila, samo se pogoršala kada je Tiho odlučno odbio da posluša lekarski savet i postane znatno umereniji u jelu i piću. Na samrtnoj postelji Tiho je zaveštao podatke svojih posmatranja Kepleru, a 'poslednje noći svog blagog delirijuma stalno je ponavljao iste reci, poput nekoga ko sastavlja pesmu: Ne dajte da izgleda da sam Uveo uzalud... Ne dajte da izgleda da sam Uveo uzalud. ' Posle Tihoove smrti, Kepler, koji je u meuvremenu stekao titulu carskog matematičara, uspeo je nekako da se domogne podataka posmatranja od njegove jogunaste porodice. Tihoovi nalazi nisu nimalo više od Kopernikovih išli u prilog Keplerovoj pretpostavci o tome da pet platonskih tela opisuju orbite planeta. Znatno kasnija otkrića Urana, Neptuna i Plutona konačno su potpuno opovrgla njegovu 'Kosmičku Tajnu'  stvar je, naime, u tome što više nema platonskih tela' koja bi odredila udaljenosti ovih planeta od Sunca. Pitagorina tela smeštena jedno u drugo takoe nisu dopuštala mogućnost postojanja Zemlji nog Meseca, a sa ćelom zamišlju kosilo se i Galilejevo otkriće četiri velika Ju piterova meseca. Sve ovo, meutim, ne samo što nije ozlovoljilo Keplera nego ga je nagnalo da se upusti u traganje za novim satelitima. Zapitavši se koliko bi svaka planeta trebalo da ima satelita, on je napisao Galileju: 'Odmah sam počeo da razmišljam o tome kako se načelno može povećati broj planeta, a da se time ne ugrozi moj Mysterium Cosmographicum, prema kome pet Eu klidovih pravilnih tela ne dopuštaju više od šest planeta oko Sunca... Toliko Dokaz ove tvrdnje može se naći u drugom dodatku >

Saglasje svetova

• 69

sam daleko od svake pomisli da ne poverujem u postojanje četiri satelita oko Jupitera, da žudim za teleskopom kojim bih te. ako je moguće, preduhitrio u otkriću dva meseca oko Marsa  kako to, izgleda, nalažu razmere  odnosno šest ili osam oko Saturna, a možda i po jednog oko Merkura i Venere.' Mars uistinu ima dva mala meseca, a jedna istaknuta geološka formacija na većem od njih danas nosi naziv Keplerova grbina, u spomen na njegovo tačno predvianje. No, u slučaju Saturna, Merkura i Venere on je potpuno pogrešio, a i Jupiter ima znatno više meseca nego što ih je Galilej otkrio. Mi i dalje ne znamo zašto, u stvari, postoji baš devet planeta, manje ili više, kao ni zbog čega se one odlikuju upravo ovakvim relativnim udaljenostima od Sunca. (Videti osmo poglavlje.) Tiho je posmatrao kretanja Marsa i ostalih planeta kroz sazveža tokom mnogo godina. Ovi podaci iz poslednjih nekoliko decenija pre no što je izumljen teleskop bili su najtačniji do kojih se do tada došlo. Kepler se strastveno latio posla da se razabere u njima: kojim se stvarnim kretanjem Zemlje i Marsa oko Sunca moglo objasniti, s obzirom na datu tačnost merenja, prividno kretanje Marsa nebom, računajući tu i njegove retrogradne petlje, spram za lenih sazveža? Tiho je Kepleru preporučio upravo Mars zato što je njegovo prividno kretanje izgledalo najnepravilnije, u smislu da je najvećma odstupalo od kružne orbite. (Čitaocu, kome bi možda mnoštvo njegovih proračuna izgledalo dosadno, on je kasnije napisao: 'Ako vas zamara ovaj jednolični postupak, budite milostivi prema meni koji sam kroz sve to prošao bar sedamdeset puta.') Pitagora u šestom stoleću pre nove ere, Platon, Ptolemej i svi hrišćanski astronomi pre Keplera smatrali su da se planete kreću kružnim putanjama. Za krug se mislilo da predstavlja savršen geometrijski oblik, baš kao što se i za planete, smeštene visoko na nebu, daleko od zemaljske 'nečisti', takoe vero valo da su na izvestan mističan način 'savršene'. Galilej, Tiho i Kopernik isto su tako bili uvereni u jednoobrazno kružno kretanje planeta; Kopernik je čak izjavio da 'mozak staje' pri pomisli na alternativnu mogućnost, budući da bi 'bilo nedostojno pretpostaviti tako nešto kada je u pitanju postanje ostvareno na najbolji mogući način'. Ovo naslee nagnalo je Keplera da najpre pokuša da objasni podatke posmatranja u svetlosti zamisli da se Zemlja i Mars kreću po kružnim orbitama oko Sunca. Posle trogodišnjeg preračunavanja, učinilo mu se da je došao do tačnih vrednosti za Marsovu kružnu orbitu, koje su se poklapale sa deset Tihoovih

70 •

Karl Segan

posmatračkih nalaza uz odstupanje od dva lučna minuta. Poznato je da jedan lučni stepen ima šezdeset lučnih minuta, a izmeu zenita i obzorja stoji pravi ugao koji ima devedeset stepeni. Prema toma, par lučnih minuta predstavlja uistinu sasvim malu mernu vrednost  naročito kada se ima u vidu da se po smatralo bez teleskopa. Ovde je posredi petnaesti deo lučnog prečnika punog Meseca vienog sa Zemlje. Ali Keplerovo likovanje ubrzo se pretvorilo u smrk nutost  budući da su dva naredna nalaza Tihoovih posmatranja odstupala od njegove pretpostavljene orbite za čitavih osam lučnih minuta: Božanska promisao podarila nam je u Tihou Braheu jednog tako vrsnog posma trača da su njegovi nalazi osudili ovaj... proračun na grešku koja iznosi čak osam minuta; jedino je ispravno da sada prihvatimo ovaj Božji dar zahvalna uma... Da sam poverovao da se tih osam minuta mogu prenebreći, onda bih shodno tome i skleptao svoju hipotezu. No. kako ih je bilo nemoguće prenebreći, pomenutih osam minuta utrlo je put do sveobuhvatnog preobražaja astronomije. Razlika izmeu kružne orbite i istinske orbite može se razabrati jedino tač nim merenjima i hrabrim prihvatanjem činjenica: 'Vaseljena je urešena skladnim razmerama, ali ti skladovi moraju da budu u saglasnosti sa iskustvom.' Ke plera je pogodilo to što je bio prinuen da odustane od zamisli o kružnoj orbiti i da time dovede u pitanje svoju veru u božanskog geometra. Pošto je odagnao iz astronomije krugove i spirale, preostala mu je, prema vlastitim recima, 'samo gomila ukropine', svojevrstan izduženi krug, donekle sličan ovalu. No, konačno, Kepler je ipak došao do zaključka da je njegova očaranost krugom bila puka samoobmana. Zemlja je planeta, kao što je Kopernik kazao, a Kepleru je bilo više nego očigledno da je ona, obrvana ratovima, boleštinama, glau i nedaćama svih vrsta, daleko od savršenstva. Kepler je bio jedan od prvih ljudi posle starine koji je izložio zamisao da planete predstavljaju materijalna tela sazdana od nesavršene grae, baš kao što je to i Zemlja. A ako su već planete 'nesavršene', zašto to onda ne bi bile i njihove orbite? On je uzeo u obzir veći broj ovalnih kriva, uradio proračune za njih i odbacio ih, pri čemu mu se potkralo nekoliko aritmetičkih grešaka (koje su uslovile da u prvi mah odbaci i tačan odgovor), a onda, mesecima kasnije, kada je već počelo da ga obuzima očajanje, primenio je formulu za jednu elipsu, koja je izvorno bila zavedena u Aleksandrijskoj biblioteci pod imenom svog izumitelja, Apolonija iz Perga. Odmah je ustanovio da se ona predivno poklapa sa nalazima Tihoovih posmatranja: 'Istina prirode, koju sam stalno odbacivao i oda

Saglasje svetova

• 71

gnavao, krišom se provukla na mala vrata, prerušivši se da bi bila prihvaćena... Ah, kako sam samo glup bio!' Kepler je ustanovio da se Mars kreće oko Sunca ne kružnom, nego eliptičnom putanjom. Druge planete imaju orbite koje su znatno manje eliptične od Marsove, tako da Kepler po svoj prilici nikada ne bi otkrio pravu prirodu planetnih putanja da ga je Tiho podstakao da preduzme ispitivanje, recimo, Venerinog kretanja. Kod ovakve orbite Sunce ne stoji u središtu, već je po strani, u jednoj od žiža elipse. Kada se data planeta približava Suncu, brzina joj se povećava, a kada se udaljava od njega, brzina joj se smanjuje. Upravo ovakva vrsta kretanja uslovljava da planete stalno padaju prema Suncu, ali i da nikada ne stižu do njega. Keplerov prvi zakon planetnog kretanja naprosto je ovo: planeta se kreće po elipsi oko Sunca, koje se nalazi u jednoj žiži. Kod jednoobraznog kružnog kretanja, u jednakim vremenima prelazi se jednaki ugao ili deo luka. Tako, na primer, potrebno je dva puta više vremena da se prevale dve trećine puta po obimu kruga nego jedna trećina. Kepler je ustanovio da su okolnosti donekle drugačije kada su posredi eliptične orbite: kako se planeta kreće svojom orbitom, ona zahvata male, klinaste površine unutar elipse. Kada se nalazi blizu Sunca, u datom razdoblju ona opisuje veliki luk na orbiti, ali površina odreena tim lukom nije odveć velika (kao što bi bila da je posredi krug  prim, prev.), upravo zato što je planeta tada bliže Suncu. Kada se, meutim, planeta nalazi daleko od Sunca, ona opisuje znatno manji luk u istom razdoblju, ali taj luk sada odreuje veću površinu (nego što bi to bilo u slučaju kruga  prim, prev.), upravo zbog toga što je Sunce udaljenije. Kepler je ustanovio da su dve pomenute površine, u stvari, uvek u dlaku jednake, bez obzira na to u kojoj je meri orbita eliptična: izdužena, tanka površina, koja se javlja kada je planeta daleko od Sunca, savršeno je jednaka kratkoj, zdepastoj površini, osobenoj za razdoblje kada je planeta blizu Sunca. Ovo je bio Keplerov drugi zakon planetnog kretanja: planete zahvataju iste površine u istim vremenima. Keplerova prva dva zakona mogu da izgledaju pomalo daleka i apstraktna: planete se kreću po elipsama i zahvataju jednake površine u jednakim vremenima. Dobro, pa Šta s tim? Kružno kretanje je lakše shvatiti. Lako nam se može desiti da izgubimo iz vida ove zakone, da ih prenebregnemo kao puko matematičko mudrovanje, kao nešto što je veoma daleko od svakodnevnog života. Ali to su zakoni kojima se, pored naše planete, pokoravamo i mi sami, prikovani silom teže za površinu Zemlje, dok se krećemo kroz meuplanetni

72 •

Karl Segan

prostor. Naše kretanje odigrava se saglasno zakonima prirode koje je Kepler prvi otkrio. Prilikom upućivanja svemirskih letelica prema planetarna, prilikom posmatranja dvostrukih zvezda, prilikom ispitivanja kretanja dalekih galaksija  u svim tim slučajevima zapažamo da širom Vaseljene Keplerovi zakoni ostaju na snazi. Mnogo godina kasnije Kepler je došao do svog trećeg i poslednjeg zakona planetnog kretanja, zakona koji dovodi u meuodnos kretanja više planeta i koji tačno opisuje kako dejstvuje mehanizam Sunčevog sistema. Ovaj zakon izložen je u knjizi pod naslovom Saglasja sveta. Kepler je pod rečju 'saglasje' podrazumevao više stvari: sklad i lepotu planetnog kretanja, postojanje matematičkih zakona koji objašnjavaju to kretanje  zamisao koja seže sve do Pi tagore  pa čak i saglasje u muzičkom smislu, 'harmoniju sfera'. Za razliku od orbita Merkura i Marsa, putanje ostalih planeta toliko malo odstupaju od kružnice da se njihov pravi oblik ne može uočiti čak ni na izuzetno tačnom dijagramu. Zemlja predstavlja našu pokretnu platformu sa koje posmatramo kretanja ostalih planeta spram zalea dalekih sazveža. Unutrašnje planete kreću se brzo po svojim orbitama  to je i razlog što je Merkur upravo tako nazvan: Merkur je, naime, bio glasnik bogova. Venera, Zemlja i Mars kreću se oko Sunca progresivno sporije. Spoljnje planete, kao što su Jupiter i Saturn, kreću se svečano i sporo, kako to i priliči kraljevima i bogovima. Prema Keplerovom trećem ili harmonijskom zakonu, kvadrati perioda planeta (vreme potrebno da se načini puna orbita) odnose se kao kubovi njihovih prosečnih udaljenosti od Sunca; što je, naime, planeta udaljenija, to se i sporije kreće, ali saglasno jednom tačnom matematičkom zakonu: R2 = a3, gde 'R' predstavlja period kruženja planete oko Sunca, meren u godinama, a 'a' udaljenost planete od Sunca, mereno u 'astronomskim jedinicama'. Jedna astronomska jedinica odgovara razdaljini izmeu Zemlje i Sunca. Jupiter je, na primer, pet astronomskih jedinica udaljen od Sunca, što znači da a3 iznosi 5 x 5 x 5, odnosno sto dvadeset pet. Koji je broj dignut na kvadrat najbliži broju sto dvadeset pet? To je jedanaest  a upravo jedanaest godina iznosi jedan Jupi terov period oko Sunca. Ista računska radnja važi i u slučaju bilo koje druge planete, asteroida ili komete. Ne zadovoljivši se samo time da dokuči iz prirode zakone planetnog kretanja, Kepler se upustio u pokušaj da odgonetne neki još temeljniji uzročnik, neki uticaj Sunca na kinematiku svetova. Planete ubrzavaju kako se približuju Suncu, a usporavaju kako se udaljuju od njega. Na izvestan način, dakle, da

Saglasje svetova

• 73

leke planete osećaju Sunčevo prisustvo. Magnetizam takoe deluje i na daljinu  i u trenutku blistavog naslućenja zamisli o sveopštoj gravitaciji Kepler je izložio pretpostavku da je traženi uzročnik možda magnetizam: Moj naum je da pokažem da nebeska mašina ne stoji u vezi ni sa kakvim božanskim organizmom, već pre sa svojevrsnim satnim mehanizmom... u smislu da se gotovo sva mnogostruka kretanja izvode posredstvom jedne krajnje jednostavne magnetne sile, baš kao što kod časovnika sva kretanja nastaju kao posledica pukog spuštanja tega. Magnetizam, razume se, nije isto što i gravitacija, ali Keplerova suštinska novina nije stoga ništa manje izuzetna: prema njegovoj zamisli, kvantitativni zakoni fizike koji važe u slučaju Zemlje predstavljaju osnovu kvantitativnih zakona fizike koji upravljaju nebom. Bilo je to prvo nemističko tumačenje nebeskih kretanja: Zemlja je na taj način potisnuta u kosmičku provinciju. „Astronomija je", kazao je on, ,,deo fizike." Kepler se našao na velikoj istorijskoj prekretnici; poslednji naučni astrolog postao je prvi astrofizičar. Budući da mu je lažna skromnost bila strana, evo kako je sam Kepler oce nio svoja otkrića: Ovom simfonijom glasova čovek može za manje od jednog sata da odsvira ono za šta bi mu inače bila potrebna ćela večnost, a u prilici je i da u maloj meri iskusi ushit Boga, Vrhunskog Umetnika... Slobodno se prepuštam toj svetoj razdraganosti... kocka je bačena i ja pišem knjigu  da je čitaju bilo moji savreme nici, bilo potomstvo, svejedno. Ona će sačekati i ćelo stoleće da dobije čitaoca, baš kao što je i Bog čekao šest hiljada godina na svedoka. Iza izraza 'simfonija glasova' stajalo je Keplerovo uverenje da brzina svake planete odgovara odreenoj noti iz latinizovane muzičke lestvice popularne u to vreme  do, re, mi, fa, sol, la, si, do. Smatrao je da su u harmoniji sfera tonovi Zemlje fa i mi, da će Zemlja zauvek brujati ove note, čime se jasno aludiralo na latinsku reč fames (glad  prim. prev.). Bio je mišljenja, svakako ne bez razloga, da Zemlji najvećma pristaje upravo ova reč, tako puna bola. Tačno osam dana pošto je Kepler otkrio svoj treći zakon, u Pragu je došlo do incidenta kojim je počeo tridesetogodišnji rat. Ratni haos upropastio je živote miliona ljudi, meu njima i Keplerov. Jedna zaraza koju su širili vojnici odnela mu je ženu i sina, kralj pod čijom se zaštitom nalazio bio je svrg

Karl Segan

74 •

nut, a luteranska crkva ga je ekskomunicirala zbog neumoljivog osobenjaštva u pitanjima vere. Kepler je ponovo postao izbeglica. Sukob koji su i katolici i protestanti proglasili za sveti rat pre je bio izgovor da se neki ljudi domog nu zemlje i moći na račun religijskog fanatizma. U prošlosti su se vojevanja obično okončavala kada bi zaraćeni kneževi iscrpli zalihe. Ali sada, organizo vana pljačka primenjena je kao sredstvo da se vojske zadrže na bojnom polju. Primitivni žitelji Evrope bespomoćno su posmatrali kako se plugovi i voćarske 1 čakije doslovce raskivaju u mačeve i koplja. Talasi paranoičnih glasina širili su se zemljom, ubirajući žrtve naročito medu bespomoćnima. Najčešće su stradale starice koje su živele same: one su optuživane da su veštice. Keplerova majka bila je odneta usred noći u sanduku od pruća. U Vajl der Statu, Keplerovom rodnom gradu, svake godine izmeu 1615. i 1629. u prošeku su tri žene stavljane na muke i pogubljivane kao veštice. A Katarina Kepler bila je svadljiva i čangrizava starica. Bez dlake na jeziku prepirala se sa lokalnim plemstvom, a bavila se i prodajom sredstava za uspavljivanje, pa čak možda i halucinogenih droga, kako to danas čine meksičke curanderas. Siroti Kepler, poverovao je da je on doprineo majčinom hapšenju. Povod ovome bila je okolnost da je Kepler napisao jedno od prvih nauč nofantastičnih dela, čija je svrha bila da se objasni i popularise nauka. Naslov knjige glasio je Somnium (San). U njoj se zamišljalo putovanje na Mesec; do spevši na lunarnu površinu, svemirski putnici stali su da posmatraju kako se predivna planeta Zemlja lagano okreće na nebu povrh njih. Ukoliko promeni mo perspektivu, doći ćemo u priliku da razaberemo kako svetovi uistinu dej stvuju. U Keplerovo vreme, jedna od najozbiljnijih primedbi na račun pretpostavke da se Zemlja okreće bila je činjenica da ljudi ne osećaju to kretanje. U Somniumu pisac je pokušao da Zemljino okretanje učini verovatnim, dramatičnim, shvatljivim: 'Sve dok je mnoštvo na dobrom putu... ja želim da sam na njegovoj strani. Stoga se i silno upinjem da moja objašnjenja dopru do što više ljudi.' (Drugom prilikom napisao je u jednom pismu: 'Nemojte me potpuno osuditi na jednolične matematičke proračune  ostavite mi vremena za filozofska razmišljanja, moju jedinu radost.')2 Nekoliko primeraka još se mogu videti u oružarnici u Gracu. Brahe je, baš kao i Kepler, bio daleko od toga da ima odbojno držanje prema astrologiji, premda je brižljivo razlikovao svoju sopstvenu tajnu verziju ove discipline od onih koje su zvanično bile na snazi u to vreme, a za koje je on držao da počivaju na sujeverju. U svo 2

Saglasje svetova

• 75

Sa pronalaskom teleskopa postalo je moguće ono što je Kepler nazivao 'lunama geografija'. U Somniumu se opisuje Mesec prekriven planinama i dolinama, ali i 'šupljikav, kao da je sav ispunjen rupama i dugačkim pećinama', čime se aludira na lunarne kratere, koje je Galilej malo pre toga otkrio prvim astronomskim teleskopom. Kepler je takoe zamislio da na Mesecu ima žitelja, koji su se valjano prilagodili surovim uslovima lokalne životne sredine. Opisao je lagano okretanje Zemlje, posmatrano sa lunarne površine, a pretpostavio je i da obrisi kopna i okeana tvore izvesnu asocijativnu sliku, sličnu 'čoveku na Mesecu'. Prizor 'bliskog susreta' južne Spanije i severne Afrike kod Gibraltarskog moreuza podsetio ga je na mladu ženu u lepršavoj haljini koja se sprema da poljubi svog dragana  premda meni to pre liči na trljanje noseva. Dužina lunarnog dana i noći navela je Keplera na pomisao o 'veoma surovoj klimi i krajnje žestokim smenjivanjima izuzetne toplote i hladnoće na Mesecu', što se pokazalo potpuno verodostojno. Razume se, zamisli mu nisu uvek bile tačne. Verovao je, na primer, da tamo postoji obilata atmosfera, da ima okeana i žitelja. Najzanimljivije je njegovo vienje nastanka lunarnih kratera, koji Mesec, prema njegovim recima, 'čine sličnim licu dečaka, rošavom od velikih boginja'. Ispravno je tvrdio da su krateri pre udoline nego brežuljci. Prilikom vlastitih posmatranja zapazio je bedeme koji okružuju mnoge kratere, kao i vrhove u njihovom središtu. Ali pomislio je da pravilan kružni oblik kratera ukazuje na takav stepen reda koji se može objasniti jedino uplivom inteligentnog života. Nije mu palo na um da bi velike kamene gromade koje padaju sa neba mogle izazvati lokalne eksplozije, savršeno simetrične u svim pravcima, koje bi izdubile kružno udubljenje  kako je uistinu nastalo mnoštvo kratera na Mesecu i drugim zemaljskim planetarna. Umesto toga, pretpostavio je 'po joj knjizi Astronomiae Instauratae Mechanica, objavljenoj 1598. godine, izložio je tvrdnju da je astrologija 'uistinu pouzdanija nego što bi se mislilo', pod uslovom da se prikladno poboljšaju karte položaja zvezda. 'Od svoje dvadeset treće godine', dodao je Brahe, 'bavio sam se alhemijom koliko i izučavanjem neba.' Ali obe pseudonauke, smatrao je on, sadrže tajne koje su odveć opasne za običan svet (premda su. bio je uveren, potpuno bezopasne u rukama onih kneževa i kraljeva od kojih je tražio potporu). Brahe je nastavio dugu i uistinu opasnu tradiciju nekih naučnika, koji su mislili da jedino oni i svetovni i crkveni moćnici mogu biti upućeni u tajna znanja: 'Ne služi nikakvoj korisnoj svrsi i nerazumno je obznaniti svima takve stvari.' Nasuprot njemu, Kepler je predavao astronomiju u školi, mnogo je objavljivao (poglavito o svom trošku), a pisao je i naučnu fantastiku koja jamačno nije prvenstveno bila namenjena njegovim kolegama naučnicima. On možda nije bio popularizator nauke u modernom smislu, ali promena nazora u samo jednom pokolenju izmeu Tihoa i Keplera više je nego rečita.

76 •

Karl Segan

stojanje neke rase kadre da se upusti u graenje udubljenja na Mesečevoj površini. Ta rasa mora biti mnogočlana, kako bi jedna skupina mogla da stavlja u pogon jedno udubljenje, dok druga gradi drugo.' Mišljenjima da su tako veliki neimarski poduhvati neverovatni Kepler je protivstavljao primer egipatskih piramida i Velikog kineskog zida, koji se danas odista mogu razabrati sa Ze mljine orbite. Zamisao da geometrijski red ukazuje na prisustvo inteligencije zauzimala je središnje mesto u Keplerovom životu. Njegova pretpostavka o lu narnim kraterima neposredno nagoveštava nedoumicu povodom Marsovih kanala (videti peto poglavlje). Naprosto je neverovatno da su posmatračka traganja za vanzemaljskim životom počela u istom pokolenju koje je doživelo i pronalazak teleskopa, kao i da je ta traganja preduzeo najveći teoretičar epohe. Delovi Somniuma očigledno su bili autobiografski. Glavni junak, na primer, posećuje Tihoa Brahea, roditelji su mu se bavili prodajom opojnih sredstava, a majka mu je održavala veze sa duhovima i demonima, od kojih mu je jedan konačno podario sredstvo za putovanje na Mesec. Somnium nam jasno stavlja do znanja, premda mnogi Keplerovi savremenici za to nisu imali razumevanja, da se 'u snu povremeno mora dopustiti sloboda zamišljanja i takvih stvari koje nikada nisu postojale u svetu čulnih opažanja'. Naučna fantastika predstavljala je novinu u vreme tridesetogodišnjeg rata, tako da je Keple rova knjiga iskorišćena kao dokaz da mu je majka veštica. Usred drugih teških ličnih problema, Kepler je pohitao u Virtemberg, gde je svoju sedamdeset četvorogodišnju majku zatekao u protestantskoj svetovnoj tamnici, u kojoj je, baš kao i Galilej u katoličkom zatvoru, bila izložena pret nji stavljanja na muke. On se smesta latio posla, kao što bi to učinio svaki naučnik, da pronae prirodna objašnjenja za razne dogaaje i pojave na kojima se zasnivala optužba da mu je majka veštica, računajući tu i neka laka fizička oboljenja, čiju su pojavu graani Virtemberga pripisali njenim činima. Traganje je urodilo plodom  bilo je to, kao i u mnogim drugim prilikama u njegovom životu, likovanje razuma nad sujeverjem. Majka mu je na kraju posla ta u izgnanstvo, uz pretnju da će biti pogubljena ako se ikada vrati u Virtemberg; a Keplerova nadahnuta odbrana nagnala je, kako izgleda, vojvodu da izda ukaz kojim se ubuduće zabranjuje podizanje optužbi za veštičarenje bez čvrstih dokaza. Ratne prilike uticale su na to da presahnu gotovo sve Keplerove novčane potpore, tako da je on poslednje godine života proveo u prilično teškim uslo vima, moljakajući na sve strane za novac i uhleblje. Pravio je horoskope za

Saglasje svetova

• 77

vojvodu od Valenštajna, kao što je to ranije činio za Rudolfa II, a kraj života dočekao je u jednom šleskom gradu, koji se nalazio pod upravom Valenštajna i čiji je naziv bio Sagan. Epitaf na njegovom grobu, koji je sam sastavio, glasio je: 'Merah nebesa, sada seni merim. Umom visinama sezah, al' te lo mi zemno osta'. Keplerov grob, meutim, nestao je u pustošenjima tridesetogodišnjeg rata. Kada bi mu se sad podigao spomenik, na njemu bi moglo da stoji ispisano, u spomen na Keplerovu naučnu hrabrost: 'Više je voleo i najmrskiju istinu od najdražeg privida.' Johan Kepler je verovao da će jednoga dana postojati 'nebeski brodovi sa jedrima primerenim svemirskim vetrovima', kadri da plove svodom i puni istraživača 'koji se neće bojati ogromnosti' prostora. I odista, ti istraživači, kako u ljudskom, tako i u robotskom obličju, koriste danas kao nepogrešive vodiče na svojim putovanjima kroz ogromnost prostora tri zakona planetnog kretanja koja je Kepler dokučio tokom života ispunjenog ličnim nedaćama i us hitnim otkrićima. Životni san Johana Keplera da shvati kretanje planeta, da razabere saglasje na nebu, bio je najzad ostvaren trideset šest godina posle njegove smrti u delu Isaka Njutna. Njutn se rodio na božični dan 1642; kako mu je majka ispričala mnogo godina kasnije, bio je tako sitna beba da je mogao stati u kriglu zapremine četvrt galona. Bolešljiv, lišen roditeljske ljubavi, prznica, nedruštven, bez ikakvog seksualnog iskustva do kraja života, Isak Njutn bio je možda najveći naučni genije koji je ikada živeo. Još kao mladić, Njutn je razbijao glavu oko tako neopipljivih pitanja kao što su: da li je svetlost 'tvar ili neko uzgredno svojstvo', ili kako sila teže može da dejstvuje kroz vakuum. Rano je došao do zaključka da je konvencionalno hrišćansko verovanje u sveto trojstvo nastalo kao ishod pogrešnog čitanja Svetog pisma. Prema njegovom biografu Džonu Mejnardu Kejnzu: on je pre bio judaistički monoteista Majmonidesove škole. Do ovog stava došao je ne na temelju takozvanog racionalnog ili skeptičkog razmatranja, već isključivo na osnovu tumačenja izvornog starozavetnog teksta. Bio je ubeden da obelo danjeni dokumenti nikako ne idu u prilog učenju o svetom trojstvu, koje je proisteklo iz potonjih krivotvorenja. Obznanjeni Bog bio je samo jedan Bog. Ali ovo je bila strašna tajna koju je Njutn uz tešku muku prikrivao celog života.

78 •

Karl Segan

Slično Kepleru, ni on nije bio imun na praznoverja svog vremena i često se susretao sa misticizmom. U stvari, pretežan deo Njutnovog intelektualnog razvoja protekao je u znaku ovog raskola izmeu racionalizma i misticizma. Na vašaru u Staurbridžu, 1663. godine, kada mu je bilo dvadeset godina, kupio je jednu knjigu o astrologiji, podstaknut 'pukom radoznalošću da se oba vesti šta je tu posredi'. Počeo je da čita, sve dok nije došao do jedne ilustracije koju nije mogao da razume zato što nije bio upućen u trigonometriju. To ga je nagnalo da nabavi knjigu o trigonometriji, ali je ubrzo ustanovio da nije kadar da prati geometrijske rasprave. Zbog toga je pribavio jedan primerak Euklidovog dela Elementi geometrije i stao da čita. Dve godine kasnije izumeo je diferencijalni račun. Kao student, Njutn je bio očaran svetlošću, što ga umalo nije načinilo trajnom žrtvom Sunca. Upuštao se, naime, u opasno preduzetništvo da posmatra Sunčev odraz u ogledalu: Posle nekoliko časova doveo bih oči u takvo stanje, da je bilo dovoljno da samo bacim pogled na neki svetao predmet, pa da vidim Sunce pred sobom, tako da se nisam usuivao ni da pišem, ni da čitam; da bih povratio sposobnost vida, zatvarao sam se po tri dana u potpuno zamračenu sobu i na svaki način nastojao da odvratim pažnju od pomisli na Sunce. Jer, kad god bi mi ono palo na um, odmah bi mi pred oči stala njegova slika, iako sam bio u tami. Godine 1666. dvadesettrogodišnji Njutn bio je student na Univerzitetu u Kembridžu, kada ga je izbijanje neke zaraze primoralo da provede ćelu godinu u dokolici, u izolovanom selu Vulstorp, gde je bio roen. Tu se pozabavio pronalaženjem diferencijalnog i integralnog računa, došao je do ključnih otkrića o prirodi svetlosti i postavio je temelj teorije o opštoj gravitaciji. Jedina sezona slična ovoj u istoriji fizike bila je Ajnštajnova 'čudesna godina', 1905. Kada su ga upitali kako je uspeo da ostvari sva ta neverovatna otkrića, Njutn je prostodušno odgovorio: „Razmišljajući o njima." Njegov rad bio je tako značajan, da mu je profesor na Kembridžu, Isak Berou, ustupio katedru za matematiku pet godina pošto se mladi student vratio na Univerzitet. Evo kako je Njutna, kao čoveka zašlog u petu deceniju života, opisao njegov sluga: Nikada nisam imao prilike da ga vidim da se odmara ili nečim zabavlja: on nikada nije izjahao da se malo nadiše vazduha, nikada se nije uputio u šetnju, ni

Saglasje svetova

• 79

kada nije otišao na kuglanje, niti na neku drugu zabavu. Držao je da su izgubljeni svi oni časovi koje ne bi proveo u izučavanju, do čega mu je silno bilo stalo, tako da je sobu napuštao bezmalo samo onda kada je imao zakazane rokove (za predavanja)... Nažalost, njegovim časovima prisustvovalo je malo sluša laca, a od njih ga je još manje razumelo, tako da mu se ne retko dogaalo da, u nedostatku slušalaca, predaje zidovima. I Keplerovi i Njutnovi studenti nikada nisu shvatili kakvu su priliku propustili... Njutn je otkrio zakon inercije, težnju tela koje se kreće da nastavi to kretanje pravolinijski, sve dok ga neki spoljnji uticaj ne skrene s puta. Mesec bi, zaključio je Njutn, odleteo u pravoj liniji, tangencionalnoj u odnosu na vlastitu orbitu, da nema jedne druge sile koja mu stalno zakrivljuje putanju u gotovo savršenu kružnicu, privlačeći ga u pravcu Zemlje. Tu silu Njutn je nazvao gravitacija, pretpostavivši da ona deluje na razdaljini. Ne postoji ništa što fizički povezuje Zemlju i Mesec; pa ipak, naša planeta stalno privlači svoj prirodni satelit ka nama. Primenivši treći Keplerov zakon, Njutn je matematičkim putem odgonetnuo prirodu gravitacione sile.' On je pokazao da ista sila koja privlači jabuku ka Zemlji takoe drži Mesec na njegovoj orbiti, odnosno pruža objašnjenje kruženja nedavno otkrivenih Jupiterovih satelita po njihovim putanjama oko daleke planete. Stvari su padale dole još od praiskona. Tokom ćele ljudske istorije vero valo se da Mesec kruži oko Zemlje. Njutn je bio prvi čovek koji je dokučio da je uzročnik ove dve pojave jedna ista sila. Upravo se ovo podrazumeva pod pridevom opšta, kojim je Njutn opisao silu teže. Isti zakon gravitacije važi svuda širom Vaseljene. Posredi je zakonitost obrnutih kvadrata. Gravitaciona sila, naime, opada sa kvadratom udaljenosti. Ukoliko se razdaljina izmeu dva tela dvostruko poveća, gravitaciona sila koja ih privlači imaće tada samo četvrtinu preašnje vred nosti. Ako se udaljenost izmeu njih udesetostruči, sila teže tada će biti manja u odnosu na prvobitnu za IO2, odnosno sto puta. Jasno je da gravitaciona sila mora da slabi sa udaljenošću. Ukoliko bi bilo obrnuto, odnosno ako bi rasla sa povećanjem udaljenosti, onda bi najjače delovala na najudaljenija tela, što bi, Nažalost, u svom remekdelu Principia Njutn nije ukazao na ovaj dug Kepleru. Ali 1686. godine, u jednom pismu Edmundu Haleju, napisao je sledeće o svom zakonu gravitacije: 'Priznajem da sam to izveo iz Keplerove teoreme pre dvadesetak godina.'

80 •

Karl Segan

kako mi se čini, uslovilo da svekolika svemirska materija počne da hrli ka jednom središnjem kosmičkom sabiralištu. Meutim, kako gravitacija slabi sa povećanjem udaljenosti, dolazi do situacije u kojoj neka kometa ili planeta usporavaju što su dalje od Sunca, odnosno ubrzavaju što su mu bliže; drugim recima, sila teže sve se slabije oseća kako se povećava udaljenost od Sunca. Sva tri Keplerova zakona o planetnom kretanju mogu se izvesti iz Njutno vih načela. Keplerovi zakoni bili su iskustveni, zasnovani na pomnom i mukotrpnom posmatranju Tihoa Brahea. Njutnovi zakoni, naprotiv, bili su teorijski: posredi su, naime, prilično jednostavne matematičke apstrakcije iz kojih bi se, u krajnjoj liniji, mogli izvesti ishodi svih Tihoovih meranja. Ti zakoni pružili su Njutnu povoda da u knjizi Principia napiše sa neskrivenim ponosom: 'Sada mogu da pokažem okvir u kome dejstvuje Sistem Sveta'. Kasnije u životu, Njutn je postao predsednik Kraljevskog naučnog društva, kao i majstor Kovnice, u kom svojstvu je uložio silan trud da osujeti sve ras prostranjeniju pojavu krivotvorenja novca. Istovremeno, postajao je sve povu čeniji i namćorastiji; resio je da digne ruke od onih naučnih preduzetništva koja su ga dovodila u situaciju da zapodeva svaalačke rasprave sa drugim naučnicima, čiji je povod najčešće bilo pravo prvenstva: s tim u vezi, mogle su se čuti glasine da je Njutn iskusio nešto što bi se moglo nazvati svojevrsna varijanta 'nervnog sloma' osobenog za sedamnaesti vek. No, sve ga to nije sprečilo da izvodi neprekidne opite na granici izmeu alhemije i hernije, a iz vesni skorašnji nalazi ukazuju na mogućnost da ono od čega je patio nije bila toliko neka psihogena boljka, koliko trovanje teškim metalima, prouzrokovano sistematskim unošenjem u organizam malih količina arsenika i žive. Meu tadašnjim hemičarima, naime, bio je rasprostranjen običaj da se kao analitičko orue koristi čulo ukusa. No, uprkos svim nepovoljnim okolnostima, Njutnove raskošne intelektualne sposobnosti nimalo nisu gubile na snazi. Godine 1696. švajcarski matematičar Johan Bernuli izazvao je svoje kolege da rese jednu još neodgonetnutu zagonetku, nazvanu brahistohronski problem; posredi je odreenje krive koja povezuje dve okomito i bočno razmaknute tačke, a kojom bi se neko telo, samo pod dejstvom sile teže, spustilo u najkraćem vremenu iz više u nižu tač ku. Bernuli je prvobitno odredio rok od šest meseci za rešenje ovog problema, ali ga je kasnije povećao na godinu dana na zahtev Lajbnica, jednog od vodećih naučnika tog vremena i čoveka koji je, nezavisno od Njutna, takoe izumeo diferencijalni i integralni račun. Izazov je bio uručen Njutnu u četiri ča

Saglasje svetova

• 81

sa po podne 29. januara 1697. godine. Pre no što je pošao na posao narednog jutra, on je izumeo čitavu jednu novu granu matematike, takozvani varijacioni račun, koji je primenio pri rešavanju brahistohronskog problema; rešenje je odmah poslao i ono je bilo objavljeno, ali  na Njutnov izričit zahtev  nepotpisano. No, blistavost i originalnost rešenja nesumnjivo su ukazale na to ko stoji iza njega. Kada je Bernuli video rešenje, propratio ga je ovim recima: „Lav se po kandžama poznaje." Njutnu je tada bilo pedeset pet godina. Njegovo glavno intelektualno zanimanje tih poslednjih godina života bilo je usaglašenje i kalibrisanje hronologija drevnih civilizacija, u dobroj meri sa obrazno tradiciji drevnih istoričara Manetona, Strabona i Eratostena. U njegovom poslednjem, posthumno objavljenom delu, Ispravljena hronologija drevnih kraljevstava, nailazimo na česta astronomska kalibrisanja istorijskih dogaaja; tu se takoe pominje arhitektonska rekonstrukcija Solomonovog hrama; stoji i izazovna tvrdnja da su sva sazveža sa severne polulopte dobila nazive prema likovima, artefaktima i zbivanjima iz starogrčkog mita o Jasonu i argonautima; i/.ložena je i zanimljiva pretpostavka da su bogovi svih civilizacija, uz jedini izuzetak Njutnove, bili naprosto drevni kraljevi i junaci, koje su potonja poko lenja proglasila božanstvima. Kepler i Njutn bili su nosioci jednog od ključnih preokreta u ljudskoj isto riji: oni su otkrili da svekolikom prirodom upravljaju u osnovi jednostavni matematički zakoni; da ista pravila važe kako na Zemlji, tako i na nebu; kao i da postoji svojevrsna usaglašenost izmeu načina na koji mi mislimo i načina na koji svet dejstvuje. Oni su visoko cenili tačnost podataka posmatranja, a izuzetna pouzdanost njihovog predvianja kretanja planeta ubedljivo je dokazala da su ljudi u stanju da neverovatno duboko proniknu u tajne Kosmosa. Naša moderna globalna civilizacija, naš pogled na svet i naše sadašnje istraživanje Vaseljene u potpunosti počivaju na njihovoj domišljatosti. Njutn je ljubomorno čuvao svoja otkrića i žestoko se prepirao sa svojim kolegama naučnicima. Ništa mu nije predstavljalo da sačeka da prou deceni ja ili dve po otkriću zakona o odnosu gravitacije i udaljenosti, pa da ga tek onda objavi. Ali pred veličanstvenošću i složenošću prirode on je, poput Pto Icmeja i Keplera, postajao ushićen i smerno skroman. Neposredno pred smrt napisao je sledeće: 'Ne znam kakav izgledam svetu; ali sebi se činim samo kao dečkić koji se igra na obali mora, zabavljajući se povremenim pronalaženjem kakvog glatkog oblutka ili neke neuobičajeno lepe školjke, dok se preda mnom, još uopšte neotkriven, pruža ogromni okean istine.'

4. RAJ I PAKAO Devet svetova se spominjem. Islandska Eda, Snori Sturluson Postah smrt, što svetove ruši. Bhagavad-gita Vrata raja i pakla jedna su kraj drugih i ne razlikuju se. Poslednje Hrstovo iskušenje, Nikos Kazancakis

Zemlja je divan i uglavnom spokojan svet. Stvari se, doduše, na njoj me njaju, ali polako. Možemo proživeti ceo život, a da ne iskusimo prirodnu nesreću koja bi bila silovitija od oluje. Sve nas to uljuljkuje u zadovoljstvu, opuštenosti, bezbrižnosti. No, u istoriji prirode postoji i druga strana medalje. Sve tovi su, govore nam nalazi, bivali uništavani. Čak smo i mi, ljudi, odskora stekli tehničku sposobnost, kojom se ne možemo podičiti, da sami izazivamo nesreće, kako hotimice, tako i nehotice. Na površinama drugih planeta, gde su se očuvali tragovi prošlosti, ima mnoštvo belega velikih katastrofa. Ovde je stvar, naprosto, u vremenskim razmerama. Neki dogaaj koji je nezamisliv u stotinu godina postaje neumitan u sto miliona godina. Čak su se i na Zemlji  i to u našem stoleću  zbili neobični prirodni dogaaji. U ranim jutarnjim časovima 30. juna 1908. godine, u srednjem Sibiru, jedna džinovska plamena kugla viena je kako brzo prelazi nebom. Na mestu gde je dodirnula obzorje došlo je do ogromne eksplozije. Ona je sravnila oko dve hiljade kvadratnih kilometara šume, a mnogo hiljada stabala izgorelo je od pla menog dejstva blizu poprišta udara. Eksplozija je izazvala i atmosferski udarni talas koji je dva puta obišao Zemlju. Čitava dva dana posle toga u atmosferi je bilo toliko fine prašine da su se usred noći mogle čitati novine pri ra sejanoj svetlosti na ulicama Londona, udaljenog deset hiljada kilometara. Vlada carske Rusije nije mnogo marila za to da se upusti u ispitivanje jednog tako tričavog dogaaja, koji se, uostalom, odigrao daleko meu zaostalim sibirskim Tunguzima. Tek deset godina posle revolucije stigla je jedna ekspedicija da ispita poprište zbuvanja i prikupi svedočanstva očevidaca. Evo nekih izveštaja koji su tom prilikom zabeleženi: U rano jutro, dok su svi još spavali, šator je najednom bio dignut u vazduh zajedno sa svima koji su se u njemu nalazili. Kada su se članovi porodice ponovo

86 •

Karl Segan

obreli na Zemlji, ustanovili su da su se samo malo ugruvali, a jedino su Akuli na i han izgubili svest. Kada su došli k sebi. začuli su silnu buku. dok je šuma oko njih buktala, već prilično uništena. Sedeo sam na tremu kude blizu trgovačke postaje u Vanovari; bilo je vreme doručka i ja sam zaludno gledao prema severu. Upravo sam podigao sekiru da pričvrstim obruče na jednom buretu, kad se iznenada... nebo raspolutilo, a visoko iznad šume ceo severni deo svoda kao da je bio zahvaćen plamenom... U istom trenutku zapljusnula me je silna jara, kao da mi je košulja najednom buknula pravim ognjem... Mašio sam se da je strgnem sa sebe i odbacim, kada se u taj mah nebom razlegao prasak, a odmah potom oglasila grdna lomljava. Bio sam odbačen u vazduh i tresnuo sam na zemlju oko tri saženja (približno šest metara  prim, prev.j od trema, izgubivši na trenutak svest. Moja žena je istrčala i uvukla me u brvnaru. Posle treska zaorila se buka, kao da kamenje pada s neba ili pucaju topovi. Zemlja je stala da se trese, a ja sam, ležeći na tlu, prekrio glavu rukama iz straha da me ne pogodi neki kamen. U času kada se nebo otvorilo, sa severa je oko kolibe stao da huči vreli vetar, kao iz topovske cevi, ostavljajući svoj beleg na tlu...

Raj i pakao

• 87

nilo kao rezak pucanj. Istog časa sam se okrenuo i ugledao izduženi, plamteći predmet kako leti nebom. Prednji deo bio mu je znatno širi od repa, a boja mu je nalikovala onoj kojom se odlikuje vatra viena po danu. Bio je višestruko veći od Sunca, ali i znatno tamniji, tako da se mogao posmatrati golim okom. Iza plamena vuklo se nešto što je ličilo na prašinu. Bilo je izvijeno u male pramenove, a za ognjenim jezicima vijorile su se plave pruge... Čim je ovog vatrenog predmeta nestalo, počeli su da se oglašuju prasci bučniji od gruvanja topova, osećalo se kako zemlja podrhtava, a prozorska okna na brvnari bila su porazbijana. ...Prala sam vunu na obali reke Kan. kada se iznenada začu buka slična snažnom lepetu krila prestrašene ptice... a uz reku stade da se valja svojevrsno iz bočenje. Ubrzo potom razleže se još jedan rezak prasak, koji je bio toliko silovit da je jedan od radnika... pao u vodu. Ova izuzetna pojava dobila je naziv 'tunguski dogaaj'. Neki naučnici izložili su pretpostavku da je njegov uzročnik komad antimaterije koji je prispeo iz svemira, potro se prilikom dodira sa običnom materijom Zemlje i nestao u vidu bleska gama zrakova. Ali nepostojanje radioaktivnosti na poprištu udara

Tek što sam seo pored pluga da doručkujem, kad se nejednom razlegoše prasci, slični gruvanju topova. Konj mi pade na kolena. Sa severne strane povrh šume suknu plamen... U tom času spazih kako je vetar poobarao jele i najpre mi na um pade orkan. Sčepah čvrsto rukama drške pluga, kako ga oluja ne bi oduva la. Vetar je bio tako snažan da je podizao gromade tla sa površine, a onda orkan stade da gura vodeni zid uz Angaru. Jasno sam ga mogao videti zato što se moje imanje nalazilo na obronku brda.

obesnažuje ovo objašnjenje. Čule su se i zamisli da je to jedna mini crna rupa prošla kroz Zemlju, ušavši u Sibiru, a izašavši sa naspramne strane globusa. Ali u dokumentaciji o atmisferskim udarnim talasima nema ni pomena o lome da je neko telo uz silan prasak izletelo iz severnog Atlantika kasnije toga dana. Možda je posredi bio svemirski brod neke nepojamno razvijene van zemaljske civilizacije, koji se, zbog nepopravljivog mehaničkog kvara, srušio u zabiti kraj jedne mračne planete. Sve ove pretpostavke uistinu su bile izlože-

Tutnjava je toliko prestrašila konje da su neki stali sumanuto da galopiraju, obuzeti panikom, vukući plugove za sobom u svim pravcima, dok su se drugi naprosto stropoštavali na tie.

ne, ne uvek podjednako ozbiljno. No, nijednoj od njih nalazi bitnije ne idu u prilog. Ključna činjenica tunguskog dogaaja jeste postojanje zastrašujuće eksplozije, koja je izazvala veliki udarni talas i šumski požar ogromnih razmera, ali ne i udarni krater u epicentru. Kako izgleda, postoji samo jedno objašnje-

Drvodelje su, posle prva dva praska, počele preneraženo da se krste, a kada se razlegao i treći tresak, popadati su sa graevine na gomilu piljevine. Neki su bili toliko ošamućeni i prestravljeni, da sam morao da ih umirujem i ospokojavam. Svi smo napustili posao i pošli u selo. Tu smo, na ulicama, zatekli okupljene me štane kako užasnuti pričaju o neobičnoj pojavi. Bio sam u polju... Taman sam upregao jednog konja i počeo drugoga da vezujem za drljaču, kada sam najednom, sa desne strane, začuo nešto što mi se uči

nje saglasno sa svim ovim okolnostima: godine 1908. komad neke komete udario je u Zemlju. U ogromnim prostranstvima izmeu planeta nalazi se mnoštvo tela; neka od njih su kamena, druga metalna, treća ledena, a ima i takvih koja se deli mično sastoje od organskih molekula. Veličina im se kreće u rasponu od zrnaca prašine do gromada nepravilnog oblika krupnih poput Nikaragve ili Butana. Ponekad se slučajno dogodi da im se na putu ispreči neka planeta. Uzroč

88 •

Karl Segan

nik tunguskog dogaaja verovatno je bio komad neke ledene komete, prečnika oko sto metara  što odgovara razmerama fudbalskog igrališta; ovo ule, teško milion tona, kretalo se brzinom od oko trideset kilometara u sekundi, odnosno sto osam hiljada kilometara na čas. Ako bi do ovakvog udara došlo danas, on bi, naročito u prvom trenutku panike, mogao pogrešno da bude protumačen kao nuklearna eksplozija. Udar komete i plamena kugla oponašali bi sva dejstva detonacije nuklearne bombe od jedne megatone, računajući tu i atomsku pečurku, ali bi ipak postojala dva izuzetka: ne bi bilo gama zračenja, niti radioaktivnih padavina. Da li bi, u tom slučaju, jedan redak, ali prirodan dogaaj, kao što je udar zamašnije kometne gromade, mogao da izazove izbijanje nuklearnog rata? Zamisao je uistinu suluda: jedna mala kometa pogaa Zemlju, kao što su to pre nje činile milioni drugih, a naša civilizacija reaguje na to hitrim samouništenjem. Možda ponaj pre zbog ove mogućnosti ne bi bilo zgoreg da malo podrobnije upoznamo komete, sudare i katastrofe. Dvadeset drugog septembra 1979. godine jedan američki satelit tipa 'Vela' zabeležio je, na području gde se sreću južni Atlantik i zapadni deo Indijskog okeana, snažan dvostruki blesak svetlosti. Prema prvobitnim pretpostavkama, posredi je bilo tajno južnoafričko ili izraelsko isprobavanje nuklearnog oružja slabe snage (dve kilotone, što odgovara šestini energetskog potencijala bombe bačene na Hirošimu). Sirom sveta, političke posle dice ovakvog čina bile su ocenjene kao veoma ozbiljne. Ali šta ako je ove ble skove izazvao udar nekog malog asteroida ili kometne gromade? S obzirom na to da ispitivanjem iz vazduha u blizini mesta gde su primećeni bleskovi nije utvreno povećanje radioaktivnosti u atmosferi, ovo je uistinu sasvim osnovana mogućnost, a ceo dogaaj samo ističe to kakvim se opasnostima izlažemo, u eri nuklearnog oružja, zbog nedovoljnog voenja računa o prirodnom bom bardovanju iz svemira. Jedna kometa poglavito se sastoji od leda: najviše ima vodenog (H2O) leda, nešto metanskog (CH4) i sasvim malo amonijačnog (NH3). Prilikom sudara sa Zemljinom atmosferom kometna gromada skromnih razmera pretvoriće se u veliku, blistavu, plamenu kuglu, koja će izazvati moćan eksplozivni talas kadar da spali drveće, sravni šume i oglasi se oko celog sveta. Ali on ne bi načinio i neki upadljiviji krater na tlu. Led bi se sav istopio prilikom prolaska kroz atmosferu. Malo bi komada komete preostalo koji bi se mogli prepoznati  možda samo pregršt zrnaca iz neledenih delova kometnog jezgra. Sovjetski naučnik J. Sobotovič nedavno je otkrio veći broj sićušnih dijamanata rase

Raj i pakao

• 89

janih po poprištu tunguskog dogaaja. Ovakvi dijamanti već su pronaeni u meteoritima koji se nisu sasvim raspali pru udaru; nije isključeno da i ti me teoriti u krajnjoj liniji potiču sa kometa. Mnogih vedrih noći, ako pažljivo budete gledali prema nebu, primetićete kako neki samotni meteor začas blesne svodom. A biće i noći kada će vam se ukazati prilika da vidite meteorski pljusak  i to uvek nekoliko odreenih dana svake godine: prirodni vatromet, prava nebeska svetkovina. Ovi meteori sazdani su od zrnaca sitnijih od semena gorušice; ponekad se nazivaju zvezde padalice, ali tu je znatno pre posredi svemirsko paperje, koje na trenutak blesne prilikom ulaska u Zemljinu atmosferu, gde biva zagrejano i uništeno trenjem na visini od oko sto kilometara. Meteori su ostaci kometa.' Stare komete, koje često bivaju grejane usled mnogobrojnih prolazaka pored Sunca, osipaju se, isparavaju i raspadaju. Njihovi delovi pružaju se ćelom dužinom kometne orbite. Na mestu gde se ta orbita seče sa orbitom Zemlje čeka nas meteorski roj. Izvesni deo roja uvek je na istom potezu Zemljine orbite, te se tako meteorski pljusak može zapaziti istoga dana svake godine. Tridesetog juna 1908. godine došlo je do pljuska roja meteorita Beta Tauridi, koji potiče sa orbite Enkeove komete. Kako izgleda, tunguski dogaaj izazvan je gromadom Enkeove komete  gromadom koja je bila znatno veća od delića što izazivaju iskričave i bezopasne meteorske pljuskove. Komete su oduvek pobuivale zebnju, strahopoštovanje i sujeverje. Njihova povremena pojavljivanja uznemirujuće su se kosila sa predstavom 0 nepro menljivom i božanski skladnom Kosmosu. Činilo se ne verovatno da spektakularna pruga mlečnobelog plamena, koja je izlazila i zalazila sa zvezdama iz noći u noć, nije na nebu iz nekog razloga, da ne predstavlja neki predznak koji se tiče ljudskih poslova. I tako, rodila se zamisao da su komete vesnici nesreća, proroci Božjeg gneva  da predskazuju smrt prinčeva, propast kraljevstava. Vavilonjani su smatrali da su komete nebeske brade, Grci da je to rasuta kosa, a Arapi su verovali da su posredi plamteći mačevi. U Ptolemejevo vreme Zamisao da meteori i meteoriti stoje u vezi sa kometama prvi je izložio Aleksandar fon Humbolt u delu pod naslovom Kosmos; pet tomova koji sačinjavaju ovo delo objavljeni su u rasponu od 1845. do 1862. godine, a predmet im je popularizacija svih nauka. Čitanje upravo Humboltovih ranijih knjiga podstaklo je mladog Ćarlsa Darvina da se istovremeno lati geografskih istražinanja i proučavanja istorije prirode. Ubrzo posle ove odluke on je prihvatio položaj prirodnjaka na brodu H. M. S. Beagle, čime je bio postavljen kamentemeljac Porekla vrsta.

90 •

Karl Segan

komete su brižljivo bile klasifikovane, dobijajući razne nazive  'balvani', 'trube', 'ćupovi'  već prema obliku koji su imale. Ptolemej je smatrao da komete donose ratove, vrućine i 'opšte neprilike'. Komete sa nekih srednjovekov nih crteža podsećaju na neidentifikovana leteća raspeća. Jedan luteranski 'pozornik', magdeburški biskup Andreas Celihijus, objavio je 1578. godine delo pod naslovom 'Teološka opomena nove komete', u kome se izlaže nadahnuto vienje da je kometa, zapravo, 'gust dim ljudskih grehova, koji se diže svakog dana, svakog časa, svakog trenutka, zapahnjujući lice Božje obiljem pogani i sagrešenja; dim postepeno postaje tako gust da tvori kometu kovrdžavih i vitastih pramenova, koju konačno zaodevaju ognjem jara i plamena srdžba Vrhovnog Nebeskog Sudije'. No, bilo je primećeno da bi nebo neprekidno blistalo kometama, kada bi one uistinu predstavljale dim greha. Pojava Halejeve komete (odnosno, jedne komete uopšte) prvi put se pomi nje u kineskoj Knjizi kneza Huaia Nana, učesnika u pohodu kralja Vua protiv Žoua iz Jina. koji se odigrao 1057. godine pre nove ere. Približavanje Halejeve komete Zemlji 66. godine nove ere po svoj prilici predstavlja objašnjenje izveštaja Josifa (Flavija  prim, prev.) o maču koji je stajao nad Jerusalimom čitave godine. Normani su, 1066. godine, takode bili očevici novog dolaska Halejeve komete. S obzirom na to da su ova znamenja, prema njihovom uvere nju, neumitno predskazivala propast nekog kraljevstva, tadašnja pojava komete podstakla je i na izvestan način ubrzala osvajanje Engleske, koje je preduzeo Viljem Osvajač. Kometa je pomno zabeležena i u svojevrsnim novinama iz tog vremena, na goblenu iz Bajea. Godine 1301, Doto, jedan od rodonačelnika modernog realističkog slikarstva, bio je očevidac nove pojave Halejeve komete na nebu Zemlje, što ga je podstaklo da je uvrsti u prizor Hristovog roenja na jednom svom delu. Velika kometa iz 1466. godine  ponovo Halejeva  izazvala je silnu paniku u hrišćanskoj Evropi; hrišćani su se, naime, pobojali da se Bog, koji šalje komete, možda stavio na stranu Turaka, koji su upravo tada osvojili Carigrad. Komete su očaravale vodeće astronome iz šesnaestog i sedamnaestog sto leća, pa se čak i Njutn prilično zagrejao za njih. Prema Kepleru, komete hrle kroz svemir 'poput riba u moru', ali ih sunčeva svetlost potiskuje, budući da su im repovi uvek okrenuti od njega. Dejvid Hjum, koji je najčešće istupao kao neumoljivi racionalista, dopustio je sebi izrazito maštovitu pretpostavku da komete predstavljaju, u stvari, reproduktivne ćelije  jajašca i spermatozoide  planetnih sistema, odnosno da planete nastaju kao ishod svojevrsnog meuzve

Raj i pakao

* 91

zdanog seksa. Još kao student, pre no što je pronašao teleskop sa ogledalom, Njutn je proveo mnogo naizmeničnih, besanih noći, pokušavajući golim okom da zapazi komete na nebu; u ova nastojanja se toliko unosio, da je na kraju zanemoćao od iscrpljenosti. Poput Tihoa i Keplera, Njutn je takoe zaključio da se komete, viene sa Zemlje, ne kreću u našoj atmosferi, kao što su to mislili Aristotel i još neki izučavaoci, već da su udaljenije od Meseca, premda i bliže od Saturna. Baš kao i planete, komete odražavaju Sunčevu svetlost, 'a grdno greše oni koji misle da su one daleko koliko i nepomične zvezde; jer da jesu, komete ne bi mogle da primaju ništa veše svetlosti sa našeg Sunca nego što je Zemlja prima sa nepomičnih zvezda'. Njutn je još pokazao da se komete, takoe slično planetarna, kreću po elipsi: 'Komete su svojevrsne planete koje kruže oko Sunca po veoma ekscentričnim orbitama'. Ova demistifikacija, ovo predvianje pravilnih kometnih orbita podstakli su Njutnovog prijatelja Edmun da Haleja da se 1707. godine lati računanja koje ga je ubrzo dovelo do zaključka da su komete iz 1531. 1607. i 1682. bile, u stvari, jedno isto telo  ista kometa koje se vraća u razmacima od sedamdeset šest godina i čiji se naredni dolazak predviao 1758. I odista, kometa je poslušno stigla u odreeni čas. Ha lej, doduše, tada više nije bio živ, ali je ona posthumno nazvana po njemu. Halejeva kometa igrala je zanimljivu ulogu u ljudskoj istoriji, a verovatno će predstavljati prvo nebesko telo ove vrste kome će u susret biti upućena jedna svemirska sonda prilikom njegovog narednog dolaska, 1986. godine. Meu savremenim planetolozima ponekad se može čuti tvrdnja da bi sudar komete sa planetom po svoj prilici značajno obogatio planetnu atmosferu. Tako, na primer, svekolika voda koja danas postoji u atmosferi Marsa mogla bi se objasniti skorašnjim padom neke male komete. Njutn je smatrao da materija iz repa kometa biva rasuta po meuplanetnom prostoru, da je komete gube i da ona polako podleže gravitacionom privlačenju obližnjih planeta. Vero vao je da Zemlja postepeno gubi vodu, koja se 'troši za vegetaciju, odnosno prilikom truljenja, ili se pretvara u posnu zemlju... Ukoliko se tečnost ne bi stalno nadoknaivala spolja, njena količina postojano bi opadala i na kraju bi je sasvim nestalo.' Kako izgleda, Njutn je bio mišljenja da su i Zemljini oke ani kometnog porekla, odnosno da je život moguć samo zato što kometna materija pada na našu planetu. U trenucima mističnog sanjarenja otišao je još korak dalje: 'Podozrevam, štaviše, da duh poglavito potiče sa kometa, taj najsi ćušniji, ali i najtananiji i najkorisniji deo našeg vazduha, silno potreban da bi život svih stvari ostao sa nama.'

92 •

Karl Segan

Još 1868. godine, astronom Vilijem Hagins ustanovio je da dolazi do poklapanja izmeu izvesnih osobenosti spektra jedne komete i spektra prirodnog ili 'olefinskog' gasa. Hagins je pronašao organsku materiju u kometama; u potonjim godinama, u repovima kometa identifikovan je cijan, CN, koji se sastoji od jednog ugljenikovog i jednog azotovog atoma; posredi je radikal koji tvori cijanide. Kada je Zemlja 1910. godine trebalo da proe kroz rep Halejeve komete, mnoge ljude obuzela je panika. No, oni su prevideli činjenicu da je rep ma koje komete izuzetno razreen: stvarna opasnost od otrova u komet nom repu znatno je manja od opasnosti koju je još 1910. stvaralo industrijsko zagaenje u velikim gradovima. Ova činjenica nikoga nije ospokojila. Evo, na primer, nekoliko naslova iz dnevnog lista Chronicle iz San Fransiska, od 5. maja 1910: 'Kamera za kometu velika kao kuća', 'Dolazak komete opametio jednog muža', 'Kometne zabave u modi u Njujorku'. Losaneleski Examiner nastojao je da svemu da vedriji prizvuk: 'Je li vas kometa već cijanisala?... Besplatno gasno kupanje za ćelu ljudsku rasu', 'Biće pravih ludorija', 'Mnogi osećaju opori zadah cijana', Žrtva se pentra na drveće, pokušava da telefonira kometi'. Godine 1910. prireivale su se zabave da se ljudi što više provesele pre no što doe do smaka sveta pod otrovnim dejstvom cijana. Preduzimljivi trgovci prodavali su an tikometne pilule i gasmaske, pri čemu je ovo drugo bilo nagoveštaj sablasnih prizora na bojnim poljima Prvog svetskog rata. Izvesne nedoumice oko kometa zadržale su se sve do našeg vremena. Godine 1957. kao diplomirani student radio sam na Jerkizovoj opservatoriji pri Čikaškom univerzitetu. Jedne pozne noći bio sam sam u opservatoriji, kada je telefon stao uporno da zvoni. Podigao sam slušalicu i sa druge strane veze javio se neki čovek iz čijeg se glasa jasno moglo razabrati da je pod zamašnim dejstvom alkohola: „Je 1, tu neki 'stranom?" „Da, ja sam, izvolite." „Mi smo ti ovde, u Vilmetu, imamo žurku u bašti, znaš, i nešto je čudno na nebu. Ako ga gledaš, nema ga, al' ako ga ne gledaš, tu je." Najosetljiviji deo mrežnjače ne nalazi se u središtu vidnog polja. Slabašne zvezde i druga tela možete uočiti tako što ćete malo skrenuti pogled. Znao sam da se, jedva vidljiva u to vreme, na nebu nalazi novootkrivena ArenRolanova kometa i kazao sam mu da je to što vidi verovatno ona. Usledila je duga pauza, a onda me je glas upitao: „Šta ti je, bre, to kometa?" „Kometa je", uzvratio sam, „grudva koja u prečniku ima jednu milju." Ponovo je došlo do pauze, koja je potrajala još duže od prethodne, da bi mi glas konačno rekao: „Čuj, burazeru, zovni mi ne

Raj i pakao

• 93

kog pravog 'stronoma." Kada se Halejeva kometa ponovo bude pojavila 1986. godine, pitam se kojim će li političkim voama to uterati strah u kosti i kakve ćemo sve gluposti tada počiniti. Planete se, doduše, kreću eliptičnim orbitama oko Sunca, ali njihova elip ličnost sasvim je neuočljiva. Na prvi pogled, u stvari, uopšte se ne može razabrati da tu posredi nisu kružnice. No, za razliku od planeta, komete  a naročito one dugoperiodne  odlikuju se dramatično eliptičnim orbitama. Planete su starosedeoci u unutrašnjem Sunčevom sistemu, dok su komete tu novajlije. Zbog čega su orbite planeta gotovo kružne i meusobno jasno razdeljene? Stvar je u sledećem: kada bi planete imale veoma eliptične orbite, koje bi se meusobno presecale, ranije ili kasnije dolazilo bi do sudara. U ranoj istoriji Sunčevog sistema verovatno je bilo mnogo planeta u procesu stasavanja. One sa eliptičnim, presečnim orbitama ispoljavale su težnju ka sudaranju, pri čemu su bivale uništavane. Za razliku od njih, planete sa kružnim orbitama uspevale su da se do kraja oblikuju i ostajale su pošteene. Sadašnje planetne orbite jesu orbite onih svetova koji su prošli kroz sito tog sudarnog prirodnog odabiranja, ušavši u doba postojane sredovečnosti jednog sunčevog sistema čija je mladost obilovala katastrofalnim razaranjima. U krajnjem spoljnjem Sunčevom sistemu, u tmini daleko iza planeta, nalazi se ogroman loptasti oblik sazdan od bilion kometnih jezgara, koji kruži oko Sunca ne brže od bolida na automobilskoj trci indijanopolis 500'.' Tipična kometa ličila bi na džinovsku grudvu što se okreće, prečnika oko jedan kilometar. Većina ih nikada ne pree granicu koju obeležava Plutonova orbita. No, povremeno, neka zvezda u prolazu izazove gravitacionu pometnju i nered u kometnom oblaku, što uslovljava da jedna skupina kometa stekne veoma eliptične orbite, koje ih vode ka Suncu. Pošto putanja nekog člane ove grupe pre Zemlja je udaljena od Sunca jednu astronomsku jedinicu, odnosno sto pedeset miliona kilometara. Obim njene približno kružne orbite iznosi 2 Trp = 10' kilometara. Naša planeta napravi puni krug svojom putanjom jednom u godinu dana. Jedna godina ima 3xl0 7 sekundi. Pre9 7 ma tome, Zemljina orbitalna brzina iznosi IO km/3 x 10 s a 30 km/s. Razmotrimo sada loptasti omotač orbitirajućih kometa za koji mnogi astronomi smatraju da optače Sunčev sistem na udaljenosti od približno 100.000 astronomskih jedinica, što predstavlja gotovo polovinu razdaljine do najbliže zvezde. Na osnovu trećeg Keplerovog zakona (strana 63) neposredno pro ishodi da orbitalni period oko Sunca bilo kog od ovih tela iznosi: (10 s ) w = 10" * 3 x 107, odnosno trideset miliona godina. Napraviti krug oko Sunca potrajalo bi prilično dugo ako živite u spoljnjim svetovima sistema naše zvezde. Kometna orbita ravna je 2ra = 2rt x 10s x 4 4 1,5 x 10" km a 10' km, što znači da brzina iznosi samo IO' km/10"s = 0,1 km/s * 360 kilometara na sat.

94 •

Karl Segan

trpi dodatnu pramenu uslovljenu gravitacionim susretima sa Jupiterom i Sa turnom, taj član počinje, jednom u stotinak godina, da skreće ka unutrašnjem Sunčevom sistemu. Kada se nae negde izmeu orbita Jupitera i Marsa, kometa staje da isparava. Materija koja biva izbačena iz Sunčeve atmosfere, takozvani solarni vetar, potiskuje deliće prašine i leda iza komete, tvoreći zametak repa. Ako bi Jupiter imao samo jedan metar u prečniku. naša kometa tada bi bila sitnija od zrnca prašine, ali bi zato njen rep, kada se potpuno razvije, bio veliki poput razdaljine što razdvaja svetove. Kad god bi ušla u vidokrug Zemlje na svakoj od svojih orbita, ona bi izazivala prave plime sujeverja meu njenim žiteljima. No, ljudi su konačno shvatili da komete ne potiču iz njihove atmosfere, već da se nalaze znatno dalje, meu planetarna. Tada su se latili posla da im izračunaju orbite. A možda će jednog skorog dana uputiti kakvo malo svemirsko vozilo, čiji će zadatak biti da se istraže ovi posetioci iz carstva zvezda. Ranije ili kasnije mora doći do sudara kometa sa planetarna. Komete i mali asteroidi, ostaci iz razdoblja nastajanja Sunčevog sistema, jamačno su u prošlosti obilato bombardovali Zemlju i naš prirodni satelit, Mesec. S obzirom na to da ima znatno više malih nego velikih tela, trebalo bi da bude i znatno više sudara sa malim nego sa velikim telima. Udar neke male kometne groma de o Zemlju, kao što se to zbilo u slučaju tunguskog dogaaja, trebalo bi da se ponavlja jednom u hiljadu godina. No, do sudara sa nekom većom kometom, kakva je Halejeva, trebalo bi da doe tek jednom u milijardu godina. Prilikom pada jednog malog ledenog tela na neku planetu ili mesec uglavnom ne ostaje izrazitiji ožiljak na njihovoj površini. Ali ako je ule krupnije i ako se pretežno sastoji od kamene grae, na mestu udara dolazi do eksplozije koja stvara poluloptasto udubljenje; ova 'zdela' naziva se udarni krater. Ukoliko nikakav proces ne izravna ili ne ispuni takav krater, on može da se zadrži milijardama godina. Na Mesecu gotovo da uopšte nema erozije, tako da, gde god se osvrnemo na njegovoj površini, zatičemo udarne kratere; njih ima znatno više nego što bi se moglo objasniti iz perspektive prilično proreenog brojnog stanja kometnih i asteroidnih gromada koje danas ispunjavaju unutrašnji Sunčev sistem. Površina Meseca rečito je svedočanstvo o tome da je, pre više milijardi godina, postojalo razdoblje kada je dolazilo do uništenja svetova. Udarni krateri nisu ograničeni samo na Mesec. Ima ih širom unutrašnjeg Sunčevog sistema  od Merkura, najbližeg Suncu, preko oblacima prekrivene Venere, pa do Marsa i njegovih majušnih meseca, Fobosa i Deimosa. Ovo su

Raj i pakao

• 95

takozvane zemaljske planete, naša porodica svetova koji manje ili više nalikuju Zemlji. Oni se odlikuju čvrstom površinom, unutrašnjost im je sazdana od kamena i gvozda, dok im se atmosfere kreću u rasponu od gotovo vakuumske do takve u kojoj pritisci čak devedeset puta premašuju Zemljin. Zbijaju se oko Sunca, izvora svetlosti i toplote, poput kampera oko vatre. Sve ove planete stare su oko 4,6 milijardi godina. Poput Meseca, svaka od njih nosi tragove iz doba udarnih katastrofa, koje su se zbivale u ranoj istoriji Sunčevog sistema. No, kada ostavimo Mars za sobom, ulazimo u sasvim drugačije područje  u carstvo Jupitera i drugih džinovskih ili jovijanskih planeta. To su veliki svetovi sazdani poglavito od vodonika i helijuma. uz manje količine gasova bogatih vodonikom, kao što su metan, amonijak i voda. Tu ne možemo videti čvrstu površinu, već samo atmosferu i raznobojne oblake. Posredi su ozbiljne planete, a ne samo sitni i neugledni svetovi poput Zemlje. U Jupiter bi moglo da stane hiljadu Zemalja. Ukoliko bi neka kometa ili neki asteroid pali u Ju piterovu atmosferu, ne bi nastao nikakav vidljivi krater, već bi jedino došlo do trenutnog procepa u oblacima. No, uprkos ovoj okolnosti, ipak znamo da je spoljnji Sunčev sistem tokom više milijardi godina bio poprište sudara  zahvaljujući tome što Jupiter poseduje veliki sistem od preko deset meseca od kojih je pet sa male udaljenosti ispitala svemirska sonda 'Vojadžer'. I ovde postoji obilje tragova minulih katastrofa. Kada Sunčev sistem jednom bude potpuno istražen, verovatno ćemo pronaći ožiljke sudarnih katastrofa na svih devet svetova, od Merkura do Plutona, kao i na svim manjim mesecima, kome tama i asteroidima. Teleskopom se sa Zemlje može razabrati oko deset hiljada kratera na bližoj strani Meseca. Većina ih se nalazi na drevnom lunarnom gorju i potiče iz razdoblja završnog srašćivanja Meseca iz meuplanetne grae. Tu je još i oko hiljadu kratera sa prečnikom većim od jednog kilometra u području maria (na latinskom 'mora'); posredi su nizije koje su ubrzo posle nastanka Meseca bile preplavljene, verovatno lavom, tako da je došlo do zastiranja kratera koji su u njima prethodno postojali. Shodno tome, krateri bi na Mesecu  prema gruboj proceni  trebalo danas da nastaju stopom od 10" godina kroz 10" kratera, od5 nosno IO godina kroz jedan krater; drugim recima, izmeu dva čina nastanka kratera trebalo bi da protekne sto hiljada godina. No, s obzirom na okolnost da je pre nekoliko milijardi godina moralo biti više meuplanetnih gromada nego što ih ima danas, možda ćemo morati da čekamo duže od sto hiljada godina da bismo prisustvovali raanju jednog novog kratera na Mesecu. Budući

96 •

Karl Segan

da je površina Zemlje veća od površine Meseca, razdoblje čekanja ovde bi bilo srazmerno manje: izmeu nastanka dva kratera prečnika jednog kilometra na našoj planeti trebalo bi da protekne oko deset hiljada godina. A kako je ustanovljeno da je Meteorski krater iz Arizone, koji je udarnog tipa i ima kilometar u prečniku, nastao pre dvadeset do trideset hiljada godina, posmatranja na Zemlji su, znači, u saglasnosti sa ovim grubim proračunima. Sudar kakve male komete ili asteroida sa Mesecom mogao bi da izazove trenutnu eksploziju koja bi bila dovoljno sjajna da se vidi sa Zemlje. Možemo zamisliti kako naši preci, zaludno posmatrajući nebo neke daleke noći pre sto hiljada godina, iznenada postaju očevici zagonetne pojave: sa neosvetljenog de la Meseca diže se neobičan oblak, obasjan zracima Sunca. No, ne bismo očekivali da se ovakav dogaaj zbio u istorijskim vremenima. Izgledi za tako nešto iznose jedan prema stotinu. Uprkos tome, meutim, postoji istorijski izve štaj u kome se možda opisuje stvarni pad nekog nebeskog tela na Mesec, vien sa Zemlje golim okom: uveče 25. juna 1178. godine pet britanskih monaha prisustvovalo je izuzetnoj pojavi, koja je kasnije zabeležena u letopisu Ger vazija iz Kenterberija, smatranog za veoma pouzdanog izvestitelja o političkim i kulturnim zbivanjima svog vremena. Evo šta je zapisao ovaj letopisac posle razgovora sa očevicima, koji su se zakleli u verodostojnost svoje priče. Bio je blistav mlad mesec i kao obično u toj četvrti rogovi su mu stajali okrenuti prema istoku. Najednom, gornji rog se raspolutio. Iz središta rascepa suk nula je plamteća buktinja, bljujući vatru, vrelo ugljevlje i varnice. Astronomi Deral Malholend i Odaji Kalejm izračunali su da bi pad na površinu Meseca izazvao podizanje oblaka prašine čiji bi izgled prilično odgovarao onome što su opisali kenterberijski monasi. Da je do takvog udara došlo samo pre osam stotina godina, krater bi trebalo još bolje da bude vidljiv. Erozija je na Mesecu sasvim slaba zbog nepostojanja vazduha i vode, tako da su čak i mali krateri stari nekoliko milijardi godina još srazmerno dobro očuvani. Na osnovu podataka iz Gervazijevog zapisa moguće je odrediti područje Meseca na koje se posmatranje odnosilo. Udari stvaraju zrake, pravolinijske pruge finog praha razvejanog prilikom eksplozije. Ovi zraci stoje u vezi sa najmlaim kraterima na Mesecu  onima, na primer, koji su dobili naziv prema Aristarhu, Koperniku i Kepleru. Ali dok krateri odolevaju slaboj Mesečevoj eroziji, zracima to ne uspeva, budući da su iz

Raj i pakao

• 97

uzetno rastresiti. Kako vreme prolazi, čak i pad mikrometeorita  fine prašine iz svemira  raspršuje i prekriva zrake, koji neprestano iščezavaju. Zraci su, dakle, obeležje skorašnjih udara. Izučavalac meteorita Džek Hartung ustanovio je da se jedan veoma skorašnji, mali krater izrazito svežeg izgleda i sa upadljivim zračnim sistemom nalazi tačno u onom području Meseca na koje su ukazali kenterberijski monasi. Ovaj krater dobio je naziv 'Ðordano Bruno', prema rimokatoličkom učenjaku iz šesnaestog veka koji je smatrao da postoji beskonačnost svetova, kao i da su mnogi meu njima nastanjeni. Zbog ovog i sličnih zločina on je spaljen na lomači 1600. godine. Kalejm i Melholend došli su do dodatnog nalaza, saglasnog sa ovim tumačenjem. Kada neko telo pri velikoj brzini udari u Mesec, ovaj blago zatitra. Vibracije jednom konačno zamru, ali ne u tako kratkom razdoblju kao što je osam stotina godina. Ovakva titranja mogu se izučavati tehnikama laserskih odraza. Astronauti iz misije 'Apolo' postavili su na nekoliko mesta na Mesecu naročita ogledala nazvana laserski retroreflektori. Laserski snop sa Zemlje odbija se sa ogledala i vraća na polazište, pri čemu se vreme ovog dvosmernog putovanja može izuzetno tačno izmeriti. Ako se, sad, taj interval pomnoži brzinom svetlosti, dobiće se, takoe izuzetno tačno, udaljenost Meseca u tom trenutku. Merenja ove vrste, obavljena tokom više godina, ukazala su na to da Mesec odista vibrira ili podrhtava  i to takvim periodom (oko tri godine) i takvom amplitudom (oko tri metra) koji su saglasni sa pretpostavkom da je krater 'Ðordano Bruno' bio izdubljen pre manje od hiljadu godina. Svi ovi zaključci, meutim, posredno su izvedeni. Kao što sam kazao, mala je verovatnoća da se ovakav dogaaj zbio u istorijskom vremenu. No, nalazi do kojih smo došli prilično su sugestivni. Kao što to pokazuju tunguski dogaaj i Meteorski krater iz Arizone, sve sudarne katastrofe nisu se odigrale u ranoj istoriji Sunčevog sistema. Sa druge, pak, strane, činjenica da samo nekoliko lunarnih kratera ima izrazitije zračne sisteme takoe nas podseća na to da izvesno dejstvo erozije postoji čak i na Mesecu.' Izučavajući preklapanja kratera, kao i druge osobenosti lunarne stratigrafije, doći ćemo u priliku da rekon struišemo redosled udara i plavljenja, čiji je možda najskorašnjiji primer nastanak kratera 'Ðordano Bruno'. Na 89 strani preduzet je pokušaj da se predoče zbivanja koja su oblikovala površinu Mesečeve polulopte, što se vidi sa Zemlje. Na Marsu, gde je erozija znatno delotvornija, iako ima mnogo kratera, ne postoji doslovce nijedan zračni krater, kao što bi se i očekivalo.

98 •

Karl Segan

Zemlja je veoma blizu Meseca. Ako su udari svemirskih gromada u toj meri izrovali Mesec, kako je onda Zemlja izbegla sličnu sudbinu? Zašto nema više meteorskih kratera poput onog iz Arizone? Da možda komete i asteroidi ne smatraju da nije preporučljivo bombardovati nastanjenu planetu? Teško da je ovakva uvidavnost verovatna. Jedino moguće objašnjenje jeste da su udarni krateri nastajali u gotovo istom obimu i na Zemlji i na Mesecu, pri čemu su se na našem prirodnom satelitu, lišenom vazduha i vode, očuvali veoma dugo, dok ih je spora erozija na našoj planeti potrla ili ispunila. Proticanje vode, nanošenje peska vetrom i nastajanje planina izuzetno su spori procesi. No, tokom miliona ili milijardi godina oni su ipak kadri da potpuno potru čak i veoma velike udarne ožiljke. Na površini bilo kog meseca ili planete dejstvuju spoljnji procesi, kao što su bombardovanja iz svemira, ali i unutrašnji, kao što su zemljotresi; isto tako, ima munjevitih, katastrofičnih pojava, kao što su vulkanske eksplozije, ali i procesa koji su nepojamno spori, kao što je, na primer, stvaranje udubljenja u tlu zrncima peska iz vazduha. Nema opšteg odgovora na pitanje koji su procesi preovlaujući, unutrašnji ili spoljašnji; retke, ali silovite pojave, ili svakodnevna i neupadljiva zbivanja. Na Mesecu su prevagu odneli spoljnji, katastro fični dogaaji; na Zemlji, pak, prednost imaju unutrašnji, spori procesi. A Mars je negde na sredini izmeu ove dve krajnosti. Izmeu orbita Marsa i Jupitera nalazi se nebrojeno mnogo asteroida, sićušnih zemaljskih planeta. Najveći meu njima imaju prečnik od nekoliko stotina kilometara. Većina ih se odlikuje duguljastim oblikom i vrti se dok se kreće kroz svemir. U izvesnim slučajevima, kako izgleda, dva ili više asteroida orbitiraju oko zajedničkog težišta na maloj udaljenosti. Do sudara izmeu asteroida dolazi često, pri čemu ponekad neka gromada biva odbačena iz pojasa, slučajno se nae na putu Zemlje i pada na tie u vidu meteorita. U izložbenim vitrinama naših muzeja nalaze se komadići dalekih svetova. Asteroidni pojas je veliki žrvanj u kome se gromade usitnjuju sve do zrnaca prašine. Veće aste roidne gromade, zajedno sa kometama, glavni su vinovnici skorašnjih stvaranja kratera na površinama planeta. Možda se na mestu asteroidnog pojasa nekada nalazila planeta koja nije uspela do kraja da se uobliči zbog razornih gravitacionih dejstava obližnjeg džinovskog Jupitera; ili su to, možda, posredi krhotine jedne planete koja je samu sebe razorila. Ovo, doduše, izgleda malo ve rovatno zato što nijedan naučnik na Zemlji ne zna kako bi neka planeta mogla da razori samu sebe  što možda i nije tako rdavo.

Raj i pakao

• 99

Saturnovi prstenovi nalikuju asteroidnom pojasu: bilioni sićušnih ledenih meseca koji kruže oko velike planete. Možda je Saturnova gravitacija osujetila srašćivanje ovih komada u mesec koji bi se nalazio na maloj udaljenosti, ili su to, pak, ostaci jednog meseca koji se odveć približio planeti, tako da su ga razorila snažna gravitaciona dejstva. Takoe, postoji mogućnost da je tu posredi svojevrsna stacionarna ravnoteža izmeu materijala koji biva odbačen sa nekog Saturnovog meseca, kao što je Titan, i materijala koji pada u atmosferu planete. Jupiter i Uran takoe imaju sisteme prstenova, otkrivene tek nedavno, koji su gotovo nevidljivi sa Zemlje. Planetolozi su veoma zainteresovani za to da ustanove da li i Neptun ima prsten. Možda su prstenovi tipičan ukras jovi janskih planeta širom Kosmosa. Veliki skorašnji sudari koji su se zbivali od Saturna do Venere predstavljaju predmet popularne knjige Svetovi u sudaru, koju je je 1950. godine objavio psihijatar Imanuel Velikovski. Prema njegovoj zamisli, u Jupiterovom sistemu na neki način došlo je do nastanka jednog tela planetne mase, koje je on nazvao kometa. Pre otprilike tri i po hiljade godina ono je, navodno, skre nulo ka unutrašnjem Sunčevom sistemu i u više navrata prošlo na maloj udaljenosti o.'"Zemlje i Marsa, što je za uzgrednu posledicu na našoj planeti imalo razdvajanje Crvenog mora, tako da su Mojsije i Izrailjci uspeli da uteknu faraonu, kao i zaustavljanje Zemljinog okretanja po zapovesti Isusa Navina. Isto 1 telo izazvalo je, tvrdio je Velikovski, obimne vulkanske erupcije i potope. Posle ovog složenog meuplanetnog bilijara, kometa se najzad ustalila na postojanoj, gotovo kružnoj orbiti, postavši planeta Venera  za koju je on smatrao da je pre toga uopšte nije bilo. Već sam imao prilike da, u jednom drugom delu, potanko obrazložim zašto je ćela ova zamisao gotovo izvesno pogrešna. Astronomi svakako dopuštaju mogućnost velikih sudara, ali su uzdržani kada su u pitanju veliki skorašnji sudari. U ma kom modelu Sunčevog sistema nemoguće je prikazati veličine planeta u istim razmerama kao i njihove orbite zato što bi u tom slučaju planete bile toliko male da se gotovo ne bi mogle videti. No, ako bismo ih ipak dali u prikladnim razmerama  kao zrnca prašine  lako bismo uočili da su izgledi za sudar neke posebne komete sa Zemljom u razdoblju od svega nekoliko hiljada godina izuzetno mali. Osim toga, Venera je stenovita i metalna pla Koliko je meni poznato, prvi u suštini nemistički pokušaj tumačenja jednog istorijskog dogaaja iz ugla dejstva komete potekao je od Edmunda Haleja, koji je izložio pretpostavku da je Nojev potop izazvan slučajnim udarom jedne komete.

100 •

Karl Segan

neta, koja oskudeva vodonikom, dok se Jupiter  odakle je, prema mišljenju Velikovskog, ona potekla  gotovo isključivo sastoji od vodonika. Dalje, ne postoje izvori energije koji bi omogućili da komete ili planete budu izbačene iz Jupiterovog sistema. Takode, ako bi neka od njih i prošla pokraj Zemlje, ne bi mogla da 'zaustavi' njeno okretanje, a još manje da ga ponovo pokrene, i to u dvadesetčetvoročasovnom dnevnom ritmu. Ne postoje, zatim, geološki nalazi koji bi išli u prilog zamisli o neuobičajenoj učestalosti vulkanskih aktivnosti i potopu pre tri i po hiljade godina. Neki mesopotamski zapisi koji se odnose na Veneru potiču iz ranijeg razdoblja za koje je Velikovski držao da je u njemu ovo nebesko telo preraslo iz komete u planetu.1 Isto tako krajnje je neverovatno da bi se jedno telo na tako izrazito eliptičnoj orbiti moglo brzo prestrojiti u gotovo savršeno kružnu orbitu, na kojoj se Venera danas nalazi. I tako dalje. Mnoge hipoteze koje su postavili naučnici, baš kao i laici, pokazale su se pogrešne. Ali nauka je preduzetništvo koje samo sebe ispravlja. Da bi bile prihvaćene, sve nove zamisli moraju da prou kroz strogu proveru. No, najgori vid 'slučaja Velikovski' nije bilo to što su mu hipoteze pogrešne ili u suprotnosti sa pouzdano ustanovljenim činjenicama, već okolnost da su neki ljudi koji sebe nazivaju naučnici pokušali da 'ućutkaju' ovog autora. Nauka se temelji na slobodnom istraživanju, njemu je posvećena: posredi je načelo da svaka hipoteza, ma koliko izgledala neobična, već sama sobom zavreuje da bude razmotrena. 'Ućutkivanje' neprijatnih glasova može biti svojstveno religiji i politici, ali ono ne pripada putu koji vodi ka znanju; za njega nema mesta u naučnom pregalaštvu. Mi unapred ne znamo ko će doći do temeljito novih uvida. Venera se odlikuje gotovo istovetnom masom,2 veličinom i gustinom kao Zemlja. Kao nama najbliža planeta, ona je stolećima smatrana za Zemljinu sestru. Kakva je, u stvari, naša sestraplaneta? Je li možda posredi blagi, letnji svet, nešto topliji od Zemlje zato što je malo bliži Suncu? Ima li udarne kratere, ili su oni već svi erodirali? Postoje li vulkani? Planine? Okeani? Život? Prvi čovek koji je video Veneru kroz teleskop bio je Galilej 1609. godine. Ono što je ugledao bilo je krajnje jednoličan disk. Galilej je zapazio da i Venera, slično Mesecu, prolazi kroz četvrti, u rasponu od tankog srpa, do pu ' Na cilindričnom pečatu iz Ade, koji potiče iz polovine trećeg milenijuma pre nove ere, jasno se vidi Inana, boginja Venere, zvezde zornjače, preteča vavilonske boginje Ištar. ! Uzgred budi rečeno, ona je tridesetak miliona puta masivnija od najmasivnije komete za koju se zna.

Raj i pakao

• 101

nog diska, i to iz istog razloga: ponekad, naime, pretežno vidimo noćnu stranu planete, a ponekad pretežno dnevnu (ovo otkriće uzgred je potkrepilo gledište da je Zemlja ta koja kruži oko Sunca, a ne obrnuto). Kako su se optički teleskopi povećavali, što je poboljšavalo njihovu razlučnu moć (sposobnost da uvećaju sitne pojedinosti), oni su sistematski bivali upravljani ka Veneri. No, moglo se zapaziti samo ono što je video i Galilej. Postalo je očigledno da je Venera prekrivena gustim omotačem neprozirnih oblaka. Kada osmotrimo planetu na jutarnjem ili večernjem nebu, vidimo kako se svetlost odražava sa njenih oblaka. Meutim, stolećima pošto su ovi oblaci otkriveni, njihov sastav ostao je potpuno nepoznat. Nepostojanje ničega što bi se moglo razabrati na Veneri navelo je neke naučnike na neobičan zaključak da je površina ove planete prekrivena močvarom, kao što je to na Zemlji bilo u karbonskom razdoblju. Dokazni postupak  ako ga uopšte možemo udostojiti tog naziva  mogao je imati otprilike ovakav tok: „Ne mogu da vidim ništa na Veneri." „Zašto?" „Zato što je potpuno prekrivena oblacima." „Od čega se sastoje ti oblaci?" „Od vode, razume se." „Zbog čega su onda Venerini oblaci gušći od Zemljinih?" „Zbog toga što u njima ima više vode." „Ali ako ima više vode u oblacima, onda je mora imati više i na tlu. Koja vrsta površine sadrži visok postotak vode? „Močvara." A kad su tu već močvare, zašto onda na Veneri ne bi bilo i paprati, vilinskih konjica, pa čak i dinosaurusa? Ishod posmatranja: na Veneri se baš ništa ne može videti. Zaključak: ona sigurno kipti od života. Potpuno jednolični oblaci Venere odrazili su nam naše vlastite sklonosti. Mi smo živi, tako da smo skloni pomisli da života ima i drugde. Ali samo brižljivo prikupljanje i pro vera nalaza mogu nam reći da li je neki svet uistinu nastanjen. Za Veneru se ispostavilo da nije pružila potporu našim sklonostima. Do prvih uistinu pouzdanih podataka o prirodi Venere došlo se zahvaljujući radovima sa prizmama načinjenim od stakla ili sa takozvanim difrakcio nim rešetkama, svojevrsnim ravnim površinama išpartanim mrežom finih, upo

102 •

Karl Segan

rednih linija. Kada snažan snop obične bele svetlosti proe kroz neki uski prorez, a potom kroz prizmu ili rešetku, on se razlaže u dugu boja koja se naziva spektar. Spektar se kreće u rasponu od visokih do niskih učestalosti' vidljive svetlosti  od ljubičaste boje, preko plave, zelene, žute i narandžaste. do crvene. S obzirom na to da smo kadri da vidimo ove boje, spektar o kome je reč dobio je naziv 'spektar vidljive svetlosti'. No, svetlosti ima znatno više nego što je obuhvaćeno ovim malim odeljkom spektra koji vidimo. Na višim učestalostima, iza ljubičaste boje, pruža se takozvani ultraljubičasti deo spektra: posredi je neopozivo stvarna vrsta svetlosti, pogubna po mikrobe. Za nas je ona, doduše, nevidljiva, ali je lako zapažaju bumbari i fotoelektrične ćelije. Svet je znatno bogatiji nego što se to prikazuje našem čulu vida. Iza ultralju bičastog prostire se rendgensko područje spektra, a posle njega dolaze gama zraci. Na nižim ulčestalostima, iza crvene boje, pruža se infracrveni deo spektra. On je otkriven tako što je postavljen osetljivi termometar u područje iza crvenog, koje je za naše oči tamno. Temperatura je počela da raste. Izvesna svetlost padala je, dakle, na termometar, iako je za nas bila nevidljiva. Zve čarke i legirani poluprovodnici takoe bez poteškoća registruju infracrveno zračenje. Iza infracrvenog dela prostire se veliko spektralno područje radiotalasa. Sve ove svetlosti, u rasponu od gama zraka do radiotalasa, zavreuju podjednako uvažavanje. Svaka od njih od koristi je u astronomiji. Ali zbog ograničenja naših očiju odnosimo se sa predrasudama, pristrasno, prema majušnom području duge koji nazivamo spektar vidljive svetlosti. Godine 1844. filozof Ogist Kont upustio se u traganje za nekim primerom znanja koje će zauvek ostati nedokučivo. Kao naročito pogodan u ovom pogledu učinio mu se sastav dalekih zvezda i planeta. Mi ih nikada nećemo fizički posetiti, zaključio je on, a bez uzorka njihove grae na raspolaganju sastav ovih tela za nas će zauvek ostati nepoznanica. No, samo tri godine posle Kontove smrti ustanovljeno je da se spektar može koristiti za utvrivanje he mijskog sastava dalekih nebeskih tela. Različiti molekuli i hemijski elementi apsorbuju različite učestalosti ili boje svetlosti, ponekad u vidljivom delu spektra, a ponekad na ostalim područjima. U spektru atmosfere neke planete jedna tamna linija predstavlja mesto na kome svetlost nedostaje, odnosno to je odraz apsorbovanja Sunčeve svetlosti tokom njenog kratkog prolaska kroz atmosferu Svetlost je talasno kretanje, njena učestalost predstavlja broj talasnih bregova, recimo, koji ulaze u ureaj za detektovanje (kao što je, na primer, mrežnjača) u datoj jedinici vremena (kao što je, na primer, sekunda). Što je učestalost veća, zračenje sadrži više energije.

Raj i pakao

• 103

drugog sveta. Svaku takvu liniju stvara neki poseban molekul ili atom. Sve supstance imaju svoj osoben spektralni potpis. Gasovi na Veneri mogu se prepoznati sa Zemlje, udaljene šezdeset miliona kilometara. Možemo da odgonetnemo sastav Sunca (na kome je helijum, nazvan prema grčkom bogu Sunca, Heliosu, prvobitno otkrven); magnetnih A zvezda bogatih evropijumom; dalekih galaksija kod kojih analiziramo zbirne svetlosti stotinu milijardi sastavnih zvezda. Astronomska sprektroskopija gotovo je čarobnjačka tehnika. Ona ne prestaje da me očarava. Ogist Kont izabrao je baš nesrećan primer. Da je Venera uistinu močvarna, trebalo bi da bude lako razabrati linije vodene pare u njenom spektru. Ali prva spektroskopska istraživanja, preduzeta oko 1920. godine u opservatoriji Maunt Vilson, nisu otkrila ni traga, ni trunku vodene pare povrh Venerinih oblaka, što je ukazivalo na suvu, pustinjsku površinu, optočenu oblacima fine silikatne prašine koja lagano plovi atmosferom. Potonja izučavanja ukazala su na postojanje ogromnih količina ugljendi oksida u atmosferi, što je za neke naučnike značilo da se celokupna voda sa planete spojila sa ugljovodonicima, tvoreći ugljendioksid; u tom slučaju površina Venere bila bi globalno naftonosno polje, more nafte koje bi prekrivalo ćelu planetu. Drugi su došli do zaključka da vodene pare nema iznad oblaka zato što su oni veoma hladni, tako da se celokupna voda kondezuje u kapljice, koje se odlikuju drugačijim ustrojstvom spektralnih linija nego vodena para. Prema njihovoj zamisli planeta je potpuno prekrivena vodom  sa izuzetkom možda retkih krečnjačkih ostrva, sličnih grebenima Dovera. No, zbog velikih količina ugljendioksida u atmosferi, u moru se nije mogla nalaziti obična voda; fizička hernija nalagala je da ona bude karbonizovana  što bi značilo da se na Veneri nalazi ogroman okean sodevode. Prvi nagoveštaj pravog stanja stvari nije potekao iz spektroskopskih izučavanja u vidljivom i bliskom infracrvenom delu spektra, nego iz posmatranja na radiopodručju. Jedan radioteleskop radi pre kao svetlomer nego kao fotoapa rat. Upravite ga ka nekom prilično širokom području neba i on će beležiti koliko energije, na nekoj posebnoj učestalosti, stiže na Zemlju. Mi smo navikli da radiosignale emituju inteligentna bića  ona, naime, koja upravljaju televizijskim i radiostanicama. No, ima mnoštvo razloga da i prirodni objekti oda šilju radiotalase. Jedan od njih je taj što su topli. Kada je, 1956. godine, jedan od prvih radioteleskopa bio upravljen prema Veneri, ustanovljeno je da ona zrači radiotalase kao da na njoj vlada izuzetno visoka temperatura. Ali neposredan dokaz da je površina Venere uistinu neverovatno topla pribavljen

104 •

Karl Segan

je tek zahvaljujući sovjetskim sondama tipa 'Venera', koje su prve uspele da se probiju kroz neprozirne oblake i da se spuste na tajanstvenu i nedostupnu površinu susedne planete. Ispostavilo se da je na Veneri nesnosno vrelo. Nema ni pomena od močvara, naftonosnih polja, niti okeana sodavode. Bez dovoljno podataka lako je pogrešiti. Kada sam sa nekom prijateljicom, ja je vidim posredstvom odražene vidljive svetlosti, koju stvara Sunce ili, recimo, sijalica. Svetlosni zraci odbijaju se od nje i ulaze u moje oči. U starini se smatralo  tog mišljenja je bio čak i jedan Euklid  da vidimo posredstvom zraka koje na neki način tvore naše oči i koji ostvaruju aktivan, fizički kontakt sa posmatranim predmetom. Ova zamisao sasvim je prirodna i još se može sresti, premda se njome ne može objasniti nevidljivost predmeta u zamračenoj sobi. Danas koristimo udruženo dej stvo lasera i fotoćelija, ili radarskog odašiljača i radioteleskopa, ostvarujući na taj način aktivan svetlosni kontakt sa dalekim objektima. U radarskoj astronom niji, radiotalasi bivaju emitovani teleskopom sa Zemlje, odbijaju se, recimo, od polulopte Venere koja je okrenuta prema nama i vraćaju se natrag. Na mnogim talasnim dužinama oblaci i atmosfera Venere potpuno su providni za ra diotalase. Neka mesta na površini će ih apsorbovati ili, ako su izrazito neravna, bočno rasuti, tako da će ta područja biti tamna za radiotalase. Prateći kretanje površinskih osobenosti, izazvano rotiranjem Venere, prvi put je postalo moguće pouzdano odrediti dužinu njenog dana  vreme potrebno da planeta napravi pun krug oko svoje ose. Ispostavilo se da se, u odnosu na zvezde, Venera okrene jednom u dve stotine četrdeset tri dana, ali unazad, u smeru suprotnom od svih ostalih planeta iz unutrašnjeg Sunčevog sistema. Sunce stoga izlazi na zapadu, a zalazi na istoku, pri čemu izmeu dva izlaska protekne sto osamnaest zemaljskih dana. Osim toga, ona je okrenuta gotovo potpuno istom stranom ka Zemlji kad god se nalazi na najmanjoj udaljenosti od naše planete. Ma kako da je Zemljina gravitacija uspela da nagna Veneru na ovako sin hronizovano okretanje sa našom planetom, to se nije moglo brzo dogoditi. Venera nikako ne može biti stara pukih nekoliko hiljada godina, već mora biti vršnjak svih ostalih tela u unutrašnjem Sunčevom sistemu. Radarski teleskopi za Zemlje i letelica 'Pionir Venera' sa orbite oko planete snimili su obilje radarskih slika Venere. One pružaju pouzdane dokaze o postojanju udarnih kratera. Na Veneri ima isto toliko kratera koji nisu ni preveliki ni premali kao i na Mesečevom gorju, a to mnoštvo takoe nam stavlja do znanja da je ona veoma stara. Krateri na Veneri su, meutim, izrazito plit-

ka/' i pakao

• 105

ki, gotovo kao da su visoke površinske temperature stvorile neku vrstu stene koja se rastače tokom dugog razdoblja, poput karamelne mase ili gita, postepeno umekšavajući reljef. Tu postoje i velike mese, dvostruko više od Tibetanske visoravni, jedna udubinska dolina, možda džinovski vulkani, kao i jedna planina visoka poput Everesta. Sada najzad imamo pred očima jedan svet, prethodno potpuno skriven oblacima  čije su osobenosti prvi istražili radari i svemirske letelice. Površinske temperature Venere, koje su ustanovljene tehnikama radioastro nomije, da bi kasnije te nalaze potvrdila neposredna merenja svemirskih sondi, iznose oko 480 stepeni Celzijusa, što znači da je tamo toplije nego u naj vrelijoj kuhinjskoj pećnici. Odgovarajući površinski pritisak dostiže devedeset atmosfera, odnosno devedeset puta je jači od pritiska kojim na nas deluje Zemljina atmosfera, što je ravno težini vodenog stuba jedan kilometar ispod površine okeana. Da bi jedno svemirsko vozilo dugo opstalo na Veneri, ono mora biti rashlaivano, ali i sazdano poput podmornica predvienih za velike dubine. Desetak svemirskih vozila iz Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država ušlo je u gustu Venerinu atmosferu i probilo se kroz oblake; nekoliko ih je čak uspelo da opstane oko jedan čas na površini.1 Dve sonde iz sovjetske serije 'Venera' snimile su fotografije na tlu. Krenimo tragom ovih pionirskih misija u posetu jednom drugom svetu. Na području obične vidljive svetlosti mogu se razabrati slabašni žućkasti oblaci Venere, ali, kako je još Galilej zapazio, oni se odlikuju potpunom jed noličnošću. Ukoliko, meutim, podesimo kamere na ultraljubičasto područje, doći ćemo u priliku da vidimo graciozan, složeno uskovitlan klimatski sistem, u visokim delovima atmosfere, gde vetrovi duvaju brzinom od oko sto metara 'Pionir Venera' bila je uspešna američka misija iz 197879, koja je obuhvaćala jedan orbiter i četiri sonde za ulazak u atmosferu; dve od njih uspele su da zakratko opstanu u paklu Venerine površine. Prilikom izrade svemirskih sondi za istraživanje planeta ima mnogo neočekivanih obrta. Evo jedne zanimljive zgode iz misije 'Pionir Venera': medu ureajima na jednoj sondi nalazio se i radiometar ukupnog fluksa, koji je trebalo ćelom putanjom kroz Venerinu atmosferu istovremeno da meri količinu infracrvene energije koja protiče nagore i na dole. Ureaj je nalagao ugradnju otpornog prozora koji bi bio proziran za infracrveno zračenje. U tu svrhu bio je je uvezen i obraen jedan dijamant od trinaest i po karata. Uvoznik je. meutim, bio obavezan da plati dvanaest hiljada dolara na ime carinskih dažbina. No, američka Uprava carina ipak je zaključila da dijamant, pošto bude lansiran na Veneru, neće više moći da bude predmet trgovanja na Zemlji, tako da je odobrila povraćaj novca.

706 •

Karl Segan

u sekundi, odnosno tri stotine šezdeset kilometara na sat. Čak devedeset i šest odsto Venerine atmosfere sastoji se od ugljendioksida. Postoje i sićušne količine azota, vodene pare, argona, ugljenmonoksida i još nekih gasova, dok na ugljovodonike ili ugljene hidrate ne otpada nijedan desetomilioniti deo. Pokazalo se da Venerini oblaci poglavito predstavljaju koncentrisani rastvor sumporne kiseline, uz manje količine hlorovodonične i fluorovodonične kiseline. Čak i u području visokih, hladnih oblaka Venera nije nimalo prijatan svet. Daleko iznad vidljivog pokrova oblaka, na visini od oko sedamdeset kilometara, prostire se neprekidna izmaglica sitnih čestica. Na šezdeset kilometara povrh tla zaranjamo u oblake i najednom bivamo okruženi kapljicama koncen trisane sumporne kiseline. Sto se dublje spuštamo, čestice oblaka postaju sve krupnije. Opori gas sumpordioksid, SO9, prisutan je u malim količinama u nižim delovima atmosfere. Odatle se penje iznad oblaka gde ga ultraljubičasta svetlost sa Sunca razgrauje, što mu omogućava da se spoji sa vodom i obrazuje sumpornu kiselinu  koja se kondenzuje u kapljice i u tom obliku spušta na niže visine, da bi je tu toplota razložila na SO9 i vodu, čime se ciklus zatvara. Na celoj Veneri neprekidno pada kiša sumporne kiseline, ali nijedna kapljica nikada ne stiže do površine. Magla sumporne boje pruža se sve do visine od četrdeset pet kilometara iznad tla, posle čega sledi gusta, ali kristalno prozirna atmosfera. Atmosferski pritisak toliko je visok, meutim, da se površina ne može videti. Molekuli u atmosferi u toj meri prelamaju Sunčevu svetlost da se slike površine potpuno gube. Tu nema ni traga prašine ili oblaka, već postoji samo atmosfera čija se gustina osetno povećava prema tlu. Sloj oblaka zrači obilje Sunčeve svetlosti, baš kao što to biva i na Zemlji za oblačnih dana. Po žežućoj vrelini, mrvećim pritiscima, pogubnim gasovima i avetinjskom crvenkastom sjaju koji sve obliva Venera liči znatno pre na otelovljenje pakla nego na boginju ljubavi. Koliko smo u prilici da razaberemo, bar neka mesta na površini predstavljaju polja raštrkanih, zatupastih kamenih gromada, nepravilnog oblika; posredi je negostoljubiv, pust predeo, koji samo mestimično biva oživljen erodiranim olupinama retkih svemirskih sondi upućenih s jedne planete koja se uopšte ne može videti kroz gustu, oblačnu, otrovnu atmosferu.1 1

Krajnje je neverovatno da u ovoj pogubnoj sredini može postojati nešto živo, makar to bila i stvorenja veoma različita od nas. Organski i drugi zamislivi biološki molekuli naprosto bi se tu raspali. No, pustimo ipak malo mašti na volju i pretpostavimo da se na ovakvoj planeti jednom pojavio inteligentan život. Da li bi on izumeo nauku? Razvoj nauke na Zemlji iz

Raj i pakao

• 107

Venera je oličenje katastrofe planetnih razmera. Postalo je prilično izvesno da je uzrok visoke površinske temperature veoma opsežno dejstvo staklene baste. Sunčeva svetlost prolazi kroz atmosferu i oblake Venere, koji su polupro vidni za vidljivu svetlost, i stiže do površine. Pošto na taj način biva zagreja na, površina počinje da zrači natrag u svemir. No, s obzirom na to da je Venera znatno hladnija od Sunca, ona odašilje zračenja poglavito na infracrvenom, a ne na vidljivom području spektra. Meutim, ugljendioksid i vodena para ' u Venerinoj atmosferi gotovo su potpuno neprozirni za infracrveno zračenje, tako da toplota Sunca biva delotvorno zarobljena, što uslovljava rast površinske temperature  sve dok male količine infracrvenog zračenja, koje ipak uspevaju da se otmu toj masivnoj atmosferi, ne dou u ravnotežu sa Sunčevom svetlošću koja biva apsorbovana u nižim delovima gasnog omotača i na površini. Naš susedni svet pokazao se kao krajnje sumorna i neprijatna planeta. No, još ćemo se vratiti Veneri. Ona je očaravajuća na svoj način. Mnogi junaci iz nikao je na temeljima posmatranja pravilnosti zvezda i planeta. Venera je, meutim, potpuno prekrivena oblacima. Noć je pogodno duga  oko pedeset devet zemaljskih dana  ali nikakvu astronomsku Vaseljenu ne biste videli ako biste podigli pogled ka noćnom nebu Venere. Čak bi i Sunce bilo nevidljivo po danu; svetlost bi mu bila prelomljena i razlivena po ćelom ne bu  baš kao što ronioci vide pod morem jednoobrazni sjajni pokrov nad sobom. No, ukoliko bi na Veneri bio napravljen radioteleskop, on bi mogao da otkrije Sunce, Zemlju i druga daleka tela. A ako bi došlo i do razvoja astrofizike, postojanje zvezda moglo bi se u krajnjoj liniji izvesti iz načela fizike, ali one bi bile samo teorijske konstrukcije. Pitam se kako bi rea govala inteligentna bića sa Venere, kada bi jednoga dana naučila da lete, da plove gustim va /.duhom, da poniru u tajanstveni pokrov oblaka četrdeset i pet kilometara iznad tla  što bi ih konačno dovelo u priliku da, pošto jednom izrone iznad oblaka, prvi put ugledaju blistavu Vaseljenu Sunca, planeta i zvezda. U ovom trenutku još je pomalo neizvesno koliko na Veneri stvarno ima vodene pare. Gasni hromatograf na sondama misije 'Pionir Venera' ustanovio je da u nižim delovima atmosfere količina vode iznosi nekoliko desetina jednog postotka. S druge strane, infracrvena me renja sovjetskih letelica koje su se spustile do površine, 'Venere 11' i 'Venere 12', govore 0 količini od stotog dela jednog postotka. Ako je prva vrednost tačna, onda su ugljendioksid i vodena para sami dovoljni da zaustave gotovo celokupno toplotno zračenje sa površine i da (ako održavaju nivo temperature tla na oko 480 stepeni Celzijusa. No, ako je ispravna druga vrednost  a meni se čini da je ta procena pouzdanija  onda bi ugljendioksid i vodena para bili kadri da održavaju nivo površinske temperature samo na oko 380 stepeni Celzijusa, što znači da bi valjalo računati na još neki sastojak atmosfere koji bi zatvorio preostale prozore mfracrvenih učestalosti u atmosferskoj staklenoj bašti. Za ovu svrhu izgledaju pogodne male količine SO2, CO i HC1, a sva su ova jedinjenja otkrivena u Venerinoj atmosferi. Prema tome, novije američke i sovjetske misije na Veneru po svemu sudeći pružile su potvrdu da je dejstvo staklene bašte uistinu razlog visoke površinske temperature na ovoj planeti.

108 •

Karl Segan

grčke i nordijske mitologije, uostalom, preduzimali su znamenite poduhvate da posete pakao. Ima mnogo stvari koje možemo da naučimo o našoj planeti, tom pravom raju spram Venere, tako što ćemo je porediti sa ovim paklom. Sfinga, stvorenje koje je pola čovek, a pola lav, načinjena je pre više od pet i po hiljada godina. Njeno lice jednom je bilo pravilno i besprekorno glatko. Pustinjske peščane oluje i povremene kiše u Egiptu uspele su, meutim, da ga tokom minulih hiljada godina izobliče i razriju. U Njujorku se nalazi jedan obelisk nazvan Kleopatrina igla, koji je tu donet iz Egipta. Za samo sto godina, koliko stoji u Centralnom parku, zapisi na njemu gotovo su se potpuno izbrisali pod dejstvom smoga i industrijskog zagaenja  hemijske erozije slične onoj iz Venerine atmosfere. Erozija na Zemlji lagano potire informacije, ali s obzirom na okolnost da su ovdašnji procesi veoma postupni  udar kišne kapi, tarenje zrnca peska  oni mogu proći nezapaženi. Velike formacije, kao što su planinski masivi, opstaju desetinama miliona godina; manji udarni krateri možda stotinu hiljada;1 a ljudski artefakti velikih razmera svega nekoliko hiljada. Pored ovih sporih i jednoobraznih erozija, razaranja još izazivaju velike i male katastrofe. Sfingi nedostaje nos. Neko ga je odvalio hicima, obuzet porivom skrnavljenja u trenucima zaludnosti  možda mamelučki Turci, a možda Napoleonovi vojnici. Na Veneri, Zemlji, kao i na drugim svetovima u Sunčevom sistemu postoje tragovi katastrofalnih razaranja, koje su sporiji, jednoobrazniji procesi ublažili ili sasvim potrli: na Zemlji to čine, na primer, padavine koje prerastaju u potoke, rečice i reke tečne vode, stvarajući ogromne nanosne i taložne bazene; na Marsu postoje ostaci drevnih reka, koje su možda izvirale ispod površine; na Iou, jednom od Jupiterovih meseca, ima formacija koje liče na široke jaruge, stvorene protokom tečnog sumpora. Moćni klimatski sistemi dejstvuju na Zemlji  baš kao i u višim delovima Venerine atmosfere, odnosno na Jupiteru. Peščane oluje besne na Zemlji i Marsu; munje sevaju na Jupiteru, Veneri i Zemlji. Vulkani bljuju svoju utrobu u atmosfere Zemlje i Ioa. Unutrašnji geološki procesi lagano preobličavaju površinu Venere, Marsa, Ganimeda, Evrope, baš kao i Zemlje. Glečeri čija je sporost poslovična, dovode do velikih prekrajanja zemaljskih predela, a verovatno i onih na Marsu. Ovi procesi ne mo ' Tačnije rečeno, udarni krateri prečnika deset kilometara nastaju na Zemlji jednom u pet j stotina hiljada godina; oni bi odoleli eroziji oko tri stotine miliona godina na područjima ko I ja su geološki postojana, kao što su to Evropa i Severna Amerika. Manji krateri bivaju stvarani češće, ali i brže uništavani, naročito u geološki aktivnim oblastima. D

Raj i pakao

• 109

raju da budu neprekidni. Pretežan deo Evrope jednom je bio prekriven ledom. Pre nekoliko miliona godina mesto na kome se danas nalazi Čikago bilo je zapretano ledenim naslagama debelim tri kilometra. Na Marsu i na još nekim me stima u Sunčevom sistemu postoje formacije koje nisu mogle danas nastati, predeli skrojeni pre više stotina miliona ili nekoliko milijardi godina, kada su se lokalne klime po svoj prilici veoma razlikovale od sadašnjih. Postoji još jedan činilac koji može da dovede do promene površinskog izgleda i klime Zemlje: inteligentni život kadar da preduzima velika prekrajanja životne sredine. Kao i na Veneri, na Zemlji se takoe javlja dejstvo staklene bašte zbog postojanja ugljendioskisa i vodene pare. Globalna temperatura Zemlje bila bi ispod tačke mržnjenja vode da nema dejstva staklene bašte. To dejstvo održava okeane u tečnom stanju i omogućava postojanje života. Slabo dejstvo staklene bašte svakako je povoljno. Slično Veneri, i na Zemlji ima dovoljno ugljendioksida za pritisak od oko devedeset atmosfera; ali ovde se on nalazi u planetnoj kori, u vidu krečnjaka i drugih karbonata, a ne u atmosferi. Kad bi se Zemlja samo malo približila Suncu, temperatura bi blago porasla. To bi oslobodilo izvesne količine CO2 iz površinskih stena, što bi za posledi cu imalo pojačanje dejstva staklene bašte, koje bi, sa svoje strane, dovelo do novog porasta temperature na površini. A toplija površina izazvala bi nova is paravanja karbonata u vidu CO2, tako da bi, po svoj prilici, počelo nezadrživo bujanje dejstva staklene bašte sve do veoma visokih temperatura. Smatra se da se upravo ova pojava zbila u ranoj istoriji Venere zbog velike blizine ove planete Suncu. Površinske prilike na Veneri predstavljaju ozbiljno upozorenje: jednu planetu veoma sličnu našoj lako može da snae zao usud. Glavni izvori energije naše sadašnje industrijske civilizacije jesu takozvana fosilna goriva. Sagorevamo drvo i naftu, ugalj i zemni gas, pri člemu se u vazduhu oslobaaju ogromne količine gasova, a prvenstveno C02 Sadržaj ugljendioksida u Zemljinoj atmosferi dramatično se povećava. Mogućnost nezadrživog bujanja dejstva staklene bašte opominje nas da moramo biti oprezni: porast globalne temperature makar i za stepen ili dva može imati katastrofalne posledice. Prilikom sagorevanja uglja, nafte i benzina takoe se u atmosferu oslobaa sumporna kiselina. Slično kao i na Veneri, u Zemljinoj stratosferi već se sada nalazi zamašna izmaglica sačinjena od kapljica sumporne kiseline. Naši velegradovi zagaeni su škodljivim molekulima. Ne shvatamo dugoročne posledice koraka koje sada preduzimamo.

110 •

Karl Segan

No, mi dovodimo do poremećaja klime i u suprotnom smislu. Stotinama hiljada godina ljudska bića su palila i sekla šume i puštala domaće životinje da pasu po travnatim površinama i da ih uništavaju. Danas je sečenje šume i spaljivanje zemljišta za potrebe poljoprivrede krajnje neumereno, krčenju šumskih površina u tropima u industrijske svrhe kao da nema granica, a ispaša se sprovodi tako kao da budućnost uopšte ne postoji. Ali šume su tamnije od pašnjaka, a pašnjaci su tamniji od pustinja. Kao posledica ovoga dolazi do sam njenja količine Sunčeve svetlosti koju tlo apsorbuje, odnosno promene vidova korišćenja zemljišta uzrokuju sniženje površinske temperature naše planete. Da li će to hlaenje dovesti do povećanja razmera polarnih ledenih kapa, koje će tada, budući da su svetle, odražavati još više Sunčeve svetlosti sa Zemlje i time doprineti daljem hlaenju planete, što bi na kraju izazvalo nezadrživo bujanje takozvanog albedo' dejstva? Naša divna, plava planeta Zemlja jedini je dom za koji znamo. Venera je pretopla. Mars je odveć hladan. Ali Zemlja je baš kakva treba da bude, pravi raj za ljude. Uostalom, mi smo nikli ovde. Ali klima koja nam sada pogoduje možda je nepostojana. Mi remetimo našu sirotu planetu na načine koji su ozbiljni i meusobno protivurečni. Postoji li opasnost da se životna sredina Zemlje pretvori u planetni pakao Venere ili u globalno ledeno doba Marsa? Najjednostavniji odgovor jeste da to niko ne zna. Izučavanje klime u globalnim razmerama i poreenje Zemlje sa drugim svetovima  to su discipline koje se još nalaze u povoju. Osim toga, u njih se malo i nerado ulaže. No, u neznanju, mi uporno nastavljamo po starom, zagaujući atmosferu i osvetljavajući kopno, pri čemu gubimo iz vida činjenicu da su dugoročne posledice svih tih činova još uglavnom potpuno nepoznate. Pre nekoliko miliona godina, kada su se ljudska bića javila na Zemlji, ona je već bila sredovečni svet, od čije je mladosti, pune razaranja i plahovitosti, već proteklo 4,6 milijardi godina. Ali mi, ljudi, predstavljamo sada jedan nov, a možda i odlučujući činilac. Naša inteligencija i naša tehnologija podarile su nam moć da utičemo na klimu. Kako ćemo upotrebiti tu moć? Da li ćemo biti popustljivi prema neznanju i samozadovoljstvu u stvarima koje se tiču ćele čovekove porodice? Cenimo li kratkoročne pogodnosti više od dobrobiti Zemlje? Ili ćemo, možda, početi da razmišljamo i o onome što dolazi sutra, vo 'Albedo' je deo Sunčeve svetlosti koja se odbija od površine planete i vraća u svemir. U slučaju Zemlje albedo iznosi trideset do trideset pet odsto. Ostatak Sunčeve svetlosti biva apsorbovan na tlu, što obezbeuje održanje prosečne površinske temperature

Raj i pakao

• 111

deći računa i o našoj deci i unucima i nastojeći da dokučimo i zaštitimo složene sisteme za održanje života na našoj planeti? Zemlja je sićušan i krhki svet. Valja je gajiti i negovati.

5. BLUZ ZA CRVENU PLANETU U voćnjaku bogova on promatra kanale... Enuma eliš, Sumer, oko 2500. pre nove ere Čovek koji je Kopernikovog Uverenja, da je, naime, ova naša Zemlja samo Planeta, koja se kreće oko Sunca što je obasjava, poput svih ostalih, mora jednom doći na odvalnu pomisao... da i druge planete imaju svoju Odeždu i Opremu, pa čak i Žitelje, kao i naša Zemlja... Ali mi smo odvajkada bili skloni zaključku da je uzaludno upuštati se u istraživanje onoga što se Prirodi tamo ushtelo da stvori, smatrajući neverovatnim da se takvo Istraživanje ikada može okončati... No, tu skoro, ozbiljno se udubivši u razmišljanje o tome (pri čemu sebe nipošto nisam smatrao umnijim od onih velikih Ljudi /prošlosti/ već jedino povlašćenim time što živim posle većine njih), ustanovih da rečeno Istraživanje ipak nije neizvodljivo, kao i da mu na putu ne stoje nesavladive Prepreke, već da tu i te kako ima prostora za osnovane Pretpostavke. Nove pretpostavke o planetnim svetovima, njihovim žiteljima i proizvodima, Kristijan Hajgens, oko 1690. Doći će vreme kada će ljudi biti kadri da daleko dosegnu svojim očima... Tada će vide ti planete poput naše Zemlje. Kristofer Ren, pristupna beseda, Gresem koledž, 1657.

Pre mnogo godina, kaže se u priči, jedan poznati novinski izdavač uputio je jednom znamenitom astronomu telegram sledeće sadržine: HITNO POŠALJITE TELEGRAFSKI NA NAŠ RAČUN PET STOTINA RECI 0 TOME IMA LI ŽIVOTA NA MARSU. Astronom je smesta uzvratio: POJMA NEMAM, POJMA NEMAM... dve stotine pedeset puta. Iako je ovo priznanje neznanja poteklo od jednog stručnjaka i bilo ponovljeno znatno više puta nego što je potrebno, na to kao da niko nije obratio pažnju: sve do naših dana, naime, ne prestajemo da slušamo autoritativne tvrdnje kako onih koji misle da mora biti života na Marsu, tako i onih koji smatraju da o tome ne može biti govora. Neki ljudi silno žele da na Marsu bude života, dok neki opet podjednako silno žele da ga ne bude. U oba tabora dolazilo je do preterivanja. Snažne strasti donekle su prigušile popustljivost prema suprotnom stanovištu, koja je od suštinske važnosti za nauku. Kako izgleda, ima premnogo onih koji po svaku cenu žele neki odgovor, bilo potvrdan ili odrican, samo da bi se oslobodili nelagodne obaveze da u glavi u isto vreme drže dve meusobno isključive mogućnosti. Izvesni naučnici smatrali su, na osnovu nalaza za koje se kasnije ispostavilo da su veoma nepouzdani, da je Mars nastanjen. Drugi su došli do zaključka da je planeta beživotna zato što preliminarna traganja za nekim posebnim vidom ispoljavanja života nisu urodila plodom, ili su njihovi ishodi bili dvosmisleni. Bluz je često sviran za crvenu planetu. Ali zašto Marsovci? Zašto toliko uzbudljivih spekulacija i nesputanih maštanja baš o Marsovcima, a ne, recimo, o Saturnjanima ili Plutonjanima. Zato što Mars, na prvi pogled, veoma nalikuje Zemlji. To je najbliža planeta čiju površinu možemo da vidimo. Postoje polarne ledene kape, pokretni beli oblaci, silovite peščane oluje, šare na crvenoj površini koje se menjaju prema godišnjim dobima, a tu je čak i dvadesetčetvoročasovni dan. Ima puno povoda

116 •

Karl Segan

da se o Marsu razmišlja kao o nastanjenom svetu. On je postao svojevrsno mitsko poprište na koje smo mi projektovali naše zemaljske nade i strahove. Ali ne smemo dopustiti da nas sklonosti zavedu. Od značaja su jedino dokazi, a njih još nema. Stvarni Mars je svet čuda. Perspektive vezane za ovaj svet znatno su uzbudljivije nego naša bivša strahovanja od njega. Već smo uspeli da prosejemo pesak Marsa, vaspostavili smo tamo svoje prisustvo, ispunili smo čitavo stoleće snova! Ko bi još mogao poverovati. u poslednjim godinama devetnaestog stoleća, da ovaj svet pomno i netremice posmaraju inteligencije veće od čovekove, ali podjednako smrtne kao i njegova; dok su ljudi išli za svojim raznovrsnim poslovima, bili su ispitivani i proučavani, možda podjednako pažljivo kao što čovek proučava pod mikroskopom prozračna stvorenja što vrve i množe se u kapi vode. Ispunjeni ne izmernim samozadovoljstvom, ljudi su mileli po ćelom globusu, zadubljeni u svoje tričarije i spokojni u uverenju da vladaju materijom. Moguće je da se isto tako oseća infuzorija pod mikroskopom. Nikome na pamet nisu padali stariji sveto vi u svemiru kao izvorišta opasnosti po čoveka; kada bi im i dolazili u um, ljudi su o tim svetovima razmišljali jedino kao o mestima gde je život nemoguć ili ne verovatan. Zanimljivo je prisetiti se nekih uverenja iz tih minulih dana. U najboljem slučaju, Zemljani su zamišljali da na Marsu možda ima ljudi, verovatno ne uglednijih od njih i spremnih da pruže dobrodošlicu misionarskom pohodu. Meutim, sa one strane svemirskog bezdana, umovi koji su spram naših kao što su naši spram umova davno iščezlih životinja, ogromni, hladni, nenakloni intelekti motrili su na Zemlju očima punim zavisti, polako i neumitno kujući urotu protiv nas. Ovi uvodni redovi klasičnog naučnofantastičnog romana Rat svetova Her berta Džordža Velsa, objavljenog 1897. godine, sve do danas ništa nisu izgubili od svog zloslutnog prizvuka.' Naša svekolika istorija bila je ispunjena strahovanjima, odnosno nadama, da život možda postoji i izvan Zemlje. U posled njih stotinu godina ta zaokupljenost usredsredila se na jednu jarkocrvenu tač ku svetlosti na noćnom nebu. Tri godine pre no što je objavljen Rat svetova jedan Bostonac po imenu Persival Louel osnovao je veliku opservatoriju odakle su potekle najpodrobnije zamisli kojima je trebalo da se osnaži pretpostavka o postojanju života na Marsu. Louel se u mladosti pomalo bavio astronomijom; upisao se na Harvard, obavljao je poluzvaničnu diplomatsku dužnost u ' Godine 1938. Orson Vels je priredio radiodramsku verziju ovog romana, premestivši poprište radnje iz Engleske u istočni deo Sjedinjenih Država. Milioni Amerikanaca, obuzeti predratnom psihozom, poverovali su da je uistinu počela invazija Marsovaca.

Bluz za crvenu planetu

• 117

Koreji i uopšte je bio zaokupljen uobičajenim delatnostima imućnih ljudi tog vremena. Pre no što je umro 1916. godine, on je u velikoj meri obogatio naša znanja o prirodi i razvoju planeta, doprineo je nastanku zamisli o širenju Vaseljene i na odlučujući način utro je put ka otkriću planete Pluton, koja je u izvesnom smislu nazvana po njemu. Prva dva slova imena Pluton predstavljaju inicijale Persivala Louela, a simbol ovog sveta je E, što predstavlja svojevrsni planetni monogram. Ali Louelova životna ljubav bila je planeta Mars. Godine 1877. dozi veo je silno ushićenje kada je saznao za izveštaj italijanskog astronoma Ðovanija Skja parelija o otkriću izvesnih formacija na Marsu, koje je ovaj nazvao canali. Za vreme približenja Marsa Zemlji Skjapareli je uočio prepletenu mrežu pojedinačnih i dvostrukih pravih linija koja je prekrivala svetla područja planete. Reč canali na italijanskom označava kako prirodne, tako i veštačke formacije, ali je na nevolju bila prevedena na engleski rečju canals, pod kojom se podrazu inevaju samo veštačke tvorevine. (Za odgovarajuća prirodna ustrojstva u engleskom jeziku koristi se reč channels  prim, prev.) I tako, Marsmanija raširila se Evropom i Amerikom, a pod njenim dejstvom našao se i Persival Louel. Godine 1892, pošto mu je vid sasvim oslabio, Skjapareli je objavio da odustaje od daljeg posmatranja Marsa. Louel je resio da preuzme stvar u svoje ruke. Za to mu je bio potreban prvorazredni posmatrački položaj, neometan oblacima, gradskim svetlima i slabom 'vidljivošću'. Pod vidljivošću se u astronomiji podrazumeva postojana atmosfera koja omogućava najniži stepen sve tlucanja astronomske slike u teleskopu. Slabu vidljivost izaziva manja uskome šanost atmosfere iznad teleskopa, zbog koje izgleda da zvezde trepere. Louel je podigao opservatoriju daleko od doma, na Marsovom brdu u Flegstafu, u saveznoj državi Arizoni.' Počeo je da crta površinske osobenosti Marsa, a naročito kanale koji su ga naprosto opčinjavali. Posmatranja ove vrste nisu laka. Treba provesti duge sate uz teleskop, pri noćnoj studeni. Vidljivost je uglavnom slaba, tako da je slika Marsa najčešće mutna i izobličena. Ono što se tada vidi valja prenebreći. Ali povremeno se slika primiruje i pojedinosti planete zakratko blesnu pred vama, čudesno jasne. U tim trenucima morate upam Isak Njutn je napisao: 'Kada bi krajnje teorijske mogućnosti u pogledu pravljenja teleskopa bile potpuno ostvarene, ipak bi i dalje postojale odreene granice preko kojih teleskopi ne bi mogli da dosegnu. Vazduh kroz koji gledamo zvezde neprekidno je uskomešan... U takvim prilikama, jedino nam valja potražiti što vedriji i postojaniji vazduh, kakav možda postoji na vrhovima najviših planina, iznad debelog sloja oblaka.'

7/8 •

Karl Segan

titi ono što ste bili povlašćeni da vidite, i to verno preneti na hartiju. Tada valja zaboraviti na sva predubedenja i otvorenog uma zabeležiti čudesa Marsa. Beležnice Persivala Louela pune su onoga što je on mislio da je video: tu su svetla i tamna područja, pomaljanje polarne kape i kanali  čitava planeta prošarana kanalima. Louel je verovao da je video mrežu velikih prokopa za navodnjavanje koja opasuje globus, dovodeći dragocenu tečnost sa polarnih kapa što se otapaju do žednih žitelja polutarnih gradova. Verovao je da planetu nastanjuje jedna starija i mudrija rasa, možda veoma različita od nas. Verovao je da do sezonskih pramena boje tamnih područja dolazi zbog bujanja i zamiranja vegetacije. Verovao je da je Mars veoma sličan Zemlji. Jednom reci, pre mnogo je verovao. Louel je zamišljao Mars kao drevan, bezvodan, uvenuo, pustinjski svet. No, ta pustinja imala je zemaljski izgled. Louelov Mars bio je u mnogo pogleda sličan američkom jugozapadu, gde se nalazila opservatorija ovog astronoma. On je držao, doduše, da su temperature na Marsu nešto niže, ali ipak sasvim podnošljive, kao, recimo, na 'jugu Engleske'. Vazduh je. navodno, bio redak, ali je sadržao dovoljno kiseonika za normalno disanje. Oskudevalo se u vodi, ali je elegantna mreža kanala napajala ćelu planetu ovom dragocenom tečnošću. Ono što danas izgleda kao najozbiljnija zamerka koja su Louelu uputili njegovi savremenici poteklo je iz jednog neočekivanog izvora. Godine 1907. Alfred Rasel Volas, biolog koji je zajedno sa Čarlsom Darvinom otkrio da evolucija dejstvuje posredstvom prirodnog odabiranja, bio je zamoljen da napiše prikaz jedne Louelove knjige. Volas je u mlaim godinama bio inženjer, a iako je pokazivao izvesno razumevanje prema takvim stvarima kao što je van čulno opažanje, imao je izrazito skeptičan stav prema zamislima o nastanjeno sti Marsa. On je pre svega pokazao da je Louel pogrešio pri izračunavanju pro sečne temperature na Marsu; nije moglo biti ni govora o blagim temperaturnim prilikama poput onih koje vladaju na jugu Engleske: veoma su retka bila mesta gde temperatura stalno nije stajala ispod tačke mržnjenja vode. Postojani ledeni pokrov okivao je površinu. Isto tako, vazduh je bio znatno redi nego što je to Louel izračunao. Kratera je moralo biti podjednako mnogo kao i na Mesecu. A evo Volasove opaske povodom navodne vode u kanalima: Svaki pokušaj da se taj oskudni višak (vode) dovede nabujalim kanalima preko polutara u drugu poluloptu, kroz užasna pustinjska područja, gde na nebu nema ni oblačka, kako to opisuje gospodin Louel, predstavljao bi znatno pre delo lu

Bluz za crvenu planetu

• 119

aka, nego poduhvat inteligentnih bića. Više je nego osnovano pretpostaviti da bi najdalje na stotinu milja od izvorišta doslovce svaka kap vode isparila ili bila upijena u sparušeno tie. Ova razorna i uglavnom tačna fizička analiza sročena je kada su Volasu bile osamdeset četiri godine. On je došao do zaključka da je život na Marsu  a pod tim je podrazumevao civilno neimarstvo začinjeno hidraulikom  nemoguć. Nije izložio nikakvo gledište o mikroorganizmima. Uprkos Volasovoj kritici, uprkos činjenici da drugi astronomi, čiji teleskopi i posmatrački položaji ništa nisu zaostajali za Louelovim, nisu uspeli da zapaze ni traga od znamenitih kanala, Louelovo vienje Marsa ipak je steklo silnu popularnost. Ono je posedovalo izvesno mitsko svojstvo, koje kao da je po starodrevnosti bilo ravno samom postanju. Deo njegove privlačnosti poticao je i iz činjenice da je devetnaesti vek bio doba neimarskih čudesa, meu koja su spadala i prokopavanja ogromnih kanala: Sueckog, koji je okončan 1869; Ko rintskog iz 1893; Panamskog iz 1914; konačno, u samim Sjedinjenim Državama podignute su brane na Velikim jezerima, u gornjem delu savezne države Njujork izgraeni su plovni kanali, a na jugozapadu zemlje napravljena je čitava mreža prokopa za navodnjavanje. A ako su Evropljani i Amerikanci kadri da preduzimaju ovakve poduhvate, zašto to ne bi bili u stanju i Marsovci? Staviše, zar se od jedne starije i mudrije vrste nisu mogla očekivati još složenija i obimnija preduzetništva, kojima bi se odvažno predupredilo sve izraziti je obezvoenje crvene planete? Mi smo danas uputili izviačke satelite na orbitu oko Marsa. Kartografi sana je ćela planeta. Spustili smo dve automatizovane laboratorije na njenu površinu. U meuvremenu, od Louelovih dana, tajne Marsa samo su se produbljivale. Meutim, na slikama, koje su nesravnjivo podrobnije od svih prizora planete što su mogli stati pred Louelove oči, nema ni traga od dične mreže kanala, niti od neke ustve. Radeći optička posmatranja u uslovima otežane vidljivosti, Louel, Skjapareli i drugi astronomi naprosto su bili zavedeni  deli mično, možda, i zbog sklonosti da veruju u postojanje života na Marsu. Posmatračke beležnice Persivala Louela svedoče o neprekidnom radu uz teleskop tokom mnogo godina. One pokazuju da je Louel i te kako bio svestan skeptičnog stava ostalih astronoma prema navodnom stvarnom postojanju kanala. Ti zapisi otkrivaju nam jednog čoveka uverenog da je došao do važnog otkrića i ozlojeenog zbog toga što drugi još nisu uvideli njegov značaj. Tako

120 •

Karl Segan

se, na primer, pod 21. januarom 1905. godine, u jednoj beležnici nalazi zapisano sledeće: 'Dvostruki kanali pojavljivali se na mahove, uveren u njihovu stvarnost.' Čitajući Louelove zapise, stekao sam jasan, ali nelagodan utisak da je on uistinu video nešto. Ali šta? Kada smo Pol Foks sa Kornela i ja uporedili Louelove karte Marsa sa snimcima iz orbite koje je načinio 'Mariner 9', raspolažući razlučnom moći koja je povremeno bila i do hiljadu puta bolja od one kojom se odlikovao Lou elov refrakcioni teleskop prečnika dvadeset četiri inča na površini Zemlje, nismo pronašli meu njima doslovce nikakva poklapanja. Nije stvar bila u tome što su Louelove oči spojile nepovezane sitne pojedinosti na Marsovoj površini u prividne prave linije. Na mestima gde se pružala većina njegovih navodnih kanala ne postoje tamne mrlje ili kraterski lanci. Tu naprosto nema nikakvih posebnosti. Kako je onda mogao da crta iste kanale iz godine u godinu? Kako su onda drugi astronomi  od kojih su neki tvrdili da su se podrobnije upoznali sa Louelovim kartama tek pošto su obavili svoja posmatranja  takoe crtali iste kanale? Jedno od najvažnijih otkrića do kojih se došlo prilikom misije 'Marinera 9' bilo je postojanje nestalnih pruga i mrlja na površini Marsa  od kojih mnoge stoje u vezi sa bedemima udarnih kratera i menjaju se sa godišnjim dobima. Posredi su nanosi peska čije oblike preinačuju sezonski ve trovi. Ali pruge nemaju karakter kanala, one se ne nalaze na njihovim navodnim mestima i nijedna pojedinačno nije dovoljno velika da bi se uopšte mogla razabrati sa Zemlje. Neverovatno je da su u prvim decenijama ovog stole ća na Marsu postojale neke stvarne formacije koje su makar i malo podsećale na Louelove kanale, a koje su bez traga iščezle onog trenutka kada su postala izvodljiva istraživanja svemirskim sondama sa male udaljenosti. Kako izgleda, Marsovi kanali predstavljali su ishod nekog kratkog spoja, nastalog u uslovima slabe vidljivosti, u čovekovom operativnom lancu ruka okomozak. (Razume se, ovo se ne odnosi na sve posmatrače: mnogi astronomi, naime, koji su podjednako valjanim ureajima preduzimali ispitivanje Marsa u Louelovo vreme, tvrdili su da nema ni govora o nekim kanalima.) No, ni ovo objašnjenje ne čini mi se sasvim zadovoljavajuće: imam neodoljiv utisak, naime, da je neki važan vid problema Marsovih kanala još prekriven velom tajne. Louel je stalno govorio da je pravilnost kanala nepogrešivi znak njihovog inteligentnog porekla. Ovo je nesumnjivo tačno. Jedino preostaje da se ustanovi sa koje se strane teleskopa nalazila ta inteligencija.

Bluz za crvenu planetu

• 121

Louelovi Marsovci bili su dobroćudni i vedri, čak pomalo bogoliki, u svakom slučaju nimalo slični zlim i pretećim stvorenjima iz Rata svetova Herber ta Džordža Velsa i Orsona Velsa. Obe zamisli počele su da raspaljuju maštu široke publike posredstvom nedeljnih novinskih dodataka i naučne fantastike. Sećam se kako sam kao dečak bez daha i opčinjen čitao romane o Marsu Ed gara Rajsa Barouza. Putovao sam sa Džonom Karterom, otmenim pustolovom iz Virdžinije, na 'Barsum', kako su Mars nazivali njegovi žitelji. Pratio sam krda osmonogih tovarnih životinja, toata. Osvojio sam srce predivne Dejah To ris, princeze Helijuma. Sklopio sam prijateljstvo sa zelenoputim borcem po imenu Tars Tarkas, čija je visina dostizala četiri metra. Tumarao sam barsum skim gradovima punim kula i tornjeva, zalazio u natkrite crpne stanice, šetao se zelenim obalama kanala Nilosirtis i Nepentes. Da li je odista moguće  u stvarnosti, a ne u mašti  otisnuti se sa Džonom Karterom na putovanje u kraljevstvo Helijum na planeti Mars? Da li bi bilo izvodljivo krenuti neke letnje večeri, dok nam put osvetljavaju dva hitra Barsumova meseca, u misiju koja bi predstavljala prvorazrednu naučnu pustolovinu? Bez obzira na to što su se Louelovi zaključci o Marsu, računajući tu i one o postojanju znamenitih kanala, pokazali pogrešni, njegovi opisi planete imali su bar jednu vrlinu: nagnali su čitava pokolenja osmogodišnjaka, meu koje sam i ja nekada spadao, da istraživanje planeta smatraju stvarnom mogućnošću, da se pitaju da li se i mi jednoga dana možemo uputiti na Mars. Džon Karter stigao je tamo tako što je izišao na jednu čistinu, raširio ruke, i to silno poželeo. Sećam se kako sam u dečaštvu proveo mnoge sate, odlučno raširenih ruku na jednom pustom polju, preklinjući svetlu tačku na nebu, za koju sam držao da je Mars, da me prebaci na svoju površinu. Ovaj način, meutim, nije upalio. Morao je postojati neki drugi. Poput organizama, mašine se takoe razvijaju. Rakete su prvobitno nastale, baš kao i barut koji ih je u početku pokretao, u Kini, gde su se koristile pri svetkovinama ili iz estetskih razloga. Prenete u Evropu oko četrnaestog sto leća, stale su da se primenjuju u ratovanjima, da bi ih u devetnaestom veku ruski učitelj Konstantin Ciolkovski uzeo u obzir kao glavno sredstvo za pre voz do planeta; konačno, američki naučnik Robert Gadard prvi ih je usavršio za letenje do velikih visina. Nemačke vojne rakete 'fau 2' iz Drugog svetskog rata sadržale su doslovce sve novine koje je izumeo Gadard, doživevši vrhunac u lansiranju dvostepene kombinovane rakete 'fau 2'VAK Korporal, koja se vinula do tada nedostižne visine od četiri stotine kilometara. Tokom pede

722 •

Karl Segan

setih godina, tehnološki napredak, čiji je glavni zatočnik u Sovjetskom Savezu bio Sergej Koroljov, a u Sjedinjenim Državama Verner fon Braun, i u čijem je zaleu stajalo nastojanje da se izgrade transportni sistemi sredstava masovnog uništenja, za šta su se lako obezbedivala sredstva, utro je put do prvih veslačkih satelita. Ritam napretka potom je postajao sve brži: orbitalni let sa ljudskom posadom; kosmonauti na orbiti oko Meseca, a potom i na samom Me secu; robotske svemirske sonde po ćelom Sunčevom sistemu. I mnoge druge nacije već su lansirale svoje svemirske letelice  na primer, Britanija, Francuska, Kanada, Japan i Kina, zemlja u kojoj je raketa pronaena. Jedan od ranih vidova primene svemirske rakete  o čemu su Ciolkovski i Gadard (koji je kao mladić čitao Velsa, a potom bivao podstican predavanjima Persivala Louela) rado maštali  trebalo je da bude orbitalna naučna stanica, koja bi imala zadatak da sa velike visine posmatra Zemlju, kao i sonda koja bi bila upućena u traganje za životom na Marsu. Oba ova sna sada su ostvarena. Zamislite da ste posetilac sa neke druge, veoma različite planete i da se približavate Zemlji, nemajući nikakva predubeenja o njoj. Vienje našeg sveta postepeno vam se poboljšava kako se primičete i vi počinjete da razabirete sve tananije pojedinosti. Da li je planeta nastanjena? U kojoj tački se to može ustanoviti? Ako postoje inteligentna bića, ona su možda sazdala neimarska ustrojstva koja su veoma upadljiva u razmerama od nekoliko kilometara, ustrojstva koja bi se mogla otkriti ukoliko bismo našim optičkim sistemima posma trali Zemlju uz kilometarsku razlučnu moć. Na ovom nivou pojedinosti, meutim. Zemlja izgleda potpuno pusta. Nema nikakvog traga od života, inteligencije ili bilo čega drugog na mestima koja mi nazivamo Vašington, Njujork, Boston, Moskva, London, Pariz, Berlin, Tokio i Peking. Ako i ima inteligentnih stvorenja na Zemlji, ona nisu u velikoj meri preoblikovala površinu u pravilne geometrijske formacije koje se mogu razabrati pri kilometarskoj razlučnoj moći. No, ukoliko desetostruko poboljšamo razlučnu moć, tako da počinjemo da uočavamo pojedinosti koje u promeru imaju samo sto metara, situacija se me nja. Mnoga mesta na Zemlji najednom kao da bivaju izoštrena, otkrivajući složene šare sačinjene od kvadrata i pravougaonika, pravih linija i krugova. Po sredi su, zapravo, neimarski artefakti inteligentnih bića: drumovi, autoputevi, kanali, obraene površine, gradske ulice  oblici koji ukazuju na dve velike ljudske strasti: prema euklidovskoj geometriji i prema teritorijalnosti. U ovim

Bluz za crvenu planetu

• 123

razmerama inteligentni život može se razabrati u Bostonu, Vašingtonu ili Nju jorku. Pri razlučnoj moći od deset metara prvi put postaje očigledno u kojoj je meri, u stvari, prekrojena površina planete. Izvesno je da ljudi nisu provodili vek skrštenih ruku. Fotografije koje se nalaze od 114. do 116. strane snimljene su po danu. Ali u sumrak ili tokom noći postaju vidljive druge stvari: vatre na naftnim bušotinama u Libiji i Persijskom zalivu; podmorsko osvetlja vanje japanske ribarske flote u lovu na lignje; jarka svetla velegradova. A ako po danu poboljšamo razlučnu moć još jednom, tako da možemo razabrati stvari koje imaju samo metar u promeru, doći ćemo u priliku da prvi put otkrijemo pojedinačne organizme  kitove, krave, flamingoe, ljude. Inteligentni život na Zemlji otkriva se prvi put po geometrijskoj pravilnosti svojih tvorevina. Kada bi Louelova mreža kanala uistinu postojala, zaključak da inteligentna bića nastanjuju Mars takoe bi bio sasvim osnovan. Da bi se život mogao uočiti na fotografijama Marsa snimljenim čak sa orbite oko ove planete, on je isto tako morao da preduzme obimna prekrajanja površine. Tehničke civilizacije, koje grade kanale, lako bi se mogle otkriti. No, izuzev jednog ili dva zagonetna obličja, ništa slično tome ne može se razabrati u obilju Marsovih površinskih pojedinosti koje su zabeležile svemirske letelice bez ljudske posade. Postoje, meutim, i mnoge druge mogućnosti, u rasponu od velikih biljaka i životinja, preko mikroorganizama i izumrlih oblika, pa sve do planete koja je oduvek bila beživotna, baš kao što je to i sada. Temperature na Marsu znatno su niže zato što je on udaljeniji od Sunca nego Zemlja. Vazduh mu je redak i sastoji se poglavito od ugljendioksida, uz nešto molekularnog azota i argona, kao i sasvim malo vodene pare, kiseonika i ozona. Otvorena tečna voda danas je tamo nemoguća zato što je atmosferski pritisak odveć nizak da spreči brzo proključavanje čak i sasvim hladne tečnosti. Sićušne količine tečne vode možda postoje u porama i kapilarama tla. Obim kiseonika daleko je ispod nivoa koji je potreban za normalno disanje. Ozona je takoe sasvim malo, tako da ultraljubičasto zračenje sa Sunca, pogubno po klice, bez prepreka stiže do Marsove površine. Da li bi bilo koji organizam mogao da opstane u takvoj sredini? Da bismo pokušali da odgovorimo na ovo pitanje, moje kolege i ja načinili smo pre više godina naročite komore u kojima su oponašani uslovi mar sovske sredine, saglasno tada poznatim činjenicama; unutra su ubrizgavani zemaljski mikroorganizmi, a potom smo čekali da vidimo da li će neki meu njima opstati. Ovakve komore dobile su prikladan naziv 'marsovski ćupovi'. U

124 •

Karl Segan

marsovskim ćupovima razvijan je tipičan temperaturni ciklus ove planete, koji se kreće u rasponu od nešto malo iznad tačke mržnjenja vode u podne do oko 80 stepeni Celzijusa pred svitanje, u beskiseoničnoj atmosferi poglavito sazda noj od CO2 i N2. Ultraljubičaste svetiljke bile su zamena za žestok solarni fluks. Nije bilo tečne vode, izuzev veoma tankih opni koje su vlažile pojedinačna zrnca peska. Neki mikrobi uginuli su od hladnoće tokom prve noći, ne uspevši da se povrate. Drugi su, opet, stradali zbog nedostatka kiseonika. Za treće je bila pogubna že, dok je četvrte satrla ultraljubičasta svetlost. No, uvek je postojao izvestan broj varijeteta zemaljskih mikroba kojima nije bio potreban kiseonik, ili koji su privremeno 'zatvarali dućan' kada bi temperatura pre komerno pala, odnosno koji su se krili od ultraljubičastog zračenja pod oblu cima ili pod tankim slojem peska. U drugim ogledima, kada su postojale male količine tečne vode, dolazilo je čak do bujanja mikroba. A ako zemaljski mikrobi mogu da opstanu u marsovskoj sredini, koliko onda samo u tom pogledu treba da budu uspešniji tamošnji mikroorganizmi, ako ih ima. Ali da bismo to ustanovili, najpre nam je valjalo stići na Mars. U Sovjetskom Savezu sprovodi se aktivan program istraživanja planeta svemirskim letelicama bez ljudske posade. Svakih godinu ili dve relativni položaj planeta i fizika Keplera i Njutna omogućuju lansiranje letelica ka Marsu ili Veneri uz najmanji utrošak energije. Od početka šezdesetih godina SSSR jedva da je propustio neku od tih prilika. Ova upornost i inženjersko umeće konačno su se obilato isplatili. Pet sovjetskih svemirskih sondi tipa 'Venera'  od broja osam do broja dvanaest  spustile su se na planetu oblaka, sa čije su površine uputile obilje informacija, što nipošto nije beznačajan poduhvat, s obzirom na vrelu, gustu i korozivnu atmosferu. Uprkos mnogim pokušajima, meutim, Sovjetski Savez još nije uspeo da izvede bezbedno spuštanje na Mars  svet koji je, bar na prvi pogled, gostoljubiviji, sa niskim temperaturama, znatno redom atmosferom i dobroćudnijim gasovima; sa polarnim ledenim kapama, vedrima ružičastim nebom, velikim peščanim dinama, drevnim rečnim koritima, jednom velikom udubinskom dolinom, najvećim vulkanskim zdanjem, bar koliko nam je u ovom trenutku poznato, u Sunčevom sistemu i blagim, polu tarnim, letnjim popodnevima. Posredi je znatno zemljolikiji svet od Venere. Godine 1971. sovjetska svemirska letelica 'Mars 3' ušla je na orbitu oko crvene planete. Prema informacijama koje su automatski bile radiovezom upućene na Zemlju, ona je tokom spuštanja uspešno aktivirala sisteme za prizemljenje, pravilno usmerila nadole toplotni štitnik, ispravno otvorila veliki pa

Bluz za crvenu planetu

• 125

dobran i pri kraju silazne putanje uključila retrorakete. Saglasno podacima do bijenim od 'Marsa 3', ova sonda trebalo je da se uspešno spustila na površinu planete. No, pošto je dodirnula tie, sve što je uspela da učini bilo je da uputi dvadesetak sekundi nejasne televizijske slike na Zemlju, a onda je, iz nekog tajanstvenog razloga, otkazala. Godine 1973. gotovo istovetnu sudbinu do živeo je i lender 'Marsa 6', s tom razlikom što je do otkazivanja rada došlo samo sekundu po prispeću na površinu. U čemu je bio problem? 'Mars 3' prvi put sam video na ilustraciji sa jedne sovjetske poštanske marke (od šesnaest kopejki); svemirska sonda prikazana je kako se spušta kroz svojevrsnu crvenkastu koprenu. Pretpostavljam da je umetnik želeo da prikaže prašinu uskovitlanu snažnim vetrovima: 'Mars 3'. naime, ušao je u atmosferu crvene planete za vreme jedne globalne, veoma snažne peščane oluje. Na osnovu podataka dobijenih posredstvom američke sonde 'Mariner 9' znamo da se pri takvim olujama podižu vetrovi koji blizu površine duvaju brzinom od preko sto četrdeset metara u sekundi  što premašuje polovinu brzine zvuka na Marsu. I naše sovjetske kolege i mi smatramo da su po svoj prilici ti snažni vetrovi zahvatili sondu 'Mars 3' sa otvorenim padobranom, tako da se ona meko spustila u okomitom pravcu, ali zato vrtoglavo brzo u vodoravnom. Svemirska sonda koja se spušta pomoću velikog padobrana naročito je osetljiva na vodoravna atmosferska strujanja. Pošto se spustio, 'Mars 3' je odskočio nekoliko puta, udario 0 kakvu gromadu ili neku drugu izbočinu Marsovog reljefa, prevrnuo se, izgubio radiovezu sa orbiterom i tako zakazao. Ali zašto je 'Mars 3' počeo spuštanje usred velike peščane oluje? Ova misija bila je u tančine prireena pre lansiranja. Svaki korak koji je valjalo pred uzeti bio je unet u program brodskog kompjutera pre otiskivanja sa Zemlje. Posle toga, nije više bilo moguće menjati data uputstva, čak ni onda kada su postale očigledne razmere silovite peščane oluje iz 1971. godine. Rečeno žargonom svemirskih istraživanja, misija 'Marsa 3' bila je preprogramirana, odnosno neprilagodljiva. Zakazivanje 'Marsa 6', meutim, znatno je tajanstvenije. Nije bilo globalnih oluja kada je ova sonda ušla u Marsovu atmosferu, niti razloga da se očekuje neko lokalno nevreme, kao što se ponekad zbiva, na mestu spuštanja. Možda je došlo do nekog tehničkog kvara u trenutku dodirivanja tla. Ili se možda Marsova površina odlikuje nekim naročito opasnim svojstvom. Činjenica da su Sovjeti izveli uspešna spuštanja na Veneru, a da im to nije pošlo za rukom u slučaju Marsa, nagnala nas je da sa izvesnom zebnjom očekujemo razvoj američke misije 'Viking', u okviru koje je, prema nezvanič

126 •

Karl Segan

nom programu, jedan od dva lendera trebalo da se meko spusti na površinu Marsa, 4. jula 1976. godine, na dan kada se proslavljala dvestogodišnjica Sjedinjenih Država. Kao i kod sovjetskih prethodnika, za spuštanje 'Vikinga' ko rišćeni su toplotni štitnik, padobran i retrorakete. S obzirom na to da gustina Marsove atmosfere dostiže samo jedan postotak Zemljine, upotrebljen je veoma veliki padobran, prečnika osamnaest metara, za usporenje spuštanja lendera kroz redak vazduh crvene planete. Atmosfera je, naime, toliko retka da bi se 'Viking' razmrskao o tie da se kojim slučajem spustio na kakvu planinu: do te tačke ne bi bilo dovoljno vazduha da u potrebnoj meri uspori spuštanje. Bilo je, dakle, neophodo izabrati mesto za spuštanje u nekoj niziji. Na osnovu podataka dobijenih sa 'Marinera 9', kao i zahvaljujući radarskim izučavanjima sa Zemlje, znali smo za mnogo takvih područja. Da bismo izbegli verovatnu sudbinu 'Marsa 3', želeli smo da se 'Viking' spusti na izabrano mesto u vreme kada tamo ne duvaju snažni vetrovi. Vetro vi koji bi mogli da prevrnu lender bili bi verovatno dovoljno snažni i da podižu oblake prašine i peska sa tla. Ukoliko bismo, dakle, mogli da ustanovimo da odabrano poprište spuštanja nije prekriveno pokretnim, uskovitlanim oblacima prašine, imali bismo bar izvesna jemstva da vetrovi nisu prekomerno snažni. Ovo je bio jedan od razloga što su oba lendera misije 'Viking' zadržana na orbiti oko Marsa zajedno sa svojim orbiterima: njihovo spuštanje odgoeno je, naime, sve dok orbiteri nisu ispitali mesto za spuštanje. Posredstvom 'Marinera 9' ustanovili smo da do osobenih promena svetlih i tamnih šara na Marsovoj površini dolazi u vreme duvanja snažnih vetrova. Mi svakako ne bismo poprište spuštanja 'Vikinga' označili kao bezbedno da su fotografije snimljene sa orbite ukazale na ove nestalne šare. No, s druge strane, naša jemstva nisu mogla biti ni sto odsto pouzdana. Na primer, mogli smo se oprede liti za takvo poprište spuštanja na kome su vetrovi toliko snažni da su već odu vali svu prašinu koju su mogli podići sa tla. U tom slučaju, ostali bismo bez pokazatelja eventualnih jakih vetrova. Podrobne vremenske prognoze u slučaju Marsa bile su, razume se, znatno nepouzdanije nego zemaljske. (U stvari, jedan od mnogih zadataka misije 'Viking' bilo je proširenje našeg razumevanja meteoroloških osobenosti obe planete.) S obzirom na komunikaciona i temperaturna ograničenja, 'Viking' nije mogao da računa na spuštanje na veće geografske širine Marsa. Bilo koja tačka iznad četrdeset petog ili pedesetog stepena kako na severnoj tako i na južnoj polulopti uslovila bi da doe do ozbiljnog skraćenja razdoblja kada se mogla

Bluz za crvenu planetu

• 127

održavati veza sa Zemljom, odnosno kada bi sonda bila pošteena opasno niskih temperatura. Takoe nismo želeli da spuštanje izvedemo na odveć neravnom terenu. Lender bi se tu mogao prevrnuti i razbiti, ili bi bar njegova mehanička ruka, koja je trebalo da zahvata uzorke Marsovog tla, bila zaprečena, odnosno stala da bespomoćno maše na, recimo, metar iznad površine. Iz sličnog razloga nastojali smo da izbegnemo i spuštanje na mesto koje bi bilo prekomerno meko. Ukoliko bi tri stajne noge sonde duboko utonule u rastresito tie, došlo bi do mnoštva neželjenih posledica, od kojih bi jedna ponovo bila zaprečenje ruke za uzimanje uzoraka. Takoe nije dolazilo u obzir prizemljenje na odveć čvrstom terenu: da je, na primer, spuštanje izvedeno na nekom okamenjenom polju lave, lišenom prahastog površinskog materijala, mehanička ruka ne bi bila kadra da se domogne uzoraka, koji su bili od suštinske važnosti za predviene hemijske i biološke opite. Na najboljim fotografijama Marsa kojima se tada raspolagalo  snimljenim sa 'Marinera 9' na orbiti  najmanje formacije koje su se videle imale su u promeru devedeset metara. Snimci 'Vikingovih' orbitera samo su neznatno bili bolji u ovom pogledu. Gromade široke jedan metar bile su potpuno nevidljive na tim slikama, a upravo su one predstavljale glavnu opasnost po lender 'Vikinga'. Isto tako, duboki, meki prah uglavnom se ne bi mogao otkriti na fotografijama. No, srećom, postojala je jedna tehnika koja nam je omogućila da odledimo neravnost ili mekoću odabranog mesta za spuštanje: radarsko posmatra nje. Izrazito neravan teren bočno bi izlomio radarski snop sa Zemlje, tako da bi njegov odraz bio slab, odnosno to područje bilo bi radarski tamno. Veoma meko mesto takoe bi se odlikovalo slabim radarskim odrazom zbog obilja meuprostora koji razdvaja pojedinačna zrnca peska. Na radarskom snimku ne bi, doduše, bilo moguće uočiti razliku izmeu neravnog i mekog terena, ali ta razlika i nije bitna prilikom izbora mesta za spuštanje, s obzirom na to da su obe konfiguracije podjednako opasne. Preliminarna radarska istraživanja pokazala su da je negde izmeu jedne četvrtine i jedne trećine Marsove površine tamno, odnosno opasno po misiju 'Viking'. No, radarskim snopovima sa Zemlje nije dostupan ceo Mars, već samo pojas izmeu dvadeset petog stepena severne i dvadeset petog stepena južne geografske širine. A orbiteri 'Vikinga' nisu bili opremljeni radarskim sistemom kojim bi dodatno kartografisali površine. Postojalo je, dakle, mnoštvo ograničenja  čak možda previše, kako smo se pribojavali. Mesta za spuštanje nisu smela biti na odveć velikim visinama,

128 •

Karl Segan

izložena snažnim vetrovima, prekomerno tvrda, suviše meka, izrazito neravna ili preblizu polu. Bilo bi, u stvari, neobično da na Marsu uopšte ima takvih lokaliteta koji istovremeno zadovoljavaju sve naše kriterijume bezbednosti. No, sa druge strane, takoe nam je bilo jasno da nas je ovo traganje za bezbed nim poprištima spuštanja ograničilo uglavnom na ona mesta koja moraju biti krajnje nezanimljiva. Kada su se dva tandema orbiterlender misije 'Viking' našla na Marsovoj orbiti, neopozivo je bila odreena geografska širina na kojoj mora doći do spuštanja. Ako se, na primer, najniža taćka orbite poklapa sa dvadeset prvim ste penom severne geografske širine, lender bi se prizemljio upravo na toj paraleli, pri čemu je mogao da odabere bilo koju geografsku dužinu, na taj način što bi sačekao da se planeta okrene pod njim. Shodno tome, naučna ekipa koja je pripremala misiju 'Viking' izabrala je nekoliko geografskih širina na kojima se nalazilo više pogodnih mesta za spuštanje. 'Vikingu 1' bio je namenjen dvadeset prvi stepen severne geografske širine. Najizglednije poprište prizemljenja bilo je područje nazvano Hris (na grčkom: 'zemlja zlata'), blizu sastavka četiri vijugava kanala za koja se smatra da ih je u ranijim razdobljima Marsove istorije izdubila tekuća voda. Izgledalo je da oblast Hrisa zadovoljava sve zah teve u pogledu bezbednosti. No, ranijim radarskim posmatranjima nije bio obuhvaćen sam Hris, već područje u njegovoj blizini; ova oblast prvi put je radarski snimljena tek nekoliko nedelja pre predvienog datuma spuštanja, usled osobenih položaja Zemlje i Marsa na orbitama oko Sunca. Za spuštanje 'Vikinga 2' prvobitno je bio odreen četrdeset četvrti stepen severne geografske širine; najizglednije poprište prizemljenja, mesto nazvano Ci donija, izabrano je s obzirom na okolnost da su, prema nekim teorijskim radovima, postojali značajni izgledi da tu ima malih količina vode, bar u nekim razdobljima tokom Marsove godine. Budući da su biološki opiti misije 'Viking' prevashodno bili usredsreeni na organizme kojima pogoduje tečna voda, neki naučnici su smatrali da će lenderi pronaći život ponajpre u Cidoniji. Sa druge strane, moglo se čuti gledište da na jednoj tako vetrovitoj planeti kao što je Mars, ako uopšte negde postoje mikroorganizmi, onda moraju postojati svuda. Nijedno od ova dva stanovišta nije bilo bez osnova, tako da je bilo teško opre deliti se izmeu njih. U jednom pogledu, meutim, nije bilo nikakve sumnje: četrdeset četvrti stepen severne geografske širine nalazi se sasvim izvan domašaja radarskih provera; moralo se računati na ozbiljnu mogućnost neuspeha misije 'Viking 2', ukoliko bi njegov lender bio upućen u visoke severne geograf

liluz za crvenu planetu

• 129

ske širine. Bilo je. doduše, mišljenja da bi se, ako se 'Viking 1' bezbedno spusti i uspešno počne da radi, onda mogao prihvatiti veći rizik sa 'Vikingom 2'. Ja sam, meutim, istupao sa krajnje konzervativnim preporukama, pozivajući se na mogući potpuni udes misije vredne milijardu dolara. Na um mi je, na primer, padao eventualni kvar nekog ključnog ureaja u Hrisu neposredno pošto bi došlo do nesrećnog kraha u Cidoniji. Na kraju, da bi se poboljšali izgledi misi je 'Viking', odabrano je još nekoliko eventualnih mesta za spuštanje, u geološkom pogledu veoma različitih od Hrisa i Cidonije, blizu četvrtog stepena južne geografske širine, u području proverenom radarskim posmatranjima. No, konačna odluka o tome da li će se 'Viking 2' prizemljiti na visokoj ili niskoj geografskoj širini doneta je doslovce u poslednjem minutu: prevagu je odnelo mesto sa optimističkim nazivom Utopija, na istoj geografskoj širini kao i Cidonija. Pošto smo ispitali fotografije koje je snimio orbiter i proučili podatke do hijene radarskim posmatranjima sa Zemlje, došli smo do zaključka da je mesto na kome je, prema prvobitnoj zamisli, trebalo da se spusti 'Viking 1' skopčano sa neprihvatljivim rizicima. Zakratko sam se pobojao da će 'Vikinga 1' snaći udes sličan onom koji je zadesio legendarnog Holananina lutalicu: zau vek će, naime, nastaviti da luta nebom Marsa, ne uspevši da pronae bezbed nu luku. No, konačno, pošlo nam je za rukom da otkrijemo pogodno mesto, koje se i dalje nalazilo u oblasti Hris. ali podalje od sastavka četiri drevna kanala. Zbog ovih poteškoća nismo uspeli da spuštanje obavimo 4. jula 1976. godine, ali svi su se složili da bi neuspelo prizemljenje na taj datum bio sasvim neprikladan poklon Sjedinjenim Državama za dvestoti roendan. Napustili smo orbitu i zaronili u Marsovu atmosferu šesnaest dana kasnije. Posle meuplanetnog putovanja od godinu i po dana, dugog sto miliona kilometara, koliko iznosi obilazni put oko Sunca, dva tandema orbiterlender našla su se na odgovarajućim orbitama oko Marsa; orbiteri su stali da prove ravaju predviena mesta za spuštanje; dobivši nareenje radiovezom, lenderi su ušli u Marsovu atmosferu, pravilno okrenuli toplotne štitnike, otvorili padobrane i uključili retrorakete. U Hrisu i Utopiji, prvi put u ljudskoj istoriji, dve sonde su se meko i bezbedno spustile na površinu crvene planete. Trijumfalni uspeh ovih prizemljenja dobrim delom dugujemo velikom umeštvu koje je uloženo u projektovanje, izradu i proveravanje letelica, kao i sposobnosti kontrolora misije. No, s obzirom na to da je posredi bila jedna tako opasna i tajanstvena planeta kao što je Mars, u svemu tome neminovno je postojao i bar iz vestan prisenak sreće.

130 •

Karl Segan

Odmah po spuštanju trebalo je da budu upuc'eni prvi snimci. Znali smo da smo izabrali jednolična i nezanimljiva mesta. Ali ipak smo se nadali. Na prvoj slici koju je snimio lender "Vikinga 1* videla se jedna njegova stajna noga  u slučaju, naime, da on počne da tone u eventualni živi pesak na Marsu, želeli smo da to doznamo pre no što sasvim iščezne. Slika je stala da se stvara, liniju po liniju, sve dok, uz silno olakšanje, nismo ugledali stajnu nogu kako postojano počiva na površini  potpuno suva. Ubrzo su usledili i drugi snimci, čiji je svaki elemenat zasebno bio slat na Zemlju radiovezom. Sećam se kako sam, kao ukočen, posmatrao pomaljanje prve slike sa len dera na kojoj se videlo Marsovo obzorje. Na um mi je tog časa palo da to uopšte nije strani svet. Znao sam za takva mesta u Koloradu, Arizoni i Neva di: stene, peščani nanosi, jedna udaljena uzvišica  sve je bilo potpuno prirodno i prepoznatljivo, baš kao i bilo gde na Zemlji. Mars se pokazao kao neki stari, poznati kraj. Razume se, bio bih iznenaen da sam video kako se iza neke dine pojavljuje kakav sedokosi kopač zlata, vodeći svoju mazgu, ali u isti mah ta slika izgledala mi je sasvim prikladna. Ni na šta slično nisam pomislio nijednog trenutka tokom mnogo sati koje sam proveo proučavajući snimke površine Venere, dobijene posredstvom sondi 'Venera 9' i 'Venera 10'. U svakom slučaju, shvatio sam da je ovo svet na koji ćemo se rado vraćati. Predeo je ogoljen, crven i divan: gromade razbacane unaokolo prilikom nastajanja nekog kratera negde iza obzorja, male peščane dine, kamenje koje je često bivalo prekrivano površinskom prašinom, da bi ga ubrzo vetar razgrtao,' podižući pramenove sitnozrnastog materijala. Odakle potiče to kamenje? Koliko peska nosi vetar? Kakva je bila minula istorija planete, tokom koje su nastali raspuklo kamenje, ukopane gromade, pravilni useci u tlu? Od čega se sastoje stene? Od istog materijala od koga i pesak? Je li pesak naprosto usitnjen kamen ili nešto drugo? Zašto je nebo ružičasto? Od čega je sazdan vazduh? Kojom brzinom duva vetar? Postoje li marsotresi? Kako se atmosferski pritisak i izgled sredine menjaju sa godišnjim dobima? Na sva ova pitanja misija 'Viking' dala je sasvim pouzdane ili bar vero vatne odgovore. Mars koji je otkriven ovim poduhvatom pokazao se kao veoma zanimljiv svet  naročito ako imamo u vidu da su izabrana prilično nezanimljiva mesta za spuštanje. Kamere, meutim, nisu otkrile ni traga od graditelja kanala, nije bilo ni pomena od barsumskih vazduhoplova ili kratkih mačeva, od princeza ili boraca, od toata; nije primećen čak ni neki otisak stopa

liluz za crvenu planetu

• 131

la u tlu, kaktus ili kengurski pacov. Koliko smo mogli da vidimo, nije posto jao nikakav znak života.' Možda na Marsu postoje krupni oblici života, ali ih nije bilo na dva mesta gde smo se spustili. Nije isključeno da sitni oblici nastanjuju svaku stenu ili zrnce peska. Tokom najvećeg dela istorije Zemlje, ona područja na njoj kola nisu bila prekrivena vodom prilično su nalikovala današnjim marsovskim predelima  a tu je još bila atmosfera bogata ugljendioksidom i lišena ozona, tako da je žestoko ultra] jubičasto zračenje haralo površinom. Velike biljke i životinje obitavale su na kopnu tek tokom poslednje desetine istorije naše planete. Pa ipak. mikroorganizmi su postojali svuda na Zemlji tri milijarde godina. Predmet traganja za životom na Marsu moraju, dakle, biti mikrobi. Lenderi misije 'Viking' proširili su ljudske dosege do dalekih, stranih pre dela. Prema izvesnim merilima, jedan lender pametan je poput skakavca; prema drugim, pak, inteligencija mu je ravna bakterijinoj. Nema ničeg ponižavajućeg u ovim poreenjima. Prirodi su bile potrebne stotine miliona godina da razvije jednu bakteriju, a milijarde da sazda skakavca. Sa krajnje skromnim iskustvom u ovoj vrsti posla, mi smo se pokazali prilično umešni. Lender ima Iva oka, baš kao i mi. ali njima vidi i na infracrvenom području, za šta mi nismo kadri; tu je, dalje, naročita ruka koja može da gura kamenje, da kopa i uzima uzorke tla; pa svojevrstan prst koji se podiže da bi se izmerili brzina i pravac duvanja vetra; zatim, odgovarajuće verzije čula mirisa i ukusa, kojima je u stanju da oseti, znatno bolje nego mi, i najsićušnije količine datih molekula; unutrašnje uho, kojim je kadar da dokuči tutnjavu marsotresa i da regi struje znatno blaža podrhtavanja vlastitog trupa, izazvana vetrom; konačno, tu su i sredstva za otkrivanje mikroba. Sonda poseduje vlastiti, samostalni, radioaktivni izvor energije. Uz to, ona radiovezom saopštava Zemlji sve podatke koje pribavlja. Na isti način do nje stižu uputstva sa Zemlje. Ljudi su tako u prilici da stiču uvid u ostvarenja misije 'Viking', ali i da nalažu sondi da pred uzima nove korake. Ali koji je najbolji način  s obzirom na znatna ograničenja u pogledu veličine, sredstava i energetskih potreba  traganja za mikrobima na Marsu? Ni 1 Došlo je do kratkotrajne pometnje kada nam se učinilo da na jednoj maloj gromadi u Hri su vidimo veliko slovo 'V  primer svojevrsnih marsovskih grafita. Ali potonja ispitivanja pokazala su da je posredi udruženo dejstvo svetlosti i senke, odnosno čovekove nadarenosti da prepoznaje stvari. Krajnje je, naime, neverovatno da bi eventualni Marsovci samostalno izumeli abecedu. Pa ipak, na trenutak mi se u sec'anju oglasio daleki odjek sveta iz detinjstva  Barsuma.

132 •

Karl Segan

smo u prilici  bar za sada  da tamo pošaljemo mikrobiologe. Imao sam jednog prijatelja, Volfa Višnijaka, izuzetnog mikrobiologa sa Univerziteta Roče ster u Njujorku. Krajem pedesetih godina, kada smo tek počinjali ozbiljno da razmišljamo o traganju za životom na Marsu, on se našao na nekom naučnom skupu na kome je jedan astronom izrazio čuenje zbog toga što biolozi ne raspolažu nekim jednostavnim, pouzdanim, automatskim ureajem, kadrim da traga za mikroorganizmima. Višnijak je resio da nešto preduzme u tom smislu. I odista, napravio je mali ureaj koji je trebalo poslati na planete. Njegovi prijatelji nazvali su tu napravu Volfova zamka. U njoj bi na Mars bila od neta bočica sa hranljivom organskom materijom, u koju bi tamo bio unet uzorak tla crvene planete, a potom bi usledilo posmatranje promena stepena za mućenosti izazvane eventualnim razvojem mogućih klica sa crvene planete. Volfova zamka bila je izabrana zajedno sa još tri naprave za mikrobiološke oglede kao sastavni deo lendera misije 'Viking'. Dva od ova tri druga opita takoe su se zasnivala na slanju hrane Marsovcima. Da bi Volfova zamka mogla uspešno da dejstvuje, bilo je potrebno da marsovskim klicama prija tečna voda. Čula su se, doduše, mišljenja da će Višnijak samo utopiti sićušne žitelje crvene planete. Ali prednost Volfove zamke ogledala se u tome što se marsovskim mikrobima nisu postavljali nikakvi zahtevi u pogledu toga šta da rade sa hranom. Jedino je trebalo da se množe. Svi ostali ogledi temeljili su se na posebnim pretpostavkama o gasovima koje će mikrobi apsorbovati ili ispuštati  pretpostavkama tek nešto malo pouzdanijim od pukog nagaanja. Nacionalna uprava za aeronautiku i svemir (NASA  prim, prev.), koja upravlja planetnim svemirskim programom u Sjedinjenim Državama, žrtva je čestih i nepredvidljivih kresanja budžeta. Samo retko dolazi do nenajavljenih povećanja fondova. Naučne delatnosti NASA gotovo da su bez delotvorne podrške u vladi, tako da najčešće strada nauka kada ovoj upravi treba uskratiti nešto novca. Godine 1971. doneta je odluka da se isključi jedan od četiri mikrobiološka opita i izbor je pao na Volfovu zamku. Za Višnijaka je to bilo teško razočaranje, budući da je uložio dvanaest godina rada u usavršenje svoje naprave. Mnogi drugi bi na njegovom mestu napustili biološku ekipu misije 'Viking'. Ali Višnijak je bio blag i predan čovek. Umesto da digne ruke od svega, on je resio da će najbolje doprineti traganju za životom na Marsu ako se uputi u područje Zemlje koje je najsličnije prirodnoj sredini crvene planete  u suve doline Antarktika. Neki prethodni istraživači ispitali su antarktičko tie

Bluz za crvenu planetu

• 133

i ustanovili da retki mikrobi koje su tamo uspeli da pronau nisu, zapravo, domoroci suvih dolina, već da su tu doneti vetrom iz umerenijih i blažih sredina. Prisetivši se ogleda sa marsovskim ćupovima, Višnijak je razložno zaključio da je život prilično žilav, odnosno da je Antarktik savršeno pogodan za mikrobiološke opite. Ako zemaljske klice mogu da žive na Marsu, pomislio je on, zašto onda ne bi mogle i na Antarktiku  koji je znatno topliji, vlažniji, ima više kiseonika i manje je izložen dejstvu ultraljubičastog zračenja. I obrnuto, pronaći život u suvim dolinama Antarktika srazmerno bi poboljšalo, smatrao je on, izglede da na Marsu takoe ima života. Višnijak je bio uveren u nesavršenost oglednih tehnika kojima se ranije došlo do zaključka o nepostojanju domorodačkih mikroba na Antarktiku. Hranljivi rastvori, naime, koji su bili sasvim zadovoljavajući u blagim uslovima univerzitetske mikrobiološke laboratorije, nisu bili pogodni za korišćenje u suvim polarnim pustošima. I tako, 8. novembra 1973. godine, Višnijak je, u pratnji jednog geologa i opskrbljen novom mikrobiološkom opremom, helikopterom bio prebačen iz stanice Mek Mardo u područje blizu planine Balder, u jednu suvu dolinu Asgard skog venca. Namera mu je bila da postavi svoje male mikrobiološke stanice u antarktičko tie, a onda da se mesec dana kasnije vrati i sakupi ih. Desetog decembra 1973. uputio se po uzorke na planinu Balder; u trenutku polaska bio je fotografisan sa udaljenosti od oko tri kilometra. Bilo je to poslednji put da ga je neko video živog. Osamnaest časova kasnije telo mu je pronaeno u podnožju ledenog grebena. Kretao se jednim ranije neistraženim područjem i, kako izgleda, nesrećno se okliznuo, sunovrativši se niz strm obronak dugačak oko sto pedeset metara. Možda mu je nešto privuklo pogled, kakav pogodni habitat za mikrobe, recimo, ili busen zelenila na mestu gde nikako nije pristajao. To nikada nećemo saznati. U maloj, smeoj beležnici, koju je nosio sa sobom toga dana, kao poslednje zabeleženo ostalo je sledeće: 'Pokupio stanicu 202. Deseti decembar 1973. 22.30. Temperatura tla: 10°. Temperatura vazduha:  16°.' To je sasvim odgovaralo tipičnim letnjim prilikama na Marsu. Mnoge Višnijakove mikrobiološke stanice još se nalaze na Antarktiku. Ali njegove kolege i prijatelji ispitali su vraćene uzorke, primenivši metodu koju je on izumeo. U uzorcima sa doslovce svih lokaliteta koji su uzeti u obzir pronaeno je veliko raznovrsje mikroba, koji bi inače bili nedokučivi konvencionalnim tehnikama traganja. Višnijakova udovica, Helen Simpson Višnijak, otkrila je u muževljevom materijalu iz suvih dolina jednu novu vrstu kvasca koja, kako izgleda, postoji isključivo na Antarktiku. Takoe se ispostavilo da ve

134 •

Karl Segan

like kamene gromade. pribavljene na Antarktiku tokom Višnijakove ekspedicije, koje je podvrgao ispitivanju Imre Fridmen, poseduju raskošan mikrobiološki sadržaj: milimetar ili dva ispod površine kamena alge su kolonizovale jedan sićušan svet u kome su male količine vode bile zarobljene i pretvorene u tečno stanje. Na Marsu bi ovakav položaj bio još zanimljiviji, s obzirom na okolnost da bi vidljiva svetlost, neophodna za fotosintezu, prodrla do te dubine, dok bi ultraljubičasto zračenje, pogubno po klice, bar delimčno bilo zadržano. Budući da se projekti svemirskih misija zaključuju mnogo godina pre lansiranja, kao i usled Višnijakove smrti, ishodi njegovih antarktičkih ogleda nisu doveli do promene programa traganja za životom na Marsu u okviru pohoda 'Viking'. Uopšteno govoreći, mikrobiološki opiti nisu bili izvoeni na niskim temperaturama osobenim za Marsovu sredinu, niti su vremena inkubacije bila potrebno duga. Svi ti ogledi počivali su na prilično krutim pretpostavkama o tome kakav bi trebalo da bude metabolizam na Marsu. Nije, meutim, bilo načina da se preduzme traganje za životom i u stenama. Oba lendera misije 'Viking' raspolagala su po jednom rukom za zahvata nje materijala sa površine, koji je po uzimanju polako bivao unošen u unutrašnjost sonde; uzorci su prevoženi u malim korpama, sličnim vagončićima električnog voza, do pet odeljaka gde su raeni ogledi: jedan je bio usredsreen na neorgansku herniju tla, u okviru drugoga tragalo se za organskim moleku lima u pesku i prašini, dok su preostala tri nastojala da otkriju mikrobski život. Kada se upuštamo u traganje za životom na nekoj planeti, polazimo od izvesnih pretpostavki. Pokušavamo, koliko smo to u stanju, da ne pretpostavimo da će život na drugim svetovima biti potpuno istovetan ovdašnjem životu. No, postoje odreena ograničenja u ovom pogledu. Podrobno nam je poznat jedino život na Zemlji. Biološki opiti misije 'Viking' predstavljaju prve pionirske korake, odnosno nipošto ih ne treba shvatiti kao najviši doseg u traganju za životom na Marsu. Njihovi ishodi pokazali su se zbunjujući, uzbudljivi, izazovni, podsticajni i, bar donedavno, u suštini neizvesni. Tri mikrobiološka opita postavila su tri različita pitanja, ali su se sva ona odnosila na metabolizam na Marsu. Ako ima mikroorganizama u Marsovom tlu, onda oni moraju uzimati hranu i ispuštati otpadne gasove; druga mogućnost je da moraju uzimati gasove iz atmosfere, a onda ih, možda uz pomoć Sunčeve svetlosti, pretvarati u koristan materijal. Stoga smo na Mars poslali hranu, nadajući se da će ona biti ukusna eventualnim Marsovcima. Tu je tre

Btuz za crvenu planetu

• 135

balo preduzeti posmatranje sa svrhom da se ustanovi da li će se iz tla pojaviti neki zanimljivi, novi gasovi. Sa druge strane, uputili smo gasove koje smo prethodno radioaktivno označili, kako bismo mogli da utvrdimo da li će biti pretvoreni u organsku materiju, što bi ukazalo na upliv malih Marsovaca. Prema merilima utvrenim pre lansiranja, dva od tri mikrobiološka eksperimenta misije 'Viking' imala su pozitivne ishode. U prvom slučaju, kada je uzorak Marsovog tla bio izmešan sa jalovom organskom supom sa Zemlje, nešto iz tla hemijski je razgradilo supu  gotovo kao da su to neki mikrobi, kadri da dišu, podvrgli metabolizmu pošiljku hrane sa naše planete. U drugom slučaju, kada su gasovi sa Zemlje uvedeni u uzorak Marsovog tla, došlo je do spajanja gasova i tla  gotovo kao da su u dejstvo stupili mikrobi kadri za fotosintezu, koji su iz atmosferskih gasova sazdali organsku materiju. Pozitivni ishodi u pogledu marsovske mikrobiologije ostvareni su u opitima sa sedam različitih uzoraka, pribavljenih na dva mesta crvene planete, meusobno udaljena pet hiljada kilometara. Situacija je, meutim, složena, s obzirom na to da se pojavila mogućnost da su primenjena neodgovarajuća merila kojima je ustanovljen uspeh opita. Ogromni napori su preduzeti da se prirede mikrobiološki eksperimenti misije 'Viking', kao i da se isprobaju na čitavom raznovrsju mikroba. No, gotovo ništa nije učinjeno u pogledu usaglašenja ovih opita sa verovatnim neorganskim materijalima Marsovog tla. Mars nije Zemlja. A kako nas to opominje zave štanje Persivala Louela, skloni smo previdima. Možda u Marsovom tlu dejstvu je neka egzotična neorganska hernija koja je kadra, u uslovima odsustva tamošnjih mikroba, da oksiduje hranu. Takoe je moguće da se u tlu nalazi neki naročiti neorganski i neživi katalizator, koji bi bio u stanju da vezuje atmosferske gasove i da ih pretvara u organske molekule. Neki noviji opiti pokazuju da je po svoj prilici upravo to u pitanju. Prilikom velike peščane oluje na Marsu iz 1971. godine infracrveni spektrometar na 'Marineru 9' zabeležio je spektralne osobenosti uskovitlane prašine. Analizirajući te spektre, 0. B. Tun, Dž. B. Polak i ja ustanovili smo da izvesne ap sorpcione linije najverovatnije potiču od montmorilonita i drugih vrsta gline. Potonja posmatranja lendera misije 'Viking' takoe su ukazala na to da na Marsu postoji glina koju raznosi vetar. A. Benin i Dž. Rišpon utvrdili su da mogu da ostvare neke ključne vidove 'uspešnih' mikrobioloških opita misije 'Viking'  navodnu fotosintezu i takoe navodno disanje  ako u laboratorijskim ogledima namesto Marsovog tla upotrebe glinu. Glina se odlikuje slože

136 •

Karl Segan

nom i aktivnom površinom, koja je u stanju da apsorbuje i oslobaa gasove, kao i da katališe hemijske reakcije. Još je rano reći da se svi mikrobiološki ishodi misije 'Viking' mogu objasniti dejstvovanjem neorganske hernije, ali više ne bi bilo iznenaujuće ako bi se ispostavilo da je to tako. Hipoteza koja se temelji na glini nipošto ne isključuje mogućnost postojanja života na Marsu, ali nam, sasvim izvesno, dopušta da ustvrdimo da nema ubedljivih dokaza o prisustvu mikrobiologije na crvenoj planeti. No, čak i tako, ishodi do kojih su došli Benin i Rišpon od velike su biološke važnosti zato što pokazuju da u uslovima odsustva života može postojati svojevrsna hernija tla, koja bi se ispoljavla na isti način kao i život. Na Zemlji pre nastanka života možda su se takode zbivali ciklusi hemijskih procesa koji su nalikovali disanju i fotosintezi i koje je potom život prihvatio kada se pojavio. Poznato je, osim toga, da su montmorilonitske gline moćni katalizatori koji dovode do kombinovanja aminokiselina u dugačke lance molekula, slične proteinima. Glina primitivne Zemlje možda je predstavljala kovačnicu života, a hernija koja danas dejstvuje na Marsu lako može doprineti boljem razu mevanju nastanka i rane istorije života na našoj planeti. Površina Marsa prošarana je mnogim kraterima, koji su dobili nazive prema znamenitim ličnostima, uglavnom naučnicima. Krater Višnijak nalazi se  sasvim prikladno  na antarktičkom području Marsa. Višnijak nije tvrdio da na crvenoj planeti mora biti života, već samo da je on moguć, kao i da je izuzetno značajno ustanoviti da li uistinu postoji. Ukoliko života ima na Marsu, ukazaće nam se jedinstvena prilika da proverimo opštost zemaljskog tipa života. A ako bi se ispostavilo da života nema na Marsu, planeti prilično sličnoj Zemlji, onda ćemo morati da ustanovimo razlog tome  jer bismo tada, kako je Višnijak istakao, bili suočeni sa klasičnim slučajem raskola izmeu eksperimentalnog uzorka i kontrolnog uzorka. Otkriće da se mikrobiološki ishodi misije 'Viking' mogu objasniti hipotezom o glini, da oni nužno ne ukazuju na život, doprinelo je da se odgonetne jedna druga tajna: ogled usredsreden na organsku herniju, u okviru istog pohoda, nije zabeležio ni traga od organskih materija u Marsovom tlu. Ako ima života na Marsu, šta je onda sa njegovim ostacima? Nisu pronaeni nikakvi organski molekuli  nikakva graa proteina i nukleinskih kiselina, nikakvi jednostavni ugljovodonici, ništa što ulazi u sastav života na Zemlji. Okolnost da su mikrobiološki ogledi misije 'Viking' otkrili da u Marsovom tlu dolazi do sintetisanja organske materije nije, meutim, u protivurečnosti sa ovim nalazi

Bluz za crvenu planetu

• 137

ma, budući da su ureaji za mikrobiološke eksperimente bili hiljadu puta osetljiviji (po jedinici ugljenikovog atoma) od naprava za hemijske opite. No, ovim se stvar bitno ne menja. Zemljino tie krcato je organskim ostacima nekada živih organizama; u Marsovom tlu nalazi se manje organske materije nego u površinskom sloju Meseca. Ako nam je stalo do hipoteze o životu, možemo pretpostaviti da je hemijski reaktivna, oksidirajuća površina Marsa uništila ostatke živih bića  kao što neka klica biva uništena u boci vodonikpe roksida; ili da ima života, ali takve vrste kod koje organska hernija ne igra u podjednakoj meri središnju ulogu kao u slučaju života na Zemlji. No, ova druga mogućnost ne izgleda mi osobito uverljiva: nevoljno, naime, priznajem da sam šovinistički nastrojen u pogledu ugljenika. Ugljenik je obilato zastupljen u Kosmosu. On tvori čudesno složene molekule, pogodne za život. Takode sam šovinistički nastrojen u pogledu vode. Voda predstavlja idealan rastvarač za dejstvovanje organske hernije i ostaje u tečnom stanju u širokom temperaturnom rasponu. Ali ponekad me obuzmu sumnje. Ima li moja naklonost prema ovim materijalima neke veze sa činjenicom da sam ja sazdan poglavito od njih? Da li se mi temeljimo na tigljeniku i vodi možda samo zato što su oni bili prisutni u velikim količinama na Zemlji u vreme nastajanja života? Može li se život na drugim svetovirrta  na Marsu, recimo  zasnivati na nečem drugom? Ja predstavljam zbir vode, kalcijuma i organskih molekula pod imenom Karl Segan. Vi ste zbir gotovo istovetnih molekula, koji imaju neku drugu kolektivnu oznaku. Ali je li to sve? Zar tu nema više ničeg osim molekula? Nekim ljudima ova pomisao izgleda donekle ponižavajuća po čovekovo dostojanstvo. Za mene je, meutim, ushićujuće to što je priroda naše Vaseljene omogućila razvoj jedne tako složene i tanane molekularne mašine kakva smo mi. Ali suština života ne ogleda se toliko u atomima i jednostavnim moleku lima iz kojih smo sačinjeni, koliko u načinu.na koji su oni sklopljeni u celi nu. Cesto se može pročitati da hemikalije ocf kojih se sastoji ljudsko telo koštaju, recimo, devedeset sedam centi, deset dolara, ili već neku sličnu svotu; pomalo je onespokojavajuće ustanoviti da nam tela tako malo vrede. Navedene svote, meutim, odnose se na ljudska bića svedena na najjednostavnije moguće sastojke. Mi smo poglavito sazdani od vode, koja ne košta gotovo ništa; ugljenik košta koliko i ugalj; kalcijum iz naših kostiju koliko i kreda; azot iz naših proteina koliko i vazduh (takode veoma jevtino); gvože u našoj krvi koliko i zarali ekseri. Ako ne bismo bili upućeni u pravo stanje stvari, mogli

138 •

Karl Segan

bismo doći u iskušenje da uzmemo sve atome iz kojih smo sazdani, da ih izručimo u jedan veliki sud i dobro izmešamo. No, mogli bismo mešati koliko nas volja, ali sve što bismo dobili na kraju bila bi bezoblična smesa atoma. Kako bismo, uostalom, nešto drugo i mogli očekivati? Herold Morovic je izračunao koliko bi koštalo nabaviti u nekoj hemijskoj fabrici molekule koji sačinjavaju jedno ljudsko biće, a potom ih tačno sklopiti u celinu. Svota do koje je došao iznosi oko deset miliona dolara, što bi trebalo da nam malo osokoli ponos. Ali čak ni tada ne bismo mogli tako da izmešamo te hemikalije da na kraju iz opitnog suda izie živo ljudsko stvorenje. Ovako nešto daleko nadmaša naše sposobnosti i tako će verovatno ostati još dugo. Srećom, postoje i drugi, jevtiniji i još veoma pouzdani načini pravljenja ljudi. Mislim da će se oblici života na mnogim svetovima poglavito sastojati od istih atoma od kojih smo sazdani i mi ovde, a možda čak i od mnogih isto vetnih osnovnih molekula, kao što su proteini i nukleinske kiseline  ali će ovi sastojci biti sklopljeni u celine na drugačije načine. Možda će nam organizmi koji plove u gustoj atmosferi matične planete veoma nalikovati u pogledu atomskog sastava, s tom razlikom što verovatno neće imati kosti, tako da im neće biti potrebno mnogo kalcijuma. Možda će se na nekom drugom svetu koristiti neki drugi rastvarač, a ne voda. Fluorovodonična kiselina mogla bi u ovom smislu dobro da posluži, premda u Kosmosu nema mnogo fluora; fluorovodonična kiselina bila bi vrlo štetna po molekule od kojih smo mi sačinjeni, ali zato su neki drugi organski molekuli  parafinski vosak, na primer  savršeno postojani u njenom prisustvu. Tečni amonijak predstavljao bi još bolji rastva rački sistem zato što ga u Kosmosu ima u velikim količinama. Ali on se nalazi u tečnom stanju jedino na svetovima koji su znatno hladniji od Zemlje ili Marsa. Amonijak je na Zemlji obično gas, baš kao što je to voda na Veneri. Ili možda ima živih stvari koje uopšte ne poseduju rastvarački sistem  život u obliku čvrstog tela, kod koga se, umesto plivanja molekula, odigrava prosti ranje električnih signala. No, ove zamisli ne idu u prilog pretpostavci da su opiti lendera misije 'Viking' ukazali na postojanje života na Marsu. Na tom prilično zemljolikom svetu, koji obiluje ugljenikom i vodom, život bi, kada bi postojao, morao da se temelji na organskoj herniji. Ishodi opita na polju organske hernije, baš kao i rezultati posmatranja, odnosno mikrobiološki ogledi, poriču postojanje života u finim česticama iz Hrisa i Utopije, podvrgnutim ispitivanju krajem sedamdese

Bluz za crvenu planetu

• 139

tih godina. Možda je drugačije nekoliko milimetara ispod površine stena (kao u slučaju antarktičkih suvih dolina), ili na nekom drugom mestu na planeti, odnosno možda je bilo drugačije u nekom ranijem, umerenijem razdoblju  ali sada, na mestima koja smo mi uzeli u obzir, stvari naprosto stoje tako. Istraživanje Marsa koje je preduzeto u okviru misije 'Viking' od ogromne je istorijske važnosti: to je prvo ozbiljno traganje za drugim vrstama života, prvi uspešan i delotvoran boravak jedne svemirske letelice duže od jednog časa na nekoj drugoj planeti ('Viking 1' dejstvovao je godinu dana), izvor bogate žetve podataka o geologiji, seizmologiji, mineralogiji, meteorologiji i još o petšest disciplina jednog drugog sveta. Šta preduzeti kao naredni korak posle ovog spektakularnog uspeha? Neki naučnici žele da pošalju automatski ureaj koji bi se spustio, uzeo uzorke tla i vratio ih na Zemlju, gde bi bili veoma podrobno ispitani u velikim, izvrsno opremljenim laboratorijama, umesto u skučenim, minijaturnim retortama koje smo jedine bili u prilici da uputimo na Mars. Na taj način bila bi odgonetnuta većina nedoumica vezanih za mikrobiološke opite misije 'Viking'. Mogla bi se odrediti hernija i mineralogija tla: poseglo bi se ispod površina stena u potragu za eventualnim životom koji je tamo zapretan: moglo bi se izvesti na stotine testova vezanih za organsku herniju i život, meu njima i neposredno mikroskopsko istraživanje u širokom rasponu uslova. Čak bismo mogli da primenimo Višnijakove tehnike traganja. Iako bi bila prilično skupa, jedna ovakva misija verovatno spada u domet naših tehnoloških mogućnosti. No, ona je skopčana sa jednom novom opasnošću: uvezenom kontaminacijom. Ako želimo da na Zemlji ispitamo uzorke Marsovog tla, u traganju za mikrobima, ne smemo ih, razume se, prethodno sterilisati. Suština ekspedicije jeste u tome da ih pribavimo žive. Ali šta onda? Mogu li marsovski mikroorganizmi, doneti na Zemlju, da predstavljaju opasnost po opšte zdravlje? Mar sovci Herberta Džordža Velsa i Orsona Velsa, zaokupljeni podjarmljivanjem Baurnmauta i Džerzi Sitija, prekasno su uvideli da su njihove imunološke odbrane nemoćne protiv zemaljskih mikroba. Da li je moguće obrnuto? To je ozbiljno i teško pitanje. Mikromarsovci možda ne postoje. A ako ih i ima, možda ih možemo pojesti čitav kilogram bez ikakvih ravih posledica. Ali to je neizvesno, a rizik je veliki. Ako želimo da donesemo nesterilisane uzorke mar sovskog tla na Zemlju, moramo obezbediti izuzetno pouzdan zaštitni postupak protiv kontaminacije. Postoje nacije koje usavršavaju i uskladištuju bakteriološka oružja. Kako izgleda, povremeno dolazi do neprilika sa njima, ali još ni

140 •

Karl Segan

je, koliko je meni poznato, izazvana neka globalna epidemija. Možda se uzorci sa Marsa mogu bezbedno doneti na Zemlju. Ali voleo bih da budem sasvim spokojan pre no što se preduzme jedan takav korak. Postoji još jedan način da se istraži Mars; ova raznolika planeta čuva za nas čitav niz zanimljivih otkrića i iznenaenja. Osećanje koje me nije napuštalo sve vreme rada na slikama koje su slali lenderi misije 'Viking' bila je osu jećenost zbog toga što smo nepomični. Zaticao sam samoga sebe kako nesve sno podstičem sondu da se bar popne na vrhove prstiju, kao da je mala laboratorija, koja je bila predviena da nepomično stoji, nastrano odbijala da makar malčice poskoči. Kako smo samo žudeli da malo razgrnemo onu dinu rukom za uzimanje uzoraka, da potražimo život ispod onog kamena, da vidimo da li ona udaljena grbina predstavlja bedem nekog kratera. A ne odveć daleko na jugoistoku, znao sam, nalaze se četiri vijugava kanala Hrisa. Uprkos svim uzbudljivim i izazovnim rezultatima do kojih je došla misija 'Viking', poznavao sam stotinu drugih mesta na Marsu koja su znatno zanimljivija od onih na koja smo se spustili. Idealno sredstvo bilo bi neko krstareće vozilo, kadro za složene opite, naročito hemijske i biološke prirode, kao i da obilato snima oko sebe. Na prototipovima ovakvih vozila već se radi u NASA. Ona umeju da savlauju stene, da se spuštaju niz jaruge, da se izvlače iz skučenih prostora. U okviru je naših mogućnosti da na Mars spustimo jedno takvo krstareće vozilo, koje bi osmotrilo svoju okolinu, uočilo najzanimljivije mesto u vidnom polju i sutra u isto vreme stiglo do njega. Svakoga dana neko novo mesto  složeno, krivudavo krstarenje šarolikom topografijom ove privlačne planete. Ovakva misija bila bi od ogromne naučne koristi, čak i kada bi se pouzdano ispostavilo da na Marsu nema života. Mogli bismo da se zaputimo drevnim rečnim kotlinama, uz obronke neke velike vulkanske planine, duž neobičnih, terasastih padina u polarnom području, ili u susret zagonetnim Marsovim 1 piramidama, koje nas neodoljivo mame. Zanimanje javnosti za ovakvu misiju bilo bi veliko. Svakoga dana novi prizori stizali bi na naše male ekrane. Mogli bismo da pratimo krstarenje, da učestvujemo u otkrićima, da predlažemo nova odredišta. Putovanje bi bilo dugo, a vozilo bi se pokoravalo radiozapo vestima sa Zemlje. Postojalo bi obilje vremena da se nove zamisli unesu u pro Promer osnove najvećih meu njima iznosi tri kilometra, dok im visina dostiže kilometar  što znatno nadmaša sumerske, egipatske ili meksičke piramide sa Zemlje. Ove formacije izgledaju erodirane i stare; posredi su, po svoj prilici, male planine, koje su već veoma dugo izložene dejstvu vetra. No, i pored toga, smatram da zavreuju podrobno ispitivanje.

Bluz za crvenu planetu

• 141

gram misije. Milijardu ljudi moglo bi da uzme udela u istraživanju jednog drugog sveta. Površina Marsa velika je koliko i kopnena površina Zemlje. Očigledno je da bi podrobno izvianje potrajalo stolećima. Ali jednom bi došlo vreme kada bi Mars bio potpuno istražen; kada bi robotski vazduhoplovi obavili potpuno kartografisanje sa velike visine, kada bi krstareća vozila prošla ćelom površinom, kad bi uzorci bezbedno bili doneti na Zemlju i kada bi, konačno, ljudska bića zakoračila na pesak Marsa. A šta onda? Šta nam tada valja činiti sa Marsom? Ima toliko primera ljudske zloupotrebe Zemlje da me jeza hvata već i pri pomisli na ovo pitanje. Ako na Marsu ima života, onda smatram da tamo ne treba ništa da preduzimamo. U tom slučaju, Mars pripada Marsovcima, pa bili oni i mikrobi. Postojanje samostalne biologije na ovoj obližnjoj planeti predstavlja neprocenjivo blago i očuvanje tog života mora biti pretpostavljeno, smatram, svim drugim, mogućim upotrebama Marsa. No, zamislimo da je crvena planeta beživotna. Ona nije izgledan izvor sirovina: prevoz od Marsa do Zemlje, naime, biće još mnogo stoleća preskup. Ali da li bismo mi mogli da živimo na Marsu? Da li bismo u izvesnom smislu mogli Mars da učinimo na stanjivim? To je, nema zbora, divan svet, ali i skopčan  iz našeg parohijskog ugla posmatranja  sa silnim poteškoćama, računajući tu pre svega male količine ki seonika, nepostojanje tečne vode i snažno ultraljubičasto zračenje. (Niska temperatura ne predstavlja nepremostivu prepreku, kako to pokazuju naučne stanice na Antarktiku, koje rade preko ćele godine.) Sve ostale nepovoljne okolnosti mogle bi se otkloniti ako bismo nekako obezbedili više vazduha. Uz viši atmosferski pritisak postala bi moguća tečna voda. Isto tako, uz više kiseoni ka mogli bismo da dišemo atmosferu, a obrazovao bi se i ozonski omotač koji bi štitio površinu od Sunčevog ultraljubičastog zračenja. Vijugavi kanali, naslagane polarne ploče i drugi nalazi ukazuju na to da je Mars nekada pose dovao jednu takvu, gušću atmosferu. Malo je verovatno da su gasovi iz njenog sastava otekli sa crvene planete. Oni su, dakle, još negde na Marsu. Neki su hemijski spojeni sa površinskim stenama, drugi su u potpovršinskom ledu, ali većina se, po svoj prilici, nalazi zapretana u polarnim ledenim kapama. Da bismo izazvali isparavanje tih kapa, moramo ih zagrejati; možda bismo mogli da ih prekrijemo nekim tamnim prahom i da ih tako nagnamo da apsor buju više svetlosti, što bi im povećavalo temperaturu (to je obrnuto od onoga

142 •

Karl Segan

što činimo na Zemlji kada uništavamo šume i travnate površine). Ali površina kapa je veoma velika. Za prevoz neophodnih količina praha sa Zemlje na Mars moralo bi da se upotrebi hiljadu dve stotine raketanosača tipa 'Saturn 5'; no, čak i tada, vetrovi bi mogli da oduvaju prah sa polarnih kapa. Bolji način bi bio izumeti neki tamni materijal, kadar da proizvodi kopije samoga sebe, malu, tamnu mašinu, koju bismo odneli na Mars i koja bi tada stala da se rasprostire po polarnim kapama, koristeći tamo raspoloživi materijal za vlastito umnoženje. Postoji jedna kategorija takvih mašina. To su biljke. Neke su veoma žilave i prilagodljive. Poznato nam je da bar neki zemaljski mikrobi mogu da opstanu na Marsu. Ono što je potrebno jeste program veštačkog odabiranja i genetskog inženjeringa tamnih biljaka  možda lišajeva  koje bi se sa živele sa veoma okrutnom marsovskom životnom sredinom. Ako bi se takve biljke mogle odgajati, onda je zamislivo da ih jednog dana zasadimo na velikim prostranstvima ledenih kapa Marsa, posle čega bi one uhvatile koren i rasprostrte se, zatamnjujući tie pod sobom, apsorbujući Sunčevu svetlost, zagre vajući led i oslobaajući drevnu Marsovu atmosferu iz dugotrajnog ropstva. Na um čak pada i svojevrstan marsovski Džoni Eplsid. bilo u robotskom ili u ljudskom obličju, kako tumara smrznutim polarnim prostranstvima, zadubljen u jedno preduzetništvo od koga će koristi imati tek potonja pokolenja ljudi. Ova opšta zamisao naziva se teraformiranje: prekrajanje stranog sveta u sredinu pogodnu za ljudska bića. Bile su potrebne hiljade godina da čovek izazove poremećaj globalne temperature Zemlje samo za jedan stepen putem pramena izazvanih dejstvom staklene bašte ili albeda, ali ćemo zato novu pramenu u istom obimu sada prouzrokovati za samo stoleće ili dva ako ovim tempom budemo nastavili da sagorevamo fosilna goriva i uništavamo šume i travnate površine. Ova okolnost, kao i neke druge, ukazuju na to da vreme na koje valja računati za obimnije teraformiranje Marsa verovatno iznosi više stotina ili čak hiljada godina. No, kada u budućnosti budemo raspolagali znatno razvijenijom tehnologijom, možda ćemo poželeti ne samo da povećamo ukupan atmosferski pritisak i da tako omogućimo postojanje tečne vode nego i da dovedemo u toplija polutama područja tečnu vodu sa polarnih kapa što se otapaju. Razume se, postoji način da se to sprovede u delo. Izgradićemo kanale. Površinski i potpovršinski led koji se otapa bio bi prevožen, u tečnom stanju, velikom mrežom kanala. Ali to je upravo ono što je Persival Louel, pre nepunih stotinu godina, pogrešno pretpostavio da se uistinu dogaa na Marsu. I Louel i Volas shvatili su da je uzrok srazmerne negostoljubivosti Marsa ne

Bluz za crvenu planetu

• 143

dostatak vode. Kada bi samo postojala mreža kanala, ovaj nedostatak bi se otklonio i nastanjivanje Marsa postalo bi izvodljivo. Louel je posmatrao pod izuzetno slabim uslovima vidljivosti. Drugi, a meu njima i Skjapareli, već su uočili nešto što je nalikovalo na kanale; te formacije dobile su naziv canali pre no što je Louel počeo svoju životnu ljubavnu priču sa Marsom. Ljudska bića odlikuju se dokazanom nadarenošću za samoobmanjivanje kada im se osećanja uzburkaju, a malo ima zamisli koje su kadre da tako uskomešaju osećanja i pomute razum kao pretpostavka da jednu susednu planetu nastanjuju inteligentna stvorenja. Louelova zamisao možda bi mogla, zahvaljuući svojoj neodoljivosti, da preraste u svojevrsno predosećanje. Njegovu mrežu kanala navodno su izgradili Marsovci. Možda će se pokazati da je čak i u ovom pogledu bio u pravu: ako crvena planeta ikada bude teraformirana, onda će taj poduhvat izvesti ljudska bića čije su stalno stanište i matična planeta Mars. Marsovci ćemo biti mi.

6. PRIČE PUTNIKA Postoji li mnoštvo svetova, ili je samo jedan? To je jedno od najdičnijih i najuzbudljivijih pitanja u izučavanju Prirode.

.

Albertus Magnus, trinaesto stoleće U najranije doba sveta, ostrvljani su smatrali ili da su oni jedini žitelji Zemlje, ili da nikako nije jasno kako bi se sa drugima, ako ih i ima, moglo trgovati, budući da ih od njih razdvaja duboko i široko more; no, u potonjim vremenima pronaeni su brodovi... Možda će se, u istom smislu, jednom izumeti i način da se stigne do Meseca... Sada još nema nekog Drejka ili Kolumba koji bi preduze li takvo putovanje, niti Dedala da iznae kako leteti vazduhom. No, ja uopšte ne sumnjam u to da će vreme, koje je još otac novih istina i koje nam je obznanilo mnoge stvari neznane našim precima, isto tako otkriti našem potomstvu ono što mi sada priželjkujemo, ali ne možemo da znamo. Otkriće jednog sveta na Mesecu, Džon Viklins, 1638. Možemo se vinuti sa ove uboge Zemlje i, osmotrivši je odozgo, ustanoviti da li je Pridoda utrošila sve svoje vrline i divote na to zrnce Prašine. Tako ćemo, poput Putnika u daleke zemlje, moći bolje da prosudimo šta smo učinili kod kuće, doznaćemo kako da ispravno procenjujemo sve stvari, kako da im pridajemo prikladnu vrednost. Manje ćemo biti skloni da se divimo onome što ovaj Svet proglašava velikim i sa visine ćemo prezreti Tričarije do kojih silno drži Ljudsko mnoštvo kada budemo doznali da postoje nebrojene nastanjene Zemlje, koje ni u čemu ne zaostaju za našom. Otkriveni nebeski svetovi, Kristijan Hajgens, oko 1690.

Ovo je vreme u kome su ljudi počeli da plove morem svemira. Moderni brodovi, koji se kreću keplerovskim putanjama ka planetarna, nemaju ljudsku posadu. To su domišljato sazdani poluinteligentni roboti koji istražuju nepoznate svetove. Putovanjima u spoljnji Sunčev sistem upravlja se iz jednog mesta na planeti Zemlji: posrdi je kontrolni centar NASA pod nazivom Laboratorija za mlazni pogon (JPL) iz Pasadene, u saveznoj državi Kaliforniji. Devetog jula 1979. godine svemirska sonda 'Vojadžer 2' stigla je do Ju piterovog sistema. Prethodno je skoro dve godine plovila meuplanetnim prostorom. Letelica je sačinjena od više miliona zasebnih delova, koji su tako ustrojeni u celinu da ako neki sastavak zakaže. drugi preuzimaju njegove dužnosti. Sonda teži 0,9 tona i ispunila bi oveću dnevnu sobu. Misija koja joj je namenjena odvešće je toliko daleko od Sunca da se više neće moći napajati njegovom energijom kao ostale svemirske sonde. 'Vojadžer' zbog toga pose tluje mali nuklearni generator, koji crpi na stotine vati iz radioaktivnog raspadanja kuglice plutonijuma. Tri integrisana kompjutera, kao i većina ureaja za dejstvovanje letelice  na primer, sistem kontrole temperature  smešteni su u njenom središtu. Ona prima nareenja sa Zemlje i radiovezom šalje svoje iz veštaje natrag, posredstvom velike antene prečnika 3,7 metara. Većina naučnih ureaja nalazi se na pokretnoj platformi, koja prati Jupiter ili neki od njegovih meseca, dok sonda hita kraj njih. Tu je postavljeno mnogo naučnih urea ja  ultraljubičasti i infracrveni spektrometri. naprave za merenje naelektrisa uih čestica, magnetnih polja i radioemisija sa Jupitera  ali najdelatnije su bile dve televizijske kamere, programirane da načine na desetine hiljada snimaka planetnih ostrva u spoljnjem Sunčevom sistemu. Jupiter je optočen omotačem nevidljivih, ali izuzetno opasnih čestica, koje su naelektrisane i odlikuju se velikom energijom. Sonda mora proći kroz spoljnji rub ovog radijacionog pojasa da bi mogla izbliza da ispita Jupiter i

148 •

Karl Segan

njegove mesece, kao i da bi nastavila misiju do Saturna i dalje. Ali naelektri sane čestice mogu da oštete tanane ureaje i da potpuno unište elektroniku. Jupiter je takode opasan prstenom čvrstih gromada; ovaj prsten, koji je 'Voja džer 2' morao da preseče, otkrio je četiri meseca ranije 'Vojadžer 1'. Sudar sa kakvom manjom stenom potpuno bi izbacio sondu sa dotadašnje putanje i ona bi počela da se nekontrolisano kreće; njena antena više ne bi bila kadra da se ; upravi na Zemlju, tako da bi svi prikupljani podaci bili zauvek izgubljeni. Ne posredno pred ovaj susret u kontroli misije vladala je prilična nervoza. Usle dilo je nekoliko uzbuna i situacija je uopšte bila napeta, ali zahvaljujući udruženom dejstvu inteligencije ljudi na Zemlji i robota u svemiru izbegnuto je najgore. Lansirana 20. avgusta 1977. godine, sonda se uputila lučnom putanjom pokraj Marsove orbite, pa kroz asteroidni pojas, da bi najzad stigla do Jupitero vog sistema, počevši mimohod kraj planete i njenih četrnaestak prirodnih satelita. Prolazak pored Jupitera 'Vojadžer' je iskoristio da stekne ubrzanje, neophodno za potonji bliski susret sa Saturnom. Na isti način, Saturnova sila teže hitnuće ga ka Uranu. Posle Urana proći će pokraj Neptuna i konačno izići iz Sunčevog sistema, postavši meuzvezdana svemirska sonda, kojoj je usud do delio da zauvek plovi velikim okeanom izmeu kosmičkih sunaca. Ova putovanja, usredsredena na istraživanja i otkrića, poslednja su u dugom nizu koji je predstavljao osobenost i odličje ljudske istorije. U petnaestom i šesnaestom stoleću mogli ste od Spanije do Azora stići za nekoliko dana, baš koliko je danas potrebno da se premosti kanal što razdvaja Zemlju od Meseca. Onda je bilo potrebno nekoliko meseci da se preplovi Atlantski okean i stigne do novog sveta, Amerike. Za nekoliko meseci danas se može preploviti okean unutrašnjeg Sunčevog sistema i prispeti na Mars ili Veneru, koji uistinu i doslovno predstavljaju nove svetove što čekaju na nas. U sedamnaestom i osamnaestom stoleću od Holandije do Kine putovalo se izmeu godinu i dve, 1 a to je vreme koje je 'Vojadžer' proveo na putovanju od Zemlje do Jupitera. Godišnja izdavanja za ovakve misije bila su tada srazmerno veća nego sada, ali u oba slučaja iznosila su manje od jednog postotka odgovarajućeg bruto na Postoji još jedno zgodno poredenje: oploenom jajašcu potrebno je isto toliko vremena da iz jajovoda stigne do materice i smesti se u nju koliko je i 'Apolu 11' bilo potrebno da bi prevalio put do Meseca; a vreme za koje se ono potpuno razvije u novoroenče odgovara vremenu koje je 'Viking' proveo na putu do Marsa. Normalan životni vek čoveka duži je od razdoblja koje će biti potrebno 'Vojadžeru' da ostavi iza sebe Plutonovu orbitu.

Priče putnika

• 149

cionalnog proizvoda. Naši sadašnji svemirski brodovi, sa svojim robotskim posadama, predstavljaju preteče, prethodice budućih čovekovih pohoda na planete. Taj put smo već prevalili. Razdoblje izmeu petnaestog i sedamnaestog stoleća bilo je velika prekretnica u našoj istoriji. Tada je postalo jasno da se možemo zaputiti u sve kutke naše planete. Odvažne posade jedrenjaka iz više evropskih zemalja stale su da se otiskuju na sve okeane. Postojalo je mnoštvo pobuda za preduzimanje ovih putovanja: ambicioznost, pohlepa, nacionalni ponos, religijski fanatizam, amnestiranje, naučna radoznalost, že za pustolovinama i nemogućnost pronalaženja prikladnog zaposlenja u Estramaduri. Ta putovanja donela su kako mnogo zla, tako i mnogo dobra. No, krajnji ishod bilo je povezivanje ćele Zemlje, ukidanje parohijalnosti, objedinjenje ljudske vrste i moćno umnoženje znanja o našoj planeti i nama samima. Znamenje epohe velikih istraživanja i otkrića, ostvarenih posredstvom jedrenjaka, bila je revolucionarna Holandska Republika iz sedamnaestog veka. Proglasivši nedavno nezavisnost od moćnog španskog carstva, ona je, potpunije od bilo koje druge nacije iz tog vremena, prihvatila evropsku prosvećenost. Bilo je to racionalno, sreeno, stvaralačko društvo. Ali s obzirom na to da su llolananima bili nedostupni španski brodovi i luke, ekonomski opstanak male republike zavisio je od njene kadrosti da sagradi, opremi ljudstvom i razradi veliku flotu trgovačkih plovila. Holandska Istočnoindijska kompanija, mešovito vladino i privatno preduze će, počela je da šalje brodove u daleke krajeve sveta, gde su pribavljana retka dobra, koja su potom, uz dobru zaradu, preprodavana u Evropi. Ovakva pu lovanja bila su od životne važnosti za republiku. Navigacione karte i mape smatrane su za državne tajne. Brodovi su se često otiskivali sa zapečaćenim uputstvima o odredištu. I tako, Holanani su najednom postali prisutni na ce loj planeti. Barencovo more u Arktičkom okeanu i Tasmanija u Australiji dobili su nazive po holandskim pomorskim zapovednicima. Ovi pohodi, meutim, nisu bili usredsreeni samo na trgovinu, premda je ona bila preovlaujuća. Ho lanane je takoe podsticala sklonost ka naučnim pustolovinama, kao i želja /a otkrivanjem novih zemalja, novih biljaka i životinja, novih ljudi; bila je to potraga za znanjem radi znanja. Amsterdamska većnica odražava samopouzdanje i svetovnost koji su predstavljali odličja Holandije iz sedamnaestog veka. Na njenu izgradnju utrošeni su brodovi i brodovi mermera. Konstantin Hajgens, pesnik i diplomata iz tog

150 •

Karl Segan

vremena, kazao je jednom prilikom da većnica odagnava „gotsku razrokost i ispraznost". U većnici se još i danas nalazi statua Atlasa koji nosi nebeski svod prošaran sazvežima. Ispod je smeštena pravda, koja drži zlatni mač i terazi je, a oko nje su smrt i kazna, dok su joj ispod nogu gramzivost i zavist, bogovi trgovaca. Holanani, čija se ekonomija temeljila na privatnom preduzet ništvu, shvatili su da bezobzirna trka za zaradom može ozbiljno da ugrozi dušu nacije. Manje alegoričan simbol može se naći ispod Atlasa i pravde, na podu već nice. To je velika, kitnjasta mapa, koja potiče sa kraja sedamnaestog ili početka osamnaestog stoleća i koja zahvata prostranstva od zapadne Afrike do Tihog okeana. Ceo svet bio je holandska arena. Na istoj mapi došla je do izražaja i izuzetna skromnost Holanana: oni su, naime, izostavili sebe, upisavši samo stari latinski naziv Belgium za svoj deo Evrope. Mnogo brodova se iz godine u godinu otiskivalo na put oko pola sveta. Najpre bi se spustili zapadnom obalom Afrike, kroz ono što su nazivali Etiopsko more, zatim bi oplovili južnu obalu Afrike, prošli kroz Madagaskarski mo reuz, stigli do južnog rta Indije, odakle su produžavali do jednog od svojih glavnih odredišta, Začinskih ostrva, odnosno današnje Indonezije. Neke ekspedicije upućivale su se i dalje, do zemlje nazvane Nova Holandija, odnosno do današnje Australije. Pojedine su se otiskivale kroz Malački moreuz, pa pokraj Filipina, da bi na kraju stigle u Kinu. U jednom dokumentu iz sredine sedamnaestog stoleća pominje se 'poslanstvo Istočnoindijske kompanije iz Sjedinjenih Pokrajina Holandije kod velikog Tatarina, kana, kineskog cara'. Holandski burgeri, poslanici i pomorski zapovednici bivali su iskreno zapanjeni prilikom susreta sa jednom drugom civilizacijom u carskom gradu Pekingu.1 Nikada pre ni posle toga Holandija nije bila takva svetska sila: mala zemlja, primorana da se osloni isključivo na samu sebe, sa izrazito miroljubivom spoljnjom politikom. Budući da je pokazivala popustljivost prema neortodoksnim mišljenjima, postala je pravi raj za intelektualce, koji su utekli pred cenzurom i kontrolom misli iz drugih krajeva Evrope  slično kao što su tokom tridesetih godina ovoga veka Sjedinjene Države postale poprište egzodusa intelektualaca iz Evrope kojom se širio nacizam. Tako je, na primer, Holandija u sedamnaestom veku pružila utočište Spinozi, velikom jevrejskom filozofu, kome se Ajnštajn divio; Dekartu, središnjoj figuri u istoriji matematike i filo Znamo čak i to koje su darove doneli dvoru. Carici je poklonjeno 'šest malih kovčega raznih slika', dok je car dobio 'dve šipke cimeta'.

Kosmos

• 151

zofije, i Džonu Loku, političkom naučniku, koji je uticao na grupu filozofski nastrojenih revolucionara kao što su Pejn, Hemilton, Adams, Frenklin i Dže ferson. Nikada pre ni posle toga Holandiju nije krasila jedna takva galaksija umetnika i naučnika, filozofa i matematičara. Bilo je to vreme vrhunskih slikara Rembranta, Vermera i Fransa Halsa; Levenhuka, izumitelja mikroskopa; Grocijusa, utemeljitelja meunarodnog prava; Vilebrorda Snelijusa, koji je otkrio zakon o refrakciji svetlosti. Saglasno holandskoj tradiciji podsticanja slobode razmišljanja, Lajdenski univerzitet ponudio je mesto profesora jednom italijanskom naučniku po imenu Galiiej, koga je katolička crkva prisilila pod pretnjom mučenja da se odrekne svog jeretičkog nazora da je Zemlja ta koja se okreće oko Sunca, a ne obrnuto.1 Galiiej je i inače održavao prisne veze sa Holandijom: njegov prvi astronomski teleskop predstavljao je poboljšanu verziju jednog holandskog do gleda. Njime je on otkrio pege na Suncu. Venerine mene, kratere na Mesecu i četiri velika Jupiterova meseca, koji se danas prema njemu nazivaju Galilejevi sateliti. U jednom pismu, koje je 1615. godine napisao velikoj vojvotkinji Kristini, Galiiej govori o nevoljama koje je imao sa crkvom: Pre nekoliko godina, kao što vaša Presvetla Visost zna, otkrio sam na nebesima mnoge stvari koje niko nije video pre našeg doba. Novotnost tih stvari, kao i neke posledice koje su proishodile iz. njih, a koje su stajale u oprečnosti sa fizičkim nazorima što su na snazi meu akademskim filozofima, podigli su protiv mene ne mali broj profesora  većinu crkvenih  kao da sam ja bio taj koji je te stvari smestio na nebo vlastitim rukama sa naumom da poremetim Prirodu i uzurpiram nauke. Izgleda da oni zaboravljaju da povećanje obima poznatih istina pod stiče istraživanje, opšti napredak i razvoj umetnosti i veština.' ' Godine 1979. papa Jovan Pavle II obazrivo je predložio da se ukine kazna koju je 'sveta inkvizicija' dosudila Galileju pre tri stotine četrdeset šest godina. Hrabrost Galileja (i Keplera) u širenju heliocentrične hipoteze nije šire prihvaćena kao uzor, čak ni medu onima koji su živeli u manje religijski zagriženim delovima Evrope. Tako je, na primer, u jednom pismu iz aprila 1634. godine. Rene Dekart, koji je tada bio nastanjen u Holandiji, naveo: 'Nesumnjivo znate da su inkvizitori vere nedavno podvrgli cenzuri Galileja, kao i da su njegovi nazori o kretanju Zemlje osueni kao jeretički. Moram vam reći da su sve stvari koje sam preduzeo da objašnjavam u mojoj raspravi, računajući tu i kretanje Zemlje, u toj meri meusobno zavisne, da je dovoljno otkriti kako je samo jedna medu njima pogrešna, pa pouzdano ustanoviti da je sve ostalo o čemu se govori neosnovano. Iako, meutim, znam da se one temelje na veoma čvrstim i neoborivim dokazima, ipak nipošto

152 •

Karl Segan

Veza izmeu Holandije kao istraživačke sile i Holandije kao intelektualnog i kulturnog središta bila je veoma prisna. Usavršenja jedrenjaka podstakla su razvoj tehnologija svih vrsta. Ljudi su uživali u radu vlastitim rukama. Izumi su se cenili i uvažavali. Tehnološki napredak zahtevao je najslobodnije moguće traganje za znanjem  i tako je Holandija postala vodeći izdavač i knjižar u Evropi: tu su se prevodila dela pisana na drugim jezicima, kao i štampala ona koja su u drugim zemljama bivala zabranjena. Pustolovine u egzotičnim zemljama i susreti sa neobičnim društvima poljuljali su svako samozadovoljstvo, nagnali su mislioce da preispitaju preovlaujuće mudrosti i pokazali su da neke zamisli koje su bile prihvatane hiljadama godina  na primer, u zemljopisu  počivaju na potpuno pogrešnim osnovama. U vreme kada su kraljevi i carevi vladali najvećim delom sveta, Holandskom Republikom upravljao je, više nego bilo kojom drugom zemljom, narod. Otvorenost društva i podsti canje životnosti uma, materijalno blagostanje i predanost istraživanju i korišće nju novih svetova stvorili su klimu vedrog pouzdanja u ljudsko preduzetništvo.' U Italiji je Galilej navestio druge svetove, a Ðordano Bruno se upuštao u razmišljanje o drugim oblicima života. Obojici je ova odvažnost donela mnogo patnje. Ali u Holandiji, astronom Kristijan Hajgens, koji je otvoreno zagovarao i Galilejeve i Brunove ideje, bio je obasipan počastima. Njegov otac, Konstantin Hajgens, bio je vrhunski diplomata tog vremena, književnik, pesnik, kompozitor, muzičar, bliski prijatelj i prevodilac engleskog pesnika Džona Dona i glava arhetipski velike porodice. Konstantin se divio slikaru Rubensu i 'otkrio' je jednog mladog umetnika po imenu Rembrant van Rajn, na čijih se nekoliko dela potom pojavljuje. Evo šta je Dekart, posle prvog susreta sa Kon stantinom Hajgensom, napisao o njemu: 'Nisam mogao poverovati da je jedan um kadar da se bavi tolikim stvarima, snalazeći se pri tom tako valjano u svakoj od njih.' Hajgensov dom bio je pun dobara donetih iz celog sveta. Uvaženi mislioci iz drugih zemalja bili su tu česti gosti. Rastući u takvoj sredini, mladi Kristijan Hajgens postao je istovremeno vičan jezicima, crtanju, pravu, na svetu ne bih hteo da ih suprotstavim autoritetu crkve... Želim da živim u miru, držeći se gesla: Da bi se dobro Uvelo, mora se Uveli neupadljivo. Ova istraživačka tradicija verovatno predstavlja objašnjenje činjenice da je Holandija, sve do naših dana, davala znatno više uglednih astronoma nego što bi trebalo, ako je računati po glavi stanovnika; medu njima bio je i Gerard Peter Kajper, koji je tokom četrdesetih i pedesetih godina predstavljao jedinog profesionalnog planetnog astrofizičara na svetu. Većina astronoma smatrala je u to vreme da je ova oblast bar malo neugledna i da je na njoj još sen ka louelovskog zastranjivanja. Imao sam veliku povlasticu da budem Kajperov student.

Kosmos

• 153

nauci, tehnici, matematici i muzici. Njegova zanimanja i predanosti sezali su veoma široko. „Svet je moja zemlja", kazao je on, ,,a nauka mi je vera." Svetlost je bila motiv tog doba: simbolična prosvećenost slobode misli i religije, zemljopisnih otkrića; svetlost je prožimala slikarstvo tog vremena, što je naročito došlo do izražaja u izuzetnim Vermerovim delima; svetlost je tako de predstavljala predmet naučnog izučavanja: Snelijus je ispitivao refrakciju, Levenhuk je izumeo mikroskop, a sam Hajgens postavio je talasnu teoriju sve tlosti.1 Sve ove delatnosti bile su povezane, a oni koji su ih upražnjavali slobodno su saradivali. Vermerovi enterijeri odlikuju se, na primer, mnoštvom pomorskih artefakata i zidnih karti. Mikroskopi su predstavljali salonsku atrakciju. Levenhuk je bio izvršilac Vermerove ostavštine i česti posetilac Hajgenso vog doma u Hofviku. Levenhuk je došao na pomisao o mikroskopu gledajući uveličavajuća stakla koja su koristili suknari da ispituju kakvoću tkanina. Posredstvom ove naprave otkrio je čitavu Vaseljenu u kapi vode: mikrobe koje je opisao kao 'ani malkule' i za koje je držao da su 'ljupki'. Hajgens je uzeo udela u stvaranju prvih mikroskopa, pa je i sam došao do mnogih otkrića pomoću njih. Levenhuk i Hajgens bili su medu prvim ljudima koji su videli ćelije čovekove sperme, što je predstavljalo preduslov za razumevanje razmnožavanja kod ljudi. Da bi objasnio kako se mikroorganizmi lagano razvijaju u vodi, koja je prethodno sterilisana proključavanjem, Hajgens je izložio pretpostavku da su oni tako Isak Njutn divio se Kristijanu Hajgensu, smatrajući ga 'najelegantnijim matematičarem' epohe i istinskim sledbenikom matematičke tradicije starih Grka  što je onda, baš kao i danas, bio veliki kompliment. Njutn je verovao, delimično stoga što se senke odlikuju oštrim ivicama, da se svetlost ponaša tako kao da predstavlja struju sićušnih čestica. Mislio je da se crvena svetlost sastoji od najvećih čestica, a ljubičasta od najmanjih. Hajgens je, naprotiv, tvrdio da se svetlost ponaša kao da predstavlja prostiranje talasa u vakuumu, slično kretanju talasa u moru; zbog toga danas govorimo o talasnoj dužini i učestalosti svetlosti. Mnoga svojstva svetlosti, računajući tu i difrakciju, prirodno su objašnjena talasnom teorijom, tako da je u potonjim godinama Hajgensova zamisao odnela prevagu. Ali 1905. godine Ajnštajn je pokazao da korpuskularna teorija svetlosti može da pruži objašnjenje za fotoelektrični efekat  pojavu odvajanja elektrona od metala posle njegovog izlaganja snopu svetlosti. Moderna kvantna mehanika objedinjuje ove dve zamisli i danas se obično smatra da se svetlost pod izvesnim okolnostima ponaša kao snop čestica, a pod drugima kao talas. Ovo dvojstvo talasčestica kosi se sa našim zdravorazumskim predstavama, ali je zato savršeno saglasno sa onim što smo ogledima ustanovili o ponašanju svetlosti. Ima nečeg tajanstvenog i uznemirujućeg u ovom spoju suprotnosti i primereno je što su baš Njutn i Hajgens, obojica neženje, bili roditelji našeg modernog shvatanja prirode svetlosti.

]$4

Karl Segan

#

sićušni da plove vazduhom, a razmnožavaju se po prispeću u vodu. Bila je to alternativa zamisli o spontanom stvaranju  ideji da se život može začeti u fermentiranom grožanom soku ili trulom mesu, na primer, potpuno nezavisno od prethodno postojećeg života. Tek u doba Luja Pastera, dva stoleća kasnije, Haj gensova pretpostavka pokazala se tačna. Traganje za životom na Marsu u sklopu misije 'Viking' u više pogleda vuče koren iz pregalaštva Levenhuka i Haj gensa. Oni su preteče teorije da neke bolesti bivaju izazvane klicama, što znači da su i te kako zadužili modernu medicinu. No, njih dvojica nisu imala na umu nikakve praktične pobude. Oni su naprosto eksperimentisali u jednom tehnološkom društvu. Mikroskop i teleskop, načinjeni početkom sedamnaestog stoleća u Holan diji, predstavljaju produžetke čovekovog vida u područje veoma malog i područje veoma velikog. Temelji našeg potonjeg posmatranja atoma i galaksija postavljeni su u to vreme i na tom mestu. Kristijan Hajgens voleo je da brusi i glača sočiva za astronomske teleskope; jedan koji je načinio bio je dugačak pet metara. Već i sama otkrića koja je ostvario pomoću teleskopa bila bi dovoljna da mu zajamče mesto u istoriji čovekovih preduzetništva. Krećući se stopama Eratostena, on je prvi izmerio veličinu jedne druge planete. Takoe je prvi došao na pomisao da je Venera potpuno prekrivena oblacima; prvi je nacrtao jednu površinsku pojedinost sa planete Mars (ogromnu, tamnu, vetrom ogoljenu uzvisinu, koja je dobila naziv Sirtis Major); posmatrajući pojavljivanje i nestajanje takvih osobenosti prilikom okretanja ove planete, prvi je izračunao da Marsov dan, slično Zemljinom, traje približno dvadeset četiri časa. Isto tako, prvi je ustanovio da je Saturn opasan sistemom prstenova, koji nigde ne dodiruju planetu.1 Takoe je otkrio Titan, najveći prirodni satelit u Sunčevom sistemu  svet koji je izuzetno zanimljiv i pun obećanja. Većinu ovih otkrića on je ostvario u dvadesetim godinama života. Osim toga, smatrao je da je astrologija puka koještarija. Hajgens nas je zadužio i mnogim izumima. Ključni problem pomorske navigacije iz tog vremena bilo je odreenje geografske dužine. Širina se lako mogla ustanoviti pomoću zvezda  što ste dalje na jug, naime, to više južnih sa zveža možete da vidite. Ali za dužinu je potrebno tačno merenje vremena. Precizan brodski časovnik pokazivao bi vreme u vašoj matičnoj luci; izlazak i Galilej je otkrio prstenove, ali nije bio načisto kako da ih objasni. Vieni kroz rane astronomske teleskope, oni su izgledali kao dva izdanka simetrično prikačena za Saturn; zbunjen, Galilej je kazao da ga podsećaju na uši.

Kosmos

• 155

zalazak Sunca i zvezda odredili bi lokalno brodsko vreme; a razlika izmeu ova dva vremena bila bi pokazatelj vaše geografske dužine. Hajgens je izumeo časovnik sa klatnom (načelo na kome se on temelji nešto ranije otkrio je Galilej), koji je potom korišćen, premda ne sasvim uspešno, za izračunavanje položaja broda usred velikog okeana. Njegovi pionirski koraci uveli su dotad neslućenu tačnost u astronomska i druga naučna posmatranja i podstakla su potonji razvoj nautičkih časovnika. On je pronašao i zavojitu ravnotežnu oprugu, koja se i danas koristi kod nekih časovnika; ostvario je temeljne doprinose na polju mehanike  na primer, izračunavanje centrifugalne sile  a izučavajući igru bacanja kockica doprineo je postavljanju teorije verovatnoće. Poboljšao je vazdušnu pumpu, koja će kasnije dovesti do prave revolucije u rudarskoj industriji, kao i takozvanu 'čarobnu svetiljku', preteču projektora za slajdove. Takoe je izumeo nešto što je nazvao 'barutski motor', koji će uticati na razvoj jedne druge naprave, parne mašine. Hajgens je bio oduševljen time što je Kopernikovo vienje Zemlje kao planete koja se okreće oko Sunca široko prihvaćeno čak i meu običnim svetom u Holandiji. Kopernika su, kazao je on, priznali svi astronomi izuzev onih koji su bili 'pomalo sporog duha ili pod uticajem sujeverja nametnutog pukim ljudskim autoritetom'. U srednjem veku, hrišćanski filozofi rado su tvrdili da nebesa nikako ne mogu biti beskonačnog dosega, s obzirom na okolnost da načine krug oko Zemlje jednom dnevno; shodno tome, nije moglo biti ni govora o beskrajnom, pa čak ni o velikom broju svetova. Otkriće da je Zemlja ta koja se okreće, a ne nebo, imalo je važne posledice u pogledu jedinstvenosti Zemlje i mogućnosti postojanja života izvan nje. Kopernik je smatrao da je ne samo Sunčev sistem nego i ceo svemir heliocentričan, a Kepler je poricao da zvezde imaju planetne sisteme. Kako izgleda, prvi čovek koji je otvoreno izložio zamisao o tome da se na orbitama oko drugih sunaca nalazi veliki  u stvari, beskonačan  broj drugih svetova bio je Ðordano Bruno. Ali neki su mislili da mnoštvo svetova neposredno sledi već iz zamisli Kopernika i Keple ra, što ih je ispunjavalo gnušanjem. Početkom sedamnaestog stoleća Robert Merton je tvrdio da heliocentrična hipoteza ukazuje na postojanje mnoštva drugih planetnih sistema, a da to predstavlja takozvani reductio ad absurdum (vi deti prvi dodatak), koji govori o pogrešci u polaznoj pretpostavci. Evo šta je tim povodom napisao u jednoj raspravi, čija je logika svojevremeno verovatno izgledala besprekorna:

156 •

Karl Segan

Ali ako je svod tako nepojamno ogroman, kako to smatraju ti kopernikanski divovi... toliko veliki i pun nebrojenih zvezda da se beskrajno prostire... zašto onda ne bismo mogli da pretpostavimo... da te nebrojene zvezde što se vide na svodu predstavljaju mnoga sunca, sa naročitim nepomičnim središtima; da takode poseduju potčinjene planete, kao što i Sunce ima svoje koje igraju oko njega?... I tako, shodno tome, postoje nebrojeni nastanjeni svetovi; šta se protivi ovome?... ovakve i slične drske i bezobrazne zamisli, nesuvisli zaključci puni paradoksa, nužno moraju slediti ako se prihvati ono što... Kepler... i neki drugi podrazumeva ju pod Zemljinim kretanjem. Ali Zemlja se uistinu kreće. Da je danas živ. Merton bi morao da i sam doe do zaključka o 'nebrojenim, nastanjivim svetovima'. Hajgens nije prezao od tog zaključka, već ga je rado prihvatio: u moru svemira zvezde su druga sunca. Po analogiji sa našim Sunčevim sistemom, Hajgens je ustvrdio da i te druge zvezde treba da imaju vlastite planetne sisteme, kao i da je mnogo tih planeta možda nastanjeno: 'Dopustimo li pomisao da su planete tek ogromne pustinje... lišene svih onih stvorova što najjasnije ukazuju na svog božanskog tvorca, stavićemo ih ispod Zemlje u pogledu lepote i dostojanstva, a to je već nešto krajnje nerazložno.'1 Ove zamisli izložene su u jednoj izuzetnoj knjizi sa trijumfalnim naslovom: Otkriveni nebeski svetovi: pretpostavke o žiteljima, biljkama i proizvodima svetova na planetarna. Napisano neposredno pre Hajgensove smrti 1690. godine, ovo delo oduševilo je mnoge, meu kojima je bio i car Petar Veliki; prema njegovom nalogu, bilo je to prvo ostvarenje zapadne naučne misli koje je objavljeno u Rusiji. Zamašan deo knjige posvećen je opisu prirode ili sredine na drugim planetarna. Meu ilustracijama u luksuzno opremljenom prvom izdanju nalazi se i jedna na kojoj su, u odgovarajućim razmerama, predočeni Sunce i džinovske planete Jupiter i Saturn. One su, sasvim primereno, prilično male. Postoji i jedna gravira koja prikazuje Saturn pokraj Zemlje: naša planeta tu je tek kružić. Hajgens je uglavnom zamišljao da prilike i žitelji sa drugih planeta prilično podsećaju na one sa Zemlje iz sedamnaestog stoleća. On je, doduše, dopuštao mogućnost da se 'Tela tih planetaraca, kao i svaki njihov deo, možda veoma razlikuju od naših... jer krajnje je smešna pomisao... da je nemoguće da 1

Bilo je još nekoliko sličnih mišljenja. U knjizi Harmonice mundi Kepler je napisao: 'Povodom golih pustoši globusa, Tiho Brahe bio je mnjenja da one ipak nisu jalove već pune žitelja'.

Kosmos

• 157

razumna Duša obitava i u nekom drugom obličju do u našem.' Možete biti mudri, govorio je on, čak i ako neobično izgledate. No, potom je sledila tvrdnja da oni ipak ne izgledaju odveć neobično  da moraju imati ruke i stopala i hodati uspravno, da su umešni u pisanju i geometriji, kao i da Jupiter pose duje četiri Galilejeva satelita zbog toga da bi oni pružili navigacionu pomoć moreplovcima u jovijanskim okeanima. Hajgens je, razume se, bio čovek svog vremena. Ko od nas to nije? Proglasio je nauku za svoju religiju, a onda ustvrdio da planete moraju biti nastanjene, jer bi inače Bog stvorio svetove ni zbog čega. S obzirom na okolnost da je živeo pre Darvina, njegova razmišljanja o vanzemaljskom životu lišena su evolucione perspektive. Ali pošlo mu je za rukom da, na osnovu posmatranja, doe do svojevrsne moderne kosmičke perspektive: Kakvu čudesnu i Zadivljujuću predstavu imamo ovde o veličanstvenoj ogromno sti Vaseljene... Toliko Sunaca, toliko Zemalja... a na svakoj od njih obilje Smilja i Bosiljci, Drveća i Zverinja, i svaka urešena mnoštvom Mora i Planina!... A kako se naše čuenje i divljenje samo povećavaju kada pomislimo na neizmernu Udaljenost i Množinu zvezda. Svemirske sonde 'Vojadžer' neposredno proishode iz moreplovskih istraživačkih pohoda i naučne i maštarske tradicije Kristijana Hajgensa. 'Vojadžeri' su karavele što hitaju ka zvezdama, istražujući usput one svetove za koje je Hajgens znao i koje je silno voleo. Jedno od glavnih dobara koja su pribavljana na putovanjima od pre neko1 liko stoleća bile su priče putnika, pripovesti o stranim zemljama i egzotičnim stvorenjima koje su izazivale čuenje i podsticale potonja istraživanja. Bilo je izveštaja o planinama koje sežu sve do neba; o aždajama i morskim čudovištima; o svakodnevnom priboru za jelo načinjenom od zlata; o životinji koja je namesto nosa imala ruku; o narodu koji je smatrao da su verske rasprave izmeu protestanata, katolika, Jevreja i muslimana potpuno bespredmetne i sme šne; o crnom kamenu koji gori; o bezglavim ljudima sa ustima na prsima; o Ovakve priče spadaju u drevnu čovekovu tradiciju; mnoge od njih imale su, još od početaka istraživanja, kosmičke motive. Na primer, kada su Kinezi iz dinastije Ming preduzeli u petnaestom stoleću istraživanja Indonezije, Šri Lanke, Indije, Arabije i Afrike, te pohode opisao je Fei Hsin, jedan od učesnika, u ilustrovanom delu pod naslovom 'Trijumfalna prikazanja zvezdanog splava', pripremljenom za cara. Nažalost, slike su  premda ne i tekst  izgubljene.

158 •

Karl Segan

ovcama koje rastu na drveću. Neke od tih priča bile su verodostojne, dok su druge bile izmišljene. Neke su sadržale zrno istine, ali su ih ili istraživači preuveličali, ili su ih, pak, oni što su ih slušali pogrešno razumeli. U rukama Vol tera, recimo, ili Džonatana Svifta ti izveštaji postali su podsticaj za jedno novo vienje evropskog društva, odakle je proisteklo temeljito preispitivanje tog učmalog sveta. I moderni 'Vojadžeri' (voyagers  putnici, prim, prev.) imaju svoje priče  priče o svetu razmrskanom poput kristalne kugle; o globusu čije je tie od pola do pola prekriveno nečim što nalikuje na mrežu paučine; o sićušnim me secima u obliku krompira; o svetu sa podzemnim okeanom; o kopnu koje smrdi poput pokvarenih jaja i ima izgled piće, sa jezerima rastopljenog sumpora i vulkanskim erupcijama pri kojima dim biva izbačen pravo u svemir; o planeti zvanoj Jupiter spram koje je naša pravi patuljak: čak hiljadu Zemalja stalo bi u tog džina. Svaki od Galilejevih satelita Jupitera veliki je gotovo poput planete Merkur. U prilici smo da izmerimo njihovu veličinu i masu, te kako da im izra čunamo gustinu, što nam omogućava da doznamo od čega im se sastoji unutrašnjost. Pokazalo se da unutrašnja dva, Io i Evropa, poseduju gustinu kojom se odlikuju stene. Spoljnja dva, Ganimed i Kalisto, imaju znatno manju gustinu, negde na sredokraći izmeu stena i leda. Ali mešavina leda i stena u tim spoljnjim mesecima mora da sadrži, baš kao i kod zemaljskih stena, primese radioaktivnih minerala, koji zagrevaju svoju okolinu. Ne postoji delotvoran način da ova toplota, koja se sabira milijardama godina, stigne do površine i otek ne u svemir, što znači da radioaktivnost u Ganimedu i Kalistu rastapa njihovu ledenu unutrašnjost. Ovo je pružilo povoda za pretpostavku o postojanju podzemnih okeana bljuzgavice i vode u tim mesecima; bio je to nagoveštaj, pre no što su uopšte viene izbliza površine Galilejevih satelita, da se oni meusobno veoma razlikuju. Kada smo najzad došli u priliku da ih izbliza osmotrimo, posredstvom očiju sa "Vojadžera', ova hipoteza je potvrena. Oni uopšte ne liče jedan na drugog. U stvari, razlikuju se od svih svetova koje smo ikada ranije videli. Svemirska sonda "Vojadžer 2' nikada se neće vratiti na Zemlju. Ali njeni naučni nalazi, njena epska otkrića, njene 'priče putnika' ipak se vraćaju. Uzmimo, na primer, 9. juli 1979. godine. U osam časova i četiri minuta po standardnom pacifičkom vremenu na Zemlju su tog jutra prispeli prvi snimci jednog novog sveta, koji je svoj naziv, Evropa, dobio po jednom starom.

Kosmos

• 159

Kako stiže do nas slika iz spoljnjeg Sunčevog sistema? Dok se Evropa kreće po svojoj orbiti oko Jupitera, sa njene površine natrag u svemir odbija se Sunčeva svetlost koja je obasjava; izvestan deo ove odbijene svetlosti dospeva do fosfornih senzora u televizijskim kamerama sondi "Vojadžer", stvarajući tu sliku. Sliku potom očitavaju kompjuteri, pretvaraju je u radiosignale i u tom obliku upućuju preko ponora od pola milijarde kilometara do nekog radiote leskopa na površini Zemlje. Jedan od njih nalazi se u Španiji, drugi je u Mo havskoj pustinji u južnoj Kaliforniji, dok je treći u Australiji. (Pomenutog jul skog jutra 1979. godine ka Jupiteru i Evropi bio je upravljen onaj iz Australije.) Kada primi signale, on ih prosleuje posredstvom komunikacionih satelita na orbiti oko Zemlje do južne Kalifomije, gde ovi bivaju sprovedeni mrežom mikrotalasnih relejnih stanica do jednog kompjutera u Laboratoriji za mlazni pogon, koji počinje da ih obrauje. Slika koja se dobija u osnovi je slična novinskoj telefotografiji: sastoji se od možda milion zasebnih tačkica, koje se sve odlikuju nekom posebnom nijansom sivog; tačkice su toliko sitne i zbijene da se sa daljine uopšte ne mogu razabrati u pojedinačnom vidu. Ono što zapažamo jeste njihov zbirni izgled. Informacije sa svemirske sonde odreuju koliko će svaka tačkica biti svetla, odnosno tamna. Pošto bivaju obraene, tačkice se potom uskladištuju na magnetni disk, sličan gramofonskoj ploči. Postoji oko osamnaest hiljada fotografija koje je u Jupiterovom sistemu snimio "Vojadžer 1' i koje su potom bile uskladištene na magnetne diskove, kao i približno isto toliko snimaka koje je načinio "Vojadžer 2'. Konačno, završni proizvod te izuzetne mreže veza i releja jeste tanki komad sjajne hartije, na kojoj se u ovom slučaju nahode zabeležena čudesa Evrope  snimljena, obraena i ispitana prvi put u ljudskoj istoriji 9. jula 1979. godine. Ono što smo videli na tim snimcima bilo je uistinu fantastično. "Vojadžer P uputio nam je izvrsne fotografije ostala tri Galilejeva satelita Jupitera, ali ne i Evrope. 'Vojadžeru 2' pripalo je u zadatak da nam obezbedi prve snimke Evrope sa male udaljenosti  snimke na kojima se mogu razabrati pojedinosti promera svega nekoliko kilometara. Na prvi pogled, ovaj svet neodoljivo pod seća na prizor mreže kanala za koju je Persival Louel zamišljao da prekriva Mars, dok mi danas znamo, na osnovu istraživanja svemirskim letelicama, da od nje nema ni pomena. Na Evropi se može videti zadivljujuće prepletena mreža pravih i zakrivljenih linija koje se presecaju. Jesu li posredi grebeni  odnosno izbočenja? Ili možda useci  odnosno udubljenja? Kako su ove formacije nastale? Da li su one deo globalnog tektonskog sistema, stvorene možda

160 •

Karl Segan

slamanjem planete koja se širi ili sužava? Imaju li sličnosti sa tektonikom ploča na Zemlji? Šta nam govore o drugim satelitima Jupiterovog sistema? U trenutku otkrića, dična tehnologija podarila nam je nešto zadivljujuće. Ali sada je na jednom drugom ureaju, ljudskom mozgu, da dokuči šta je, u stvari, posre di. Ispostavilo se da je Evropa glatka poput bilijarske kugle, bez obzira na mrežu linija koja je prekriva. Nepostojanje kratera možda se može objasniti zagre vanjem i rastakanjem površinskog leda posle pada meteora. Linije su useci ili pukotine, o čijem će se nastanku još dugo voditi rasprave. Da je u misije 'Vojadžer' bila uključena i ljudska posada, kapetan bi vodio brodski dnevnik; evo kako bi taj dnevnik mogao da izgleda u slučaju objedinjenih pohoda 'Vojadžera 1' i "Vojadžera 2': Dan 1: Pošto je pomno provereno stanje zaliha i ureaja, sa kojima je izgledalo da nešto nije u redu, uspešno smo uzleteli sa Kejp Kanaverala i otisnuli se na dugo putovanje ka planetarna i zvezdama. Dan 2: Poteškoća sa stavljanjem u pogon nosača pokretne naučne platforme. Ako ne otklonimo kvar, neće biti ništa od većine snimaka i drugih naučnih podataka. Dan 13: Osvrnuli smo se pozadi i načinili prve ikada snimljene fotografije na kojima se zajedno vide Zemlja i Mesec kao svetovi u svemiru. Skladan par. Dan 150: Rutinsko uključenje motora zbog ispravke putanje. Dan 170: Uobičajeni poslovi oko održanja. Protekli meseci bez ikakvih posebnosti. Dan 185: Uspešni kalibracioni snimci Jupitera. Dan 207: Rešen problem sa nosačem, ali kvar glavnog radioodašiljača. Prešli smo na rezervni. Ako i on zakaže, na Zemlji niko neće više čuti ni glasa od nas. Dan 215: Prošli smo Marsovu orbitu. Sama planeta je sa druge strane Sunca. Dan 295: Ulazimo u asteroidni pojas. Oko nas je mnoštvo velikih gromada koje se okreću, plićak i grebenje svemira. Većina ih nije uneta u karte. Postavljene straže. Nadamo se da ćemo izbeći sudar. Dan 475: Uspešno smo izišli iz glavnog asteroidnog pojasa, zadovoljni što smo sačuvali živu glavu. Dan 570: Jupiter sve izrazitije na nebu. Već uspevamo da na njemu razaberemo sitnije pojedinosti nego što su za to ikada bili kadri i najveći teleskopi na Zemlji. Dan 615: Naprosto su nas hipnotisali kolosalni meteorološki sistemi i nestalni oblaci Jupitera, koji se okreće u prostoru pred nama. Planeta je ogromna. Više je nego dvostruko masivnija od svih ostalih planeta uzetih zajedno. Na njoj nema planina, dolina, vulkana, reka; nema granica izmeu kopna i vazduha; posredi je

Kosmos

• 161

samo ogroman okean gustog gasa i plutajućih oblaka  svet bez površine. Sve što vidimo na Jupiteru plovi nebom. Dan 630: Vremenske prilike na Jupiteru i dalje su spektakularne. Ovaj zamašan svet načini puni krug oko svoje ose za manje od deset časova. Kretanja u atmosferi izazvana su brzim rotiranjem. Sunčevom svetlošću i toplotom koja kulja i na vire iz unutrašnjosti. Dan 640: Ustrojstvo oblaka sasvim je uočljivo i izgleda raskošno. Pomalo nas podseća na Van Gogovu Zvezdanu noć, ili na dela Vilijema Blejka i Edvarda Munka. Ali samo pomalo. Nijedan umetnik još nije ovako slikao zato što se nijednome nije ukazala prilika da se otisne sa matične planete. Nema tog slikara sputanog na Zemlji koji bi zamislio ovako neobičan i divan svet. Izbliza posmatramo šarolike pojaseve i pruge na Jupiteru. Za bele pruge se smatra da predstavljaju visoke oblake, koji su verovatno sazdani od kristala amonijaka: smei pojasevi su dublja i toplija mesta gde atmosfera tone. Plava područja su, kako izgleda, duboke rupe u gornjim oblacima kroz koje vidimo vedro nebo. Ne znamo šta je uzrok crvenkastosmeih oblaka na Jupiteru. Možda je posredi neka hemijska reakcija fosfora ili sumpora. A možda su u pitanju složeni organski molekuli jarke boje, koji nastaju tako što ultraljubičasta svetlost sa Sunca razlaže metan, amonijak i vodu u Jupiterovoj atmosferi, a potom se njihovi sastojci prestrojavaju u nove hemijske oblike. Ako je to tačno, onda nam boje Jupitera govore o hemijskim zbivanjima koja su pre četiri milijarde godina dovela na Zemlji do nastanka života. Dan 647: Velika crvena mrlja. Ogroman stub gasa koji seže visoko iznad okolnih oblaka, toliko veliki da bi u njega stalo petšest Zemalja. Možda je crven zbog toga što iznosi na videlo složene molekule koji ili nastaju na većim dubinama ili su tamo usredsreeni. Verovatno je posredi džinovski olujni sistem star milion godina. Dan 650: Susret. Dan čuda. Uspešno smo utekli opasnim radijacionim pojasima Jupitera, uz oštećenje samo jednog ureaja, fotopolarimetra. Presekli smo ravan prstenova, izbegavši sudare sa česticama i gromadama nedavno otkrivenog opa sača Jupitera. Predivni snimci Amaltee, sićušnog, crvenog, duguljastog sveta koji obitava u srcu radijacionih pojaseva; tu su, zatim, šaroliki Io, pa Evropa išpar tana linijama, paučinasto obličje Ganimeda, Kalisto sa velikim bazenom okruženim koncentričnim krugovima. Obišli smo Kalisto i prošli orbitu Jupitera 13, naj spoljašnjijeg poznatog meseca velike planete. Polako napušamo sistem. Dan 662: Detektori za čestice i polja pokazuju da smo ostavili za sobom Jupite rove radijacione pojaseve. Gravitacija planete povećala nam je brzinu. Konačno smo se oslobodili Jupitera i ponovo plovimo morem svemira.

162 •

Karl Segan

Dan 874: Gubitak brodskog orijentira  veze sa zvezdom Kanopus koja u prikazu sazvežda predstavlja kormilo jedrenjaka. To je i naše kormilo, bitno za orijen tisanje broda u tmini svemira, bez koga ne možemo pronaći put kroz ovaj neistražen deo kosmičkog okeana. Ponovo uspostavljena veza sa Kanopusom. Kako izgleda, optički senzori pobrkali su Alfu i Betu Kentaura sa Kanopusom. Naredna pristanišna luka: Saturnov sistem  kroz dve godine. Od svih priča putnika koje su nam ispričali 'Vojadžeri' najmilija mi je ona koja se tiče otkrića vezanih za najunutrašnjiji Galilejev satelit lo.1 I pre misija 'Vojadžer' znalo se da postoji nešto neobično u vezi sa lom. Mogli smo da ra zaberemo tek nekoliko pojedinosti na njegovoj površini, ali znali smo da je crven  izuzetno crven, crveniji od Marsa, možda najcrvenije telo u Sunčevom sistemu. Tokom razdoblja od više godina nešto kao da se menjalo na njemu, na području infracrvene svetlosti, a možda i u pogledu svojstva njegovih radarskih odraza. Takoe je bilo poznato da je Jupiter delimično opasan na orbitalnom položaju Ioa velikim cevastim prstenom sazdanim od atoma sumpora, na trijuma i kalijuma, materijala koji je, očigledno, na neki način otekao sa Ioa. Kada se 'Vojadžer' približio tom džinovskom mesecu, suočili smo se sa neobičnom šarolikom površinom, različitom od svih ostalih iz Sunčevog sistema. Io se nalazi u blizini asteroidnog pojasa, tako da je tokom ćele istorije dobrano morao biti bombardovan gromadama iz svemira, koje je trebalo da iza sebe ostavljaju udarne kratere. Od njih, meutim, nije bilo ni traga. Ovo je značilo da na Iou mora dejstvovati neki proces koji izuzetno delotvorno ili po tire kratere ili ih ispunjava. Taj proces nije mogao biti atmosferski, s obzirom na okolnost da je lova atmosfera poglavito otekla u svemir zbog njegove slabe sile teže. Takoe nije mogla biti posredi voda, budući da je lova površina odveć hladna. Postojalo je nekoliko mesta koja su nalikovala vrhovima vulkana. Ali stvar je bila neizvesna. Linda Morabito, član navigacione ekipe misije 'Vojadžer', čiji je zadatak bio da vodi računa o putanjama sondi, rutinski je naložila kompjuteru da pojača kontrast na jednoj slici ivice Ioa, kako bi se u zaleu pojavile zvezde. Narednog trenutka iznenaeno je ugledala jedan sjajni pramen kako se ocrtava spram tame, dižući se sa površine satelita; bilo joj je potrebno malo vremena Amerikanci obično izgovaraju naziv ovog meseca 'Ajo' zato što Oksfordski rečnik engleskog jezika daje prednost tom izgovoru. Ali teško da su Britanci tu merodavni. Sama reč potiče iz istočnog Sredozemlja i svuda u Evropi ispravno se izgovara io'.

Kosmos

• 163

da ustanovi da se pramen nalazi tačno na mestu gde je bio jedan od pretpostavljenih vulkana. 'Vojadžer' je otkrio prvi aktivni vanzemaljski vulkan. Danas znamo za devet velikih vulkana, koji bljuju gas i meku gradu, kao i za stotine  a možda i hiljade  ugašenih vulkana na Iou. Meke grae, koja se kotrlja i sliva niz obronke vulkanskih planina, razuujući se u velikim mlazni cama po polihromatskoj površini, ima više nego dovoljno da prekrije udarne kratere. Suočili smo se sa svežim planetnim predelom, sa novim i mladim tlom. Kako bi samo taj prizor ispunio čuenjem i divljenjem Galileja i Hajgensa. Pre no što su otkriveni vulkani na Iou, njih su predvideli Stenton Pil i njegovi saradnici. koji su izračunali plime što bi se dizale u čvrstoj unutrašnjosti ovog satelita pod dejstvom udruženog privlačenja obližnjeg meseca Evrope i džinovske planete Jupiter. Oni su ustanovili da bi stene u Iou trebalo da budu rastopljene, ali ne usled radioaktivnosti, već zbog ovih plima; u svakom slučaju, pretežan deo love unutrašnjosti morao je biti u tečnom stanju. Sada izgleda verovatno da vulkani na Iou crpe podzemni okean tečnog sumpora, rastopljenog i usredsreenog blizu površine. Kada se čvrsti sumpor zagreje do temperature od 115 stepeni Celzijusa, koja je nešto malo viša od normalne tačke ključanja vode, on se topi i menja boju. Ako se taj rastopljeni sumpor brzo ohladi, on zadržava stečenu boju. Raspored boja koji imamo prilike da vidimo na Iou veoma podseća na onaj koji bi se mogao očekivati kada bi reke, bujice i mase rastopljenog sumpora kuljale iz vulkanskih grotla: crni sumpor, najtopliji, blizu vrha vulkana; crveni i narandžasti, kojim se odlikuju i reke, u okolini; konačno, žuti sumpor, kao pokrov velikih, udaljenijih ravnica. Površina Ioa menja se u razdobljima koja se mere mesecima, tako da njegove karte neba često prekrajati, baš kao i meteorološke karte Zemlje. Budući istraživači Ioa moraće da budu snalažljivi i prilagodljivi. 'Vojadžeri' su ustanovili da se veoma retka i slabašna atmosfera Ioa poglavito sastoji od sumpordioksida. No, čak i tako retka atmosfera može da posluži korisnoj svrsi zato što joj je gustina možda ipak dovoljna da zaštiti površinu od žestokih naelektrisanih čestica u Jupiterovom radijacionom pojasu ko ji optače Ioa. Noću se temperatura toliko spušta da bi sumpordioksid trebalo da se kondenzuje u svojevrstan beli mraz; naelektrisane čestice tada bi stale da haraju po površini, tako da bi po svoj prilici bilo mudro provesti noć malo ispod površine. Veliki vulkanski stubovi dima sa Ioa sežu tako visoko da gotovo dolazi do izručivanja atoma pravo u svemir oko Jupitera. Vulkani predstavljaju vero

164 •

Karl Segan

vatni izvor velikog, cevastog prstena atoma što opasuje Jupiter duž pružanja love orbite. Ti atomi, koji se postepeno zavojito kreću ka Jupiteru, trebalo bi da optaču unutrašnji mesec Amalteu i verovatno su uzročnik njegove crvenka j ste boje. Čak je moguće da materijal koji u vidu gasova otiče sa Ioa dospeva posle mnoštva sudara i kondenzacija do Jupiterovog sistema prstenova. Neko obimnije čovekovo prisustvo na samom Jupiteru znatno je teže zamisliti  premda podozrevam da veliki balonski gradovi, koji bi stalno plutali ; njegovom atmosferom, predstavljaju tehnološku mogućnost daleke budućnosti. Vien sa unutrašnjih strana Ioa ili Evrope, taj ogroman i nepostojan svet za| prema pretežan deo neba; lebdeći visoko, on niti izlazi niti zalazi zato što sej gotovo svi sateliti u Sunčevom sistemu uvek nalaze istom stranom okrenuti prema matičnoj planeti  baš kao i Mesec prema Zemlji. Jupiter će biti izvor ne prekidnih izazova i uzbuenja za potonje istraživače njegovog sistema meseca. Prilikom kondenzovanja Sunčevog sistema iz meuzvezdanog gasa i prašine, Jupiter je stekao zamašan deo materije koja nije otekla ka meduzvezdanom prostoru, niti je ušla u sastav Sunca. Da je Jupiter bio nekoliko desetina puta] masivniji, graa u njegovoj unutrašnjosti bila bi podvrgnuta termonuklearnim reakcijama i Jupiter bi počeo da šija vlastitom svetlošću. Najveća planeta je, u stvari, neuspela zvezda. No, čak i tako, unutrašnja temperatura veoma joj je visoka i ona zrači dva puta više energije nego što je prima sa Sunca. Na infra crvenom području spektra čak bi možda bilo ispravno proglasiti Jupiter za zve zdu. Da je on postao zvezda u domenu vidljive svetlosti, mi bismo danas obil tavali u binarnom ili dvočlanom sistemu, sa dva sunca na nebu; noći bi se tada rede spuštale  što je, kako mi se čini, prilično česta pojava u nebrojenim drugim sunčevim sistemima širom Mlečnog puta. U tom slučaju, po svoj prilici bismo za postojeće okolnosti smatrali da su prirodne i sasvim prikladne. Duboko pod oblacima Jupitera težina gornjih slojeva atmosfere stvara pritiske što daleko nadmašaju sve koji postoje na Zemlji; ti pritisci su toliko veliki da elektroni bivaju strgnuti sa vodonikovih atoma, što dovodi do stvaranja jedne izuzetne tvari, tečnog metalnog vodonika  fizičkog stanja koje nikada nije ostvareno u zemaljskim laboratorijama zato što je nemoguće postići potrebne pritiske. (Postoji izvesna nada da se metalni vodonik ponaša kao super provodnik na umerenim temperaturama. Ako bi se on mogao proizvesti na Zemlji, to bi dovelo do prave revolucije u elektronici.) U unutrašnjosti Jupitera, gde su pritisci oko tri miliona puta veći nego na površini Zemlje, nema gotovo ničeg drugog osim velikog, tamnog, bljuzgavog okeana metalnog vodonika.

Kosmos

• 165

•\li u samom jezgru Jupitera možda postoji kamenogvozdena gromada, zemljo liki svet u mengelama pritiska, zauvek skriven u središtu najveće planete. Električne struje u tečnoj metalnoj unutrašnjosti Jupitera možda predstavlja iu izvor ogromnog magnetnog polja planete, najjačeg u Sunčevom sistemu, kao i sa njim povezanog pojasa zarobljenih elektrona i protona. Ove naelektrisane Cestice bivaju izbačene sa Sunca u vidu solarnog vetra, da bi ih se potom do moglo Jupiterovo magnetno polje koje ih ubrzava. Ogroman broj njih biva zarobljen visoko iznad oblaka, posle čega počinje da se kreće od pola do pola, sve dok se slučajno ne sudari sa nekim atmosferskim molekulom na velikoj visini i tako skrene iz radijacionog pojasa. Io se kreće orbitom tako bliskom Jupiteru da prolazi usred najsnažnije zone zračenja, tvoreći kaskade naelektrisa nih čestica, koje, sa svoje strane, izazivaju snažna šikljanja radioenergije. (One možda takoe utiču na eruptivne procese na površini Ioa.) Moguće je predviati radiošikljanja sa Jupitera pouzdanije i tačnije nego meteorološke prilike na Zemlji samo na osnovu izračunavanja položaja Ioa. Činjenica da je Jupiter izvor radioemisija otkrivena je slučajno tokom pedesetih godina, u ranim danima radioastronomije. Dvojica mladih Amerikanaca, Bernard Bark i Kenet Frenklin, ispitivali su nebo jednim novoizgraenim i za to vreme veoma osetljivim radioteleskopom. Tragali su za kosmičkim za lenim radiozračenjem  naime, za radioizvorima daleko izvan našeg Sunčevog sistema. No, na vlastito iznenaenje, otkrili su snažan i do tada nepoznat izvor, koji se, kako je izgledalo, nije poklapao ni sa jednom istaknutijom zve /dom, maglinom ili galaksijom. Štaviše, on se postepeno pomerao u odnosu na daleke zvezde  u stvari, znatno brže nego što bi to moglo ma koje daleko te lo.1 Pošto nisu uspeli da pronau nikakvo uverljivo objašnjenje uočenih pojava na kartama dalekih objekata, oni su jednoga dana izišli iz opservatorije i golim okom osmotrili nebo, ne bi li možda tako na datom mestu zapazili nešto zanimljivo. I odista, silno su se zapanjili kada su upravo u kritičnoj tački ugledali jedno izuzetno sjajno telo, u kome su ubrzo prepoznali planetu Jupiter. Uzgred budi rečeno, ovo slučajno otkriće sasvim je tipično u istoriji nauke. Svake večeri, pre no što je 'Vojadžer 1' stigao do Jupitera, imao sam prilike da posmatram kako džinovska planeta treperi na nebu; u tom prizoru naši preci su uživali i divili mu se tokom milion godina. Ali one večeri kada je došlo do susreta, dok sam hitao u Laboratoriju za mlazni pogon da se priklju Zato što je brzina svetlosti konačna (videti osmo poglavlje).

166 •

Karl Segan

čim ekipi za izučavanje podataka sa 'Vojadžera', na um mi je palo kako Jupiter više nikada neće biti onaj stari, nikada više samo tačka svetlosti na noćnom nebu, već zauvek ubuduće stvarni svet koji valja istražiti i upoznati. Jupiter i njegovi meseci predstavljaju svojevrstan minijaturni sunčev sistem, koji sačinjavaju raznoliki i izuzetni svetovi sa mnoštvom korisnih nauka za nas. U pogledu sastava i mnogih drugih svojstava Saturn je sličan Jupiteru, premda je nešto manji. On napravi puni krug oko svoje ose jednom u deset časova i takode se odlikuje šarolikim polutarnim prugama, koje, meutim, nisu tako upadljive kao kod Jupitera. Magnetno polje i radijacioni pojas slabiji su mu od Jupiterovih, ali zato ga opasuje znatno spektakularniji sistem prstenova. Konačno, i on je okružen porodicom od dvanaest ili možda više satelita. Kako izgleda, najzanimljiviji Saturnov mesec je Titan, najveće telo te vrste u Sunčevom sistemu i jedino koje se odlikuje zamašnijom atmosferom. Pre susreta 'Vojadžera 1' sa Titanom novembra 1980, informacije kojima smo raspolagali o njemu bile su oskudne i zbunjujuće. Jedini gas za koji se pouzdano znalo da je tamo prisutan bio je metan, CH4, koji je otkrio G. P. Kajper. Ul traljubičasta svetlost sa Sunca pretvara metan u složenije ugljovodonične molekule i vodonik. Ugljovodonici bi trebalo da ostanu na Titanu, prekrivajući površinu smeim, katranastim, organskim talogom, sličnim onome koji se dobija u ogledima usredsredenim na nastanak života na Zemlji. Laki vodonikov gas trebalo bi, zbog Titanove male sile teže, da brzo otekne u svemir pod dejstvom jednog silovitog procesa nazvanog 'oduvavanje', povukavši za sobom metan i druge atmosferske sastojke. Ali Titan se odlikuje atmosferskim pritiskom koji je u najmanju ruku veliki poput onoga sa planete Mars. Kako izgleda, ne dolazi do oduvavanja. Možda postoji neki zamašan, još neotkriven sastojak atmosfere  azot, na primer  koji održava na visokom nivou prosečnu molekularnu težinu atmosfere i tako osujećuje oduvavanje. Ili se možda oduvavanje ipak odigrava, ali gasovi koji otiču u svemir bivaju nadoknaeni iz unutrašnjosti satelita. Gustina tela Titana tako je mala da on mora sadržati obimne količine raznih vrsta leda, uključujući tu i vodeni, a verovatno i metanski, koji u nepoznatom opsegu bivaju oslobaani na površinu pod dejstvom unutrašnje toplote. Kada ispitujemo Titan kroz teleskop, sve što vidimo jeste jedan jedva pri metiv crvenkasti disk. Neki posmatrači izvestili su 0 promenljivim belim oblacima iznad diska  najverovatnije sačinjenim od kristala metana. Ali šta bi mogao da bude uzročnik crvenkaste boje? Većina proučavaiaca Titana slaže se da su najverovatnije objašnjenje složeni organski molekuli. 0 površinskoj tempe

Kosmos

• 767

raturi i atmosferskom pritisku još se vode rasprave. Bilo je izvesnih nagove štaja o povišenoj površinskoj temperaturi usled postojanja dejstva staklene baste u atmosferi. Sa obiljem organskih molekula na površini i u atmosferi. Titan je izuzetan i jedinstven žitelj Sunčevog sistema. Istorija naših bivših otkri valačkih putovanja ukazuje na verovatnost da će misija 'Vojadžer' i drugi izviački pohodi svemirskih sondi dovesti do prave revolucije naših znanja 0 ovom svetu. Kroz provedricu u Titanovim oblacima može vam se ukazati prizor Satur 11a i njegovih prstenova, čiju bi bledožutu boju rastočila atmosfera. Zbog činjenice da je Saturnov sistem deset puta udaljeniji od Sunca nego Zemlja, sjaj naše zvezde na Titanu iznosi samo jedan odsto onoga na koji smo mi navikli, što znači da bi temperatura morala da bude znatno ispod tačke mržnjenja vode, čak i pri obimnijem atmosferskom dejstvu staklene bašte. Ali uz obilje organske materije, Sunčevu svetlost i možda topla vulkanska područja ne može se olako prenabreći mogućnost postojanja života na Titanu.' U toj krajnje različitoj sredini od naše život, razume se, nikako ne bi nalikovao zemaljskom. Ne postoje čvrsti dokazi koji bi se protivili ili išli u prilog zamisli 0 životu na Titanu. Naprosto, on je moguć. Teško, meutim, da ćemo doći do pouzdanog odgovora na ovo pitanje pre no što na površinu Titana spustimo svemirsku le (elicu opremljenu prikladnim ureajima. Da bismo ispitali pojedinačne sastojke Saturnovih prstenova, moramo im se potpuno približiti, budući da su oni sasvim mali  grudve, ledene krhotine 1 sićušni, uzvrteli, razgranati glečeri promera oko jednog metra. Znamo da su sazdani od vodenog leda zato što se spektralna svojstva Sunčeve svetlosti od ražene sa prstenova poklapaju sa spektralnim svojstvima leda, ustanovljenim u laboratoriji. Da bismo se u svemirskom vozilu približili ovim sastojcima, mo ' Hajgens, koji je 1655. otkrio Titan, imao je 0 tome sledeće mišljenje: 'Može li bilo ko da osmotri i uporedi ove Sisteme Jupitera i Saturna, a da ne bude očaran Ogromnošću i otme nom Pratnjom ove dve Planete, spram kojih naša Zemlja izgleda ubogo sitna? Ili može li neko sebi da dopusti pomisao da je mudri Tvorac ovde utrošio sve svoje Zverinje i Bilje, da je opremio i ukrasio jedino ovaj Svet, dok je sve druge ostavio gole i lišene Žitelja, koji bi Ga obožavali i klanjali mu se, da sva ona nebrojena Tela postoje samo zato da bi treperila i da bi ih proučavala nas nekolicina Sirotana?' Budući da Saturn načini krug oko Sunca jednom u trideset godina, dužina godišnjih doba na njemu i na njegovim mesecima znatno je veća nego na Zemlji. Evo šta je Hajgens, imajući to u vidu, zaključio o pretpostavljenim žiteljima Sa turnovih meseca: 'Nemoguće je da im se način života veoma ne razlikuje od našeg, s obzirom na to da imaju veoma okrutne Zime.'

168 •

Karl Segan

ramo usporiti, kako bismo se kretali uporedo sa njima dok kruže oko Saturna brzinom od oko sedamdeset hiljada kilometara na čas; drugim recima, moramo se i sami naći na orbiti oko Saturna, kružeći istom brzinom kao i sastojci prstenova. Tek ćemo tada biti kadri da ih razaberemo u pojedinačnom vidu, a ne kao mrlje ili pruge. Zašto umesto sistema prstenova oko Saturna ne postoji jedan veliki satelit? Sto je neki sastojak prstenova bliži Saturnu, to je veća njegova orbitalna brzina (odnosno, to on brže 'pada' oko planete  saglasno trećem Keplerovom zakonu); unutrašnje gromade hrle pokraj spoljašnjih (i ovde se pokazuje da je 'obilazna traka' uvek sa leve strane). Iako se ćelo ustrojstvo okreće oko planete brzinom od oko dvadeset kilometara u sekundi, ova razlika u brzinama izmeu dve susedne gromade veoma je, meutim, mala, svega nekoliko centimetara u minutu. No, čak i ovakvo relativno kretanje gromada dovoljno je da ih onemogući u okupljanju u jedinstvenu celinu pod dejstvom uzajamne sile teže. Čim bi to pokušale, mala razlika u orbitalnim brzinama odmah bi ih osujetila. Da prstenovi nisu toliko blizu Saturnu, ovo dejstvo ne bi bilo tako izrazito i gromade bi mogle da pristupe srašćivanju, tvoreći najpre male grudve. da bi na kraju obrazovale čitav satelit. S obzirom na ovu okolnost, verovatno nije slučajno što se tek iza Saturnovih prstenova pruža sistem satelita, čije se razmere kreću u rasponu od nekoliko stotina kilometara u prečniku do Titana, džinovskog meseca, čija je veličina gotovo ravna Marsovoj. Materija u svim satelitima, pa i u samim planetarna, možda se prvobitno javila u obliku prstenova, koji su se kondenzovali i sabrali, obrazujući sadašnje mesece i planete. Slično Jupiterovom magnetnom polju, Saturnovo takoe hvata i ubrzava naelektrisane čestice Sunčevog vetra. Prilikom prelaska neke naelektrisane čestice sa jednog magnetnog pola na drugi dolazi do presecanja polutame ravni Saturna. Ukoliko im se na putu ispreči neki sastojak prstenova, proton ili elektron bivaju apsorbovani u tu malu grudvu. I tako, kod obe planete, prstenovi potiru radijacione pojaseve, koji postoje samo do tog opasača grudvica i od njega. Neki bliski mesec Jupitera ili Saturna na isti način bi potirao čestice ra dijacionog pojasa: u stvari, ova okolnost omogućila je otkriće jednog novog Saturnovog meseca  'Pionir 11' registrovao je neočekivani procep u radijaci onim pojasevima, izazvan potiranjem naelektrisanih čestica prethodno nepoznatog satelita. Sunčev vetar seže daleko iza Saturnove orbite. Ako ureaji na 'Vojadžeri ma' još budu radili kada ove letelice stignu do Urana i do orbita Neptuna i

Kosmos

• 169

Plutona, gotovo je izvesno da će i dalje osećati njegovo prisustvo  dašak vetra što duva meu svetovima, kruna Sunčeve atmosfere razvejana ka carstvu zvezda. Na razdaljini od Sunca koja je dva ili tri puta veća od Plutonove pritisak meuzvezdanih protona i elektrona postaje veći od sićušnog pritiska so larnog vetra. Ovo područje, koje se naziva heliopauza, predstavlja jednu od definicija spoljnjih mea Sunčevog carstva. Ali sonde 'Vojadžer' nastaviće i dalje, ostavivši za sobom heliopauzu negde sredinom dvadeset prvog stoleća; plo viće okeanom svemira, premda više nikada neće ući u neki sunčev sistem, osuene na večno lutanje daleko od zvezadanih ostrva. I tako, kroz nekoliko stotina miliona godina, načiniće prvi krug oko masivnog središta Mlečnog puta. Otisnuli smo se na uistinu epska putovanja.

7. KIČMA NOĆI Prispeše do jedne okrugle rupe u nebu... što buktaše poput plama. Ovo je. prozbori Gavran, zvezda. Eskimski mit o postanju Radije bih dokučio jedan uzrok, no bio persijski car. Dcmokrit iz Abderc Ali Aristarh Samosaćanin objavio je knjigu u kojoj se izlažu neke hipoteze, iz čijih polaznih pretpostavki proishodi da je Vaseljena mnogostruko veća od onoga što se danas pod njom podrazumeva. Prema njegovim hipotezama, zyez.de staja čice i Sunce ostaju nepokretni. Zemlja kruži oko Sunca po obimu kružnice, u središtu ove orbite je Sunce, a kugla zvezda stajačica. čije se središte poklapa sa Sunčevim, toliko je velika da se krug po kome on smatra da Zemlja kruži nalazi praktično na istoj razdaljini od zvezda stajačica kao i središte kugle od njene površine. Račun s peščanim zrncima, Arhimcd Ako bi bez predrasuda pristupio razmatranju Čovekovih zamisli o Božanstvu, morao bi da prizna da se reč 'bogovi' poglavito koristila za izražavanje skrovitih. dalekih, neznanih uzroka čijih je posledica bio očevidac; da pribegava ovom izrazu kada zdenac prirodnih, izvor poznatih uzroka prestaje da bude vidljiv: čim izgubi nit tih uzroka, ili čim mu um više nije kadar da sledi lanac uzročnosti. on rešava poteškoću, okončava istraživanje tako što ćelu stvar pripisuje bogovima... No, kada pripiše svojim bogovima izazivanje neke pojave... ne zamenjuje li. u stvari, time samo tminu vlastitog uma jednim zvukom koji je navikao da sluša uz smerno strahopoštovanje? Systeme de la Nature, Paul Hajnrih Dilrih, baron od Holbaha. London, 1770.

Kada sam bio mali. živeo sam u Bensonharstu, jednom kraju Bruklina, u gradu Njujorku. Podrobno sam poznavao svoje neposredno susedstvo, svaku stambenu zgradu, golubarnik, dvorište, stubište pred kućom, prazan teren, svako stablo bresta. ukrasnu ogradu, šaht za ugalj i zid za igranje kineskog rukometa: za ovo poslednje bez premca je bilo cigieno pročelje bioskopa Loiz u aveniji Stilvel. Znao sam gde mi stanuju mnogi prijatelji: Bruno i Dino, Ronald i Harvi, Sendi, Berni, Deni, Džeki i Majra. Ali samo nekoliko blokova dalje, severno od Osamdeset šeste ulice sa gustim automobilskim saobraćajem i nadzemnom železnicom, počinjala je strana, nepoznata teritorija, u koju, prilikom tumaranja, nikada nisam zalazio. Što se mene tiče, to je sasvim mogao biti i Mars. Čak i kada vas rano šalju na počinak, zimi ste ponekad u prilici da vidite zvezde. Posmatrao sam ih, onako treperave i daleke, razmišljajući o tome šta predstavljaju. Kada sam to pitanje uputio starijoj deci i odraslima, oni su mi uzvraćali: „To su svetla na nebu, mali." Mogao sam i sam da vidim da su posredi svetla na nebu. Ali šta ona predstavljaju? Samo male, lebdeće svetilj ke? Ali kakva im je svrha? Na izvestan način, bilo mi ih je žao: neobičnost tih opštih mesta svakodnevice nije pobuivala radoznalost mojih vršnjaka. Morao je postojati neki dublji odgovor. Čim sam dovoljno odrastao, roditelji su me učlanili u biblioteku. Mislim da se ona nalazila negde u Osamdeset petoj ulici, dakle na stranom tlu. Prvo što sam zatražio od bibliotekarke bilo je nešto o zvezdama. Ona mi je odmah donela jednu ilustrovanu knjigu, punu portreta muškaraca i žena, ispod kojih su stajala imena kao što su Klerk Gebl i Džin Herlou. Kazao sam joj da to nije ono što tražim, na šta se ona, iz nekog meni tada nedokučivog razloga, osmehnula i pronašla jednu drugu knjigu  ovoga puta pravu. Smesta sam je otvorio i počeo da čitam kao bez daha. U njoj je pisalo nešto fantastično, jed

174 •

Karl Segan

na velika misao. Stajalo je da su zvezde sunca, samo veoma daleka. I Sunce je zvezda. ali veoma bliska. Zamislite da uzmete Sunce i pomerite ga toliko daleko da izgleda samo kao treperava tačkica na nebu? Na koju biste ga daljinu morali pomeriti? Tada nisam imao pojma o ugaonoj veličini. Ništa nisam znao o zakonu po kome se jačina svetlosti odnosi obrnuto srazmerno prema kvadratu udaljenosti izvora. Nisam imao ni trunke izgleda da izračunam razdaljine do zvezda. Ali bilo mi je jasno da ako su zvezde sunca, onda moraju biti veoma udaljene  dalje od Osamdeset pete ulice, dalje od Menhetna, a po svoj prilici dalje i od Nju Džerzija. Kosmos je, očigledno, bio znatno veći nego što sam slutio. Kasnije sam pročitao još jednu fantastičnu činjenicu. Zemlja, koja obuhvata i Bruklin, predstavlja planetu koja kruži oko Sunca. Postoje i druge planete. One takode kruže oko Sunca; neke su mu bliže, dok su druge udaljenije. Ali planete ne sijaju vlastitom svetlošću, kao što to Sunce čini. One samo odražavaju svetlost sa Sunca. Ako biste se nalazili na velikoj udaljenosti, uopšte ne biste mogli da vidite Zemlju i ostale planete; one bi bile samo majušne svede tačke, izgubljene u sjaju Sunca. Ako tako stoje stvari, pomislio sam, onda je blizu pameti da i druge zvezde moraju imati planete, koje još nismo otkrili, a na nekim od tih planeta trebalo bi da bude života (zašto da ne?)  i to verovatno različitog od ovoga za koji mi znamo, od života u Bruklinu. I tako, resio sam da budem astronom, da naučim sve o zvezdama i planetarna, a ako bude moguće i da ih posetim. Imao sam silnu sreću što su mi roditelji i neki učitelji podsticali ovu neobičnu sklonost, kao i što živim baš u ovom vremenu, kada ljudi prvi put u istoriji uistinu posećuju druge svetove i preduzimaju duboka izviačka poniranja u Kosmos. Da sam bio roen u nekom znatno ranijem dobu, ma koliko da sam se upinjao ne bih uspeo da dokučim šta su zvezde i planete. Uopšte ne bih znao da postoje druga sunca i drugi svetovi. Bila je to jedna od velikih tajni koja je otrgnuta od prirode zahvaljujući strpljivim posmatranjima tokom milion godina i odvažnim razmišljanjima u koja su se upuštali naši preci. Sta su zvezde? Ovakva pitanja prirodna su poput detinjeg osmeha. Odu vek smo ih postavljali. Naše vreme razlikuje se od svih preašnjih po tome što u njemu konačno znamo neke odgovore. Knjige i biblioteke predstavljaju me sta gde se lako mogu pronaći ti odgovori. U biologiji postoji jedno načelo  takozvana rekapitulacija  koje se odlikuje moćnom, premda nesavršenom pri menljivošću: u našem pojedinačnom embrionalnom razvoju mi se krećemo tra

Kičma noći

• 175

gom evolucione istorije vrste. Kako mi se čini, svojevrsna rekapitulacija na snazi je i u slučaju naših pojedinačnih intelektualnih razvoja. Nesvesno sledimo i rag misli naših dalekih predaka. Zamislite vreme pre nauke, vreme pre biblioteka. Zamislite vreme pre mnogo stotina hiljada godina. Tada smo bili pod lednako pametni, podjednako radoznali i podjednako zaokupljeni društvenim i seksualnim stvarima kao i sada. Ali ogledi još nisu raeni, izumi još nisu bili ostvareni. Bilo je to detinjstvo roda homo. Zamislite vreme kada je tek pronaena vatra. Kakvi su onda bili ljudski životi? Šta su naši preci smatrali da su zvezde? Ponekad, kad se prepustim maštanju, zamišljam da je postojao neko ko je otprilike ovako razmišljao: Jedemo bobice i korenje. Koštunjave plodove i lišće. Uginule životinje. Neke životinje nalazimo. Druge ubijamo. Znamo koja je hrana dobra, a koja je opasna. Ako probamo neke stvari, odmah se stropoštavamo. kažnjeni zato što smo se drznuli da ih okusimo. Nismo imali nikakve rdave namere. Ali zubači ca ili kukuta mogu nam doći glave. Volimo svoju decu i prijatelje. Upozoravamo ih da se klone takve hrane. Možemo da stradamo i prilikom lova na životinje. Dogaa se da budemo probodeni rogovima. Hi izgaženi. Ili pojedeni. Ono što životinje čine, za nas znači život ili smrt: kako se ponašaju, kakve tragove ostavljaju, kada se pare i donose mlade na svet, kada migriraju. Moramo znati te stvari. 0 njima pričamo našoj deci. A ona će svojoj. Zavisimo od životinja. Pratimo ih  naročito zimi, kada nema mnogo biljaka za jelo. Mi smo lutajući lovci i sakupljači. Nazivamo sebe lovački narod. Mnogi od nas noć provode pod vedrim nebom, ispod kakvog drveta ili na njegovim granama. Koristimo životinjske kože za odevanje: da nam bude toplo, da pokrijemo nagotu, a ponekad i kao viseću ležaljku. Kada nosimo životinjsku kožu, osećamo moć date životinje. Skačemo sa gazelom. Lovimo sa me dvedom. Postoji veza koja nas spaja sa životinjama. Lovimo i jedemo životinje. One love i jedu nas. Deo smo jedni drugih. Pravimo orua, i to nam omogućava da opstanemo. Meu nama ima stručnjaka za razbijanje, klesanje, oštrenje i glačanje, kao i za pronalaženje kamenja. Neko kamenje vezujemo životinjskim žilama za drvenu dršku i tako dobi jamo sekiru. Sekirom sečemo biljke i životinje. Drugo kamenje vezujemo za dugačke pruteve. Ako postupamo tiho i oprezno, ponekad se možemo dovoljno približiti nekoj životinji da je probodemo kopljem.

176 •

Karl Segan

Meso je sklono kvarenju. No, kada smo gladni, to nam mnogo ne smeta. Ponekad mešamo travu sa pokvarenim mesom da malo ublažimo neprijatan ukus. Umotavamo hranu koja se ne kvari u delove životinjske kože. Ili u velike listove. Ili je stavljamo u ljusku krupnijih koštunjavih plodova. Mudro je ostaviti na siranu nešto hrane i nositi je sa sobom. Ako prerano pojedemo te zalihe, neki od nas kasnije će skapati od gladi. Moramo se. dakle, meusobno pomagati. Zbog toga, kao i iz mnoštva drugih razloga, imamo pravila. Svi se moraju pokoravati pravilima. Oduvek smo imali pravila. Pravila su sveta. Jednoga dana podigla se oluja, sa mnoštvom munja, gromova i kiše. Mali se boje oluja. Ponekad ih se i ja plašim. Tajna oluja je skrovita. Grom je dubok i bučan; munja je kratkotrajna i svetla. Možda se to silno srdi neko ko je veoma moćan. Na nebu, mislim, mora biti nekoga. Posle oluje, iz obližnje šume doprlo je svet tucanje i pucketanje. Pošli smo da vidimo šta je posredi. Ugledali smo nešto svetio, toplo, skakutavo, žute i crevne boje. Nikada ranije nismo videli tu stvar. Nazvali smo je 'plamen'. Ima naročiti miris. Na izvestan način je živa. Jede hranu. Jede biljke, grane drveća, pa čak i ćela stabla, ako joj dopustite. Snažna je. Ali nije osobito pametna. Kada utroši svu hranu, umire. Neće da prevali ni kopljomet izmeu dva stabla ako celim putem nema hrane. Ne može da ide ako nema hrane. Ali tamo gde je mnogo hrane, buja i daje mnogo svojih plamenih potomaka. Jedan od nas došao je na odvažnu i strašnu pomisao: da uhvati plamen, da ga pomalo hrani i tako učini našim prijateljem. Našli smo nešto dugačkih grana od čvrstog drveta. Plamen ih je jeo, ali polako. Mogli smo ih držati za kraj na kome nije bilo plamena. Ako brzo trčite sa malim plamenom u ruci,j on umire. Deca su mu slabašna. Zato nismo trčali. Koračali smo lagano. Um vikujući mu dobre želje. „Nemoj umreti", govorili smo plamenu. Drugi lovački narodi posmatrali su nas razrogačenih očiju. Posle loga, uvek smo ga nosili sa sobom. Imamo majku plamena koja ga polako dohranjuje kako ne bi skončao od gladi! Plamen je čudo  i to kori Shvatanje vatre kao žive stvari, koju valja čuvati i negovati, nipošto ne treba prenebre ći kao 'primitivnu' predstavu. Ono se može naći u korenima mnogih modernih civilizacija. Svaki dom u staroj Grčkoj. Rimu, kao i medu bramanima stare Indije imao je ognjište i niz propisanih pravila za voenje računa o plamenu. Noću je ugljevlje bilo prekriveno pepelom da bi se izolovalo; ujutro su bile dodavane grančice da bi plamen oživeo. Smrt plamena u ognjištu smatrana je sinonimom smrti porodice. U sve tri pomenute kulture obredi vezani za ognjište dovoeni su u vezu sa obožavanjem seni predaka. To je poreklo većnog plamena, simbola koji je još zamašno prisutan u religijskim, memorijalnim. političkim i sportskim ceremonijama širom sveta.

(229) Strni Zemlje i Sunca. Kroz. nekoliko milijardi godina svanuće poslednji običan dan. A onda, tokom razdoblja od više miliona godina. Sunce će stati da buja. Zemlja će se veoma zagrejati, mnogi oblici života biće uništeni, a obala mora će se povući. Okeani će brzo ispariti, a atmosfera će oteći u svemir. Kako Sunce sve više bude postajalo crveni džin. Zemlja će se pretvoriti u suv, ogoljen i bezvazdušan svet. Konačno, Sunce će prekriti najveći deo neba i progutaće Zemlju. Slike Adolfa Salera.

Kičma noći. Slika Jona Lumber ga koja prikazuje metaforu o prirodi Mlečnog puta, poteklu od Kung Bušmana iz Republike Bocvane.

/.hijeno zvezdano jato koje orhitira oko galaktićkog jezgra. Slika En Norsije.

(344) Matična planeta jedne mlade tehničke civilizacije, koja se upinje da izbegne samouništenje. Viena je iz privremenog bivaka nedaleko od njenog samotnog prirodnog satelita. Zemlja svakoga dana prevaljuje oko dva i po miliona kilometara oko Sunca: osam puta brže kreće se oko središta Mtečnog puta; a možda još dvadeset puta brže ka galaktičkoin jatu u sazvežu Devica, kome hita u susret zajedno sa celim Mlečnim putem. Oduvek smo bili svemirski putnici. Ljubaznošću NASA.

Malo galaktičko jato sa jednim spiralnim i jednim eliptičnim članom. Slika Adolfa Šalera.

Snimak površine loa sa 'Vojadžera /'. Svako tamno, približno kružno obličje predstavlja vulkan koji je nedavno bio aktivan. Vulkan sa svetlim oreolom, koji se nalazi gotovo u središtu diska, bio je aktivan samo petnaest časova pre no što je načinjen ovaj snimak; posle toga, dobio je naziv Prometej. Za crnu, crvenu, narandžastu i žutu boju smatra se da potiču od smrznutog sumpora, koji je prvobitno bio izbačen iz vulkana u rastopljenom stanju; početna temperatura bila je najviša kod crnih naslaga, a najniža kod žutih. Bele naslage, računajući tu i one oko Prometeja, možda predstavljaju smrznuti sumpordioksid. Prečnik loa iznosi tri hiljade šest stotina četrdeset kilometara. Ljubaznošću NASA.

ZamiSljena ledena planeta u sistemu magline Prsten u Liri. Središnja zvezda •dbacila je svoju spoljnju atmosferu, stvorivši višebojnu opnu blistavog gasa koja se lagano širi. Ovaj sistem udaljen je hiljadu i po svetlosnih godina i verovatno će predstavljati predmet čovekovih istraživanja u dalekoj budućnosti. Slika Dejvida Egija, 1979.

Kičma noći

• 177

mo; svakako, dar moćnih bića. Jesu li to ista ona stvorenja koja se silno sr lc za vreme oluja? Plamen nas greje za studenih noći. Daje nam svetlost. Tvori rupe u tmini luk je mlad mesec. Tada možemo noću da pripremamo koplja za sutrašnji lov. \ (iKo nismo umorni, čak i u mraku se možemo videli i razgovarati. Isto tako što je uistinu dobro!  vatra odagnam životinje. Zazirali smo od njih noću. Ponekad su nam glave dolazile čak i male životinje, hijene i vukovi. Sada je ve drugačije, pošto vatra odvraća životinje. Vidimo ih u tami kako prigušeno n'ž.e, vrebajući unaokolo, dok im se oči svetlucaju u sjaju plamena. Vatra vodi računa o nama.

Bezvazdušna planeta u dvočlanom zvezdanom sistemu. Svi objekti na njoj bacaju po dve senke, crvenu i plavu. Slika Dejvida Hardija iz knjige Challenge of the Stars ('Rand McNally').

Nebo je važno. Ono nas pokriva. Govori nam. Pre no što smo pronašli vatru, običavali smo da ležimo u tami i gledamo ka svim onim točkama sve tlosti. Neke tačke bi se sakupljale i tvorile sliku na nebu. Jedna medu nama uspevala je da bolje razabere slike od ostalih. Ona nas je uputila u zvezdane slike i kazala nam kako da ih nazivamo. Sedeli bismo okupljeni do duboko u noć i ispredali priče o slikama na nebu: lavovima, psima, medvedima. lovačkim narodima. I o drugim, neobičnijim stvarima. Jesu li to možda prikaze moćnih biću sa neba, onih koja dižu oluju kada se rasrde? Nebo se uglavnom ne menja. Iste zvezdane slike na njemu su iz godine u '"dinu. Mesec se ni iz čega pret\'ara u tanušnu iverktt: pa u okruglu loptu, da bi se potom ponovo vratio u ništavih. Kada se mesec menja, žene krvare. U nekim plemenima postoje pravila koja zabranjuju prisnosti u odreena vremena kada se mesec povećava i smanjuje. Neka plemena, opet. urezuju dane me \eca ili dane kada žene krvare na rogove. To im omogućava da predviaju stvari i olakšava pokoravanje pravilima. A pravila su sveta. Zvezde su veoma daleko. Kada se uspnemo uz neko brdo ili kakvo drvo, nimalo im se ne približavamo. Oblaci dolaze izmeu nas i zvezda, što znači • la zvezde moraju biti iza oblaka. Sporo se krećući, mesec prolazi ispred zve da. Kasnije se može videti da to nije naudilo zvezdama. Mesec ne jede zve /('. Zvezde su iza meseca. One trepere. Neobičnom, hladnom, belom, dalekom svetlošću. Mnoge. Po ćelom nebu. Pitam se šta su one. Pošto smo pronašli plamen, sedeo sam jedne noći uz logorsku vatru i razmišljao o zvezdama. Lagano, javila mi se zamisao: zvezde su plamenovi, pomislio sam. Potom se javila nova pomisao: zvezde su logorske vatre koje no i u pale drugi lovački narodi. Zvezde daju manje svetlosti nego logorske vatre.

178 •

Karl Segan

Prema tome, zvezde moraju biti logorske vatre koje su veoma daleko. „Ali". upitali su me, „kako može biti logorskih vatri na nebu? Kako to da logorske vatre i lovci oko njih ne padnu dole? Zašto se ta neobična plemena ne strmoglave sa neba?" To su dobra pitanja. Ona me kopkaju. Ponekad pomislim da je nebo polovina ogromne ljuske od jajeta ili ljuske od nekog koštunjavog ploda. Smatram da nas ljudi oko tih dalekih logorskih vatri posmatraju odozgo  odnosno, kako njima izgleda, odozdo  i govore kako smo mi na njihovom nebu. Pretpostavljam da se takode pitaju kako to da ne padnemo na njih  shvata te, zar ne? Ali ostali mi kažu: „Dole je dole, a gore je gore." I to je, doduše, dobar odgovor. Ima još jedna misao koja je pala na um jednome od nas. On je pomislio da je noć velika, crna, životinjska koža prebačena preko neba. U koži postoje rupe, kroz koje se može videti. To što vidimo jesu plamenovi. On ne misli da ] plamena ima na samo nekoliko mesta gde vidimo zvezde. Smatra da je plamen svuda. Misli da plamen prekriva ćelo nebo. Ali koža skriva plamen. Osim ta\ mo gde su rupe. Neke zvezde lutaju. Poput životinja koje lovimo. Poput nas. Ako pažljivo posmatrate tokom mnogo meseci, ustanovićete da se kreću. Ima ih samo peti takvih, poput prstiju na šaci. One polako lutaju medu ostalim zvezdama. Ako je zamisao o logorskim vatrama tačna, onda su te zvezde plemena lutajućih lovačkih naroda, koji nose sa sobom velike vatre. Ali ne vidim kako bi lutam će zvezde mogle biti rupe u koži. Kada napravite rupu, ona ostaje tamo gde\ jeste. Rupa je rupa. Rupe ne lutaju. Takode mi se ne bi dopalo da budem okružen plamenim nebom. Ako koža padne, noćno nebo postalo bi svetio  odveć svetio!  kao da odasvuda blista plamen. Mislim da bi nas platneno nebo sve pojelo. Možda ima dve vrste moćnih bića na nebu. Rdava, koja žele da nas plamen proždere. I dobra, koja navlače kožu da bi odagnala plamen. Moramo pronaći način da se zahvalimo dobrima. Ne znam da li su zvezde logorske vatre na nebu. Ili rupe u koži, kroz koje nas odozgo posmatra plamen moći. Ponekad pomislim da je prvo tačno, a ponekad drugo. Jednom sam čak pomislio da posredi nisu ni logorske vatre ni rupe, već nešto treće, što nisam kadar da razumem. Naslonite vrat na kakvu kladu. Zabacite glavu unazad. Sve što vidite to je nebo. Nema brda, drveća, lovačkih naroda, logorskih vatri. Samo nebo. Ponekad osetim da mogu pasti gore na nebo. Ako su zvezde logorske vatre, voleo

Kičma noći

• 179

bih da posetim te druge lovačke narode  one koji lutaju. Tada mi se dopada padanje nagore. Ali ako su zvezde rupe u koži, onda se bojim. Ne želim da padnem kroz neku rupu gore i dospem u plamen moći Voleo bih da znam šta je posredi. Neznanje me ispunjava nelagodnošću. Ne uobražavam da su se mnogim članovima lovačkosakupljačkih grupa javljale ovakve misli o zvezdama. Možda su, tokom dugih razdoblja, nekolicini one i dolazile u pamet, ali nikada sve samo jednoj osobi. Složene zamisli su, meutim, prilično česte kod takvih zajednica. Na primer, !Kung' Bušmani iz pustinje Kalahari u Bocvani imaju jedno objašnjenje Mlečnog puta, koji se na njihovoj geografskoj širini uglavnom pruža preko zenita. Oni ga nazivaju 'kičma noći', kao da je nebo neka velika životinja u čijoj unutrašnjosti mi živimo. Na ovaj način, Mlečni put postaje koristan i shvatljiv. Kung Bušmani ve ruju da Mlečni put nosi teret noći: da nema njega, komadi tame počeli bi da se sunovraćaju dole. Posredi je uistinu istančana zamisao. Metafore slične ovoj, o nebeskim logorskim vatrama ili galaktičkim kičmama, konačno su, meutim, u većini ljudskih kultura zamenjene jednom drugom zamišlju: moćna bića na nebu unapreena su u bogove. Data su im imena, roaci, kao i naročite odgovornosti u okviru kosmičkih službi koje je trebalo da obavljaju. Za svaki vid čovekovog postojanja javili su se neki bog ili boginja. Bogovi su počeli da upravljaju prirodom. Ništa se nije moglo dogoditi bez njihovog neposrednog upliva. Ako su oni srećni, onda je bilo obilja hrane, tako da su i ljudi bili srećni. Ali ako bi nešto rasrdilo bogove  a ponekad je za to sasvim malo bilo potrebno  posledice su bile zastrašujuće: suše, oluje, ratovi, zemljotresi, vulkani, zaraze. Bogove je tada valjalo umilosti viti i u tu svrhu dizala se čitava vojska sveštenika, koja je stala da prinosi žrtve kako bi ublažila njihov gnev. Ali kako su bogovi bili ćudljivi, nije bilo iz vesno kako će postupiti. Priroda je predstavljala tajnu. Bilo je teško dokučiti svet. Gotovo da ništa nije ostalo od Herajona na egejskom ostrvu Samosu; bilo je to jedno od čuda starog sveta, veliki hram posvećen Heri, koja je svoje obitavanje na Olimpu počela kao boginja neba. Bila je božanska zaštitnica Samosu, igrajući istu ulogu kao i Atena za Atinu. Znatno kasnije udala se za Zev sa, poglavara olimpskih bogova. Medeni mesec proveli su na Samosu, pripove Znak usklika ispred reci znači da jezikom treba dodirnuti untrašnju stranu sekutića i istovremeno izgovoriti 'k'.

180 •

Karl Segan

da se u drevnim pričama. Prema grčkoj religiji, razuena traka svetlosti na noćnom nebu predstavlja Herino mleko, koje se rasulo iz njene dojke po svodu; iz ovog predanja vodi poreklo izraz koji se u zapadnoj civilizaciji još nalazi u upotrebi  Mlečni put. Možda je to u početku bila važna zamisao da nebo hrani Zemlju; no, takvo značenje zaboravljeno je pre mnogo hiljada godina. Gotovo svi mi potomci smo onih ljudi koji su na opasnosti postojanja uzvratili izmišljanjem priča o nepredvidljivim ili nezadovoljnim božanstvima. Veoma dugo, čovekov nagon za razumevanje bio je osujećivan jednostavnim religijskim objašnjenjima. U staroj Grčkoj iz doba Homera postojali su bogovi za nebo i zemlju, za olujne nepogode, za okeane i podzemni svet, za vatru, za vreme, ljubav i rat; svako drvo i livada imali su svoju drijadu i menadu. Hiljadama godina ljudi su bili sputavani  a neki su još i danas  predstavom da je Vaseljena samo marioneta čije konce vuku bogovi i boginje, nevidljivi i nedokučivi. A onda, pre dve i po hiljade godina, došlo je do blistavog buenja u Joniji: na Samosu i u drugim obližnjim grčkim kolonijama koje su nicale po ostrvima i zatonima prometnog istočnog Egejskog mora. Najednom su se javili ljudi koji su smatrali da je sve sazdano od atoma; da ljudska bića i druge životinje potiču od jednostavnijih oblika; da uzročnici bolesti nisu demoni i bogovi; da je Zemlja samo planeta koja kruži oko Sunca. Kao i da su zvezde veoma daleko. Ta revolucija načinila je od haosa Kosmos. Rani Grci verovali su da je prvo biće bilo Haos, što odgovara 'bezobličnome' iz Starozavetnih knjiga postanja. Haos je potom stvorio boginju po imenu Noć, a onda se spario sa njom; njihovi potomci na kraju su izrodili sve bogove i ljude. Vaseljena iznikla i Haosa bila je savršeno saobrazna grčkom verovanju u nepredvidljivu prirodu kojom upravljaju ćudljivi bogovi. Ali u šestom stoleću pre nove ere u Joniji se rodila jedna nova predstava, jedna od najvećih zamisli ljudske vrste. Vaseljena je saznatljiva, tvrdili su stari Jonjani, zato što se odlikuje unutrašnjim redom: u prirodi postoje pravilnosti, koje omogućuju otkrivanje njenih tajni. Priroda nije potpuno nepredvidljiva; postoje pravila kojima se čak i ona mora pokoravati. Ovo sreeno i dično svojstvo Vaseljene dobilo je naziv Kosmos. Ali zašto Jonija, zašto ti skromni i pastoralni predeli, ta daleka ostrva i zatoni istočnog Sredozemlja? Zašto se ćela stvar nije odigrala u velikim gradovima Indije ili Egipta, Vavilona, Kine ili Srednje Amerike. Astronomska tradi Pometnja je ovde izazvana okolnošću da Jonija nije u Jonskom moru; naziv su joj dali kolonisti sa obala Jonskog mora.

Kičma noći

• 181

čija u Kini stara je hiljadama godina; tamo su pronaeni hartija i štamparstvo, rakete, časovnici, svila, porcelan i brodovlje kadro da plovi okeanima. Neki istoričari smatraju da je, uprkos svemu tome, kinesko društvo bilo odveć tradicionalno i da je nerado primalo novotarije. Zašto ne Indija, čija je kultura bila izuzetno bogata i matematički nadarena. Prema mišljenju izvesnih istoriča ra, sputavala ju je kruta opčinjenost zamišlju o neizmerno staroj Vaseljeni, osuenoj na beskrajne cikluse raanja i umiranja, o dušama i svetovima u kojima se ništa suštinski novo nikada ne može zbiti. Zašto ne društvo Maja ili Acte ka. koji su bili vični astronomiji i očarani, kao i pripadnici indijske kulture, velikim brojevima? Stvar je bila u tome, kažu istoričari, što su im nedostajali nadarenost ili podsticaj za mehaničke izume. Maje i Acteke nisu pronašle  izuzev kod dečjih igračaka  čak ni točak. Jonjani su imali više preimućstava. Jonija je ostrvsko područje. Izdvojenost, čak i nepotpuna, podstiče raznovrsnost. Uz mnogo različitih ostrva postojalo je i mnoštvo raznorodnih političkih sistema. Nije bilo takve usredsreeno sti moći na jednom mestu koja bi zavela društvenu i intelektualnu jednoobraznost na svim ostrvima. Postojalo je moguće slobodno istraživanje. Propaganda sujeverja nije smatrana političkom neophodnošću. Za razliku od mnogih drugih kultura, Jonjani su se našli na raskršću civilizacija, a ne u nekom od njihovih središta. U Joniji je, najpre, feničanski alfabet bio prilagoen grčkim potrebama, što je omogućilo opštu pismenost. Pisanje više nije bilo monopol sve štenika i pisara. Na taj način, misli mnogih ljudi postale su dostupne opštem razmatranju i preispitivanju. Politička moć nalazila se u rukama trgovaca, koji su se silno zalagail za tehnologiju, budući da je od nje zavisio njihov napredak. Upravo u istočnom Sredozemlju dolazilo je do sretanja afričkih, azijskih i evropskih civilizacija, računajući tu i velike kulture Egipta i Mesopota mije, čiji su se uticaji ukrštali, dovodeći do žestokih sučeljavanja predrasuda, jezika, zamisli i bogova. Sta vam valja činiti kada se naete suočeni sa nekoliko različitih bogova, koji svi polažu preče pravo na istu teritoriju. I vavilon ski Marduk i grčki Zevs smatrani su gospodarima neba i kraljevima bogova. Mogli biste stoga zaključiti da su Marduk i Zevs jedno te isto. No, takoe biste mogil doći do zaključka, s obzirom na to da imaju sasvim različita svojstva, da su jednoga od njih naprosto izmislili sveštenici. Ali ako je tako sa jednim, zašto ne bi bilo i sa obojicom? I tako se javila velika zamisao, uvianje da možda postoji način dokuči vanja sveta bez uvoenja hipoteze o Bogu; da možda postoje načela, sile, za

182 •

Karl Segan

koni prirode, posredstvom kojih bi se mogao razumeti svet, a da se pad svakog vrapčića ne pripisuje neposrednom Zevsovom uplivu. Pretpostavljam da bi i Kina, Indija i Mesopotamia nabasale na nauku, da su samo imale malo više vremena. Kulture se ne razvijaju istovetnim ritmom, niti je njihov razvoj savršeno jednoobrazan. One niču u različitim vremenima i napreduju različitim tempom. Naučni pogled na svet tako uspešno dejstvuje, toliko toga objašnjava, u toj meri je saobrazan najrazvijenijim delovima naših mozgova, da bi, smatram, s vremenom doslovce svaka kultura na Zemlji, prepuštena sama sebi, otkrila nauku. Neka kultura morala je u ovom pogledu biti prva. I tako, dogodilo se da je Jonija bila mesto gde je roena nauka. Ova velika revolucija ljudske misli zbila se izmeu 600. i 400. godine pre nove ere. Ključ te revolucije bila je ruka. Neki od blistavih jonjanskih mislilaca bili su sinovi moreplovaca, ratara i tkača. Bili su stoga vični petljanju i baratanju, za razliku od sveštenika i pisara iz drugih naroda, koji su, budući odrasli u raskoši, veoma nevoljno prljali ruke običnim poslovima. Odbacili su sujeverje, da bi sami počeli da tvore čuda. U mnogim slučajevima poseduje mo samo krnja svedočanstva ili izveštaje iz druge ruke o onome što se zbilo. Metafore koje su se tada koristile danas su nama uglavnom nedokučive. Osim toga, gotovo je izvesno da su nekoliko stoleća kasnije preduzimana hotimična nastojanja da se priguše nove zamisli. Vodeće prilike u toj revoluciji bili su ljudi sa grčkim imenima, danas uglavnom nepoznati, ali koji su uistinu na svojim plećima izneli razvoj naše civilizacije i našeg čoveštva. Prvi jonjanski naučnik bio je Tales iz Mileta, grada u Maloj Aziji, koji je od ostrva Samosa razdvojen samo malim moreuzom. Putovao je u Egipat i bio je upućen u znanje Vavilona. Govorilo se da je predvideo jedno pomračenje Sunca. Naučio je kako da meri visinu piramida na osnovu dužine njihove sen ke i ugla pod kojim se nalazi Sunce u odnosu na obzorje  metod koji se danas koristi za utvrenje visine planina na Mesecu. Bio je prvi koji je dokazao geometrijske teoreme što će ih Euklid kodifikovati tri stoleća kasnije  na primer, poučak da su uglovi u osnovi ravnokrakog trougla jednaki. Postoji očigledna neprekidna nit intelektualnog preduzetništva od Talesa, preko Euklida, pa do onog trenutka kada je Isak Njutn 1663. godine kupio na staurbrižskom vašaru Elemente geometrije  čin koji će dati krila modernoj nauci i tehnologiji Tales je pokušao da dokuči svet bez pozivanja na upliv bogova. Slično Vavilonjanima, verovao je da se svet nekada sastojao od vode. Da bi objasni

Kičma noći

• 183

li postojanje kopna, Vavilonjani su pretpostavili da je Marduk prostro rogozi nu po površini vode, a zatim na nju nagomilao blato.1 Tales je bio sličnog mišljenja, ali je, kako je primetio Bendžamin Ferington, 'izostavio Marduka\ Tako je, jednom je posvuda bila voda, ali zemlja je nikla iz okeana prirodnim procesom  sličnim, pomislio je on, zamuljivanju koje je imao prilike da vidi V

u delti Nila. Staviše, smatrao je da je voda opšte načelo koje počiva u temelju svekolike materije, baš kao što mi danas govorimo za elektrone, protone i neutrone, ili za kvarkove. Da li su Talesovi zaključci tačni ili nisu, to ni izdaleka nije tako važno kao njegov pristup: svet nisu stvorili bogovi, već je on ilelo materijalnih sila koje stupaju u meudejstva u prirodi. Tales je doneo iz Vavilona i Egipta seme novih nauka, astronomije i geometrije, disciplina koje će proklijati i izrasti u plodnom tlu Jonije. Veoma malo se zna o Talesovom privatnom životu; no, u Aristotelovoj Politici navodi se jedna anegdota koja tu unosi malo svetlosti: (Tales) je bio znamenit po svom siromaštvu, koje je, navodno, predstavljalo dokaz da od filozofije nema nikave koristi. No, priča se da je on, zahvaljujući svom umeću (u tumačenju nebesa), zaključio jednom, još tokom zime, da će maslinke bogato roditi naredne godine; i tako, ono malo novca što je imao uložio je u isključivo pravo da koristi sve prese za maslinke sa Hiosa i iz Mileta, uspevši da ih zakupi po niskoj ceni zato što se niko nije nadmetao sa njim. Kada je došlo vreme berbe, zavladala je velika potražnja presa, tako da je on mogao da im po volji odreuje najam, što mu je donelo mnogo novca. Na taj način pokazao je svetu da se filozofi lako mogu obogatiti, ako to žele, ali njihova htenja sasvim su druge vrste.

Takoe je uživao glas mudrog političara; uspešno je podsticao Milećane da se odupru asimilaciji, koju je hteo da sprovede Krez, lidijski kralj; no, nije mu Postoje izvesni podaci da su prethodni, rani sumerski mitovi o postanju poglavito predstavljali naturalistička objašnjenja, koja su kasnije, oko hiljadite godine pre nove ere, kodifi kovana u epu Enuma eliš (posredi su početne reci prvog stiha: 'Kada na vrhu'), ali tada su već bogovi zamenili prirodu, tako da je u mitu kosmogonija ustupila mesto teogoniji. Enuma eliš podseća na japanske i ainujske mitove, prema kojima je Kosmos u početku bio blatište, da bi se potom, pod udarcima krila jedne ptice, to blato razlučilo na kopno i vodu. U jednom mitu o postanju sa Fidžija kaže se: 'Rokomautu je stvorio zemlju. Zahvatao ju je sa okean skog dna u velikim pregrštima i sabirao u gomile tu i tamo. Ovo su ostrva Fidži.' Razdvajanje kopna od vode predstavlja sasvim prirodnu zamisao za ostrvljane i ljude koji se otiskuju na putovanja morem.

184 •

Karl Segan

pošlo za rukom da ubedi zemljake da osnuju federaciju svih ostrvadržava Jo nije, kako bi se suprotstavili Lidijcima. \ Anaksimandar iz Mileta bio je Talesov prijatelj i kolega, jedan od prvih ljudi za koje znamo da su izvršili neki opit. Ispitujući pokretnu senku koju baca okomito poboden štap, tačno je odredio dužinu godine i godišnjih doba. Hiljadama godina pre toga ljudi su koristili štapove da se meusobno udaraju i probadaju. Anaksimandar je, meutim, upotrebio štap za merenje vremena. Bio je prvi čovek u Grčkoj koji je napravio sunčani časovnik, kartu poznatog sveta i nebeski globus na kome su bili prikazani oblici sazveža. Smatrao je da su Sunce, Mesec i zvezde načinjeni od vatre, viene kroz pomične rupe u nebeskom svodu, što po svoj prilici predstavlja znatno stariju zamisao. Zastupao je izuzetno stanovište da Zemlja nije obešena na nebu, niti da ga podupire, već da samostalno počiva u središtu Vaseljene; s obzirom na to da je podjednako bila udaljena od svih mesta na 'nebeskoj kugli', nijedna sila nije je mogla pokrenuti. Istakao je da smo mi u toj meri bespomoćni pri roenju, da bi prva no j vorodenčad ljudskog roda odmah umrla da su bila prepuštena sama sebi. Na osnovu ovoga, Anaksimandar je izveo zaključak da su ljudska bića potekla od drugih životinja, čiji su novoroeni mladunci samostalniji: izložio je pretpostavku o spontanom nastanku života u blatu, pri čemu su prve životinje bile ribe prekrivene bodljama. Neki potomci ovih riba napustili su jednog trenutka vodu i prešli na kopno, gde su se razvili u druge životinje, pretvarajući se iz oblika u oblik. Bio je uveren da postoji beskonačan broj svetova, koji su svi nastanjeni i podložni ciklusima raspadanja i ponovnog stvaranja. „Ni on", zlovoljno je primetio sveti Augustin, „baš kao ni Tales, nije pripisivao uzrok sve te neprekidne delatnosti nekom božanskom umu." Oko 540. godine pre nove ere na ostrvu Samosu moći se domogao jedan tiranin po imenu Polikrat. Kako izgleda, u početku je bio opskrbnik, da bi se potom posvetio meunarodnom gusarenju. Polikrat je bio velikodušni zaštitnik umetnosti, nauke i tehnike. Ali tlačio je vlastiti narod; ratovao je sa susedima; s puno razloga bojao se osvajačkih pohoda. Zbog toga je okružio svoj glavni grad masivnim zidom, dugačkim oko šest kilometara, čiji ostaci još i danas postoje. Da bi doveo vodu iz velikog izvora kroz utvrenja, naložio je da se iz gradi veliki tunel. Dva prokopa, početa sa suprotnih krajeva, srela su se goto vo savršeno u sredini. Rad na ovom neimarskom poduhvatu trajao je skoro petnaest godina, ali je on ostao kao svedočanstvo o graevinskim dostignućima

Kičma noći

• 185

tog vremena i kao znamenje izuzetnih praktičnih sposobnosti Jonjana. No, postoji još jedan, znatno neprijatniji vid ovog poduhvata: kopanje su delimično obavljali robovi u lancima, koje su uglavnom zarobljavali Polikratovi gusarski brodovi. Bilo je to vreme Teodora, vrhunskog inženjera tog doba, kome Grci u zaslugu pripisuju pronalazak ključa, lenjira, tesarskog ugaonika, libele, struga, li venja bronze i centralnog grejanja. Zašto ne postoje spomenici tom čoveku? Oni koji su snevali i razmišljali o zakonima prirode razgovarali su sa tehnolo zima i inženjerima. No, često je tu posredi bila ista osoba. Teoretičar i praktičar bili su jedno. Nekako u isto vreme, na obližnjem ostrvu Kosu, Hipokrat je udarao temelje svoje znamenite medicinske tradicije, koja se danas pamti gotovo jedino po Hipokratovoj zakletvi. Bila je to praktična i delotvorna škola medicine, za koju je Hipokrat držao da se mora zasnivati na disciplinama koje su u to vreme odgovarale fizici i herniji.1 No, ona je imala i svoju teorijsku stranu. U svojoj knjizi 0 drevnoj medicini Hipokrat je napisao: 'Ljudi drže da je padavica božanski beleg, ali to je samo zato što je ne razumeju. No, kada bi božanskim nazivali sve što ne shvataju, onda bi postojale jedino božanske stvari.' S vremenom, uticaj Jonjana i njihov opitni metod proširili su se kontinentalnom Grčkom, Italijom i Sicilijom. Pre toga, gotovo da nije bilo nikoga ko je verovao u postojanje vazduha. Razume se, svi su znali za disanje i smatrali su da je vetar dar bogova. No, pomisao o vazduhu kao o statičnoj, materijalnoj, premda nevidljivoj tvari bila je nepojmljiva. Prvi zabeleženi ogled sa vazduhom uradio je jedan lekar2 po imenu Empedokle, čije je pregalaštvo bilo na vrhuncu oko 450. godine pre nove ere. Prema nekim izveštajima, on je za sebe smatrao da je bog. Ali možda je stvar bila u tome što se odlikovao takvom pameću da su ga drugi smatrali bogom. Verovao je da svetlost putuje veoma brzo, ali ne i beskonačno brzo. Učio je o tome da je nekada postojalo znatno veće raznovrsje živih stvorova na Zemlji, ali da su mnoge rase bića 'jamačno bile nesposobne I astrologiji, koja je tada opšte bila smatrana za nauku. Evo jednog tipičnog odlomka iz Hipokratovih spisa: 'Takode se valja čuvati izlaska zvezda, naročito Pasje zvezde (Sirijusa) i Arkturusa, kao i zalaska Plejada.' Opit je bio uraen da bi se dokazala jedna potpuno pogrešna teorija o kruženju krvi, ali već i sama pomisao o ogledu, čija je svrha bila da se ispita priroda, predstavlja važnu novost.

786 •

Karl Segan

da se množe i nastavljaju svoju vrstu. Jer sve loze koje postoje zaštitila je i očuvala ili snaga, ili odvažnost, ili brzina'. Ovim pokušajem da rastumači skladno prilagoavanje organizama životnoj sredini Empedokle je, slično Anak simandru i Demokritu (videti dalje), jasno nagovestio neke vidove Darvinove velike zamisli o evoluciji koja dejstvuje putem prirodnog odabiranja. Empedokle je izveo pomenuti opit jednom kuhinjskom napravom, koju su ljudi koristili već stolećima; posredi je takozvana klepsidra, 'lopov vode', koja se upotrebljavala kao vedrica. Naprava predstavlja bronzanu kuglu, sa dugačkim, otvorenim grlićem i rupicama na dnu, koja se puni tako što se zaroni u vodu. Ako je izvadite sa otvorenim grlićem, voda će poteći kroz rupice, tvoreći mali tuš. Ali ako je izvadite kako treba, sa palcem koji zatvara grlić, voda će ostati u kugli sve dok ne podignete palac. Ukoliko pokušate da je napunite, držeći grlić zatvoren, ništa se neće dogoditi. Neka materijalna tvar očigledno stoji na putu vodi. Tu tvar ne možemo videti. Sta bi to moglo biti? Empedokle je ustvrdio da bi posredi jedino mogao biti vazduh. Stvar koju ne vidimo kadra je da pritiska i da osujeti moje nastojanje da napunim vodom sud, pod uslovom da glupo postupim i držim palac na otvoru grlića. Empedokle je otkrio nevidljivo. Vazduh. smatrao je on, mora biti materija koja se javlja u toliko sitnom obliku da se ne može videti. Kažu da je Empedokle okončao život tako što se u trenutku silnog ushita bacio u vrelu lavu sa vrha grotla velikog vulkana Etne. Ali ja ponekad zamišljam da se to on naprosto okliznuo tokom odvažnog i pionirskog istraživanja na polju posmatračke geofizike. Ovaj nagoveštaj, ova slutnja o postojanju atoma stekli su silan zamah zahvaljujući čoveku po imenu Demokrit, koji je poticao iz jonjanske kolonije Ab dere na severu Grčke. Abdera je uživala neslavan glas grada koji je služio za podsmeh. Da ste 430. godine pre nove ere ispričali kakvu priču o nekome iz Abdere, jamačno bi se razlegao smeh medu onima koji bi vas slušali. Bio je to na izvestan način Bruklin svog vremena. Demokrit je smatrao da u svekolikom životu valja uživati, ali ga i razumeti; razumevanje i uživanje za njega su, u stvari, bili isto. Jednom je kazao da je „život bez veselja isto što i dugačak put bez svratišta". Demokrit je, doduše, poticao iz Abdere, ali nipošto nije bio glup čovek. Verovao je da je veliki broj svetova spontano nastao iz razuene materije u Kosmosu, da se potom razvio, a onda raspao. U vreme kada niko nije imao pojma o udarnim kraterima, Demokrit je izložio pretpostavku da se svetovi pokatkad sudaraju; smatrao je da neki svetovi sami luta

Kičma noći

• 187

ju kroz tminu svemira, dok se drugi nalaze u pratnji većeg broja sunaca i me seca; da su neki svetovi nastanjeni, dok na drugima nema ni biljaka, ni životinja, pa čak ni vode; da su najjednostavniji oblici života nikli iz svojevrsnog praiskonskog mulja. Učio je da je opažanje  razlog što, recimo, smatram da mi se u ruci nalazi pero  čisto fizički i mehanički proces; da mišljenje i ose ćanje predstavljaju svojstva materije, koja je sazdana u celinu na izuzetno tanan i složen nažin, a da nije posredi nikakav duh koji u materiju udahnjuju bogovi. Od Demokrita potiče reč atom, koja na grčkom znači 'onaj koji se ne može šeći'. Atomi su zamišljani kao krajnje čestice, koje se neumoljivo protive svim našim nastojanjima da ih isitnimo na još manje delove. Sve, govorio je on, predstavlja zbirišta atoma, koji su složeno ustrojeni u celinu. Čak i mi. „Ne postoji ništa drugo", kazao je, „osim atoma i praznine." Kada sečemo jabuku, tvrdio je Demokrit, nož mora proći kroz prazan prostor izmeu atoma. Da nema tih praznih prostora, te praznine, nož bi naišao na neprobojne atome i jabuka se ne bi mogla preseći. Isecimo odsečak neke kupe, na primer, i uporedimo preseke dva dela. Jesu li im površine jednake? Nisu, kazao je Demokrit. Nagib kupe uslovljava da presek jednog dela bude nešto manji od preseka drugog. Da su dve površine u dlaku jednake, onda bi tu posredi bio valjak, a ne kupa. Ma koliko bio oštar nož, dva dela neće imati jednake preseke. Zašto? Zato što u veoma malim razmerama materija ispo ljava svojstvo neumanjive neravnosti. Tu najtananiju razmeru neravnosti Demokrit je označio rečju atomi. Argumenti kojima se koristio razlikuju se od naših današnjih, ali bili su domišljati i elegantni, izvedeni iz svakodnevnog života. A zaključci do kojih je došao u osnovi su bili tačni. U bliskoj vezi s ovim stajao je i Demokritov pokušaj da izračuna zapre minu kupe ili piramide pomoću veoma velikog broja izuzetno tankih ploča, naslaganih jedna na drugu, čije se veličine smanjuju od osnove prema vrhu. To ga je dovelo do postavljanja problema koji se u matematici naziva teorija limesa. Nalazio se na pragu diferencijalnog i integralnog računa, tog temeljnog sredstva za dokučivanje sveta, koje nije, bar koliko nam je poznato iz pisanih dokumenata, otkriveno sve do vremena Isaka Njutna. Da Demokritovo delo nije bilo gotovo potpuno uništeno, za pomenuta dva računa verovatno bi se zna1 lo već u doba Hrista. ' Na prag diferencijalnog i integralnog računa kasnije su takoe stigli Eudoks i Arhimed.

188 •

Karl Segan

Tomas Rajt izrazio je 1750. godine divljenje prema Demokritovom uvere nju da se Mlečni put sastoji poglavito od zvezda koje se ne mogu razlučiti golim okom: 'I to znatno pre nego što je astronomija počela da se koristi tekovinama optike; on je domašio, kako bismo to mi rekli, okom razuma podjednako daleko u beskraj kao i najsposobniji astronomi iz potonjih, naprednijih vremena.' Demokritov um vinuo se dalje od Herinog mleka, dalje od kičme noći. Kako izgleda, Demokrit je kao čovek bio pomalo neobičan. Žene, deca i seks nisu ga privlačili, delimično i zbog toga što su mu oduzimali vreme za razmišljanje. No, visoko je cenio prijateljstvo, držao je da su radost i veselje svrha života i uložio je silan filozofski trud da dokuči poreklo i prirodu oduševljenja i poleta. Jednom je otputovao u Atinu da poseti Sokrata, ali onda ga je obrvala stidljivost, tako da do susreta meu njima nije došlo. Bio je prisan prijatelj Hipokrata. Ispunjavale su ga strahopoštovanjem lepota i elegantnost fizičkog sveta. Smatrao je da je siromaštvo u demokratiji poželjnije od bogatstva u tiraniji. Verovao je da su preovladujuće religije njegovog vremena zle, kao i da ne postoje ni besmrtne duše. niti besmrtni bogovi: 'Nema ničeg drugog do atoma i praznine.' Ne postoje dokumenta o tome da je Demokrit bio proganjan zbog svojih uverenja  ali ne treba smetnuti s uma da je poticao iz Abdere. No, već u njegovo vreme kratkotrajna tradicija popustljivosti prema neuobičajenim gledištima stala je da vene, a onda i da se gasi. Ljudi su počeli da bivaju kažnjavani zbog neobičnih zamisli. Demokritov portret danas se nalazi na grčkoj novčanici od sto drahmi. Ali njegova stanovišta bila su sputana, a uticaj na isto riju osujećen. Mistici su počeli da odnose prevagu. Anaksagora je bio Jonjanin, znamenit po preduzimanju opita, koji se našao u zenitu oko 450. godine pre nove ere, kada je živeo u Atini. Bio je bogat, ali i ravnodušan prema svom bogatstvu, ispoljavajući strasti jedino prema nauci. Upitan jednom prilikom šta je svrha života, uzvratio je: „Istraživanje Sunca, Meseca i nebesa"  pravi odgovor istinskog astronoma. Izveo je domišljat opit u kome je pokazao da kap neke bele tečnosti, kao što je mleko, ne može primetno da razblaži tamnu boju neke druge tečnosti, kao što je vino, koje do vrha ispunjava veliki krčag. Ovo ga je navelo na zaključak da moraju postojati promene koje se mogu ustanoviti pomoću opita, ali i koje su odveć tanane da bi se mogle neposredno opaziti čulima. Anaksagora ni izdaleka nije bio tako radikalan kao Demokrit. Obojica su pripadala taboru nepokolebljivih materijalista, ali ne u smislu da su visoko ce

Kičma noći

• 189

nili privatno vlasništvo, već po tome što su smatrali da u temelju sveta počiva isključivo materija. Anaksagora je verovao u postojanje naročite tvari od koje je sazdan um, ali ne i da ima atoma. Držao je da su ljudi inteligentniji od ostalih životinja zato što imaju ruke, što predstavlja tipično jonjansku zamisao. On je bio prvi čovek koji je jasno istakao da Mesec šija odraženom sve tlošću, na osnovu čega je postavio teoriju o Mesečevim menama. Ova ideja bila je toliko opasna, da je rukopis u kome je ona opisana morao krišom da kruži, predstavljajući svojevrstan atinski samizdat. Nije bilo u duhu predrasuda tog vremena preduzeti objašnjavanje Mesečevih mena ili pomračenja iz ugla relativne geometrije Zemlje. Meseca i Sunca, koje jedino šija vlastitom svetlošću. Dva pokolenja kasnije. Aristotel se zadovoljio tvrdnjom da se te stvari dogaaju zato što je u prirodi Meseca da ima mene i pomračenja  što predstavlja puko praznoslovlje, tumačenje koje ništa ne tumači. Prema preovlaujućem verovanju, Sunce i Mesec bili su bogovi. Anaksagora je, meutim, smataro da su Sunce i zvezde ognjeni kamenovi. Mi ne ose ćamo vrelinu zvezda zato što su one odveć daleko od nas. Takode je bio mišljenja da na Mesecu ima planina (tačno) i lokalnih žitelja (pogrešno). Držao je da je Sunce toliko veliko da po svoj prilici nadmaša i ceo Peloponez, na koji otpada približno južna trećina Grčke. Njegovi kritičari bili su uvereni da je ova procena prekomerna i besmislena. Anaksagoru je u Atinu doveo Perikle, njen poglavar u vremenu kada se nalazila na vrhuncu slave, ali i čovek čiji su postupci doveli do Peloponeskog rata, koji je stajao glave atinsku demokratiju. Perikle se oduševljavao filozofijom i naukom, a Anaksagora je bio jedan od njegovih najprisnijih prijatelja. Postoje mišljenja da je u ovoj ulozi Anaksagora ostvario značajan obol veli čanstvenosti Atine. Ali Perikle je imao političke poteškoće. Bio je odveć moćan da bi lično mogao da bude meta napada, tako da su mu neprijatelji napadali one koji su mu bili bliski. Anaksagora je bio osuen i bačen u tamnicu zbog bezbožništva, koje je smatrano religijskim zločinom: učio je, naime, da je Mesec sazdan od obične materije, da predstavlja stvarni svet, kao i da je Sunce stena u stanju crvenog usijanja koja stoji na nebu. Biskup Džon Vilkins izrekao je 1638. godine ovakav sud o Atinjanima: „Ti revnosni idolopoklonici (smatrali su) velikim bogohuljenjem to što im je bog proglašen za kamen, a pri tom su bili toliko bezumni u klanjanju idolima da su kamen proglasili za svog boga." Kako izgleda, Perikle je preduzeo korake da Anaksagoru oslobodi iz zatvora, ali bilo je kasno. Stvari su počele da menjaju tok u Grčkoj, prem

190 •

Karl Segan

da će jonjanska tradicija biti nastavljena dve stotine godina kasnije u Egiptu iz doba Aleksandra Velikog. Veliki naučnici od Talesa, preko Demokrita, do Anaksagore često se u isto rijskim ili filozofskim knjigama opisuju kao 'presokratovci', kao da im je glavni zadatak bio da drže filozofsku tvravu dok ne stignu Sokrat, Platon i Aristotel; sve što im se tu priznaje jeste skroman uticaj na ove potonje mislioce. Stvari, meutim, stoje sasvim drugačije: stari Jonjani pripadnici su jedne drugačije i u mnogo pogleda suprotne tradicije, koja je znatno primerenija modernoj nauci. Okolnost da se njihov uticaj moćno osećao samo dva ili tri stoleća predstavlja nenadoknadivi gubitak za sva ona ljudska bića koja su živela izmeu jonjanskog buenja i italijanskog preporoda. Možda je najuticajniji žitelj Samosa svih vremena bio Pitagora,1 Polikratov savremenik iz šestog stoleća pre nove ere. Saglasno lokalnoj tradiciji, on je jedno vreme živeo u pećini na samoskoj planini Kerkis i bio je prvi čovek na svetu koji je došao do zaključka da je Zemlja kugla. Možda je to ustanovio po analogiji sa Mesecom i Suncem, ili je uočio zakrivljenu senku Zemlje na Mesecu za vreme lunarnog pomračenja; takoe je moguće da je zapazio kako jarboli poslednji nestaju kada se brodovi otiskuju sa Samosa i zalaze za obzorje On ili njegovi učenici otkrili su ono što danas nazivamo Pitagorina teorema: zbir kvadrata nad katetama pravouglog trougla jednak je kvadratu nad hi potenuzom. Pitagora nije samo nabrojao primere ove teoreme već je postavio metod matematičkog izvoenja, kojim se ćela stvar dokazivala na opštem nivou. Moderna tradicija matematičke argumentacije, koja je od suštinske važnosti za sve nauke, veoma duguje Pitagori. On je prvi upotebio reč Kosmos da označi sreenu i skladnu Vaseljenu, svet dostupan čovekovom poimanju. Mnogi Jonjani su verovali da je sklad koji počiva u temelju Vaseljene dokučiv putem posmatranja i opita, postupcima koji su danas na snazi u nauci. Pitagora je, meutim, primenjivao jedan sasvim različit metod. On je učio da se zakoni prirode mogu izvesti čistim razmišljanjem. Pitagora i njegovi sled ' Šesto stoleće pre nove ere predstavljalo je doba izuzetnih intelektualnih i duhovnih previranja širom planete. To ne samo što je bilo vreme Talesa, Anaksimandra, Pitagore i drugih Jonjana nego i razdoblje egipatskog faraona Nehoa, po čijem je nalogu oplovljena Afrika, zatim Zaratustre u Persiji, Konfučija i Lao Cea u Kini, jevrejskih proroka u Izraelu, Egiptu i Vavilonu. kao i Gotama Bude u Indiji. Teško je pojmiti da su sve te pojave bile meusobno potpuno nepovezane.

Kičma noći

• 191

benici u suštini su bili protivnici opita.' Predstavljali su matematičare, ali uz to i ovejane mistike. Prema jednom, možda pomalo preoštrom navodu Bertran da Rasela, Pitagora je 'osnovao religiju čija su glavna načela bila seoba duša i grešnost jedenja pasulja. Ta religija bila je otelovljena u jednom verskom redu koji je tu i tamo uspevao da se domogne vlasti u državi i da vaspostavi vladavinu svetaca. Ali grešnici nisu prestajali da žude za pasuljem, tako da su ranije ili kasnije dizali pobune'. Pitagorejci su se oduševljavali izvesnošću matematičkih dokaza, osećanjem čistog i neukaljanog sveta dostupnog čovekovom intelektu, Kosmosa u kome su se strane pravouglog trougla savršeno pokoravale jednostavnim matematičkim odnosima. Ovo je stajalo u izrazitoj oprečnosti sa zbrkanom stvarnošću svakodnevnog sveta. Verovali su da su u matematici na trenutak osmotrili savršenu stvarnost, carstvo bogova, čiji je naš običan svet samo nesavršeni odraz. U Platonovoj znamenitoj paraboli, sužnji su bili tako sputani u pećini da su mogli videti samo senke prolaznika i za te senke su verovali da su stvarne  ni ne sluteći o složenoj stvarnosti koja bi im postala dostupna da su samo mogli da okrenu glavu. Pitagorejci će moćno uticati na Platona, a kasnije i na hrišćanstvo. Oni nisu zagovarali slobodno sučeljavanje meusobno različitih gledišta, već su, kao i sve ortodoksne religije, ispoljavali krutost koja im je onemogućila da isprave vlastite greške. Ciceron je napisao: U raspravi nije toliko

bitna težina

autoriteta,

koliko snaga argumenata. Autoritet

onih koji podučavaju često se javlja kao prerpreka onima koji žele da nauče; oni prestaju da misle vlastitom glavom i usvajaju sudove svojih učitelja kao mero davne u svim stvarima. Nimalo nisam voljan da se suglasim sa običajem što se tradicionalno pripisuje pitagorejcima, za koje se priča da su, kada bi im bilo zatraženo da obrazlože osnovanost neke tvrdnje što su je potegli u raspravi, po pravilu

uzvraćali:

'Učitelj je

tako

rekao', pri čemu se pod

'učiteljem' podrazumevao

Postojalo je, doduše, nekoliko značajnih izuzetaka. Očaranost pitagorejaca odnosima ce lih brojeva u muzičkim saglasjima očigledno je proisticala iz posmatranja, pa čak i iz opita sa zvukom trzanjem struna. Empedokle je. bar delimično, bio pitagorejac. Jedan od Pitagorinih učenika, Alkmeon. bio je prvi čovek za koga se zna da je preduzeo seciranje ljudskog tela; ustanovio je razliku izmeu arterija i vena, prvi je otkrio očni živac i Eustahijeve trube i dokučio da je mozak središte pameti (što je kasnije poricao Aristotel, tvrdeći da je stanište inteligencije srce, da bi potom Alkmeonovu zamisao oživeo Herofil iz Aleksandrije). On je takoe udario temelj embriologiji. Ali Alkmeonova sklonost ka bavljenju nečistim stvarima ostala je bez odjeka kod većine ostalih pitagorejaca iz potonjih vremena.

192 •

Karl Segan

Pitagora. Neko ranije izneto mišljenje postajalo je toliko moćno da je autoritet odnosio prevagu, iako nije imao potporu razuma. Pitagorejce su očaravala pravilna tela, simetrični trodimenzioni objekti, čije sve strane predstavljaju pravilne poligone. Kocka je najjednostavniji primer sa svojih šest kvadrata. Postoji beskonačan broj pravilnih poligona, ali ima samo pet pravilnih tela. (Dokaz ove tvrdnje, znamenita dika matematičkog razmišljanja, dat je u prvom dodatku.) Iz nekog razloga, upućenost u telo nazvano dodekaedar, koje se sastoji od dvanaest pravilnih petouglova (pentagona), činila im se opasna. Ono je na mistički način dovoeno u vezu sa Kosmosom. Ostala četiri pravilna tela bila su poistovećivana sa četiri 'elementa' za koja se zamišljalo da tvore svet: sa zemljom, vatrom, vazduhom i vodom. Peto pravilno telo mora u tom slučaju, smatrali su oni. da bude saobrazno nekom petom elementu koji je mogao predstavljati jedino tvar nebeskih tela. (Predstava o petoj esenciji koren je naše reci kvintesencija  ovejana suština.) Običan svet valjalo je držati u neznanju o dodekaedru. Gajeći naklonost prema celim brojevima, Pitagorejci su verovali da se sve stvari mogu izvesti iz njih, a svakako svi ostali brojevi. Kriza u ovom učenju usledila je kada su ustanovili da je kvadratni koren iz dva (količnik dijagonale i osnovice kvadrata) iracionalan, odnosno da se VI ne može potpuno izraziti kao količnik bilo koja dva ćela broja, ma koliko oni veliki bili. Ima ironije u činjenici da se do ovog otkrića (o kome je takoe reč u prvom dodatku) došlo pomoću Pitagorine teoreme. 'Iracionalno' je prvobitno značilo samo to da se dati broj ne može izraziti kao racio ('količnik'  prim. prev.). Za pitagorejce je odavde proishodila jedna zastrašujuća posledica, nagoveštaj da im je pogled na svet možda nerazložan, što danas predstavlja drugo značenje reci 'iracionalan'. Umesto da obnaroduju ove važne matematičke nalaze, pitagorejci su prikrili otkriće o V2 i 0 dodekaedru. Spoljnji svet 0 tome nije smeo doznati ništa.' Čak i danas postoje naučnici koji se protive popularizaciji nauke: sveta znanja valja zadržati unutar kulta, neokaljana javnim razumevanjem. Pitagorejci su smatrali da je kugla 'savršena', budući da su joj sve tačke na površini podjednako udaljene od središta. Krugovi su takode držani za savršene. Pitagorejci su isto tako bili uvereni da se planete kreću po kružnim or 1 Jedan Pitagorejac po imenu Hipas ohnarodovao je tajnu 'kugle sa dvanaest pentagona', dodekaedra. Kada je kasnije stradao u brodolomu, ostali pitagorejci navodno su tvrdili da ga je stigla zaslužena kazna. Knjiga 0 dodekaedru nije sačuvana.

Kičma noći

• 193

bitama, i to nepromenljivim brzinama. Njima je izgledala nedolična pomisao da bi one mogle ubrzavati ili usporavati na pojedinim delovima putanja; ne kružno kretanje bilo je na izvestan način manjkavo, neprilično za planete, koje su, budući nezavisne od Zemlje, takoe smatrane za savršene. Povoljni i nepovoljni vidovi pitagorejske tradicije jasno se mogu razabrati u životnom delu Johana Keplera (treće poglavlje). Njihovu zamisao 0 savršenom i mističnom svetu, nedostupnom čulima, rado su prihvatili rani hrišćani, a ona je kasnije postala i sastavni deo Keplerovog osnovnog obrazovanja. Sa druge strane, Kepler je bio uveren da matematički skladovi postoje u prirodi ("Vaseljena je', napisao je on, 'urešena skladnim svojstvima'); jednostavni brojni odnosi jamačno odreuju kretanje planeta. No, takoe u duhu pitagorejske tradicije, dugo je verovao da tu može biti posredi samo jednoobrazno kružno kretanje. Neprekidno je ustanovljavao da se osmotreno kretanje planeta ne može objasniti na taj način, ali nije prestajao da pokušava da ga baš tako rastumači. Za razliku, meutim, od pitagorejaca. on se uzdavao u posmatranja i oglede u stvarnom svetu. Konačno, podrobna posmatranja prividnog kretanja planeta nagnala su ga da odustane od zamisli 0 kružnim putanjama i da dokuči da se planete kreću po elipsama. Privlačnosti pitagorejskog učenja sa jedne strane su nadahnule Keplera da preduzme traganje za skladom planetnog kretanja, ali su, sa druge, uslovile da do ispravnog rešenja doe sa zakašnjenjem od preko deset godina. Prezir prema praktičnom došao je glave antički svet. Platon je podsticao astronome da razmišljaju 0 nebesima, umesto da traće vreme u posmatranju. 'Niže vrste su po prirodi robovi  smatrao je Aristotel  i za njih je bolje, baš kao i za sve koji su podreeni, da budu pod vladavinom nekog gospodara... Rob uzima udela u životu gospodara; zanatlija je već manje povezan sa njim i stiče odličje tek time što postaje rob. Niža vrsta rukotvoraca odlikuje se naročitim i zasebnim ropstvom.' Plutarh je napisao sledeće: 'Ako vas nečiji rad oduševljava svojom izvrsnošću, odatle još ne sledi nužno da je onaj koji ga je obavio vredan hvale.' Ksenofon je bio sličnog mišljenja: 'Ono što se naziva rukotvorne veštine nosi društveni žig srama i s pravom je obeščašćeno u našim gradovima.' Kao ishod ovakvih stavova, blistavi i obećavajući opitni me tod Jonjana najvećim delom tavorio je u zaboravu čitavih dve hiljade godina. Bez opita nema načina da se utvrdi koja je od dve sučeljene hipoteze tačna, nema uslova za napredak nauke. Odbojnost pitagorejaca prema opitima zadržala se sve do naših dana. Kako to? Odakle potiče ovaj prezir prema ogledima?

194 •

Karl Segan

Istoričar nauke Bendžamin Ferington izložio je jedno objašnjenje ovog sumraka nauke starog sveta: trgovačka tradicija, koja je dovela do jonjanske nauke, takoe je dovela do robovske ekonomije. Posedovanje robova omoguća valo je sticanje bogatstava i moći. Polikratova utvrenja podigli su robovi. Ati na iz doba Perikla, Platona i Aristotela imala je mnogoljudan robovski živalj. Svi oni dični atinski govori o demokratiji odnosili su se samo na povlašćenu manjinu. Za robove je bio osoben rukotvorački rad. Ali naučni ogledi takoe predstavljaju rukotvorački rad, koga su se robovlasnici rado klonili; istovremeno, meutim, jedino su robovlasnici  koji se u nekim društvima učtivo nazivaju 'džentlmeni', 'otmenim ljudi'  raspolagali dokolicom, koja je bila predu slov za bavljenje naukom. I tako, gotovo da je potpuno nestalo zanimanja za nauku. Jonjani su bili savršeno kadri da načine i te kako tanane i složene mašine. Ali okolnost da su postojali robovi podrivala je ekonomske pobude za razvoj tehnologije. Na kraju je ispalo da je ista trgovačka tradicija koja je do prinela velikom jonjanskom buenju oko 600. godine pre nove ere bila najve rovatniji uzrok njegovog zamiranja približno dva stoleća kasnije, usled toga što je držala do institucije ropstva. Ima u ovome puno ironije. Slični obrti zabeleženi su i u mnogim drugim sredinama, širom sveta. Samosvojna kineska astronomija našla se na vrhuncu oko 1280. godine, zahvaljujući pregalaštvu Kuo Součinga, koji je na raspolaganju imao posmatračku tradiciju dugu hiljadu i po godina i koji je bitno poboljšao kako astronomske ureaje, tako i matematičke tehnike izračunavanja. Smatra se da je kineska astronomija posle njega doživela nagli pad. Natan Sivin misli da razlog ovome bar delimično leži 'u sve izrazitijoj krutosti elitnih stavova, koja se ispo ljavala u gubljenju zanimanja meu obrazovanima za tehnike, kao i u stanovištu da bavljenje naukom nije primereno jednom otmenom čoveku'. Astronomska delatnost počela je da se prenosi s kolena na koleno, što se pokazalo pogubno po razvoj ove naučne grane. Osim toga, 'odgovornost za napredak astronomije ostala je usredsreena na carskom dvoru i uglavnom je bila prepuštena stranim znalcima', najčešće jezuitima, koji su iznenaene Kineze upoznali sa Euklidovim i Kopemikovim tekovinama, ali i koji su, pošto je knjiga ovog poslednjeg bila podvrgnuta cenzuri, uložili silan trud da prikriju i osujete he liocentričnu kosmologiju. Možda nauka nikada nije procvala u civilizacijama Indijaca, Maja i Acteka iz istog razloga koji je doveo do njenog sumraka u Joniji: zbog prekomernog oslanjanja na robovsku ekonomiju. Ozbiljan problem sa kojim se suočava savremeni (politički) treći svet jeste okolnost da obrazo

Kičma noći

• 195

vane klase potiču iz imućnih slojeva društva, tako da ispoljavaju težnju da očuvaju status quo; osim toga, one nisu vične rukotvoračkom radu, niti imaju pobuda da se protivstavljaju konvencionalnim shvatanjima. Nauka veoma sporo hvata koren. Platonu i Aristotelu sasvim je odgovaralo robovsko društvo. Oni su smišljali opravdanja za tlačenje. Služili su tiranima. Učili su o odvojenosti tela i duše (što je potpuno prirodni ideal u robovskom društvu); razlučili su materiju od misli, razdvojili su Zemlju od nebesa. Sve ove podele preovlaivaće zapadnim pogledom na svet više od dvadeset stoleća. Platon, koji je verovao "da bogovi ispunjavaju sve stvari', upotrebio je upravo metaforu o ropstvu da bi ostvario sponu izmeu svoje politike i svoje kosmologije. Kažu da je on podstakao paljenje svih Demokritovih knjiga (iste preporuke imao je i u pogledu Homerovih knjiga), možda stoga što Demokrit nije priznavao besmrtne duše, besmrtne bogove i pitagorejski misticizam, ili zato što je verovao u postojanje beskonačnog broja svetova. Od sedamdeset tri knjige, koliko se smatra da je Demokrit napisao, obuhvativši njima svekoliko ljudsko znanje, nijedna nije sačuvana. Sve što je doprlo do nas jesu odlomci, poglavito o etici, i izveštaji iz druge ruke. Stvari isto stoje i sa gotovo svim ostalim drevnim jonjanskim naučnicima. Uvidevši da je Kosmos saznatljiv, da priroda počiva na matematičkim temeljima, Pitagora i Platon veoma su doprineli razvoju nauke. Ali potiskujući neprijatne činjenice, smatrajući da nauku valja sačuvati za malu elitu, preziru ći opite, pribegavajući misticizmu i lako prihvatajući robovsko društvo, oni su zadali težak udarac sveukupnom ljudskom preduzetništvu. Posle dugotrajnog mističkog sna, tokom koga su trulila orua naučnog istraživanja, jonjanski pristup, koji je u izvesnim slučajevima prenesen potonjim naraštajima zahvaljujući pregalaštvu učenjaka iz Aleksandrijske biblioteke, konačno je ponovo bio otkriven. Zapadni svet se opet probudio. Ogled i nesputano izučavanje ponovo su stekli uvažavanje. Opet je došlo do čitanja zaboravljenih knjiga i odlomaka. Leonarda, Kolumba i Kopernika nadahnuli su delovite drevne grčke tradicije, ili su oni, meusobno nezavisno, išli njenim tragom. Naše vreme obilu je jonjanskom naukom, premda ne u oblasti politike i religije, i odlikuje se od važnim i slobodnim istraživanjima. No, u njemu takoe postoje mračno suje verje i pogubna etička dvojstva. I nas prožimaju drevne protivurečnosti. Platoničari i njihovi hrišćanski sledbenici bili su neobičnog mišljenja da je Zemlja ogavna i gnusna, dok su nebesa savršena i božanska. Temeljna zamisao da Zemlja predstavlja planetu, da smo mi žitelji Vaseljene, bila je odba

196 •

Karl Seym

čena i zaboravljena. Na tu ideju prvi je došao Aristarh, roen na Samosu trij stoleća posle Pitagore. Aristarh je bio jedan od poslednjih jonjanskih naučnika. U njegovo vreme, središte intelektualne prosvećenosti bilo je premešteno u I veliku Aleksandrijsku biblioteku. Aristarh je bio prvi čovek koji je smatrao da se u središtu našeg planetnog sistema nalazi Sunce, a ne Zemlja, kao i da se sve planete okrec'u oko Sunca, a ne ono oko Zemlje. I njegovi spisi o ovim stvarima nepovratno su izgubljeni, što je sasvim tipična pojava. Na osnovu Ze mljine senke na Mesecu za vreme lunarnog pomračenja on je došao do zaključka da Sunce mora biti mnogo veće od Zemlje, kao i da je veoma udaljeno. Možda mu je tog časa palo na um kako je besmisleno da jedno tako veliko telo kao što je Sunce kruži oko jednog tako malog tela kao što je Zemlja. Premestio je Sunce u središte, dok je za Zemlju rekao da pravi krug oko svoje ose za jedan dan, a oko Sunca za godinu dana. Istu ovu zamisao mi uglavnom dovodimo u vezu sa Kopernikovim imenom; Galilej je, meutim, opisao Kopernika kao čoveka koji je "obnovio i po1 tvrdio', a ne postavio heliocentričnu hipotezu. Tokom pretežnog dela razdoblja od hiljadu osam stotina godina, koliko razdvaja Aristarha i Kopernika. niko nije imao pojma o tačnom razmeštaju planeta, iako je to sasvim jasno rastuma čeno još oko 280. godine pre nove ere. Ova zamisao razgnevila je neke Ari starhove savremenike. Čuli su se glasovi  poput onih što su se digli protiv Anaksagore, Bruna i Galileja  koji su zahtevali da on bude osuen zbog bez božništva. Odbojnost prema Aristarhu i Koperniku, svojevrstan geocentrizam u svakodnevnom životu, i danas postoji: još, naime, govorimo o tome kako Sunce 'izlazi' i 'zalazi'. Od Aristarhovog doba proteklo je dve hiljade dve stotine godina, a naš jezik i dalje ne priznaje da se Zemlja okreće. Razmak što razdvaja planete  četrdeset miliona kilometara izmeu Zemlje i Venere, kada nam je najbliža, odnosno šest milijardi kilometara, koliko nas razdvaja do Plutona  prenerazio bi one Grke koji su bili grdno uvreeni za mišlju da bi Sunce moglo biti veliko poput Peloponeza. Bilo je prirodno ima Kopernik je možda došao na tu ideju čitajuc'i spise o Aristarhu. Upravo otkriveni klasični tekstovi predstavljali su izvor silnog uzbuenja na italijanskim univerzitetima u vreme kada je Kopernik tamo pohaao studije medicine. U rukopisu svoje knjige Kopernik je pome nuo Aristarhovo prvenstvo, ali je pred štampanje izostavio taj navod. U jednom pismu upućenom papi Pavlu III Kopernik je napisao: 'Prema Ciceronu, Niketa je učio da se Zemlja krede... Prema Plutarhu (koji raspravlja o Aristarhu)... bilo je još nekih koji su zastupali to mišljenje. Kada sam, dakle, na taj način doznao za ovu mogućnost, i sam sam počeo da razmišljam o pokretljivosti Zemlje.'

Kičma noći

• 197

li predstavu o Sunčevom sistemu kao o znatno zbijenijem i lokalnijem. Ako slavim prst pred oči i osmotrim ga najpre levim, pa desnim okom, imaću utisak da se on pomerio spram udaljenog zalea. Što mi je prst bliži, to izraziti je izgleda da se pomerio. U prilici sam da ustanovim udaljenost do prsta na osnovu veličine ovog prividnog pomeranja, odnosno paralakse. Da su mi oči meusobno razmaknutije, izgledalo bi da mi se prst znatno upečatljivije pomerio. Što je veći razmak izmeu tačaka sa kojih posmatramo, to je veća i paralaksa, odnosno tačnije ćemo moći da izmerimo udaljenost do dalekih tela. Mi obitavamo na jednoj pokretnoj platformi, Zemlji, koja svakih šest meseci prevali put izmeu dva naspramna kraja svoje orbite, koja su meusobno udaljena tri stotine miliona kilometara. Ako osmotrimo isto, nepomično nebesko telo u razmaku od šest meseci, doći ćemo u priliku da izmerimo veoma velike razdaljine. Aristarh je podozrevao da su zvezde daleka sunca. Svrstao je Sunce u red zvezda stajaćica. Nepostojanje uočljive stelarne paralakse prilikom kretanja Zemlje ukazalo je na to da su zvezde znatno udaljenije od Sunca. Pre pronalaska teleskopa, paralaksa čak i najbližih zvezda bila je odveć mala da bi se mogla otkriti. Tek u devetnaestom stoleću prvi put je izmerena paralaksa jedne zvezde. Tada je konačno postalo sasvim izvesno, na osnovu neumoljive grčke geometrije, da izmeu Zemlje i zvezda ima mnogo svetlosnih godina. Postoji još jedan način merenja udaljenosti do zvezda, koji su Jonjani sasvim bili kadri da otkriju, premda, bar koliko nam je poznato, do toga nije došlo. Svi znaju da što je neki predmet udaljeniji, to izgleda manji. Ova obrnuta srazmera izmeu prividne veličine i udaljenosti predstavlja osnovu perspektive u umetnosti i fotografiji. Shodno tome, što smo udaljeniji od Sunca, ono će nam se činiti manje i slabašnije. Na kojoj bismo razdaljini morali da budemo od Sunca, pa da nam ono izgleda malo i slabašno poput neke zvezde? Odnosno, koliko bi mali jedan deo Sunca morao biti, pa da po sjajnosti odgovara nekoj zvezdi? Jedan od prvih ogleda, čija je svrha bila da se doe do odgovora na ovo pitanje, izveo je Kristijan Hajgens  sasvim u duhu jonjanske tradicije. Hajgens je izbušio rupice u mesinganoj ploči, zatim podigao ploču prema Suncu i zapitao se koja rupica po sjajnosti najviše podseća na zvezdu Sirijus, čiji je sjaj upamtio od prošle noći. Data rupica bila je u prečniku dvadeset osam hi1 ljada puta manja od prividne veličine Sunca. Na osnovu ovoga došao je do 1

Hajgens je, u stvari, koristio stakleno zrnce da bi smanjio količinu svetlosti koja je pro-

lazila kroz rupice.

198 •

Karl Segan

zaključka da Sirijus mora biti dvadeset osam hiljada puta udaljeniji od nas nego što je to Sunce, što iznosi oko pola svetlosne godine. Teško je zadržati u pameti tačnu sjajnost neke zvezde mnogo časova pošto ste je osmotrili, ali Haj gensu je to sasvim pošlo za okom. Da je znao da je Sirijus znatno sjajniji od Sunca, izvesno je da bi došao do gotovo potpuno tačnog odgovora: do Siriju sa nas, naime, razdvaja 8,8 svetlosnih godina. Činjenica da su Aristarh i Haj gens koristili netačne podatke, te da su stoga došli do pogrešnih odgovora, uop šte. meutim, nije važna. Oni su, naime, tako valjano objasnili svoje metode da se bez po muke moglo doći do ispravnih odgovora, čim je poboljšan nivo posmatranja. Izmeu Aristarhovog i Hajgensovog vremena ljudi su pokušavali da odgovore na pitanje koje me je toliko uzbuivalo tokom detinjstva u Bruklinu: šta su zvezde? Odgovor glasi da su zvezde moćna sunca u praznini meuzvezda nog prostora, udaljena svetlosnim godinama. Aristarh nam je ostavio veliko zaveštanje: ni mi ni naša planeta ne uživamo povlašćen položaj u prirodi. Ovo gledište primenjivano je u potonjim vremenima u dva pravca: nagore, ka zvezdama, i bočno, ka mnogim ograncima čovekove porodice  sa velikim uspehom i uz neumitna protivljenja. Ono je omogućilo zamašan napredak na polju asronomije, fizike, biologije, antropologije, ekonomije i politike. Pitam se da li je njegova društvena ekstrapolacija glavni uzrok koji stoji iza nastojanja da se ono osujeti. Aristarhovo zaveštanje proširilo je svoj domašaj daleko izvan područja zve zda. Krajem osamnaestog stoleća, Vilijem Heršel, muzičar i astronom na dvoru Džordža III u Engleskoj, kartografisao je zvezdano nebo i tom prilikom ustanovo da prividno postoji podjednak broj zvezda u svim pravcima u ravni ili traci Mlečnog puta; na osnovu ovoga sasvim je razložno zaključio da se mi nalazimo u središtu Galaksije.' Uoči Prvog svetskog rata, Herlou Šepli iz Mi zurija usavršio je tehniku merenja udaljenosti do zbijenih jata, onih predivnih, loptastih ustrojstava zvezda koja liče na rojeve pčela. Šepli je pronašao jedan stelarni ogledni uzorak  zvezdu, naime, koja je upadljiva zbog svoje promen ljivosti, ali koja se odlikuje postojanom prosečnom stvarnom sjajnošću. Pore enjem sjajnosti najslabijih takvih zvezda, koje je otkrivao u zbijenim jatima, sa uzorkom stvarne sjajnosti, odreenim prema obližnjim predstavnicima istog 1

Ovaj pretpostavljeni povlašćen položaj Zemlje, u središtu onoga što se tada smatralo za

poznatu Vaseljenu, naveo je A. R. Volasa da u knjizi Čovekovo mesto u svemiru zastupa an tiaristarhovski stav da je naša planeta možda jedina nastanjena.

Kičma noći

• 199

tipa, Šepli je došao u priliku da izračuna njihovu udaljenost  baš kao što, u polju, možemo da procenimo udaljenost nekog fenjera, čija je stvarna sjajnost poznata, na osnovu njegove slabašne svetlosti koja stiže do nas; u oba slučaja posredi je u osnovi Hajgensov metod. Šepli je otkrio da zbijena jata nisu usredsredena u Sunčevom susedstvu, već da okružuju jedno daleko područje Mlečnog puta, u pravcu sazveža Strelac. Učinilo mu se vrlo verovatnim da zbijena jata, na koja se oslanjao u istraživanju i kojih je bilo gotovo stotinu, orbitiraju oko masivnog središta Mlečnog puta, obrazujući mu svojevrsnu počasnu svitu. Šepli je 1915. godine imao hrabrosti da izloži pretpostavku da se Sunčev sistem nalazi na rubu, a ne u središtu Galaksije. Heršela su zavele zamašne količine zatamnjujuće prašine u pravcu Strelca; nije bilo načina da dozna za ogroman broj zvezda koje leže iza te prašine. Danas je sasvim izvesno da se mi nalazimo na udaljenosti od trideset hiljada svetlosnih godina od galaktičkog jezgra, na ivicama jednog spiralnog kraka, gde je gustina zvezda prilično mala. Možda postoje bića koja žive na nekoj planeti što kruži oko središnje zvezde u jednom od Šeplijevih zbijenih jata, ili koja je smeštena u samom jezgru. Takva stvorenja mogla bi da nas sažaljevaju zbog krajnje oskudnog broja zvezda koje možemo videti golim okom, dok njihovo nebo naprosto blešti nepreglednim mnoštvom sunaca. Blizu središta Mlečnog puta golim okom bi se mogli videti milioni blistavih zvezda. što bi ostavilo nesravnjivo upečatljiviji utisak od onoga koji stvaraju naših pukih nekoliko hiljada. Naše sunce ili sunca mogli bi da zalaze, ali tamo se noć nikada ne bi spustila. Bilo je već daleko odmaklo dvadeseto stoleće, a astronomi su još verova li da u Kosmosu postoji samo jedna galaksija, Mlečni put  iako su u osamnaestom veku Tomas Rajt iz Darbana i Imanuel Kant iz Kenigsberga naslutili da su izuzetna, sjajna, spiralna obličja, viena kroz teleskop, u stvari druge galaksije. Kant je otvoreno ustvrdio da je M 31 iz sazveža Andromeda drugi Mlečni put, sačinjen od ogromnog broja zvezda, predloživši jedan prizivan i upečatljiv naziv za ove objekte: 'ostrvavaseljene'. Neki naučnici poigrali su se zamišlju da spiralne magline nisu daleka ostrvavaseljene, već pre obližnji oblaci meuzvezdanog gasa koji se kondenzuju, verovatno na putu da postanu Sunčevi sistemi. Da bi se ustanovila udaljenost spiralnih maglina, bila je potrebna klasa promenljivih zvezda znatno većeg stvarnog sjaja kao novi ogledni uzorak. Utvreno je da su ovakve zvezde, koje je 1924. godine u M 31 otkrio Edvih Habl, sasvim slabašne, što je predstavljalo pokazatelj da se M 31 nala

200 •

Karl Segan

zi na ogromnoj udaljenosti, koja se danas procenjuje na više od dva miliona svetlosnih godina. Ali ako je M 31 uistinu na takvoj razdaljini, onda to nikako ne bi mogao biti oblak pukih meuzvezdanih razmera; naprotiv  posredi je morao biti znatno veći objekat, neka džinovska galaksija. A druge, slabije galaksije moraju biti još udaljenije, stotinu milijardi njih, rasute po tmini do samih meda poznatog Kosmosa. Od kada postoje ljudi, nismo prestajali da tragamo za našim mestom u Ko smosu. U detinjstvu naše vrste (kada su naši preci pomalo zaludno posmatrali zvezde), meu jonjanskim naučnicima stare Grčke, kao i u našem vremenu proganjala su nas ista pitanja. Gde smo? Ko smo? Otkrili smo da živimo na jednoj beznačajnoj planeti jedne jednolične zvezde, izgubljene izmeu dva spiralna kraka na rubovima jedne galaksije, koja je član jednog razvejanog galaktič kog jata, smeštenog u nekom zabitom kutku jedne Vaseljene u kojoj ima znatno više galaksija nego ljudskih biča. Ova perspektiva predstavlja odvažan nastavak naše sklonosti da sazdajemo i proveravamo mentalne modele neba; Sunce kao kamen u stanju crvenog usijanja, zvezde kao nebeski plamen. Galaksija kao kičma noći. Posle Aristarha. svaki novi korak u našem traganju udaljavao nas je od središnjeg poprišta kosmičke drame. Nije bilo dovoljno vremena da se saživi mo sa svim tim novim nalazima. Otkrića Seplija i Habla ostvarena su u vre me kada se već rodila većina ljudi koji i danas još žive. Ima onih koji u potaji žale zbog ovih velikih otkrića, koji svaki korak nauke smatraju ponižavajućim, koji duboko u svom srcu još čeznu za Vaseljenom čije je središte, žiža i uporište bila Zemlja. Ali ako želimo da se suočimo sa Kosmosom, onda ga najpre moramo razumeti, čak i ako nam se pri tom izjalove nade u nekakav nezavredeni povlašćeni položaj. Shvatanje sredine u kojoj živimo predstavlja preduslov poboljšanja šire okoline. Dokučivanje drugih sredina takoe je od pomoći. Ako nam je stalo do toga da nam planeta bude važna, postoje koraci koji se u tom pogledu mogu preduzeti. Matični svet možemo učiniti značajnim jedino hrabrošću naših pitanja i dubinom odgovora. Otisnuli smo se na kosmičko putovanje jednim pitanjem koje je prvi put bilo postavljeno u detinjstvu naše vrste i koje je potom svako pokolenje ponavljalo uz nesmanjeno čuenje: šta su zvezde? Istraživanje je u našoj prirodi. Počeli smo kao lutalice i još smo lutalice. Dugo smo tavorili na obalama ko smičkog okeana. Konačno smo spremni da zaplovimo ka zvezdama.

8. PUTOVANJA KROZ PROSTOR IVREME Niko nije Uveo duže od mrtvog deteta, a Metuzalem je umro mlad. mlja stari su kao ja, a deset hiljada stvari je jedna. Cuang Cu, oko 300. godine pre nove ere, Kina Odveć smo voleli zvezde da bismo se plašili noći. Epitaf na nadgrobnom spomeniku dva astronoma amatera Zvezde zapisuju u našim očima mrazne sage, blistave napeve nepokornog svemira. Most, Hart Krejn

Posredi je, u stvari, kineska verzija Metuzalema, P'eng Cu.

Zapljuskivanje obale talasima delimično je izazvano morskim menama. Mesec i Sunce su daleko od nas, ali njihov gravitacioni uticaj veoma je stvaran i osetan ovde na Zemlji. Obale nas podsec'aju na svemirski prostor. Fina zrnca peska, koja su sva manje ili više jednake veličine, stvorena su od krupnijih oblutaka tokom vekova struganja i tarenja, abrazije i erozije, prouzrokovanih dejstvom talasa i vremenskih prilika, iza kojih takoe stoje daleki Mesec i Sunce. Obale nas podsećaju i na vreme. Svet je znatno stariji od ljudske vrste. Šaka peska sadrži oko deset hiljada zrnaca, što je više od broja zvezda koje možemo razabrati golim okom za vedrih noći. Ali broj zvezda koje smo kadri da vidimo samo je majušan deo ukupnog broja zvezda koje postoje. Ono što noću vidimo tek je pregršt najbližih zvezda. Kosmos je, meutim, neizmer no bogat: ukupan broj zvezda u Vaseljeni veći je od ukupnog broja svih zrnaca peska na svim obalama planete Zemlje. Uprkos nastojanjima drevnih astronoma i astrologa da nebo ispune slikama, sazveža nisu ništa drugo do proizvoljna svrstavanja zvezda; ove skupine su sazdane od veoma slabašnih sunaca, koja nam izgledaju sjajna zato što su sasvim blizu, kao i od znatno sjajnijih sunaca, koja su nešto udaljenija. Sva mesta na Zemlji praktično su podjednako udaljena od bilo koje zvezde. To je razlog što se raspored zvezda u datom sazvežu ne menja, bez obzira na to da li ga posmatramo iz sovjetske srednje Azije ili sa američkog jugozapada. U astronomskom pogledu, SSSR i Sjedinjene Države predstavljaju isto mesto. Zvezde u ma kom sazvežu toliko su daleke da ih ne možemo razabrati kao irodimenzione konfiguracije sve dok smo vezani za Zemlju. Prosečna udaljenost izmeu zvezda iznosi nekoliko svetlosnih godina, a sećamo se da svetlo sna godina dostiže oko deset biliona kilometara. Da bi se rasporedi zvezda u okviru sazveža promenili, moramo da prevalimo udaljenosti ravne onima što

204 •

Karl Segan

razdvajaju zvezde, odnosno moramo da preemo više svetlosnih godina. U tom slučaju, izgledalo bi da je neka obližnja zvezda izišla iz datog sazvežda, dok bi druge ušle u njega, što bi uslovilo da mu se ustrojstvo dramatično izmeni. Naša tehnologija u ovom trenutku uopšte nije kadra da nam omogući pred uzimanje ovako velikih meuzvezdanih putovanja, bar ne takvih koja bi kratko trajala. Ali u prilici smo da unesemo u programe naših računara podatke o trodimenzionim položajima svih obližnjih zvezda, a potom da im naložimo da nas povedu na malo putovanje  u obilazak zbira sjajnih zvezda koje sačinjavaju, recimo, Velikog medveda  tokom koga bismo posmatrali kako se sazvežda menjaju. Zvezde povezujemo u tipična sazvežda tako što ih zamišljamo kao tačke, koje potom spajamo linijama. Kako nam se menja ugao posmatra nja, primećujemo da im se prividan izgled sve izrazitije izobličuje. Žitelji planeta drugih zvezda imaju pred očima sazvežda na noćnom nebu koja se veoma razlikuju od naših  što predstavlja druge Roršahove testove za druge umove. Možda će kroz nekoliko stoleća jedan svemirski brod sa Zemlje uspeti da prevali ogromne udaljenosti nekom velikom brzinom, tako da će posada doći u priliku da ugleda nova sazvežda koja nijedan čovek ranije nije video  osim pomoću računara. Izgled sazvežda menja se ne samo pri kretanju kroz prostor nego i pri kretanju kroz vreme; do toga će doći ne samo ako promenimo ugao posmatranja već i ako naprosto dovoljno dugo čekamo. Ponekad se zvezde kreću zajedno u grupi ili jatu; drugom prilikom, neka pojedinačna zvezda može da se kreće veoma brzo u odnosu na ostale. Takva zvezda na kraju izlazi iz starog sazvežda i ulazi u neko novo. Povremeno, naime, dolazi do eksplozije jednog člana nekog dvostrukog zvezdanog sistema, što dovodi do raskidanja gravitacionih okova onog drugog, koji tada biva hitnut u svemir svojom preašnjom orbitalnom brzinom, kao da je izbačen iz nebeske praćke. Osim toga, zvezde se raaju, razvijaju i umiru. Kada bismo dovoljno čekali, postali bismo očevici pojavljivanja novih i nestajanja starih zvezda. Ustrojstva na nebu lagano se rastaču i menjaju. Čak i tokom životnog veka ljudske vrste, koji iznosi nekoliko miliona godina, sazvežda su se menjala. Razmotrimo sadašnji izgled Velikog medveda. Naš računar može nam pomoći da se krećemo i kroz vreme, a ne samo kroz prostor. Vrativši Velikog medveda u prošlost, saglasno kretanju zvezda koje ulaze u njegov sastav, videćemo da je imao sasvim drugačiji izgled pre milion godina. Veliki medved tada je veoma podsećao na koplje. Ako bi vas vreme

Putovanje kroz prostor i vreme

• 205

plov odveo do nekog nepoznatog doba u dalekoj prošlosti, u načelu biste mogli da odredite epohu u kojoj ste se obreli prema izgledu sazvežda: ako bi, na primer, Veliki medved imao oblik koplja, to bi onda značilo da se nalazite usred pleistocena. Takode možemo naložiti računaru da projektuje neko sazvežde u budućnost. Uzmimo, na primer, Lava. Zodijak predstavlja pojas od dvanaest sazvežda koji naizgled opasuje nebo, nalazeći se na prividnoj putanji Sunca. Koren ove reci jeste zoo, zato što su zodijačka sazvežda, kao što je Lav, poglavito zamišljena kao životinje. Kroz milion godina Lav će još manje ličiti na lava nego danas. Možda će ga naši daleki potomci prozvati sazvežem radiotele skopa  premda podozrevam da će kroz milion godina radioteleskop biti još zastareliji nego što je to kameno koplje sada. Nezodijačno sazvežde Orion, lovac, oivičavaju četiri sjajne zvezde. a dijagonalno preseca linija od tri zvezde, koja predstavlja lovčev pojas. Tri slabe zvezde koje vise sa pojasa obrazuju, prema konvencionalnom astronomskom opisu, Orionov mač. Srednji član mača nije, u stvari, zvezda, već je posredi veliki oblak gasa, nazvan Orionova maglina, u kome se raaju zvezde. Mnoge zvezde u Orionovoj maglini su tople i mlade; one se brzo razvijaju i okončavaju živote u kolosalnim kosmičkim eksplozijama, takozvanim supemovama. Izmeu njihovog raanja i umiranja jedva da protekne nekoliko desetina miliona godina. Ako bismo, pomoću računara. stali da projektujemo Orionovu ma glinu brzo u budućnost, bili bismo očevici izuzetnih pojava: raanja i spektakularnih umiranja mnogih tamošnjih zvezda, koje blesnu i zgasnu poput svita ca u mrkloj noći. Sunčevo susedstvo, neposredna okolina naše zvezde u svemiru, obuhvata i najbliži zvezdani sistem, porodicu Alfe Kentaura. Posredi je, u stvari, tročlani sistem, u okviru koga dve zvezde kruže jedna oko druge, dok treća, Proksima Kentaura, orbitira oko njih na diskretnoj udaljenosti. Na odreenim tačkama svoje orbite Proksima je najbliža poznata zvezda Suncu  te otuda i njen naziv {Proxima: obližnja  prim. prev.). Mnoge zvezde na nebu ulaze u sastav dvočlanih i višečlanih stelarnih sistema. Naše samotno Sunce predstavlja tu svojevrsnu nepravilnost. Druga zvezda po sjajnosti u sazvežu Andromeda, takozvana Beta Andro mede, udaljena je od nas sedamdeset pet svetlosnih godina. Svetlost posredstvom koje je sada vidimo provela je sedamdeset pet godina putujući tamom meuzvezdanog prostora da bi stigla do Zemlje. Da se zbio neverovatan slu

206 •

Karl Segan

čaj i da je Beta Andromede eksplodirala prošlog utorka, mi to ne bismo saznali još sedamdeset pet godina, budući da bi toj zanimljivoj informaciji, koja putuje brzinom svetlosti, bilo potrebno upravo toliko vremena da prevali ogromnu meuzvezdanu razdaljinu. Kada se svetlost, po kojoj sada vidimo tu zvezdu, otisnula na svoje dugo putovanje, mladi Albert Ajnštajn, zaposlen kao činovnik u Švajcarskom patentnom zavodu, upravo je objavio svoju posebnu teoriju relativnosti ovde na Zemlji. Prostor i vreme su prepleteni. Nemoguće je baciti pogled u prostor, a da se istovremeno ne baci pogled i u vreme. Svetlost putuje veoma brzo. Ali prostor je izuzetno prazan, a zvezde su meusobno veoma udaljene. Udaljenosti od sedamdeset pet svetiosnih godina ili manje veoma su skromne u poredenju sa drugim razdaljinama u astronomiji. Od Sunca do središta Mlečnog puta ima trideset hiljada svetiosnih godina. Naša galaksija udaljena je od najbliže spiralne galaksije, M 31, koja se takoe nalazi u sazvežu Andromeda, dva milio na svetiosnih godina. Kada je svetlost, koju danas vidimo sa M 31, krenula ka Zemlji, na našoj planeti još nije bilo ljudi, premda su se naši preci brzo razvijali prema našem sadašnjem obliku. Razdaljina izmeu Zemlje i najudaljenijih kvazara iznosi izmeu osam i deset milijardi svetiosnih godina. Danas ih vidimo kakvi su bili pre no što se obrazovala Zemlja, pre no što je uopšte nastao Sunčev sistem. Ova situacija nije ograničena samo na astronomske objekte, ali jedino su astronomski objekti toliko daleki da konačnost brzine svetlosti dolazi do izražaja. Ako pogledate prijateljicu koja je od vas udaljena tri metra, na suprotnom kraju sobe, vi je, u stvari, ne vidite kakva je „sada", već kakva je „bila" pre jedan sto milioniti deo sekunde: (3m)/(3 x 108m/s) = l/(108s) = (10'8s), ili stoti deo mikrosekunde. U ovom računu naprosto smo podelili udaljenost sa brzinom i dobili vreme putovanja svetlosti. Ali razlika izmeu vaše prijateljice 'sada' i sada menje jedan sto milioniti deo sekunde odveć je mala da bi se mogla primetiti. Sa druge strane, kada posmatramo kvazar udaljen osam milijardi svetiosnih godina, činjenica da ga vidimo kakav je bio pre osam milijardi godina može da bude veoma važna. (Na primer, ima mišljenja da su kva zari eksplozivne pojave koje se po svoj prilici zbivaju jedino u ranoj istoriji galaksija. U tom slučaju, što je data galaksija udaljenija, mi je vidimo dublje u istoriji, pa je verovatnije da ćemo je ugledati u kvazarskom vidu. I odista, broj kvazara se povećava kako nam pogled domaša udaljenosti iznad pet milijardi svetiosnih godina.)

Putovanje kroz prostor i vreme

• 207

Dve meuzvezdane svemirske sonde 'Vojadžer', najbrže letelice koje su do sada lansirane sa Zemlje, trenutno se kreću brzinom koja dostiže jedan dese tohiljaditi deo svetlosne. Da bi prevalile razdaljinu do najbliže zvezde, biće im potrebno četrdeset hiljada godina. Ima li bilo kakve nade da se otisnemo sa Zemlje i premostimo ogromnu udaljenost makar i do Proksime Kentaura u nekom prikladnom razdoblju? Možemo li se na neki način približiti brzini svetlosti. U čemu se ogleda tajna brzine svetlosti? Da li ćemo jednoga dana možda moći da je nadmašimo? Da ste imali prilike da se šetate kroz živopisne predele Toskane tokom po slednje decenije prošlog stoleća, možda biste, negde na putu za Paviju, sreli jednog pomalo dugokosog momčića, nedavno izbačenog iz škole. Njegovi učitelji u Nemačkoj uveravali su ga da nikada ništa u životu neće postići, da njegova pitanja narušavaju red u razredu i da će biti najbolje ako napusti školu. On ih je poslušao i ubrzo se obreo u severnoj Italiji, koja ga je očarala svojom lepotom i gde je mogao da se posveti stvarima beskrajno dalekim od onih kojima je bio kljukan u svojoj preašnjoj, vojnički disciplinovanoj, pruskoj školi. Njegovo ime bilo je Albert Ajnštajn. a njegova razmišljanja izmenila su svet. Ajnštajn je bio oduševljen Bernštajnovom Narodnom knjigom o prirodnim naukama; već na prvoj strani ovog dela, posvećenog popularizaciji nauke, opisuje se fantastična brzina elektriciteta kroz žice i svetlosti kroz prostor. On se zapitao kakav bi svet izgledao kada biste mogli da putujete na talasu svetlosti. Putovati brzinom svetlosti! Uistinu očaravajuća i zanosna pomisao za dečaka na putu kroz živopisne predele, koji se, treperavi, kupaju u Sunčevoj svetlosti. Ne biste uopšte mogli da ustanovite da se nalazite na svetlosnom talasu, ako biste putovali sa njim. Ukoliko biste se otisnuli na bregu talasa, na njemu biste i ostali, izgubivši svaku predstavu da je tu posredi talas. Nešto neobično se zbiva pri brzini svetlosti. Što je Ajnštajn više razmišljao o ovakvim pitanjima, ona su postajala sve neugodnija. Izgledalo je da paradoksi niču odasvud ako biste došli u priliku da putujete brzinom svetlosti. Izvesne stvari prihvata ne su kao ispravne, ali izgleda da o njima nije u dovoljnoj meri promišljeno. Ajnštajn je pošao od jednostavnih pitanja koja su mogla biti postavljena sto lećima ranije. Sta, na primer, imamo na umu kada kažemo da su dva dogaala istovremena? Zamislite da vozim bicikl ka vama. Približivši se jednom raskršću, umalo da naletim, bar meni tako izgleda, na jednu konjsku zapregu, koja mi nailazi sa strane. Skrećem i jedva uspevam da očuvam ravnotežu. Razmislite sada po

208 •

Karl Segan

novo o ovom dogaaju i zamislite da se bicikl i zaprega kreću gotovo brzinom svetlosti. Ako se nalazite sa druge strane raskršća, naspram bicikla, onda se zaprega kreće pod pravim uglom u odnosu na vašu liniju vida. Mene vidite po odraženoj Sunčevoj svetlosti kako idem ka vama. Zar u tom slučaju moju brzinu ne bi trebalo dodati brzini svetlosti, što bi za posledicu imalo da moja slika stigne do vas znatno pre nego slika zaprege? Zar me u tom slučaju ne biste videli kako naglo skrećem, pre no što spazite da je zaprega stigla do raskršća? Možemo li zaprega i ja da stignemo do raskršća istovremeno  iz moje tačke gledanja, ali ne i iz vaše? Mogu li da za dlaku izbegnem sudar sa zapregom, dok biste me vi videli kako skrećem oko nepostojeće prepreke, a zatim nastavljam da vedro vozim bicikl ka varošici Vinči? Posredi su neobična i tanana pitanja. Ona prkose očiglednostima. Postoji razlog što niko na njih nije pomislio pre Ajnštajna. Iz ovako elementarnih pitanja Ajnštajn je izveo temeljito prekrajanje sveta, doveo je do revolucije u fizici. Ako želimo da dokučimo svet, ako hoćemo da izbegnemo ovakve logičke paradokse koji se javljaju pri kretanju velikim brzinama, moramo poštovati odreena pravila, zapovesti prirode. Ajnštajn je kodifikovao ta pravila u posebnoj teoriji ralativnosti. Svetlost (odražena ili emitovana) sa nekog tela kreće se istom brzinom bez obzira na to da li se dotično telo nalazi u stanju kretanja ili mirovanja: Nemoj dodati svoju brzinu brzini svetlosnoj. Isto tako, nijedno materijalno telo ne može se kretati brže od svetlosti: Nemoj putovati brzinom svetlosti, niti brže od nje. Ništa se u fizici ne protivi tome da se koliko god želite približite brzini svetlosti: savršeno je u redu da se krećete brzinom koja dostiže 99,9 odsto svetlosne. Ali ma koliko se upinjali, nikada vam neće poći za rukom da zaokruglite ovu brojku na sto. Da bi svet bio logički saglasan, mora postojati kosmička brzinska granica. U protivnom, mogli biste da postignete praktično neograničenu brzinu tako što biste zbrajali brzine na nekoj pokretnoj platformi. Evropljani sa kraja prošlog i početka ovog stoleća bili su opšteg uverenja da postoje povlašćeni referencijalni sistemi: da nemačko, francusko ili britansko kulturno i političko ustrojstvo nadmaša ustrojstva iz drugih zemalja; da su Evropljani nadreeni drugim narodima, koji su se mogli smatrati srećnim ako bi bili kolonizovani. Društvena i politička primena Aristarhovih i Koperniko vih zamisli bila je odbačena ili prenebregnuta. Mladi Ajnštajn ustao je protiv predstave o povlašćenim referencijalnim sistemima u fizici, baš kao i u politici. U Vaseljeni punoj zvezda, koje se razuduju u svim pravcima, ne postoju

Putovanje kroz prostor i vreme

• 209

mesto 'u stanju mirovanja', nema takvog posmatračkog položaja koji bi bio nadreen svim ostalim položajima. Upravo se ovo podrazumevalo pod rečju relativnost. Zamisao je veoma jednostavna, uprkos oreolu tajanstvenosti koji ju je pratio: za posmatranje Vaseljene sva mesta su podjednako valjana. Zakoni prirode moraju biti istovetni. bez obzira na to ko ih opisuje. Ako je ovo tač no  a bilo bi krajnje neobično kada bi se naš beznačajan položaj u Kosmo su odlikovao nečim naročitim  onda nužno sledi da se niko ne može kretati brže od svetlosti. Čujemo pucanj biča zato što se njegov vrh kreće brže od zvuka, stvarajući udarni talas, odnosno mali sonični prasak. Grmljavina je sličnog porekla. Svojevremeno se mislilo da avioni neće moći da putuju brže od zvuka. Danas je nadzvučni let sasvim običan. Ali svetlosna barijera razlikuje se od zvučne. Ovde nije posredi puki inženjerski problem, kao što je to bio kod nadzvučnih aviona. U pitanju je temeljni zakon prirode, podjednako suštinski kao i gravitacija. Osim toga, ne postoje pojave u sklopu našeg iskustva  slične pucnju biča ili prasku groma u slučaju zvuka  koje bi ukazale na mogućnost nadma šivanja brzine svetlosti u vakuumu. Baš naprotiv: raspolažemo izuzetno širokim rasponom iskustava  sa nuklearnim akceleratorima i atomskim časovnici ma, na primer  koja su u tačnoj kvantitativnoj saglasnosti sa posebnom rela tivnošću. Problemi istovremenosti ne javljaju se kod zvuka kao kod svetlosti zato što se zvuk prostire kroz neku materijalnu sredinu, obično vazduh. Zvučni ta lasi koji stižu do vas kada vam se obraća neki prijatelj predstavljaju kretanje molekula u vazduhu. Svetlost. meutim, putuje u vakuumu. Ograničenja vezana za kretanje molekula u vazduhu ne važe kada je posredi vakuum. Svetlost sa Sunca stiže do nas kroz prazan prostor što nas razdvaja, ali ma koliko pomno osluškivali, nećemo čuti pucketanje Sunčevih pega ili tutnjavu solarnih ble skova. Pre relativnosti smatralo se da se svetlost prostire kroz jedan naročiti medijum koji ispunjava svekoliki svemir: posredi je bio takozvani 'svetlonosni eter'. Ali znameniti ogled Majklsona i Morlija bespogovorno je pokazao da takav eter ne postoji. Povremeno čujemo o stvarima koje, navodno, mogu da putuju brže od svetlosti. Najčešće se s tim u vezi pominje takozvana 'brzina misli'. Posredi je, meutim, krajnje nesuvisla zamisao, naročito s obzirom na okolnost da je brzina impulsa kroz neurone u našem mozgu približno jednaka brzini magareće zaprege. Činjenica da su ljudska bića bila dovoljno mudra da otkriju relativ

210 •

Karl Segan

nost pokazuje da smo mi kadri da valjano mislimo, ali teško da se možemo podičiti time da brzo mislimo. Električni impulsi kod modernih računara kreću se, meutim, gotovo svetlosnom brzinom. Posebnoj relativnosti, koju je Ajnštajn u potpunosti razradio sredinom dvadesetih godina života, u prilog je išao svaki ogled preduzet sa svrhom da se ona proveri. Možda će sutra neko postaviti teoriju, saglasnu sa svime ostalim što znamo, koja bi prevazišla paradokse vezane za istovremenost, izbegla po vlašćene referencijalne sisteme, a ipak dopustila putovanja brzinama većim od svetlosne. Ali ja u to ozbiljno sumnjam. Ajnštajnova zabrana putovanja nad svetlosnom brzinom kosi se sa našim zdravim razumom, ali zašto bismo u ovom pogledu ukazali poverenje zdravom razumu? Zašto bi naša iskustva pri brzini od deset kilometara na čas bila merodavna za zakone prirode koji važe pri brzini od tri stotine hiljada kilometara u sekundi? Relativnost postavlja granice onome što ljudi u krajnjoj liniji mogu da učine. Ali Vaseljenu ništa ne obavezuje da bude u savršenoj saglasnosti sa našim htenjima. Posebna relativnost lišava nas jednog načina da stignemo do zvezda, onemogućujući postojanje broda koji bi se kretao brže od svetlosti. No, ona u isti mah dopušta jedan drugi, sasvim neočekivani metod. Sledeći jednu ideju Džordža Gamova, zamislimo svet u kome brzina svetlosti ne bi imala svoju stvarnu vrednost od tri stotine hiljada kilometara u sekundi, već jednu znatno skromniju: četrdeset kilometara na sat, recimo  ali strogo propisano. (Nema kazni za ogrešenje o zakone prirode zato što ogreše nja uopšte ne postoje: priroda sama sobom upravlja i sreuje stvari tako da je njene zabrane nemoguće prekršiti.) Zamislite da se približavate brzini svetlosti, vozeći se na jednom motociklu. (Relativnost obiluje rečenicama koje počinju sa: 'Zamislite...' Ajnštajn je ovakve oglede nazivao Gedankenexperiment, misaoni opit.) Kako vam se brzina povećava, pogled počinje da vam domašuje iza uglova objekata pored kojih prolazite. Iako ste okrenuti napred i ne osvr ćete se, u vidnom polju počinju da vam se pojavljuju stvari koje su iza vas. Pri brzini koja je sasvim blizu svetlosne, svet izgleda, vien iz vašeg ugla po smatranja, veoma neobično: sve na kraju biva zbijeno u jedan majušni kružni prozor koji se nalazi tik pred vama. Iz perspektive posmatrača u stanju mirovanja, svetlost koja se odražava od vas postaje crvenija kako se udaljavate, a plavlja kako se približavate. Ako se krećete ka posmatraču gotovo brzinom svetlosti, naći ćete se optočeni sablasnim hromatskim sjajem: vaše obično nevidljive infracrvene emisije biće pomerene ka kraćim vidljivim talasnim dužina

Putovanje kroz. prostor i vreme

• 211

ma. Postaćete zbijeni u pravcu kretanja, povećaće vam se masa, a vreme koje iskušujete počeće sporije da teče, što predstavlja čudesnu posledicu putovanja brzinom bliskom svetlosnoj, takozvanu vremensku dilataciju. Ali iz perspektive posmatrača koji se kreće zajedno sa vama  možda motocikl ima dva se dišta  ne javlja se nijedno od ovih dejstava. Ova neobična i u prvi mah zbunjujuća predvianja posebne relativnosti ve rodostojna su u najdubljem smislu u kome je u nauci ma šta verodostojno. Ona zavise od vašeg relativnog kretanja, doduše, ali su stvarna, odnosno ne predstavljaju samo optičke varke. Mogu se dokazati jednostavnim računskim radnjama, poglavito elementarnom algebrom, tako da su dostupna svakoj obrazovanoj osobi. Takoe su saglasna sa mnogim opitima. Veoma tačni časovnici smešteni u avione malo usporavaju u odnosu na časovnike u stanju mirovanja. Nuklearni akceleratori sagraeni su tako da računaju na porast mase pri povećanju brzine; da se ova okolnost nije imala u vidu, ubrzane čestice udarale bi u zidove aparata, tako da bi se malo šta moglo preduzeti u eksperimentalnoj nuklearnoj fizici. Brzina predstavlja udaljenost podeljenu sa vremenom. S obzirom na to da blizu brzine svetlosti više ne možemo jednostavno da zbrajamo brzine, kao što smo to navikli da činimo u svakodnevnom svetu, moramo odustati od uobičajenih predstava o apsolutnom prostoru i apsolutnom vremenu  nezavisnim od našeg relativnog kretanja. To je razlog što dolazi do smanjivanja. To je uzrok vremenske dilatacije. Putujući brzinama bliskim svetlosnoj, teško da biste uopšte starili, ali bi zato vaši prijatelji i roaci, koje ste ostavili kod kuće, starili uobičajenom stopom. Kada biste se vratili sa relativističkog putovanja, kakva bi samo razlika bila izmeu vaših prijatelja i vas: oni bi u meuvremenu ostarili decenijama, dok vi praktično uopšte ne biste bili stariji! Kretanje brzinama koje su na samom pragu svetlosne predstavlja svojevrsni eliksir života. S obzirom na okolnost da vreme počinje sporije da teče u blizini brzine svetlosti, posebna relativnost pruža nam sredstvo da se otisnemo ka zvezdama. No, je li moguće, po smatrano iz ugla praktičnog inženjerstva, putovati brzinama bliskim svetlosnoj? Da li je moguć takav zvezdani brod? Toskana je pružila nadahnuće ne samo mladome Albertu Ajnštajnu; ona je bila postojbina još jednog velikog genija, Leonarda da Vinčija, koji je tu ži veo četiri stotine godina ranije; on je uživao u penjanju po toskanskim brdima i posmatranju sa velike visine, osećajući se pri tom kao da leti poput ptice. Bio je prvi koji je nacrtao skice iz vazdušne perspektive predela, gradova i

212 •

Karl Segan

utvrenja. Medu mnogim Leonardovim zanimanjima i preduzetništvima, kao što su slikarstvo, kiparstvo, anatomija, geologija, prirodopis, vojno i civilno inže njerstvo, postojala je i jedna velika strast: da projektuje i načini mašinu koja bi bila kadra da leti. U tom smislu pravio je planove, izraivao modele, gradio prototipove u prirodnoj veličini  ali nijedan od njih nije se pokazao de lotvoran. Stvar je, naime, bila u tome što tada nisu postojali dovoljno snažni i dovoljno laki motori. Projekti su. meutim, bili izvanredno domišljati i podsti cali su mnoge neimare iz potonjih vremena. No, Leonarda su neuspesi duboko tištili. Ali greška nije bila do njega. On je, naprosto, bio zarobljen u petnaestom stoleću. Sličan slučaj zbio se i 1939. godine, kada je jedna grupa inženjera, okupljenih u Britanskom meuplanetnom društvu, projektovala brod koje je trebalo da ljude preveze do Meseca  brod koji se temeljio na tehnologiji iz 1939. On uopšte nije bio istovetan projektu letelice 'Apolo', koja je obavila upravo tu misiju tri decenija kasnije, ali je ukazao na to da putovanje na Mesec može jednoga dana da postane praktična inženjerska mogućnost. Danas raspolažemo preliminarnim projektima brodova za upućivanje ljudskih posada prema zvezdama. Ne predvia se da nijedan od ovih brodova krei ne na put sa površine Zemlje. Umesto toga, oni će biti izgraeni na orbiti oko naše planete, odakle će se i lansirati na svoja dugotrajna meuzvezdana putovanja. Jedan od projekata dobio je naziv 'Orion', prema istoimenom sazvežu, što treba da posluži kao stalni podsetnik da su krajnja odredišta letilica ovoga tipa zvezde. Predvieno je da 'Orion' koristi eksplozije vodoničnih bombi, nuklearnog oružja koje bi dejstvovalo na inercionu ploču, pri čemu bi svaka eksplozija obezbeivala odreen potisak, a kao krajnji ishod dobio bi se svojevrstan ogroman svemirski motorni čamac. Posmatrano iz čisto tehnološkog ugla, projekat 'Orion' izgleda savršeno praktičan. Priroda mu je, doduše, takva da prilikom njegovog dejstvovanja nastaju velike količine radioaktivnosti, ali p misiji koja bi se savesno sprovodila ovo zračenje odlazilo bi isključivo u me uplanetni, odnosno meuzvezdani prostor. Rad na 'Orionu' već je bio dobrano odmakao u Sjedinjenim Državama, ali je onda morao biti obustavljen zbog potpisivanja meunarodnog sporazuma kojim se zabranjuje korišćenje nuklearnog oružja u svemiru. Čini mi se da je to velika šteta. Zvezdani brod 'Orion' najbolji je vid upotrebe nuklearnog oružja koji mogu da zamislim. Projekat 'Dedal' predstavlja skorašnju zamisao nastalu pri Britanskom meuplanetnom društvu. Njime se pretpostavlja upotreba nuklearnog fuzionog re

Putovanje kroz prostor i vreme

• 213

aktora  naprave koja je znatno bezbednija i delotvornija od postojećih l'isio nih elektrana. Mi još ne raspolažemo fuzionim reaktorima, ali ima puno osnove za pretpostavku da ćemo ih načiniti kroz deceniju ili dve. Letelice na po gon zasnovan na projektima 'Orion' i 'Dedal' mogle bi da dostignu deseti deo brzine svetlosti. Putovanje takvim brodovima do Alfe Kentaura, udaljene 4,3 svetlosne godine, trajalo bi četrdeset tri godine, što je manje od ljudskog ve ka. No, brzina ovakvih letelica ne bi bila dovoljno bliska svetlosnoj da do izražaja doe dejstvo vremenske dilatacije, o kome govori posebna teorija relativnosti. Čak i uz optimističko vienje razvoja naše tehnologije, malo je vero vatno da će projekti 'Orion'. 'Dedal' ili neki sličan biti ostvareni pre sredine dvadeset prvog stoleća, premda bismo mogli, ako bismo to želeli. da odmah pristupimo sprovoenju u delo 'Oriona'. Kada su posredi putovanja duža od onih do najbližih zvezda, mora se pred uzeti nešto drugo. Možda bi se projekti 'Orion' i 'Dedal' mogli primeniti za višepokolenjske brodove, u kom slučaju bi oni koji stignu do neke planete druge zvezde bili daleki potomci astronauta koji su se otisnuli na put pre više stoleća. Ili će možda biti pronaen bezbedan način hibernisanja ljudi, što će omogućiti da se svemirski putnici zamrznu, a potom probude mnogo vekova kasnije. Kako izgleda, ove nerelativističke svemirske brodove, koji će nesumnjivo biti veoma skupi, srazmerno je lako projektovati, sagraditi i koristiti, u po reenju sa kosmičkim letelicama koje se kreću brzinama bliskim svetlosnoj. Drugi zvezdani sistemi dostupni su ljudskim bićima, ali tek uz zamašne napore. Brzi meuzvezdani svemirski letovi  pri kojima se brzina brodova približava brzini svetlosti  predstavljaju cilj koji se sasvim izvesno neće moći dostići za stotinu, već tek za hiljadu, ili čak za deset hiljada godina. No, načelno govoreći, oni su mogući. R. V. Basard izložio je zamisao o svojevrsnim meuzvezdanim usisnicima. koji bi sakupljali razuenu materiju  poglavito vo donikove atome  što pluta izmeu zvezda; potom bi ta materija bila ubrzana u fuzionom motoru i u mlazu ponovo izbačena napolje. Vodonik bi ovde bio korišćen i kao gorivo i kao reakciona masa. Ali u takozvanom dubokom svemiru, u svakom kubnom centimetru, zapremini koja odgovara veličini jednog zrna groža, javlja se samo po jedan atom. Da bi usisnici dejstvovali, potreban je čeoni sabirnik prečnika više stotina kilometara. Kada bi brod dostigao relativističke brzine, vodonikovi atomi kretali bi se gotovo brzinom svetlosti u odnosu na kosmičku letelicu. Ukoliko se ne bi preduzele odgovarajuće mere

214 •

Karl Segan

predostrožnosti, ovi indukovani kosmički zraci naprosto bi spržili brod i putnike na njemu. Prema jednom predloženom rešenju ove poteškoće, laserima bi se sa meduzvezdanih atoma skinuli elektroni, što bi uslovilo da oni steknu električni naboj još dok su na izvesnoj udaljenosti, a potom bi ih izuzetno snažno magnetno polje skrenulo od broda, odnosno upravilo ka usisniku. Ovo bi bio inženjerski poduhvat kakvom na Zemlji još nije bilo ravna. Posredi su, naime, motori veličine čitavih malih svetova. No, pokušajmo da začas ipak razmislimo o jednom takvom brodu. Zemlji na gravitacija privlači nas izvesnom silom, koju bismo pri padanju iskusili kao ubrzanje. Ukoliko bismo se omakli sa drveta  što je moralo da se često dogaa našim protoljudskim precima  stali bismo da padamo sve brže, odnosno brzina padanja povećavala bi nam se stopom od oko deset metara u sekundi, svake sekunde. Ovo ubrzanje, kojim se odlikuje sila gravitacije što nas drži na površini planete, obeležava se sa 1 g, gde je 'g' oznaka za Zemljinu silu teže. Mi se osećamo sasvim normalno pri ubrzanju od 1 g; odrasli smo pri 1 g. Ako bismo živeli u svemirskom brodu koji bi ostvarivao ubrzanje od 1 g, za nas bi to bila savršeno prirodna sredina. U stvari, jednakost izmeu gravitacionih sila i sila koje bismo iskusili u svemirskoj letelici u stanju ubrzanja predstavlja jednu od glavnih tekovina Ajnštajnove poznije opšte teorije relativnosti. Uz neprekidno ubrzanje od 1 g, posle godinu dana provedenih na putovanju kroz svemir kretali bismo se brzinom koja je veoma bliska svetlosnoj: (0,01 2 7 5 km/s ) x (3 x 10 s) = 3 x IO km/s. Zamislimo sad kako jedan takav svemirski brod, sa ubrzanjem od 1 g, koje ga dovodi gotovo do granice brzine svetlosti, načini okret na pola puta i počne da se usporava takoe jednom gravitacijom sve dok ne stigne do odredišta. Najvećim delom putovanja brzina bi bila gotovo svetlosna, što bi uslovilo ogromno usporenje protoka vremena. Jedno od mogućih obližnjih odredišta misije koja bi se ostvarivala na ovaj način, odnosno jedno susedno sunce koje možda poseduje planetni sistem, jeste takozvana Barnardova zvezda, udaljena od nas oko šest svetlosnih godina. Do nje bi se moglo stići za približno osam godina, mereno časovnikom smeštenim na brodu; istim parametrom odreeno, putovanje do središta Mlečnog puta trajalo bi dvadeset jednu godinu; do M 31, galaksije Andromeda, dvadeset osam godina. Razume se, ljudima koji su ostali na Zemlji stvari bi izgledale bitno drugačije. Umesto samo dvadeset jednu godinu do središta Galaksije, časovnici na našoj planeti izmerili bi čak trideset hiljada godina. Pod takvim okolnostima, kada bismo se vratili ku

Putovanje kroz prostor i vreme

• 215

ći sa jedne ovakve misije, teško da bi se našao neki stari prijatelj da nam po /.eli dobrodošlicu. Načelno govoreći, putovanje koje se ostvaruje brzinama na samoj granici svetlosne omogućilo bi nam da obiemo poznatu Vaseljenu za ciglih pedeset šest godina brodskog vremena. No, kući bismo se vratili mnogo desetina milijardi godina u budućnost  i zatekli ugljenisane ostatke Zemlje i zgaslo Sunce. Relativistička putovanja čine Vaseljenu dostupnom, bar kada su posredi istinski razvijene civilizacije  ali i tu samo onim njihovim pripadnicima koji se otiskuju u misije. Nema nikakvog načina da se onima koji su ostali na matičnim svetovima upute neke informacije brzinom koje bi prema šale brzinu svetlosti. Projekti 'Orion' i "Dedal', kao i Basardovi sabirnici po svoj prilici više će zaostajati za pravim meuzvezdanim svemirskim letelicama koje ćemo jednoga dana graditi nego što Leonardovi modeli zaostaju za današnjim nadzvučnim avionima. Ali ukoliko ne uništimo sami sebe, uveren sam da ćemo se jednoga dana otisnuti put zvezda. Kada budemo istražili ceo matični Sunčev sistem, počeće da nas mame planete drugih zvezda. Putovanje kroz prostor i putovanje kroz vreme blisko su povezani. Možemo putovati brzo kroz prostor jedino ako putujemo brzo u budućnost. Ali šta je sa prošlošću? Možemo li da se vratimo u prošlost i da je menjamo? Možemo li da preinačimo zbivanja o kojima govore udžbenici istorije? Mi sve vreme putujemo sporo u budućnost, stopom od jednog dana dnevno. Relativistič kim svemirskim letom mogli bismo brzo da putujemo u budućnost. Ali mnogi fizičari smatraju da je povratak u prošlost nemoguć. Čak i kada biste pose dovali napravu kadru da se vraća u prošlost, misle oni, ne biste ipak bili u stanju da preduzmete ništa što bi izazvalo bilo kakvu pramenu u budućnosti. Ako biste se otisnuli u prošlost i osujetili susret vaših roditelja, onda ne biste uop šte ni bili roeni, što već predstavlja očiglednu protivurečnost, budući da izve sno postojite. Slično dokazu o iracionalnosti kvadratnog korena iz dva, slično problemu istovremenosti u posebnoj teoriji relativnosti, i ovo je primer dovoenja u pitanje polazne pretpostavke, budući da zaključak izgleda besmislen. No, ima fizičara koji zastupaju glidište o dve alternativne istorije, dve pod lednako valjane stvarnosti koje bi uporedo postojale  jedna za koju znate i druga u kojoj uopšte niste roeni. Možda se samo vreme odlikuje čitavim mnoštvom potencijalnih dimenzija, uprkos činjenici što je nama usud dodelio da obitavamo samo u jednoj od njih. Zamislite da možete da se vratite u prošlost i da je izmenite  recimo, da ubedite kraljicu Izabelu da ne pruži potporu Kri

216 •

Karl Segan

stoforu Kolumbu. Taj čin pokrenuo bi sasvim drugačiji lanac istorijskih dogaaja, o kojima ništa ne bi doznali oni koje ste ostavili u vašoj matičnoj vremenskoj liniji. Ukoliko bi ovakva vrsta putovanja kroz vreme bila moguća, onda bi svaka zamisliva alternativa istorije mogla u izvesnom smislu uistinu da postoji. Istorija se poglavito sastoji od složenog klupka veoma prepletenih niti, od društvenih, ekonomskih i kulturnih meudejstava koja nipošto nije lako rasplesti. Nebrojena sitna, nepredvidljiva i slučajna zbivanja, koja se neprekidno odigravaju, uglavnom ostaju bez dalekosežnih posledica. Ali neka meu njima, ona koja se dogaaju na kritičnim prekretnicama ili račvalištima, mogu da me njaju ustrojstvo istorije. Postoje slučajevi u kojima srazmerno beznačajna podešavanja mogu da dovedu do korenitih promena. Što je jedan takav dogaaj dublje u prošlosti, njegov uticaj mogao bi da bude tim izrazitiji  iz jednostavnog razloga što na taj način postaje duži krak vremenske poluge. Poliovirus spada u red sićušnih mikroorganizama. Svakoga dana srećemo ih čitavo mnoštvo. Ali samo retko  srećom  jedan od njih inficira nekog čo veka i izaziva opasnu boljku. Frenklin D. Ruzvelt, trideset drugi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, imao je paralizu. Okolnost da ga je bolest vezala za stolicu možda je u Ruzveltu podstakla izrazitije sažaljenje prema bespomoćnima i obespravljenima; ili ga je možda nadahnula snažnijom željom da uspe. Da je Ruzveltova ličnost bila drugačija, ili da se u njemu nikada nije pojavilo htenje da bude predsednik Sjedinjenih Država, lako se moglo dogoditi da velika ekonomska kriza iz tridesetih godina, Drugi svetski rat i razvoj nuklearnog oružja imaju sasvim drugačiji tok. Jednom rečju, budućnost sveta mogla je biti promenjena. Jedan virus, meutim, sasvim je beznačajna stvar, pro mera svega milioniti deo centimetra. Teško da uopšte predstavlja bilo šta. Sa druge strane, zamislimo da je naš vremenski putnik uspeo da ubedi kraljicu Izabelu da je Kolumbov zemljopis pogrešan, odnosno da, sudeći po Era tostenovoj proceni Zemljinog obima, on nikada ne bi mogao da stigne do Azije. No, čak i da se to dogodilo, gotovo je izvesno da bi neki drugi Evropljanin, koju deceniju kasnije, preduzeo putovanje na zapad, prema Novom svetu. Napredak na polju navigacije, privlačnost trgovine začinima i nadmetanje medu takmačkim evropskim silama uslovili bi da otkriće Amerike bude manjevi še neumitno oko 1500. godine. Razume se, u tom slučaju danas ne bi bilo države Kolumbije, oblasti Kolumbije u saveznoj državi Ohajo, niti univerziteta Kolumbija u Njujorku. Ali glavni tok istorijskih zbivanja bio bi po svoj prili

Putovanje kroz prostor i vreme

• 217

ci uglavnom istovetan. Da bi dalekosežno uticao na budućnost, putnik kroz vreme verovatno bi morao da upliviše na čitav niz brižljivo odabranih dogaaja, jer se jedino tako može preinačiti tkanje istorije. Veoma je podsticajno maštati o istraživanju tih svetova koji nikada nisu postojali. Ako bismo ih posetili, došli bismo u priliku da istinski dokučimo kako istorija dejstvuje; istorija bi tada postala eksperimentalna nauka. Da neka naizgled stožerna osoba uopšte nije živela  Platon, recimo, apostol Pavle, ili Petar Veliki  u kojoj meri bi svet bio različit? Šta bi bilo da je opstala i uzela maha naučna tradicija drevnih Jonjana? To bi nalagalo da mnogi društveni odnosi tog vremena budu drugačiji  a pre svega da se iskoreni rasprostranjeno verovanje da je ropstvo prirodno i pravično. Šta bi bilo da ona luča koja je zablistala pre dve i po hiljade godina u istočnom Sredozemlju nije zgasla? Šta da su nauka, eksperimentalni metod i dostojanstvo zanatstva i rukotvorač kih veština uhvatili čvrst koren dve hiljade godina pre industrijske revolucije? Šta bi bilo da je moć novog načina razmišljanja u većem obimu uočena i priznata. Ponekad mi se čini da smo na taj način mogli uštedeti deset ili dvadeset stoleća. Možda bi Leonardovi doprinosi opštoj kulturi, odnosno civilizaciji bili ostvareni hiljadu godina ranije, a Ajnštajnovi pola milenijuma. Na takvoj jednoj alternativnoj Zemlji Leonardo i Ajnštajn, razume se, nikada ne bi bili roeni. Premnogo stvari bi se razlikovalo. U svakom ejakulatu postoji na stotine miliona ćelija sperme, ali samo jedna od njih uspeva da oplodi jajašce i da proizvede člana narednog pokolenja ljudskih bića. Ali koji će spermatozoid oploditi jajašce zavisi od krajnje sitnih i beznačajnih činilaca, kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih. Da je samo neka sićušna stvar krenula drugim tokom pre dve i po hiljade godina, niko od nas ne bi danas bio ovde. Umesto nas postojale bi milijarde drugih ljudskih stvorenja. Da je duh Jonjana preovladao, mislim da bismo se mi  odnosno, alternativni 'mi'  već otisnuli prema zvezdama. Naši prvi posmatrački brodovi, upućeni do Alfe Kentaura, Barnardove zvezde, Sirijusa i Taua Kita, odavno bi se vratili. Na Zemljinoj orbiti uveliko bi se obavljalo graenje velikih flota me duzvezdanih transportera  izviačkih letelica bez ljudske posade, putničkih brodova za emigrante, ogromnog trgovačkog brodovlja koje bi sporo krstarilo svemirskim morima. Na svim tim kosmičkim plovilima nalazili bi se simboli i napisi. Ukoliko bismo ih pobliže osmotrili, videli bismo da su na grčkom jeziku. Možda bi znamenje na pramcu jednog od prvih brodova bio dodekaedar, ispod koga bi stajalo: 'Svemirski brod Teodor sa planete Zemlje'.

218 •

Karl Segan

U vremenskoj liniji našeg sveta stvari su se razvijale donekle sporije. Mi još nismo spremni za zvezde. Ali možda će kroz stoleće ili dva. kada Sunčev sistem bude potpuno istražen, prilike na našoj planeti takode biti sreene. Tada ćemo imati volju, sredstva i tehničko znanje da se uputimo ka zvezdama. Sa velike udaljenosti istražićemo raznovrsje drugih planetnih sistema, od kojih će neki biti veoma slični našem, dok će se drugi izuzetno razlikovati. Znaće mo koju zvezdu valja posetiti. Naše mašine i naši potomci prevaljivaće kao od šale svetlosne godine, deca Talesa i Aristarha, Leonarda i Ajnštajna. Još pouzdano ne znamo koliko ima planetnih sistema, ali po svemu sudeći broj im je ogroman. U našoj neposrednoj okolini ne nalazi se samo jedan, već ih, u izvesnom smislu, ima čak četiri: Jupiter. Saturn i Uran poseduju sisteme satelita koji, u pogledu srazmernih veličina i razmeštaja meseca. veoma liče na sistem planeta oko Sunca. Statistička istraživanja dvostrukih zvezda, čije se mase veoma razlikuju, ukazuju na to da bi gotovo sve pojedinačne zvezde poput našeg Sunca trebalo da imaju planetne pratioce. Nismo još u stanju da neposredno vidimo planete drugih zvezda, sićušne tačke svetlosti potpuno zasenjene sjajnošću lokalnih sunaca. Ali sve više postajemo kadri da razaberemo gravitaciono dejstvo nevidljive planete na neku posmatranu zvezdu. Zamislimo takvu jednu zvezdu sa izrazitim 'stvarnim kretanjem', koja se decenijama kreće spram zalea udaljenih sazveža: zamislimo takoe da ona poseduje veliku planetu, recimo Jupiterove mase, čija se orbitalna ravan igrom slučaja nalazi pod pravim uglom u odnosu na naš pravac gledanja. Kada se, posmatrano iz naše perspektive, planeta, koja se inače ne vidi, nade desno od zvezde, ova će biti malo odvučena udesno, odnosno u suprotnom smeru kada je planeta levo. To će izazvati izvestan poremećaj putanje zvezde, koja će umesto pravolinijske postati talasasta. Najbliži stelarni obje kat na koji se može primeniti ovaj metod gravitacionog poremećaja jeste naš prvi samotni kosmički sused, Barnardova zvezda. Složena meudejstva triju zvezda u sistemu Alfe Kentaura znatno bi otežala traganje za pratiocem male mase. Čak i u slučaju Barnardove zvezde traganje je prilično mukotrpno: po sredi je, zapravo, nastojanje da se uoče mikroskopska odstupanja od središnjeg položaja na fotografskim pločama eksponiranih tokom čitavih decenija posredstvom teleskopa. Dva ovakva istraživanja obavljena su u nastojanju da se uoči postojanje hipotetičkih planeta oko Barnardove zvezde  i oba su, prema iz vesnim kriterijumima, bila uspešna, što ukazuju na prisustvo dve ili više planeta Jupiterove mase, koje se kreću orbitama (izračunatim na osnovu Keplero

Putovanje kroz prostor i vreme

• 219

vog trećeg zakona) nešto bližim matičnoj zvezdi nego što su to Jupiter i Saturn u odnosu na Sunce. Nažalost, meutim, izgleda da su dva posmatračka nalaza meusobno nesaglasna. Možda je planetni sistem oko Barnardove zvezde već otkriven, ali tek potonja izučavanja treba to nedvosmisleno da potvrde. Upravo se razvijaju i drugi metodi otkrivanja planeta oko zvezda, meu kojima je i onaj u sklopu koga se veštačkim putem zaklanja zasenjujuća sve tlost izabrane zvezde  na taj način što se pred svemirski teleskop postavi disk ili tako što se u istu svrhu koristi tamna ivica Meseca  što omogućava da do izražaja doe odražena svetlost sa planete, koja se više ne gubi u sjaju obližnje zvezde. Tokom narednih nekoliko decenija trebalo bi da doemo do pouzdanih odgovora na pitanje koje od sto najbližih zvezda imaju velike planetne pratioce. Poslednjih godina, posmatranja na infracrvenom području otkrila su izvestan broj preplanetnih diskolikih oblika gasa i prašine oko nekih obližnjih zvezda. U meuvremenu, objavljeno je nekoliko izazovnih teorijskih radova, koji zagovaraju pretpostavku da su planetni sistemi veoma rasprostranjeni u Galaksiji. U nizu kompjuterskih istraživanja ispitan je razvoj pljosnatog, kondenzu jućeg diska gasa i prašine, za kakav se smatra da vodi do obrazovanja zvezda i planeta. Mala zgrušenja materije  prve kondenzacije u disku  uvoena su u nepravilnim vremenskim razmacima u oblak. Ta zgrušenja su potom, krećući se, priključivala u sebe čestice prašine. Kada su im se razmere na taj način povećale, zgrušenja su stala da gravitaciono privlače i gas, poglavito vodonik, u oblak. Kada bi se dva zgrušenja sudarila, program kompjutera bi ih spojio. Proces se nastavljao, sve dok sav gas i prašina nisu na ovaj način bili iskori šćeni. Ishodi zavise od početnih uslova, naročito od rasporeda gustine gasa i prašine kako se povećava udaljenost od središta oblaka. Ali kod čitavog niza verovatnih početnih uslova dolazi do obrazovanja planetnih sistema sličnih našem  sa oko deset planeta, pri čemu su one zemaljskog tipa bliže zvezdi, dok su planete jovijanskog tipa udaljenije. U drugim uslovima, ne postoje planete  već samo asteroidi; takoe, javljaju se planete jupiterovskog tipa u blizini zvezde; isto tako, dogaa se da neka jovijanska planeta sakupi premnogo gasa i prašine; ona tada postaje zvezda, odnosno dolazi do nastanka binarnog sistema. Rano je još za sasvim pouzdane zaključke, ali, kako izgleda, može se očekivati raskošna raznovrsnost planetnih sistema širom Galaksije. Uz to, njih će po svemu sudeći biti veoma mnogo, budući da smatramo da sve zvezde mo

220 •

Karl Segan

raju poticati iz takvih oblaka gasa i prašine. Nije isključeno da u Mlečnom putu čeka da bude istraženo stotinu milijardi planetnih sistema. Nijedan od tih svetova neće biti istovetan Zemlji. Malo će ih biti nastanji vo; mnogi će samo ostavljati utisak da su nastanjivi. Većina će izgledati veoma lepa. Na nekim svetovima za dana će na nebu biti mnogo sunaca, a noću meseca  ili će se od obzorja do obzorja pružati veliki sistemi prstenova sa zdanih od čestica. Neki meseci nalaziće se toliko blizu matične planete, da će ona, posmatrana sa njih, izgledati veoma velika, prekrivajući gotovo polovinu nebeskog svoda. Postojaće i takvi svetovi sa kojih će pucati pogled prema prostranim gasnim maglinama, ostacima nekada sasvim običnih zvezda kojih više nema. Na svim tim nebesima, bogatim dalekim i egzotičnim sazvežima, nalaziće se i jedna slabašna žuta zvezda  možda jedva vidljiva golim okom, možda primetna jedino kroz teleskop  matično sunce flote meuzvezdanih brodova koji istražuju to sićušno područje ogromnog Mlečnog puta. Kao što smo videli, teme prostora i vremena su prepletene. Slično ljudima, svetovi i zvezde se raaju, žive i umiru. Životni vek jednog ljudskog bića meri se decenijama; vek Sunca duži je stotinu miliona puta. U poredenju sa svezdama mi smo poput vodenog cveta, tog kratkovečnog stvora koji proživi ceo svoj vek za samo jedan dan. Iz perspektive vodenog cveta, ljudska bića su tupa, neosetljiva, dosadna, gotovo potpuno nepomična stvorenja, koja jedva ostavljaju utisak da uopšte nešto čine. Iz perspektive jedne zvezde. meutim, čovek je samo tanušan blesak, jedan od mnogo milijardi kratkovečnih života koji zaiskriče načas na površini kakve neobično hladne, nepravilno čvrste, egzotično udaljene kugle, sazdane od silikata i gvozda. Na svim tim drugim svetovima u svemiru zbivanja se neprekidno odigravaju, dogaaji koji će odrediti njihovu budućnost. A na našoj maloj planeti ovaj trenutak predstavlja istorijsku prekretnicu, koja se po značaju može uporediti samo sa onom kada se jonjanska nauka uhvatila ukoštac sa magijom pre dve i po hiljade godina. Ono što u ovom trenutku budemo učinili sa našim svetom odrazice se kroz potonja stoleća i moćno će odrediti sudbinu naših potomaka i njihov usud, ako ga bude, meu zvezdama.

9. ŽIVOTI ZVEZDA Otvorivši svoja dva oka, (Ra, bog Sunca) obasja svetlošću Egipat, razluči noć od dana. Bogovi su porekli iz njegovih usta, a rod ljudski iz njegovih očiju. Sve stvari proishode iz njega, iz deteta koje blista u lotosu i čiji zraci oiivotvoruju sva bića. Bajalica iz Ptolemejevog Egipta Bog je kadar da stvara čestice materije različitih veličina i oblika... a možda i različitih gustina i sila. tako da je u prilici da menja zakone Prirode i da tvori raznolike svetove u raznim delovima Vaseljene. Ja bar u svemu tome ne vidim nikakvo protivurečje. Optika, Isak Njutn Nebo nad nama stalno je bilo osuto zvezdama i mi smo ih često ležeći posma trali, raspravljajući pri tom o tome da li ih je neko stvorio, ili one možda naprosto postoje same od sebe. Haklberi Fin. Mark Tven Osećam... silnu potrebu... da li da izustim tu reč?... za religijom. Tada izlazim noću i slikam zvezde. Vinsent van Gog

Da biste napravili pitu od jabuka, potrebni su vam brašno, jabuke, nekoliko drugih sitnica i toplota pećnice. Svi sastojci pite sazdani su od molekula  od šećera, recimo, ili vode. Molekuli su, sa svoje strane, sazdani od atoma  ugljenika, kiseonika, vodonika i još nekih drugih. Odakle potiču ti atomi? Svi su oni. osim vodonika, nastali u zvezdama. Jedna zvezda je svojevrsna kosmič ka kuhinja u kojoj se vodonikovi atomi zgotovljuju u teže atome. Zvezde se kondenzuju iz meuzvezdanog gasa i prašine, koji se poglavito sastoje od vodonika. Ali vodonik je stvoren pri Velikom prasku, eksploziji kojom je počeo Kosmos. Ako, dakle, želite da napravite pitu od jabuka, pošavši ni od čega, morate najpre izumeti Vaseljenu. Zamislite da uzmete parče pite od jabuka i presečete ga napola; zatim uzmite jednu od dve polovine, pa i nju prepolovite; potom nastavite na isti način, sasvim u duhu Demokrita. Koliko biste puta morali da prepolovite sve sitnije komade pite da biste stigli do pojedinačnog atoma? Odgovor glasi: oko devedeset naizmeničnih puta. Razume se, nijedan nož ne bi bio dovoljno oštar, pita je odveć mrvljiva, a i sam atom bio bi premali da bi se mogao videti golim okom. No, ipak postoji način da se to učini. Na Univerzitetu Kembridž u Engleskoj prvi put je dokučena priroda atoma; bio je to plod četrdesetpetogodišnjeg istraživanja, sa središtem u 1910. Do otkrića se delimicno došlo tako što su se delovi atoma ispaljivali u atome, pri čemu je posmatrano kako se odbijaju. Tipičan atom ima na spoljnjem delu svojevrstan oblak elektrona. Elektroni su naelektrisani, kako im to i sam naziv kaže. Njihovo naelektrisanje arbitrarno je označeno kao negativno. Elektroni odreuju hemijska svojstva atoma  sjaj zlata, hladnoću gvozda pri dodiru, kristalnu strukturu ugljenikovog dijamanta. Duboko u unutrašnjosti atoma, skriveno daleko iza oblaka elektrona, nalazi se jezgro koje se poglavito sastoji od pozitivno naelektrisanih protona i električno neutralnih neutrona. Atomi su ve

224 •

Karl Segan

oma mali  čak sto miliona njih, poredanih jedan uz drugoga, stalo bi duž jabučice vašeg malog prsta. Jezgro je, meutim, još sto hiljada puta manje, i to je jedan od razloga što je bilo potrebno toliko vremena da se ono otkrije.' Pa ipak, najvec'i deo mase atoma nalazi se u jezgru; u poredenju sa njim, elektroni su samo oblaci uskovitalnog paperja. Atomi predstavljaju poglavito prazan prostor. Materija se uglavnom sastoji ni od čega. Ja sam sazdan iz atoma. Moj lakat, koji počiva na stolu preda mnom, sačinjen je od atoma. Sto se sastoji od atoma. Ali ako su atomi tako mali i prazni, a jezgra još manja, kako me onda sto izdržava? Zašto jezgra koja sačinjavaju moj lakat  kako je to Artur Edington voleo da pita  ne skliznu glatko kroz jezgra koja sačinjavaju sto? Zašto se ja ne obrem na podu? Odnosno, zašto naprosto ne proem kroz ćelu Zemlju? Odgovor pruža oblak elektrona. Spoljnji deo jednog atoma mog lakta negativno je naelektrisan. Isto je i sa svim atomima stola. Negativna naelektrisa nja se, meutim, odbijaju. Moj lakat ne može da proklizi kroz sto zato što atomi imaju elektrone oko jezgara i zato što su električne sile jake. Svakodnevni život zavisi od strukture atoma. Isključite električne naboje i sve će se raspršiti u nevidljivu, finu prašinu. Bez električnih sila, u Vaseljeni više ne bi bilo stvari  postojali bi samo razueni oblaci elektrona, protona i neutrona, kao i gravitaciono povezane lopte elementarnih čestica, jednolični ostaci nekadašnjih svetova. Ukokiko se prilikom sečenja pite od jabuka ne zaustavimo na pojedinačnom atomu, već nastavimo dalje, suočavamo se sa beskrajem veoma malog. A kada podignemo pogled prema noćnom nebu, onda nam pred oči staje beskraj veoma velikog. Ove beskrajnosti predstavljaju neprekidnu regresiju, za koju je nedovoljno reći da seže veoma daleko, budući da je njen domašaj bezgraničan. Ukoliko se naete izmeu dva ogledala  u berbernici, na primer  videćete veliki broj vaših likova, koji svi predstavljaju meusobne odraze. Nećete, doduše, moći da vidite beskraj sopstvenih likova zato što ogledala nisu savršeno ravna i besprekorno postavljena, zato što svetlost ne putuje beskrajno brzo, kao Prethodno se smatralo da su protoni jednoobrazno razmešteni u oblaku elektrona, a ne usredsredeni u jezgru sa pozitivnim naelektrisanjem. Jezgro je otkrio Ernest Raterford na Kem bridžu, kada su se neke čestice kojima je ono bombardovano vratile u pravcu iz koga su došle. Tim povodom, Raterford je primetio: „Bio je to najneverovatniji dogaaj koji sam nikada iskusio u životu. Stvar je bila u podjednakoj meri nepojmljiva kao kada biste ispalili topovsko dule promera petnaest inča na parče pelira, a ono se odbilo od njega, vratilo se natrag i pogodilo vas."

Životi zvezda

• 225

i zato što ste se vi isprečili na putu. Kada govorimo o beskraju, onda imamo na umu vrednost veću od bilo kog broja, ma koliko veliki on bio. Američki matematičar Edvard Kesner jednom je zatražio od svog devetogodišnjeg nećaka da izmisli naziv za jedan izuzetno veliki broj  deset na sto100 ti (IO ): posredi je jedinica iza koje se pruža niz od sto nula. Mališan je taj broj nazvao gugol. Evo kako bi on izgledao: 10.000.000.000.000.000.000.000. 000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 .000.000.000.000.000.000.000. I sami možete da se upustite u izmišljanje veoma velikih brojeva, kojima biste potom nadevali nazive. Pokušajte. Ima u tome izvesne ljupkosti, naročito ako vam je devet godina. Ako vam gugol izgleda veliki, šta ćete onda tek reći za gugolpleks. Posredi je broj deset dignut na gugol stepen  odnosno, to je jedinica iza koje se pruža gugol nula. Poredenja radi, ukupan broj atoma koji ulaze u sastav vašeg tela iznosi IO28, a u Vaseljeni dostupnoj posmatranju ima ukupno 108" elementarnih čestica  protona, neutrona i elektrona. Kada bi se u Vaseljeni nalazili, recimo, samo neutroni,1 tako da više uopšte ne bi bilo praznog prostora, postojalo bi samo oko 10,2S čestica, što je tek nešto više od gugola, ali beznačajno malo u poredenju sa gugolpleksom. Mrdutim, ma koliko veliki izgledali, gugol i gugolpleks nisu ni blizu predstavi o beskonačnosti. Gugolpleks je podjednako daleko od beskonačnosti kao i broj jedan. Mogli bismo da pokušamo da ispišemo gugopleks, ali to je posao koji je unapred osuen na neu speh. Hartija koja bi bila dovoljno velika da na nju stanu sve nule koje ulaze u sastav gugolpleksa ne bi mogla da se smesti u poznatu Vaseljenu. Srećom, postoji jednostavniji i nesravnjivo sažetiji način da se napiše gugopleks: 1010'00; ovo važi i za beskonačnost: co (simbol se izgovara 'beskonačno'). Ostaci izgorele pite od jabuka poglavito se sastoje od ugljenika. Posle devedeset prepolovljivanja doći ćete do ugljenikovog atoma, koji ima po šest pro 1 Duh ovog proračuna veoma je star. Uvodne rečenice Arhimedovog dela Račun s pešča nim zrncima glase: 'Ima nekih, kralju Gelone, koji smatraju da je broj zrnaca peska beskonačan: pod peskom podrazumevam ne samo onaj koji postoji oko Sirakuze i na Siciliji već i onaj koji se može naći u svim ostalim krajevima sveta, bilo nastanjenim ili nenastanjenim. Ima, meutim, i drugih koji ne drže, doduše, da je rečeni broj beskonačno veliki, ali ipak misle da još nije skovan naziv za jedan takav kojim bi se nadmašila ova ogromnost.' Arhimed ne samo što je izmislio naziv za dotični broj nego ga je i izračunao. Kasnije se zapitao koliko bi zrnaca peska stalo, gusto zbijeno, u Vaseljenu za koju je on znao. Ishod do koga je do8 šao, 10", odgovara broju od IO ' atoma, što predstavlja neobičnu podudarnost sa stvarnim stanjem stvari.

226 •

Karl Segan

tona i neutrona u jezgru, odnosno šest elektrona u spoljnjem oblaku. Ako bismo iz ugljenikovog jezgra odstranili jedan deo  recimo, dva protona i dva neutrona  taj izvadak više ne bi predstavljao jezgro ugljenikovog atoma, već jezgro helijumovog atoma. Do ovakvog raspolućivanja ili fisije atomskih jezgara dolazi danas u nuklearnom oružju i konvencionalnim nuklearnim elektranama, premda se tu ne koriste ugljenikova jezgra. Ako prepolovite pitu od jabuka i devedeset prvi put, odnosno ako prepolovite ugljenikovo jezgro, nećete dobiti manje delove ugljenika, već nešto drugo  jedan atom sa potpuno različitim hemijskim sojstvima. Presečete li atom. dovodite do pretvaranja jednog elementa u drugi. No, zamislimo da idemo i dalje. Atomi se sastoje od protona, neutrona i elektrona. Možemo li preseći proton? Ukoliko visokoenergetske protone pod vrgnemo bombardovanju drugim elementarnim česticama  drugim protonima, recimo  počećemo da odgonetamo još temeljnije jedinice, skrivene u protonu. Fizičari danas smatraju da se takozvane elementarne čestice, kao što su protoni i neutroni, sastoje, u stvari, od još elementarnijih čestica, koje su dobile naziv kvarkovi; kvarkovi se meusobno razlikuju u pogledu "boja' i 'ukusa', kako su označena njihova svojstva u dirljivom nastojanju da se subnukleami svet učini što Ijudskiji. Da li su kvarkovi najsitniji sastavni delovi materije, ili se možda i oni sastoje od još manjih i još elementarnijih čestica? Da li ćemo ikada doći do kraja u našem razumevanju prirode materije, ili možda postoji beskrajna regresija ka sve timeljnijim česticama? Ovo je jedan od velikih nereše nih problema nauke. U srednjovekovnim laboratorijama preduzimani su pokušaji pretvaranja elemenata jednih u druge, a ovo pregalaštvo dobilo je naziv alhemija. Mnogi al hemičari verovali su da svekolika materija predstavlja mešavinu četiri elementarne supstance: vode, vazduha, zemlje i vatre  zamisao koja je očigledno jo njanskog porekla. Pramenom relativnih srazmera zemlje i vatre, recimo, mogli biste, smatrali su oni, da pretvorite bakar u zlato. Medu alhemičarima bilo je mnogo šarmantnih varalica i obmanjivača, kao što su Kaljostro i grof od Sen Žermena, koji su tvrdili ne samo da su u stanju da pretvaraju elemente nego i da su upućeni u tajnu besmrtnosti. Ponekad je zlato bilo skriveno u šupljini kakve palice, da bi se onda na čudesan način pojavilo u retorti na kraju neke složene opitne demonstracije. Budući da su u izgledu bili bogatstvo i besmrtnost, evropsko plemstvo nije oklevalo da pruža pozamašne novčane potpore upražnjavanju ove sumnjive veštine. No, bilo je i ozbiljnijih alhemičara, kao

Životi zvezda

• 227

što su Paracelzus i Isak Njutn. Uloženi novac nije bio sasvim straćen  otkriveni su, naime, neki novi elementi: fosfor, antimon i živa. U stvari, koreni moderne hernije neposredno sežu do tih ogleda. Postoje devedeset dve hemijski različite vrste atoma koji se javljaju u prirodi. Oni se nazivaju hemijski elementi i sve doskora sačinjavali su sve što postoji na našoj planeti, premda se poglavito javljaju u kombinovanom vidu, kao molekuli. Voda je molekul u čiji sastav ulaze vodonikovi i kiseonikovi atomi. Vazduh se uglavnom sastoji od atoma azota (N), kiseonika (0), ugljenika (C), vodonika (H) i argona (Ar), u molekularnim oblicima: N2, O2, CO2, H2O i Ar. I sama Zemlja predstavlja veoma bogatu mešavinu atoma, poglavito silici juma,' kiseonika, aluminijuma, magnezijuma i gvozda. Vatra uopšte nije sazdana od hemijskih elemenata. Posredi je zračeća plazma u kojoj visoka temperatura dovodi do odvajanja izvesnog broja elektrona od jezgara. Nijedan od četiri drevna jonjanska i alhemijska 'elementa' nije, u stvari, elemenat u modernom značenju ove reci: jedan je molekul, dva su smese molekula, a poslednji je plazma. Od vremena alhemičara stalno su otkrivani novi elementi, a poslednji meu pronaenima bili su ujedno i najrei. Većina ih je poznata: to su oni, naime, koji poglavito ulaze u sastav Zemlje, ili koji su temeljni za život. Neki se javljaju u čvrstom, neki u gasnom, a dva (brom i živa) u tečnom stanju na sobnoj temperaturi. Naučnici ih konvencionalno razvrstavaju prema složenosti. Najednostavniji, vodonik, elemenat je broj jedan; najsloženiji, uran, elenenat je broj devedeset dva. Drugi elementi su manje poznati  hafnijum, erbijum, di prozijum i prazeodimijum, recimo, sa kojima se mnogo ne susrećemo u svakodnevnom životu. Uopšteno govoreći, što je neki elemenat poznatiji, to ga više i ima. Zemlja sadrži velike količine gvoža, a sasvim male itrijuma. Postoje, razume se, izuzeci od ovog pravila, kao što su zlato ili uran, elementi koji su na visokoj ceni zbog arbitrarnih ekonomskih konvencija ili iz estetskih razloga, odnosno zato što se odlikuju prvorazrednom praktičnom primenljivošću. Činjenica da se atomi sastoje od tri vrste elementarnih čestica  protona, neutrona i elektrona  otkrivena je srazmerno skoro. Neutron je pronaen tek 1932. godine. Moderna fizika i hernija svele su složenost čulnog sveta na fan Silicijum (na engleskom: silicon  prim, prev.) je atom. Silikon (na engleskom: silicone  prim, prev.) jeste molekul, jedan od mnogo milijardi različitih varijeteta koji sadrže sili cijum. Silicijum i silikon imaju različita svojstva i vidove primene.

228 •

Karl Segan

tastičnu jednostavnost: tri jedinice sklapane na različite načine tvore u osnovi sve što postoji. Neutroni, kao što je rečeno i kao što na to njihov naziv ukazuje, nisu na elektrisani. Protoni imaju pozitivno naelektrisanje, a elektroni odgovarajuće negativno. Atom opstaje kao celina zahvaljujući meusobnom privlačenju različitih naelektrisanja elektrona i protona. Budući da je svaki atom električno neutralan, broj protona u jezgru mora da bude jednak broju elektrona u elektronskom oblaku. Hemija atoma zavisi samo od broja elektrona, koji je ravan broju protona i koji se naziva atomski broj. Hemija  to su, u stvari, brojevi, a ova zamisao jamačno bi se dopala Pitagori. Kada biste bili atom sa jednim protonom, onda bi vam naziv bio vodonik; sa dva, helijum; sa tri, litijum; sa četiri, berilijum; sa pet, bor; sa šest, ugljenik; sa sedam, azot; sa osam, kiseonik; i tako dalje, sve do devedeset dva protona, u kom bi slučaju vaš naziv bio uran. Istovetna naelektrisanja, naelektrisanja sa istim znakom, meusobno se snažno odbijaju. Ovo možemo predočiti kao neskrivenu uzajamnu netrpeljivost pripadnika istog tabora, pomalo kao kada bi svet bio gusto nastanjen samotnjacima i čovekomrscima. Elektroni odbijaju elektrone. Protoni odbijaju protone. Kako u tom slučaju jedno jezgro ostaje na okupu? Zašto se ono namah ne razleti? Zato što postoji još jedna prirodna sila: to nije gravitacija, nije ni elektricitet, već kratkodometna nuklearna sila, koju možemo zamisliti u vidu niza kuka što stupaju u dejstvo tek kada se protoni i neutroni nau meusobno veoma blizu, čime se nadjačava električko odbijanje meu protonima. Neutroni, koji doprinose nuklearnoj sili privlačenja, a odmažu električnoj sili odbijanja, predstavljaju svojevrstan lepak koji pomaže da jezgro ostane na okupu. Iako žude za samotnošću. pustinjaci su lancima vezani za svoje zlovoljne sadruge i smešteni meu znatno popustljiviji i srdačniji svet. Dva protona i dva neutrona sačinjavaju jezgro atoma helijuma, za koje se ispostavilo da je veoma stabilno. Tri helijumova jezgra sačinjavaju jedno uglje nikovo jezgro; četiri, kiseonikovo; pet, neonovo; šest, magnezijumovo; sedam, silicijumovo; osam, sumporovo; i tako dalje. Svaki put kada dodamo jedan proton ili više protona, kao i dovoljno neutrona da jezgro ostane na okupu, stvaramo neki novi hemijski elemenat. Ako živi oduzmemo jedan proton i tri neutrona, dobićemo zlato, a to je bio san drevnih alhemičara. Iza urana dolaze elementi koji se ne javljaju u prirodi na Zemlji. Njih je sintetisao čovek i u većini slučajeva oni su se odmah raspali. Jedan od njih, elemenat devedeset

Životi zvezda

• 229

četiri, dobio je naziv plutonijum; posredi je jedna od najpogubnijih supstanci za koju se zna. Nažalost, plutonijum se raspada prilično sporo. Odakle potiču elementi koji se javljaju u prorodi? Možemo pretpostaviti da je svaka atomska vrsta zasebno stvorena. Ali Vaseljena se, gotovo posvuda, sa1 stoji od devedeset devet odsto vodonika i helijuma, dva najjednostavnija elementa. Helijum je, štaviše, najpre bio otkriven na Suncu, pa tek onda na Zemlji  te otuda i njegov naziv (Helios je bio jedan od grčkih bogova Sunca). Da li su možda ostali hemijski elementi na neki način proistekli iz vodonika i helijuma? Da bi se osujetilo električno odbijanje, delovi jezgra moraju se dovesti meusobno sasvim blizu, kako bi u dejstvo stupila kratkodometna nuklearna sila. To se može dogoditi jedino pri veoma visokim temperaturama, gde se čestice kreću toliko brzo da sila odbijanja ne stiže da deluje  pri temperaturama od više desetina miliona stepeni. U prirodi, toliko visoke temperature i odgovarajući pritisci javljaju se jedino u unutrašnjostima zvezda. Ispitali smo naše Sunce, najbližu zvezdu, na raznim talasnim dužinama, od radiopodručja, preko obične, vidljive svetlosti, do rendgenskog područja; sva ova zračenja potiču samo sa krajnjih spoljnjih Sunčevih slojeva. Naša zvezda nije baš kamen u stanju crvenog usijanja, kako je to Anaksagora smatrao, već je tu pre posredi velika lopta vodonikovog i helijumovog gasa, koja sija zbog visokih temperatura, iz istog razloga iz koga i žarač sija kada doe u stanje crvenog usijanja. Anaksagora je, dakle, bar delimično bio u pravu. Snažne solar ne oluje stvaraju blistave bleskove koji remete radiokomunikacije na Zemlji; istom prilikom nastaju i ogromne lučne mlaznice vrelog gasa, čiji tok odreuje Sunčevo magnetno polje, takozvane solarne protuberance, spram kojih Zemlja izgleda patuljasto. Sunčeve pege, koje se ponekad mogu videti golim okom pri zalasku Sunca, predstavljaju tamnija područja, koja se odlikuju snažnijim magnetnim poljem. Sve ove neprekidne, izmešane, uskovitlane aktivnosti odigravaju se na srazmerno hladnoj, vidljivoj površini. Mi vidimo samo do temperatura od oko šest hiljada stepeni. Ali u skrovitoj unutrašnjosti Sunca, gde se stvara svetlost naše zvezde, temperature dostižu i do četrdeset miliona stepeni. Zvezde i njihove prateće planete raaju se u gravitacionom kolapsu oblaka meuzvezdanog gasa i prašine. Sudari molekula gasa u unutrašnjosti oblaka do Zemlja je izuzetak zato što je naš praiskonski vodonik, koji srazmerno slabo gravitaci ono privlačenje naše planete nije uspelo da zadrži, u najvećoj meri već otekao u svemir. Jupiter, čija je gravitacija daleko jača, još poseduje gotovo celokupnu prvobitnu količinu najlakšeg elementa.

230 •

Karl Segan

vode do njegovog zagrevanja. koje raste sve do tačke kada vodonik počne da se fuzioniše u helijum: četiri vodonikova jezgra spajaju se i obrazuju jedno he lijumovo jezgro, pri čemu dolazi do oslobaanja jednog fotona gama zraka. Taj foton potom biva naizmenice apsorbovan i emitovan u gornjim slojevima materije; no, on ipak postepeno krči sebi put ka površini zvezde, gubeći, doduše, energiju, na svakom koraku, ali i uspevši na kraju, posle epskog putovanja od milion godina, da u vidu vidljive svetlosti stigne do ruba zvezde i otisne se u svemir. Tog trenutka zvezda biva upaljena. Gravitacioni kolaps prestelarnog oblaka tu biva zaustavljen. Težina spoljnjih omotača zvezde dobija protivtežu u visokim temperaturama i pritiscima koje stvaraju unutrašnje nuklearne reakcije. Sunce se u ovako stabilnom, ravnotežnom stanju nalazi već pet milijardi godina. Termonuklearne reakcije slične onima koje dejstvuju u vodoničnoj bombi napajaju energijom Sunce, dejstvujući u vidu ukroćene, neprekidne eksplozije, 14 pri kojoj dolazi do pretvaranja oko četiri stotine miliona tona (4xl0 grama) vodonika u helijum svake sekunde. Kada noću podignemo pogled ka zvezdama, svekoliki sjaj koji do nas dopire potiče od dalekih nuklearnih fuzija. U pravcu zvezde Deneb, u sazvežu Labud, nalazi se ogroman, blistav su permehur izuzetno vrelog gasa, verovatno nastao pri eksplozijama supernova, koje označavaju smrt zvezda, blizu središta mehura. Na rubovima, meuzve zdana materija je sabijena pod dejstvom udarnih talasa supernova, čime počinju nova pokolenja kolabiranja oblaka i obrazovanja zvezda. U ovom smislu se može reći da zvezde imaju roditelje; a kako to ponekad biva i kod ljudi, roditelj umire prilikom roenja deteta. Zvezde poput Sunca raaju se u skupinama u velikim, zbijenim kompleksima oblaka, kakva je, na primer, Orionova maglina. Vieni spolja, ovakvi oblaci izgledaju tamni i sumorni. Ali iznutra ih blistavo obasjavaju novoroene zvezde. Zvezde kasnije izlaze iz ovog porodilišta i kreću u potragu za srećom po Mlečnom putu; ovaj stelarni podmladak u početku je još optočen pramenovima bleštavog maglišta, još vezan gravitacionom pupčanom vrpcom za gasnu matericu iz koje je izišao. Plejade predstavljaju najbliži primer u ovom smislu. Kako to biva i kod ljudi, odrasle zvezde odlaze daleko od doma, tako da se najbliži srodnici gotovo više ne viaju. Negde u Galaksiji nalaze se zvezde  možda nekoliko desetina njih  koje predstavljaju Sunčevu braću i sestre, budući da su nastale iz istog kompleksa oblaka pre nekih pet milijardi godina. Ali mi ne znamo koje su to zvezde. Što se nas tiče, one bi se lako mogle nalaziti i sa suprotne strane Mlečnog puta.

Životi zvezda

• 231

Pretvaranje vodonika u helijum u središtu Sunca pruža objašnjenje ne samo za sjajnost naše zvezde na području vidljive svetlosti nego i za jedno drugo, tajanstvenije i utvamije zračenje: Sunce, naime, slabašno emituje i neutrine, koji, kao i fotoni. nemaju masu mirovanja i kreću se brzinom svetlosti. Oni ne spadaju u vrstu svetlosti. Slično protonima, elektronima i neutronima, neu trini takoe poseduju vlastiti angularni momenat, ili spin, dok fotoni uopšte nemaju spin. Materija je providna za neutrine, koji gotovo bez otpora prolaze kroz Zemlju i Sunce. Tek sasvim sićušan deo ovog zračenja tu biva zaustavljen. Kada u sekundi osmotrim Sunce, milijardu neutrina projuri kroz moju očnu jabučicu. Razume se. oni se ne zaustavljaju na mrežnjači. kako to biva sa običnim fotonima, već mi bez ikakvog otpora prolaze kroz glavu. Zanimljiva je okolnost da bi i noću, ako bih pogledao ka tlu, prema mestu gde bi se Sunce nalazilo (da nema Zemlje izmeu mene i njega), gotovo istovetan broj solarnih neutrina prošao kroz moju očnu jabučicu, projurivši prethodno kroz Zemljinu kuglu, koja je za neutrine u podjednakoj meri providna kao i čisto prozorsko staklo za vidljivu svetlost. Ako je naše poznavanje unutrašnjosti Sunca celovito u onoj meri u kojoj mi to pretpostavljamo da jeste, kao i ako ispravno razumemo nuklearnu fiziku koja stoji u zaleu stvaranja neutrina, onda bi trebalo da budemo kadri da prilično tačno izračunamo koliko bi Sunčevih neutrina trebalo da bude primljeno na datoj površini  kao što je očna jabučica  u datoj jedinici vremena, kao što je sekunda. Eksperimentalna potvrda ovako dobijenih rezultata znatno je, meutim, teža. S obzirom na okolnost da neutrini prolaze pravo kroz Zemlju, nismo u stanju da ih hvatamo. Ali od ogromnog broja neutrina izvestan delić ipak će stupiti u dejstvo sa materijom, što bi moglo da nam pruži priliku da ih otkrijemo. U retkim slučajevima neutrini mogu da pretvore atome hlora u atome argona, pri čemu ostaje nepromenjen ukupan broj protona i neutrona. Da biste otkrili pretpostavljeni tok Sunčevih neutrina. potrebne su vam velike mase hlora; američki fizičari stoga su izlili ogromne količine tečnosti za čišćenje (koja sadrži hlor  prim, prev.) u rudnik Houmstejk, kod mesta Led, u saveznoj državi Južna Dakota. Hlor je potom podvrgnut mikrohemijskoj analizi, pri čemu se tragalo za novostvorenim argonom kao pokazateljem obima dej stvovanja neutrina. Iz ogleda je, meutim, proisteklo da je odliv neutrina sa Sunca slabiji nego što to proračuni predviaju. Ovde smo suočeni sa jednom istinskom nerešenom tajnom. Slab odliv neutrina sa Sunca verovatno ne dovodi u pitanje naše vienje nukleosinteze kod

232 •

Karl Segan

Životi zvezda

• 233

zvezda, ali je isto tako izvesno da znači nešto važno. Izložena objašnjenja kreću se u rasponu od hipoteze da se neutrini raspadaju prilikom prevaljivanja puta izmeu Sunca i Zemlje, pa do zamisli da su nuklearne vatre u unutrašnjosti Sunca privremeno zgasle, dok svetlost delimično biva stvarana sporim gravitacionim sažimanjem. Ali neutrinska astronomija još je u povoju. Mi smo i dalje opčinjeni činjenicom da smo stvorili napravu kadru da uputi pogled u samo blistavo srce Sunca. Kako se osetljivost neutrinskih teleskopa bude poboljšavala, možda će postati moguće dosegnuti nuklearnu fuziju i u dubokoj unutrašnjosti obližnjih zvezda. Ali vodonična fuzija ne može večno da traje: Sunce ili bilo koja druga zvezda poseduju konačnu količinu vodoničnog goriva u svojoj vreloj unutrašnjosti. Sudbina jedne zvezde, kraj njenog životnog ciklusa, u velikoj meri zavise od toga kolika joj je početna masa. Ukoliko neka zvezda uspe da zadrži dvostruko ili trostruko veću masu od Sunčeve, pošto je prethodno otekla sa nje u svemir bilo koja količina materije, ona će svoj životni ciklus okončati na sasvim drugačiji način nego što će to biti sa Suncem. No, i Sunčeva sudbina biće spektakularna. Kada sav vodonik iz središta bude pretvoren u helijum, kroz pet ili šest milijardi godina, zona vodonične fuzije počeće polako da se pome ra ka spoljnjim područjima, tvoreći šireću opnu termonuklearnih reakcija, sve dok ne stigne do mesta na kome su temperature ispod desetak miliona stepe ni. Tada će se vodonična fuzija sama od sebe okončati. U meuvremenu, gra vitaciono dejstvo Sunca izazvaće ponovo sažimanje njegovog jezgra bogatog helijumom, što će za posledicu imati novo povećanje unutrašnjih temperatura i pritisaka. Helijumova jezgra postajaće sve zbijenija, tako da će konačno i ona početi da se spajaju; u dejstvo će stupiti kuke njihovih kratkodometnih nuklearnih sila, uprkos uzajamnom električnom odbijanju. Pepeo će postati gorivo i u Suncu će uzeti maha nova faza fuzionih reakcija. Pri ovom procesu nastaće elementi ugljenik i kiseonik, a usput će biti stvorene i nove količine energije, koje će Suncu omogućiti da nastavi da šija još jedno ograničeno vreme. Zvezda je feniks kojoj je usud dodelio da privremeno nikne iz vlastitog pepela.' Pod udruženim dejstvom vodonične fuzije, koja se odigrava u tankoj opni daleko od središta naše zvezde, i helijumske fuzije praćene visokim temperaturama u jezgru Sunce će doživeti veliku pramenu:

njegov spoljnji deo proširiće se i ohladiti. Sunce će tada postati zvezda crveni džin, čija će vidljiva površina biti toliko daleko od unutrašnjosti da će sila teže na njoj sasvim oslabiti, a atmosfera će mu se proširiti svemirom, postavši svojevrsna stelarna oluja. Kada Sunce, rumeno i naduveno, preraste u crvenog džina, ono će uključiti u sebe i progutati planete Merkur i Veneru  a po svoj prilici i Zemlju. Ceo unutrašnji Sunčev sistem tada će se praktično nalaziti u Suncu. Kroz više milijardi godina na Zemlji će svanuti poslednji običan dan. Posle toga. Sunce će polako postajati sve crvenije i šire, postepeno povećavajući temperaturu na Zemlji, tako da će čak i na njenim polovima biti prevruće. Ledene kape na Arktiku i Antarktiku će se istopiti, što će dovesti do potopa duž obala sveta. Visoke okeanske temperature oslobadaće sve više vodene pare u vazduh. što će povećavati oblačnost. koja će, sa svoje strane, zaklanjati Sunce i tako malo odložiti kraj. Ali širenje Sunca više se ne može zaustaviti. Konačno, okeani će proključati, atmosfera će ispariti u svemir i našu planetu zade siće katastrofa najvećih zamislivih razmera.' U meuvremenu, ljudska bića će se, gotovo izvesno, razviti u nešto sasvim drugo. Možda će naši potomci biti kadri da kontrolišu ili bar ublaže razvoj zvezda. Ili će se možda naprosto preseliti na Mars, Evropu ili Titan, odnosno, kako je to zamišljao Robert Gadard, potražiće neku nenastanjenu planetu u kakvom mladom i obećavajućem planet nom sistemu. Sunčev stelarni pepeo može se ponovo koristiti kao gorivo samo do izve sne tačke. Jednom će konačno doći vreme kada će se u unutrašnjosti naše zvezde nalaziti samo ugljenik i kiseonik, kada pri postojećim temperaturama i pritiscima više neće moći da se odigravaju termonuklearne reakcije. Pošto helijum iz središta bude gotovo potpuno utrošen, unutrašnjost Sunca nastavice svoj privremeno zaustavljen kolaps i temperature će ponovo porasti, počevši poslednji ciklus nuklearnih reakcija i malo proširivši Sunčevu atmosferu. U samrtnom ropcu, Sunce će lagano pulsirati, šireći se i sažimajući jednom u nekoliko hiljada godina, da bi konačno otpustilo svoju atmosferu u svemir u jednoj ili dve koncentrične gasne opne. Neoptočena, topla unutrašnjost Sunca plaviće opne ultraljubičastom svetlošću, divnom crvenom i plavom fluorescentnošću koja će se pružati iza Plutonove orbite. Možda će čak polovina Sunčeve mase biti iz

Zvezde masivnije od Sunca dostižu više temperature i pritiske u središtu u poznim evo Iucionim stupnjevima. One su kadre u više navrata da se dignu iz vlastitog pepela, koristeći ugljenik i kiseonik kao gorivo za sintetisanje još težih elemenata.

Acteke su predskazale da će doći vreme 'kada će Zemlja postati umorna... kada će se Zemljino seme okončati'. Jednoga dana, verovali su oni, Sunce će pasti sa neba, a i zvezde će biti otresene sa svoda.

234 •

Karl Segan

gubljena na ovaj način. Sistem naše zvezde tada će biti ispunjen avetinjskim sjajem, Sunčevim duhom koji hrli što dalje od svog matičnog staništa. Osvrnemo li se po našem malom kutku Mlečnog puta, vedećemo da su mnoge zvezde okružene loptastim opnama sjajnog gasa, planetnim maglinama. (One nemaju nikakve veze sa planetarna, ali neke od njih nalikovale su kroz slabije teleskope na plavozelene diskove Urana i Neptuna). Ove magline pojavljuju se u obliku prstenova, ali to je samo stoga što nam izgledaju istaknutije pri rubovima nego u središtu, baš kao i mehurovi od sapunice. Svaka pla netna maglina predstavlja znamenje neke zvezde in extremis. Blizu središnje zvezde možda se nalazi svita mrtvih svetova, ostaci planeta koje su jednom odisale životom, a sada počivaju bez vazduha i okeana, obasjane utvarnim sjajem. Ono što će preostati od Sunca, ogoljeno jezgro koje će u prvi mah biti optočeno planetnom maglinom. predstavljaće malu. vrelu zvezdu, čija će toplo ta oticati u svemir; zvezda će biti zbijena do gustine nepojmljive na Zemlji  jedna kafena kašičica njene materije težiće više od tone. Kroz mnogo milijardi godina Sunce će se pretvoriti u degeneresanog belog patuljka, sličnog svim onim svetlim tačkama koje vidimo u središtima planetnih maglina, čije će visoke površinske temperature postepeno opadati do konačnog stanja, tamnog i mrtvog crnog patuljka. Dve zvezde približno jednake mase razvijaće se približno uporedo. Ali jedna masivnija zvezda brže će utrošiti svoje nuklearno gorivo, pre će postati crveni džin i ranije će početi završnu životnu fazu kao beli patuljak. S obzirom na ovu okolnost, moralo bi da postoji (kao što se uistinu i dogaa) mnogo slučajeva binarnih zvezda kod kojih je jedan član crveni džin, a drugi beli patuljak. Neki ovakvi parovi nalaze se meusobno toliko blizu da se dodiruju, što uslovljava preticanje blistave stelarne atmosfere sa širokog crvenog džina na zgusnutog belog patuljka; ova materija ispoljava težnju da pada na neko odreeno područje na površini belog patuljka. Tako dolazi do sakupljanja vodoni ka, koji snažna gravitacija belog patuljka sažima do sve viših pritisaka i temperatura, da bi konačno ukradena grada sa crvenog džina bila podvrgnuta ter monuklearnim reakcijama, što za posledicu ima kratkotrajan snažan blesak belog patuljka. Ovakav član binarnog sistema naziva se nova i on se u pogledu porekla sasvim razlikuje od supernove. Nove se javljaju jedino kod dvočlanih zvezdanih sistema i njih izaziva vodonična fuzija; supernove su pojave vezane za pojedinačne zvezde i njihov uzročnik je silicijumska fuzija.

Životi zvezda

• 235

Atomi sintetisani u unutrašnjosti zvezda obično bivaju vraćeni u meduzve zdani gas. Kod crvenih džinova, spoljnja atmosfera biva razvejana u svemir; planetne magline predstavljaju završna stanja zvezda sličnih Suncu, koje su ostale bez svojih spoljnjih omotača. Supernove silovito odbacuju pretezan deo svoje stelarne mase u svemir. Atomi koji na ovaj način bivaju rasuti u kosmič ka prostranstva predstavljaju, razume se, one koji se najlakše stvaraju pri ter monuklearnim reakcijama u unutrašnjostima zvezda: vodonik se fuzioniše u he lijum, helijum u ugljenik, ugljenik u kiseonik, a potom, u masivnijim zvezda ma, dodavanjem stalno novih helijumovih jezgara, nastaju neon, magnezijum, silicijum, sumpor i tako dalje  neprekidno nadograivanje po dva protona i dva neutrona, sve do gvozda. Gvože može da se stvori i neposrednom fuzijom silicijuma  spajanjem dva silicijumova atoma, od kojih svaki ima po dvadeset osam protona i neutrona, na temperaturama od mnogo milijardi stepeni. pri čemu nastaje atom gvozda sa pedeset šest protona i neutrona. Sve su to poznati hemijski elementi. Prepoznajemo njihove nazive. Pri po menutim zvezdanim nuklearnim reakcijama ne nastaju erbijum, hafnijum, di prozijum, prazeodimijum ili itrijum, već elementi koje znamo iz svakodnevnog života, elementi koji odlaze u meuzvezdani gas, gde bivaju obuhvaćeni narednim pokolenjem kolabiranja oblaka i obrazovanja zvezda i planeta. Svi elementi na Zemlji, izuzev vodonika i nešto helijuma, stvoreni su svojevrsnom zve zdanom alhemijom pre više milijardi godina u drugim suncima, od kojih su neka danas neugledni beli patuljci na naspramnom kraju Mlečnog puta. Azot u našoj DNK, kalcijum u našim zubima, gvože u našoj krvi, ugljenik u našim pitama od jabuka  svi ti elementi sazdani su u unutrašnjostima kolabira jućih zvezda. Mi smo sačinjeni od zvezdane grae. Neki od reih elemenata nastali su pri samim eksplozijama supernova. Na Zemlji ima srazmerno mnogo zlata i urana samo zahvaljujući tome što je došlo do više eksplozija supernova neposredno pre no što je nastao Sunčev sistem. Drugi planetni sistemi mogu da imaju drugačije količine retkih elemenata. Postoje li planete čiji se žitelji diče naušnicama od niobijuma i narukvicama od protaktinijuma, dok zlato predstavlja samo laboratorijsku zanimljivost? Da li bi naši životi bili bolji da su zlato i uran retki i nevažni na Zemlji kao što je prazeodimijum? Nastanak i razvoj života povezani su na najprisniji način sa nastankom i razvojem zvezda. Prvo: sama materija iz koje smo sazdani, atomi koji omogućuju život stvoreni su davno i daleko u džinovskim crvenim zvezdama. Rela

236 •

Karl Segan

tivna zastupljenost hemijskih elemenata pronaenih u Kosmosu izvrsno se slaže sa relativnom zastupljenošću atoma stvorenih u zvezdama, tako da nema me sta sumnji u to da su crveni džinovi i supernove pećnice i retorte u kojima se tvori materija. Sunce je zvezda drugog ili trećeg pokolenja. Celokupna materija u njemu, svekolika materija koju vidite oko vas, prošla je kroz jedan ili dva prethodna ciklusa zvezdane alhemije. Drugo: postojanje izvesnih varijeteta teških atoma na Zemlji ukazuje na to da se negde u blizi odigrala eksplozija supernove neposredno pre no što se obrazovao Sunčev sistem. Teško, meutim, da je ovde posredi puka podudarnost; znatno je verovatnije da je udarni talas koji je stvorila supernova sabio meuzvezdani gas i prašinu i uzrokovao poče tak kondenzovanja sistema naše zvezde. Treće: kada je Sunce zasijalo, njegovo ultraljubičasto zračenje stalo je da se sliva u atmosferu Zemlje, a toplota je počela da izaziva električna pražnjenja; ovi izvori energije dejstvovali su na složene organske molekule koji su doveli do nastanka života. Četvrto: Sunčeva sve tlost je ta koja gotovo isključivo pokreće život na Zemlji. Biljke skupljaju fo tone i pretvaraju Sunčevu u hemijsku energiju. Životinje su paraziti biljaka. Poljoprivreda je naprosto metodična žetva Sunčeve svetlosti, pri čemu se biljke koriste kao nedobrovoljni posrednici. Gotovo svi mi dejstvujemo na Sunčev pogon. Konačno, nasledne promene nazvane mutacije predstavljaju sirovinu evolucije. Mutacije, iz kojih priroda odabira novi inventar oblika života, delimično bivaju izazvane kosmičkim zracima  visokoenergetskim česticama izbačenim gotovo brzinom svetlosti pri eksplozijama supernova. Evolucijom života na zemlji bar jednim delom upravljaju spektakularne smrti dalekih, masivnih sunaca. Zamislite da se sa Gajgerovim brojačem i komadom rude urana naete na nekom mestu duboko pod Zemljom  u rudniku zlata, recimo, ili u tunelu lave, u pećini koju je kroz nedra planete prokopala reka rastopljenih stena. Ose tljivi brojač otkucava kad god biva izložen gama zracima ili visokoenergetskim česticama kao što su protoni i helijumova jezgra. Ukoliko ga prinesemo rudi urana, koja emituje helijumova jezgra kao ishod spontanog nuklearnog raspadanja, stopa otkucavanja, broj otkucaja u minutu, dramatično se povećava. Ako, meutim, stavimo rudu urana u masivan olovni kontejner, stopa otkucavanja zamašno opada; olovo, naime, apsorbuje zračenje urana. No, ipak ne dolazi do potpunog prestanka otkucavanja. Izvestan postotak tog preostalog otkucavanja otpada na prirodnu radioaktivnost u zidovima pećine. Meutim, njome se ne može objasniti sav zvuk koji dopire iz Gajgerovog brojača. Jedan njegov deo izazvan je visokoenergetskim česticama koje dopiru kroz 'krov' pećine. To što

Životi zvezda

• 237

čujemo delimično je odjek kosmičkih zraka nastalih davno u dubinama svemira. Kosmički zraci, koji poglavito predstavljaju elektrone i protone, bombardo vali su Zemlju tokom svekolike istorije života na njoj. Jedna zvezda uništi samu sebe mnogo hiljada svetlosnih godina od nas, stvorivši pri tom kosmičke zrake koji se zavojitim putanjama kreću kroz Mlečni put milionima godina, sve dok, sasvim slučajno, jedan njihov deo ne stigne do Zemlje i ne utiče na naš genetski materijal. Možda su kosmički zraci odlučujuće uticali na razvoj genetskog koda, na nastanak kambrijske eksplozije, ili na pojavu dvonožnog kretanja meu našim precima. Četvrtog jula 1054. godine kineski astronomi zabeležili su jednu pojavu u sazvežu Bik, koju su nazvali 'gostujuća zvezda'. Jedna zvezda, koja je prethodno bila nevidljiva, postala je blistavija od svih drugih na nebu. Sa druge strane sveta, na američkom jugozapadu, postojala je u to vreme jedna razvijena kultura sa bogatom astronomskom tradicijom, čiji su pripadnici takoe bili očevici pojave blistave nove zvezde.1 Na osnovu datiranja pomoću ugljenika četrnaest iz ostataka vatre u kojoj je kao gorivo korišćen drveni ugalj doznali smo da je sredinom jedanaestog stoleća jedna grupa pripadnika naroda Anasa zi, predaka današnjih Hopija, živela ispod jednog stenovitog ispusta na području sadašnjeg Novog Meksika. Jedan član grupe je, kako izgleda, nacrtao na pročelju jedne stene zaštićene od dejstva vremenskih nepogoda prizor nove zvezde. Njen položaj u odnosu na Mesečev srp bio bi baš onakav kakav je i prikazan. Pored crteža nalazi se i otisak šake, možda umetnikov potpis. Ta izuzetna zvezda, udaljena pet hiljada svetlosnih godina, danas se naziva supernova Rakovice, zato što su ostaci džinovske eksplozije ličili upravo na ovu životinju jednom astronomu koji je prvi ka njima upravio svoj teleskop mnogo stoleća kasnije. Maglina Rakovica predstavlja ostatke jedne masivne zvezde koja je samu sebe raznela. Njena eksplozija mogla se posmatrati sa Zemlje golim okom čitava tri meseca. Bila je lako vidljiva pri dnevnoj svetlosti, a uz nju se noću moglo čitati. U prošeku, supernova se javlja jednom u sto godina u datoj galaksiji. Tokom životnog veka jedne tipične galaksije, koji iznosi oko deset milijardi godina, eksplodira oko sto miliona zvezda  što je veoma mnogo, ali je ovim ipak obuhvaćena tek svaka hiljadita zvezda. U Mlečnom putu, posle supernove iz 1054. godine primećena je još jedna, 1572. o kojoj je ostao zapis Tihoa Brahea; nedugo potom, 1604, ponovo je zablista 1

Nju su primetili i muslimanski posmatrači. No, o ovoj zvezdi nema ni reci u evropskim letopisima.

238 •

Karl Segan

la jedna supernova, o kojoj nam je svedočanstvo ostavio Johan Kepler.1 Nažalost, u našoj Galaksiji nije zapažena nijedna eksplozija supernove posle pronalaska teleskopa, što astronome ozlojeuje već stolećima. Supernove se danas rutinski posmatraju u drugim galaksijama. Ako bi trebalo izabrati rečenicu koja bi u najvećoj meri zapanjila astronome sa početka ovog veka, onda bih se ja opredelio za misao napisanu u članku Dejvida Hel fenda i Noksa Longa, objavljenom u broju od 6. decembra 1979. godine britanskog časopisa Nature: 'Petog marta 1979. godine devet meduplanetnih sondi, koje sačinjavaju naročitu posmatračku mrežu za registrovanje obimnih i naglih emisija zračenja, zabeležilo je jedan neuobičajeno zamašan fluks snažnih rendgenskih i gama zraka; takode je ustanovljeno da se položaj izvora ovog zračenja poklapa sa ostacima supernove N 49 u Velikom Magelanovom oblaku.' (Veliki Magelanov oblak, nazvan tako zato što je prvi stanovnik severne polulopte koji ga je video bio Magelan, predstavlja malu, satelitsku galaksiju Mlečnog puta, udaljenu svega sto osamdeset hiljada svetlosnih godina. Takode postoji, kao što se može i pretpostaviti, Mali Magelanov oblak). Meutim, u istom broju časopisa Nature, E. P. Mazec i njegove kolege iz Jofeovog instituta u Lenjingradu  koji su posmatrali isti izvor posredstvom detektora snažnih emisija gama zraka na sondama 'Venera 11' i 'Venera 12', što su se u to vreme nalazile na putu prema 'planeti oblaka'  istupili su sa pretpostavkom da je tu posredi bleskajući pulsar, udaljen svega nekoliko stotina svetlosnih godina od nas. No, iako se položaj izvora snažnog fluksa gama zraka gotovo poklapa sa ostacima supernove, Helfend i Long ne drže po svaku cenu do neke bliske veze meu njima. Oni su spremno uzeli u obzir više hipoteza, ubrojavši tu i iznenaujuću mogućnost da se zagonetni izvor nalazi unutar granica našeg Sunčevog sistema. Možda su u pitanju 'izduvni gasovi' nekog van zemaljskog zvezdanog broda koji se vraća na matični svet. Ali razbuktavanje zvezdanih ognjeva u N 49 predstavlja jednostavniju hipotezu: sasvim smo, naime, sigurni da postoje supernove. Kepler je 1606. godine objavio knjigu pod naslovom De Stella Nova, 0 novoj zvezdi, u kojoj se zapitao da li supernova možda predstavlja ishod slučajnog dejstvovanja atoma na nebeskom svodu. Potom je izložio ono što je nazvao: '... ne moje mišljenje, već mišljenje moje supruge: juče, pošto sam se umorio od pisanja, bejah pozvan na večeru, i salata koju zatražili bi izneta preda me. Kako izgleda, kazah tada, kada bi kositrena zdela, lišće zelene salate, zrnca soli, kapi vode, sirce, ulje i kriške kuvanih jaja ćelu večnost leteli vazduhom, možda bi se na kraju slučajno dogodilo da od svega toga ispadne salata. Možda, uzvratila je moja draga supruga, ali sigurno ne bi bila tako dobra kao moja.'

Životi zvezda

• 239

Prilično sumoran usud čeka unutrašnji Sunčev sistem kada naša zvezda postane crveni džin. No, jedina uteha jeste u tome što planete neće biti rastopljene i spržene pri erupciji supernove. Ta sudbina rezervisana je samo za sveto ve koji se nalaze u blizini zvezda masivnijih od Sunca. S obzirom na to da zvezde sa višim temperaturama i pritiscima brzo troše svoje nuklearno gorivo, njihov životni vek znatno je kraći od Sunčevog. Zvezda koja je više desetina puta masivnija od Sunca u stanju je da za svega nekoliko miliona godina pretvori gotovo sav svoj vodonik u helijum, da bi potom zakratko prešla na egzotičnije nuklearne reakcije. Stoga je gotovo izvesno da nema dovoljno vremena da se razviju složeniji oblici života na bilo kojoj od pratećih planeta; drugim recima, teško da mogu postojati bića koja bi postala svesna da im se matična zvezda pretvara u supemovu: ako bi, naime, živela dovoljno dugo da postanu kadra za poimanje supernova, sasvim je izvesno da to onda ne bi mogla biti njihova zvezda. Bitan preduslov za eksploziju supernove jeste stvaranje masivnog gvozdenog jezgra putem fuzije silicijuma. Pod ogromnim pritiscima, slobodni elektroni u unutrašnjosti zvezde bivaju prinueni da se spajaju sa protonima jezgara gvozda, pri čemu dolazi do meusobnog potiranja suprotnih električnih naboja jednakog iznosa; unutrašnjost zvezde pretvara se tada u jedno džinovsko atomsko jezgro, koje zaprema znatno manji prostor nego prethodno postojeći elektroni i jezgra atoma gvozda. Sledi silovita implozija jezgra, što uslovljava žestoko odbacivanje spoljnjih delova zvezde i tako nastaje eksplozija supernove. Jedna supernova može biti blistavija od udruženog sjaja svih ostalih zvezda iz galaksije u kojoj se nalazil. Sve one masivne plavobele zvezde superdžinovi, koje su se nedavno izlegle u Orionu, osuene su da kroz nekoliko miliona godina postanu supernove, neprekidni kosmički vatromet u sazvežu lovca. Pri zastrašujućoj eksploziji supernove u svemir biva odbačen najveći deo materije prethodne zvezde  nešto malo preostalog vodonika i helijuma, kao i obimne količine drugih atoma, ugljenika i silicijuma, gvozda i urana. Ono što ostaje jeste nukleus toplih neutrona, povezanih nuklearnom silom, jedno jedinstveno, masivno atomsko jezgro, čija atomska težina iznosi oko 10 , sunce prečnika trideset kilometara; posredi je sićušna, smanjena, zbijena, skvrčena ste larna gromada, neutronska zvezda koja se veoma brzo okreće oko svoje ose. Kako jezgro jednog masivnog crvenog džina kolabira, obrazujući ovakvu neu tronsku zvezdu, ono se sve brže okreće. Neutronska zvezda u središtu magli ne Rakovica predstavlja ogromno atomsko jezgro, otprilike veličine Menhetna,

240 •

Karl Segan

koje načini trideset okretaja oko svoje ose u sekundi. Njegovo moćno magnetno polje, koje se pojačava tokom kolabiranja, hvata naelektrisane čestice, baš kao što to čini i znatno slabije Jupiterovo magnetno polje. Elektroni u rotira jućem magnetnom polju odašilju snopove zračenja ne samo na radioučestalo stima nego i na području vidljive svetlosti. Ako bi se kojim slučajem Zemlja našla u snopu jednog takvog kosmičkog svetionika, videli bismo po jedan njegov blesak prilikom svakog kruga koji bi napravio. To je i razlog što zvezde ovoga tipa nazivamo pulsari. Trepereći i otkucavajući poput svojevrsnog kosmičkog metronoma, pulsari znatno tačnije mere vreme i od najpreciznijih običnih časovnika. Dugoročno merenje stope radioimpulsa nekih pulsara, na primer onoga koji je označen šifrom PSR 0329+54, ukazuje na mogućnost da ovi objekti imaju jednog ili više malih planetnih pratilaca. Možda nije isključeno da je neka planeta kadra da preživi razvoj zvezde u pulsara: ili je možda planeta zarobljena tek pošto se taj preobražaj odigrao. Pitam se kakvo bi nebo izgledalo sa površine jedne takve planete. Kafena kašičica materije neutronske zvezde teži približno koliko i jedna prosečna planina  toliko, u stvari, da kada biste imali komadić ove materije i pustili ga da padne (teško da biste ga mogli sprečiti u tome), on bi bez otpora prošao kroz ćelu Zemlju, poput kamena što pada kroz vazduh, izdubivši rupu kroz telo naše planete i izbivši sa suprotne strane  možda u Kini. Ljudi bi se tamo nalazili, recimo, u šetnji, zadubljeni u svoja posla, kada bi najednom iz tla izleteo sićušan grumen neutronske zvezde. ostao da lebdi na trenutak, a potom ponovo zaronio u Zemlju, bar malo narušivši spokoj svakodne vice. Ako bi komad materije neutronske zvezde bio ispušten iz neposredne svemirske okoline, tako da Zemlja rotira pod njim dok bi padao, on bi izbušio na stotine hiljada rupa u njoj, pre no što bi ga zaustavilo trenje sa unutrašnjošću naše planete. Kada bi se gromada konačno zaustavila u središtu Zemlje, unutrašnjost naše planete verovatno bi zakratko ličila na švajcarski sir, ali bi joj rane ubrzo zacelio podzemni tok stena i metala. Sasvim je u redu to što su veće gromade neutronske zvezde nepoznate na Zemlji. Ali one najsitnije nalaze se posvuda. Zastrašujuća moć neutronske zvezde vreba u jezgru svakog atoma, skrivena u svakoj šolji čaja i svakom puhu, u svakom dašku vazduha, svakoj piti od jabuka. Neutronska zvezda uči nas poštovanju prema običnostima. Zvezda slična Suncu okončaće svoje dane, kao što smo videli, najpre u vidu crvenog džina, a potom belog patuljka. Kolabirajuća zvezda dvostruko ma sivnija od Sunca postaće najpre supernova, a potom neutronska zvezda. Ali još

Životi zvezda

• 241

krupnija zvezda, kojoj, posle faze supernove, preostaje masa petostruko veća od Sunčeve, doživeće još izuzetniju, jedinstvenu sudbinu  njena sila teže pre tvoriće je u crnu rupu. Zamislimo da raspolažemo čarobnom gravitacionom mašinom  napravom kojom bismo mogli da kontrolišemo silu Zemljine teže, na taj način, recimo, što bismo okretali neko dugme. Dugme je u početku postavljeno na 1 g' i sve se pri tom ponaša baš onako kao što to očekujemo. Životinje i biljke na Zemlji sasvim su prilagoene sili teže od 1 g, a zdanja koja podižemo projektovana su da izdrže upravo toliko opterećenje. Ukoliko bi gravitacija bila znatno slabija, verovatno bi postojali visoki i tanki oblici, koji se ne bi prevrnuli ili srušili pod vlastitom težinom. Ako bi, pak, sila teže bila bitno snažnija, biljke, životinje i arhitektura morali bi da budu niski, zdepasti i nabijeni kako se ne bi raspali. Ali čak i u prilično jakom gravitacionom polju svetlost bi se kretala pravolinijski. kao što to, razume se, čini i u svakodnevnom životu. Zamislimo jednu moguću tipičnu grupu zemaljskih bića. Kako smanjujemo gravitaciju, njihova težina takoe se smanjuje. Pri 0 g čak i najmanja kretnja uzrokuje da naši prijatelji počnu da lebde i da se okreću po vazduhu. Prosuti čaj  ili bilo koja druga tečnost  obrazuje titrajuće, loptaste grudvice u vazduhu: površinski napon tečnosti nadjačava gravitaciju. Čajne kuglice nalaze se posvuda. Ako sada ponovo vratimo dugme na 1 g, izazvaćemo čajnu kišu. Ukoliko malo povećamo gravitaciju  od 1 g na, recimo, 3 ili 4 g  svi najednom postaju nepomični: potreban je ogroman napor da bi se makar malči ce pomerila šapa. No, bićemo uviavni i poštedećemo naše prijatelje daljeg dej stva gravitacione mašine, tim pre što nam predstoji novo povišenje sile teže. ' Jedan 'g' je ubrzanje koje iskušuju tela što padaju na Zemlji i ono iznosi gotovo deset metara u sekundi. Kamen koji pada dostići će brzinu od deset metara u sekundi posle prve sekunde, od dvadeset metara u sekundi posle druge  i tako dalje, sve dok ne udari u tie ili bude uništen dejstvom trenja prilikom prolaska kroz vazduh. Na svetu gde bi gravitaciono ubrzanje bilo znatno veće, brzina tela koja padaju povećala bi se u odgovarajućem obimu. Na svetu sa ubrzanjem od 10 g kamen bi se kretao brzinom od 10x10 m/s, odnosno gotovo 100 m/s posle prve sekunde, pa zatim 200 m/s posle druge sekunde i tako dalje. Tu bi čak i obično posrtanje moglo da bude pogubno. Ubrzanje koje se javlja kao dejstvo sile teže treba uvek označavati malim slovom da bi se razlikovalo od Njutnove gravitacione konstante G, koja predstavlja meru jačine gravitacije bilo gde u Vaseljeni, a ne samo na nekom svetu ili suncu o kome je reč. (Njutnova relacija koja dovodi u vezu ove dve veličine glasi: F = mg = GMm/r"; g = GM/r\ gde je F gravitaciona sila, M masa planete ili zvezde. m masa tela koja pada, a r razdaljina izmeu tela koje pada i središta planete ili zvezde.)

242 •

Karl Segan

Snop svetlosti sa nekog fenjera kreće se savršeno pravolinijski (bar koliko to mi možemo da vidimo) pri nekoliko g, baš kao i pri 0 g. Pri hiljadu g snop je još pravolinijski, ali drveće je postalo zdrobljeno i sravnjeno; pri sto hiljada g stene se razmrskavaju pod vlastitom težinom. Konačno, ništa ne uspeva da opstane, osim, zahvaljujući naročitoj povlastici, češirskog mačka. Kada se sila teže približi vrednosti od milijardu g, dogaa se nešto još neobičnije. Snop svetlosti, koji je do sada pravo stremio u nebo, počinje da se povija. Izuzetno snažna gravitaciona ubrzanja deluju čak i na svetlost. Ako još pojačamo silu teže, svetlost se savija natrag ka tlu. Sada je nestao i kosmički ćeširski mačak: preostao je još jedino njegov gravitacioni kikot. Dovoljno visokoj gravitaciji ništa, čak ni svetlost, ne može da utekne. Me sto gde do toga dolazi naziva se crna rupa. Zagonetno ravnodušna prema okolini, ona predstavlja svojevrsnog kosmičkog češirskog mačka. Kada gustina i gravitacija dostignu odreeni nivo, crna rupa se gasi i nestaje iz naše Vaselje ne. To je i razlog što se naziva crna: svetlost nije u stanju da se otisne sa nje. U njenoj unutrašnjosti, gde se svetlost nalazi zarobljena, stvari su možda izdašno osvetljene. Iako je crna rupa nevidljiva spolja, njeno gravitaciono prisustvo verovatno je više nego osetno. Ukoliko prilikom nekog meuzvezdanog putovanja ne budete dovoljno pažljivi, lako vam se može dogoditi da neumitno budete uvučeni u nju, pri čemu bi vam telo bilo rastegnuto u dugačku, tanku nit, što verovatno nije nimalo prijatno. Ali prizor materije koja srašćuje u disk što opasuje crnu rupu ostao bi vam u trajnoj uspomeni, u neverovatnom slučaju, razume se, ako biste preživeli putovanje. Termonuklearne reakcije u unutrašnjosti Sunca služe kao nosači spoljnjih omotača naše zvezde i mnogo milijardi godina odlažu katasrofalan gravitacioni kolaps. U slučaju belih patuljaka, pritisak elektrona, otrgnutih od jezgara, održava zvezdu u postojanom stanju. Kod neutronske zvezde, pritisak neutrona suprotstavlja se gravitaciji. Ali kada je u pitanju jedna vremešnija zvezda, preostala posle eksplozije supernove i drugih pratećih plahovitosti, čija je masa nekoliko puta veća od Sunčeve, nijedna poznata sila nije u stanju da osujeti njen kolaps. Takva zvezda se neverovatno smanjuje, sve brže okreće, postaje sve crvenija i na kraju nestaje. Zvezda čija je masa dvadeset puta veća od Sunčeve smanjivaće se sve do razmera šireg područja Los Andelesa, a onda, kada razorna gravitacija dostigne vrednost od IO10 g, ona će skliznuti kroz pro cep u prostorvremenskom kontinuumu koji je sama napravila i iščeznuće iz naše Vaseljene.

Životi zvezda

• 243

Na pomisao o crnim rupama prvi je došao engleski astronom Džon Mičel 1783. godine. Ali ideja je izgledala toliko neobična da je sve donedavno ostala potpuno nezapažena. A onda, na veliko iznenaenje većine astronoma, došlo se do nalaza koji su išli u prilog pretpostavci o postojanju crnih rupa u svemiru. Zemljina atmosfera je neprozirna za rendgenske zrake. Da bi se ustanovilo da li astronomska tela emituju ovako kratkotalasnu vrstu svetlosti, rendgenski teleskop morao bi se dići iznad atmosfere. Prva rendgenska opservatorija predstavljala je pravi meunarodni poduhvat: na orbitu su je podigle Sjedinjene Američke Države sa italijanske lansirne platforme u Indijskom okeanu, pored kenijske obale, a naziv joj je bio 'Uhuru', što na svahili jeziku znači •sloboda'. Godine 1971. 'Uhuru' je otkrila jedan izuzetno sjajan rendgenski izvor u sazvežu Labud, koji je treperio ritmom od hiljadu puta u sekundi. Izvor, koji je dobio naziv Labud Hl, morao je, dakle, biti veoma mali. Ma šta bilo uzrok treperenju, informacija o tome kada se valja uključiti, a kada isključiti nije mogla da putuje ovim objektom brže od svetlosti, odnosno brže od tri stotine hiljada kilometara u sekundi. To je, drugim recima, značilo da Labud Hl ne može da ima više od 300.000 km/s x (l/1000)s = 300 kilometara u prečniku. Neko telo veličine asteroida predstavlja blistavi, treperavi izvor rendgenskih zraka, vidljiv preko meuzvezdanih udaljenosti. Šta bi to telo moglo biti? Labud Hl nalazi se tačno na ovom mestu na nebu gde i jedna topla, plava, superdžinovska zvezda, za koju je u domenu vidljive svetlosti ustanovljeno da ima masivnog i bliskog, ali nevidljivog parnjaka koji je gravitaciono vuče najpre na jednu, a potom na drugu stranu. Masa tog parnjaka približno je deset puta veća od Sunčeve. S obzirom na to da je malo verovatno da je su perdžin izvor rendgenskog zračenja, 'sumnja' je pala na nevidljivog parnjaka, koji se posredno ispoljavao na području vidljive svetlosti. Ali nevidljivo telo koje je desetostruko masivnije od Sunca i koje po zapremini odgovara jednom asteroidu ne može da bude ništa drugo do crna rupa. Rendgensko zračenje verovatno nastaje pod dejstvom trenja u disku gasa i prašine koji okružuje Labuda Hl, potičući sa njegovog superdžinovskog parnjaka. Još neke zvezde  V 861 Škorpije, GX 3394, SS 433 i Šestar X2  takoe predstavljaju kandidate za crne rupe. Kasiopeja A jeste ostatak supernove čiji je blesak trebalo da stigne do Zemlje u sedamnaestom stoleću, kada je već bilo prilično astronoma. Pa ipak, niko od njih nije izvestio o ovakvoj eksploziji. Prema zamisli J. S. Šklovskog, možda se tamo krije jedna crna rupa, koja je progutala eks plodirajuće zvezdano jezgro i tako pri tulila ognjeve supernove. Teleskopi u sve

244 •

Karl Segan

miru predstavljaju sredstvo za proveru ovih nepotpunih, krnjih podataka, koji možda predstavljaju trag do znamenitih crnih rupa. U pokušaju da se dokuče crne rupe od pomoći može biti predstava o zakrivljenosti prostora. Zamislite ravnu, savitljivu, išpartanu dvodimenzionu površinu, sličnu komadu milimetarske hartije načinjene od gume. Ukoliko na nju spustimo malu masu, površina se izobličuje ili ugiba. Kliker bi kružio oko ovog ulegnuca po orbiti sličnoj onoj kojom neka planeta kruži oko Sunca. Prema ovom tumačenju, koje dugujemo Ajnštajnu, gravitacija predstavlja iskrivljenje tvari prostora. U našem primeru imamo slučaj dvodimenzionog prostora iskrivljenog pod dejstvom mase u treću fizičku dimenziju. Zamislite da živimo u trodimenzionoj Vaseljeni, koju materija na jednom mestu iskrivljuje u četvrtu fizičku dimenziju što neposredno ne može da se dokuči. Što je veća lokalna masa, to je snažnija i lokalna gravitacija; istovremeno, time bi izrazitije bilo ugibanje, odnosno izobličenje ili iskrivljenje prostora. Prema ovoj analogiji, crna rupa je svojevrsna jama bez dna. Šta bi se dogodilo ako biste se sunovra tili u nju? Posmatrano spolja, bilo bi vam potrebno beskrajno mnogo vremena za padanje u crnu rupu zato što bi izgledalo da su svi vaši časovnici  kako mehanički, tako i biološki  prestali da rade. Ali iz vašeg ugla vienja, svi vaši časovnici normalno bi radili. Ako biste na neki način uspeli da preživite gravitacione plime i pogubno zračenje i ako bi (što je verovatno) crna rupa rotirala, nije isključeno da biste izbili u neki drugi deo prostorvremena  negde drugde u prostoru i u neko drugo vreme. Ovakve crvotočine u prostoru, pomalo slične onima u jabuci, predstavljaju sasvim ozbiljne pretpostavke, premda još nipošto nije dokazano da uistinu postoje. Da li bi gravitacioni tuneli mogli da budu svojevrsna meduzvezdana ili medugalaktička podzemna železnica, koja bi nam omogućila da stižemo do nedostupnih mesta znatno brže nego što bismo to mogli na običan način? Mogu li crne rupe da posluže kao vremeplo vi, koji bi nas odveli u daleku prošlost ili budućnost? Činjenica da se o ovakvim zamislima raspravlja makar i poluozbiljno pokazuje u kojoj bi meri Va seljena mogla da bude nadstvarna. Mi smo, u najdubljem smislu, deca Kosmosa. Pomislite na Sunčevu toplo tu koju osećate na podignutom licu nekog vedrog letnjeg dana; pomislite na to koliko je opasno pogledati pravo u Sunce. Svesni smo njegove moći sa udaljenosti od sto pedeset miliona kilometara. Kako bismo se osećali na njegovoj uzavreloj, samosjajnoj površini ili u srcu nuklearnih ognjeva? Sunce nas greje, hrani i omogućava nam da vidimo. Ono je oplodilo Zemlju. Njegova moć le

Životi zvezda

• 245

že sa one strane svih ljudskih iskustava. Ptice pozdravljaju izlazak Sunca ras pevanom razdraganošću. Čak i neki jednoćelijski organizmi znaju da plivaju ka svetlosti. Naši preci klanjali su se Suncu,' a nipošto se ne bi moglo reći da su bili glupi. Pa ipak, Sunce je samo obična, čak osrednja zvezda. Ali ako već moramo da se klanjamo nekoj sili većoj od nas, onda je možda ipak na mestu to što obožavamo Sunce i zvezde. Skriveno u svakom astronomskom istraživanju, toliko duboko zapretano da čak ni sam istraživač nije svestan njegovog prisustva, nalazi se zrnce strahopoštovanja. Galaksija predstavlja neistraženi kontinent pun egzotičnih bića zvezdanih razmera. Obavili smo početna izvianja i susreli se sa nekim od žitelja. Izve stan broj njih nalikuje bićima koje znamo. Neobičnost drugih nadmaša čak i najnesputaniju maštu ljudskih bića. Ali mi smo tek na početku istraživanja. Ot krivalačka putovanja iz prošlosti ukazuju na to da su najzanimljiviji žitelji ga laktičkog kontinenta po svoj prilici još nepoznati i nenaslućeni. Ne odveć daleko izvan naše Galaksije gotovo izvesno postoje planete koje orbitiraju oko zvezda u Magelanovim oblacima, kao i u zbijenim jatima koja okružuju Mleč ni put. Sa ovakvih svetova pucao bi opčinjavajući vidik na izlazak Galaksije  na raanje ogromnog spiralnog obličja koje sadrži četiri stotine milijardi zvezdanih žitelja: kolabirajuće gasne oblake, kondenzujuće planetne sisteme, blistave superdžinove, postojane sredovečne zvezde, crvene džinove, bele patuljke, planetne magline, nove, supernove, neutronske zvezde i crne rupe. Sa takvog sveta bilo bi izvesno  baš kao što i sa našega to sada počinje da biva  u kojoj su meri naša materija, naš oblik i najveći deo naše osobnosti odreeni postojanjem duboke veze izmeu života i Kosmosa.

' Rani sumerski piktograf za boga bio je asterisk, simbol zvezda. Actečka reč za boga glasi Teotl, a njen grafički prikaz bilo je Sunce. Nebesa su nosila naziv Teoatl, bogmore, ko smički okean.

10. NA RUBU VEČNOSTI Ima jedna stvar, bezoblično stvorena. roena pre Neba i Zemlje. Bešumna i prazna. ona stoji samotna i ne menja se, ide posvuda, a ne umara se. Kadra je da bude majka sveta. Ne znam njeno ime. te je stoga zovem 'Put'. Nazivam je 'Velika'. A ona je ne samo velika nego se i udaljava, udaljava se i već je daleko. daleko je. ali već se vraća. Tao te king, Lao Ce (Kina, oko 600. godine pre nove ere) Postoji jedan put, gore visoko, upadljiv na vedrom nebu, nazvan Mlečni put, koji blista vlastitim sjajem. Njime bogovi hode u obitavalište velikog Gromovnika, u njegovo kraljevsko stanište... Tu su domovi znamenitih i moćnih žitelja neba. Odvažio bih se da to područje nazovem Palatin (put) Velikog neba. Metamorfoze, Ovidije (Rim, prvo stoleće) Neki glupi ljudi izjavljuju da je Tvorac sazdao svet. Učenje da je svet stvoren pogrešno je i valja ga odbaciti. Ako je Bog stvorio svet, gde je bio pre tog stvaranja?... Kako bi Bog mogao da napravi svet bez ikakve grae? Ako kažete da je najpre napravio grau za svet, pa onda svet, tada se suočavate sa beskonačnim nazadovanjem... Znajte da svet nije stvoren, baš kao što to nije ni vreme, i da je bez početka i kraja, [sto tako. on počiva na načelima... Mahapurana (Veliko predanje), Jinasena (Indija, deveto stoleće)

Pre deset ili dvadeset milijardi godina dogodilo se nešto  Veliki prasak, čin kojim je počela naša Vaseljena. Zašto je do toga došlo  to je najveća tajna za koju znamo. Da se uistinu odigralo  to je prilično izvesno. Svekolika materija i energija koje sada postoje u Vaseljeni bile su zbijene do izuzetno velike gustine  slično svojevrsnom kosmičkom jajetu, o kome govore mitovi o postanju iz mnogih kultura  možda u matematičku tačku bez ikakvih dimenzija. No, ovde nije posredi bila puka sabijenost celokupne materije i energije u jedan kutak Vaseljene; naprotiv, i sama Vaseljena  zajedno sa materijom i energijom, odnosno prostorom koji ove ispunjavaju  zauzimala je sićušnu zapreminu. Tu nije bilo mnogo mesta gde bi se zbivanja mogla odigravati. U toj titanskoj kosmičkoj eksploziji Vaseljena je počela širenje koje se još nije okončalo. Pogrešno je opisivati ovo širenje Vaseljene po analogiji sa svojevrsnim mehurom koji se rasteže, posmatranim spolja. Po definiciji, naime, ništa što uopšte možemo doznati na nalazi se spolja. Uputnije je o celoj stvari razmišljati iz unutrašnje perspektive, uz pomoć mreže linija  zamišljene tako kao da pripada samoj pokretnoj tvari prostora  koja se jednoobrazno širi u svim pravcima. Kako se prostor razmicao, materija i energija u Vaseljeni širile su se sa njim, brzo se hladeći. Zračenje kosmičke plamene lopte, koje je onda, baš kao i sada, ispunjavalo Vaseljenu, pomeralo se duž spektra: od gama zraka, preko rendgenskih zraka do ultraljubičaste svetlosti; zatim kroz dugine boje vidljivog područja spektra, pa u infracrvenu oblast i najzad u domen radiotalasa. Ostaci te plamene lopte, kosmičko zaledno zračenje koje dopire iz svih delova neba, danas se mogu otkriti radioteleskopima. U ranoj Vaseljeni prostor je bio blistavo osvetljen. Sa prolaskom vremena, kako se tvar prostora postojano širila, ovo zračenje sve se više hladilo i jednog trenutka svemir je, na području obične vidljive svetlosti, postao taman, kakav je i danas.

250 •

Karl Segan

Ranu Vaseljenu ispunjavali su zračenje i obilje materije, prvobitno vodo nik i helijum, koji su nastali iz elementarnih čestica u gustoj, praiskonskoj platnenoj lopti. Da je u to vreme postojao neko kadar za čin gledanja, malo bi šta imao da vidi. A onda, stala su da rastu majušna zgrušenja gasa, sićušne ne jednoobraznosti. Obrazovali su se pipci ogromnih, paučinastih, gasnih oblaka, kolonije velikih sabirišta koje su se polako okretale, postojano svetleći, svaka svojevrsna neman koja će na kraju sadržati stotinu milijardi blistavih tačkica. Nastala su najveća prepoznatljiva ustrojstva u Vaseljeni. Vidimo ih i danas. 1 sami obitavamo u zabitom kutku jednog od njih. Nazivamo ih galaksije. Oko milijardu godina posle Velikog praska razvrstaj materije u Vaseljeni postao je pomalo neravnomeran, možda stoga što ni Veliki prasak nije bio savršeno jednoobrazan. Materija je bila zbijenija u sabirištima nego na drugim mestima. Njihova sila teže stala je da privlači zamašne količine okoinog gasa. uvećavajući tako oblake vodonika i helijuma kojima je sudbina dodelila da postanu galaktička jata. Veoma mala početna jednoobraznost dovoljna je da kasnije doe do nastanka obimnih kondenzacija materije. Kako je gravitaciono kolabiranje uzimalo maha, praiskonske galaksije sve su se brže okretale usled očuvanja ukupnog angularnog momenta. Neke su se spljoštile, sabivši se duž ose rotiranja, gde centrifugalna sila nije pružala pro tivtežu sili gravitacije. Bile su to prve spiralne galaksije, velika rotirajuća vatrena kola materije u otvorenom svemiru. Druge protogalaksije, sa slabijom gravitacijom ili sporijom početnom rotacijom, sasvim malo su se spljoštile, postavši prve eliptične galaksije. Širom Kosmosa javljaju se slične galaksije, kao da su izišle iz istog kalupa, zbog toga što isti, jednostavni zakoni prirode  gravitacija i očuvanje ukupnog angularnog momenta  jednako dejstvuju u ce loj Vaseljeni. Fizika koja je na snazi ovde, u Zemljinom mikrokosmosu, kada su posredi tela što padaju i klizači na ledu koji prave piruete, važi i u makro kosmičkim razmerama Vaseljene. U okviru galaksija koje su se raale, gravitacionom kolapsu podlegali su i znatno manji oblaci materije; njihova unutrašnja temperatura postala je veoma visoka, počele su termonuklearne reakcije i zablistale su prve zvezde. Tople, masivne, mlade zvezde razvijale su se brzo, rasipnici koji su nemilice traćili svoj kapital vodoničnog goriva; živote su okončavale u eksplozijama blistavih supernova, vraćajući pri tom termonuklearni pepeo  helijum, ugljenik, kiseo nik i teže elemente  u meuzvezdani gas za nastajanje potonjih pokolenja zve zda. Eksplozije masivnih ranih zvezda u vidu supernova stvarale su neizmenič

Na rubu večnosti

• 251

ne udarne talase u okolnom gasu, koji su se preplitali, sabijajući meugalak tički medijum i ubrzavajući nastajanje galaktičkih jata. Gravitacija je oportunistička, ona ide u prilog čak i malim kondenzacijama materije. Udarni taiasi supernova verovatno su doprinosili srašćivanju materije u svim razmerama. Počeo je epos kosmičke evolucije, hijerarhija kondenzovanja materije iz gasa Velikog praska  najpre galaktička jata, pa galaksije, zvezde, planete i, konačno, život i jedna inteligencija kadra da pojmi bar delić elegantnog procesa koji je doveo do njenog nastanka. Galaktička jata danas ispunjavaju Vaseljenu. Neka su beznačajna, puki zbirovi nekoliko desetina galaksija. Jato koje s ponosom nazivamo 'lokalna grupa' sadrži svega dve velike galaksije, i to obe spiralne: Mlečni put i M 31. Druga jata predstavljaju ogromne horde u čiji sastav ulazi na hiljade galaksija koje su meusobno gravitaciono povezane. Postoje izvesni nagoveštaji da jato iz sazveža Devica broji više desetina hiljada galaksija. U najvećim razmerama, mi obitavamo u Vaseljeni galaksija: ima možda stotinu milijardi ovih izvrsnih primera kosmičkog neimarstva i rasula, reda i nereda, koji su u podjednakoj meri očiti; tu su, najpre, normalne spiralne galaksije, okrenute pod raznim uglovima u odnosu na naš zemaljski pravac po smatranja (kada ih gledamo pljoštimice, vidimo spiralne krake, a kada ih gledamo postrance, onda pred očima imamo prizor središnjeg glušja gasa i prašine, iz koga kraci nastaju); zatim, prečkaste spiralne galaksije, sa rekom gasa, prašine i zvezda koja im teče kroz središte, povezujući naspramne spiralne krake; gizdave džinovske eliptične galaksije, koje sadrže više od bilion sunaca i koje su toliko narasle zato što su progutale druge galaksije, izmešavši se sa njima; pa obilje patuljastih eliptičnih galaksija, pravih kepeca, koje sadrže jedva po nekoliko miliona sunaca; tu je, potom, ogromno raznovrsje tajanstvenih nepravilnih galaksija, koje nam pokazuju da i u svetu galaksija ima mesta gde stvari umeju da krenu zloslutno ravim tokom; konačno, postoje galaksije koje kruže jedna oko druge na tako maloj razdaljini da su im rubovi povijeni pod uzajamnim gravitacionim dejstvom, a u nekim slučajevima snažna sila teže tvori strujnice gasa i zvezda, koje poput mostova spajaju galaksije. Kod izvesnih jata galaksije su jasno rasporeene u obliku lopte; ona se poglavito sastoje od eliptičnih galaksija, meu kojima se često jedna ističe po ogromnosti, predstavljajući verovatnog galaktičkog kanibala. Druga jata, koja se odlikuju znatno nepravilnijim ustrojstvom, imaju srazmerno daleko više spiralnih i nepravilnih galaksija. Prilikom sudara galaksija u loptastom jatu dola

252 •

Karl Segan

zi do njegovog izobličenja, kao i do pretvaranja eliptičnih galaksija u spiralne i nepravilne. Oblik i zastupljenost galaksija kazuju nam priču o drevnim zbivanjima u najvećim mogućim razmerama, priču koju tek počinjemo da čitamo. Razvoj ultrabrzih računara omogućio je izvoenje numeričkih ogleda vezanih za zbirno kretanje mnogo hiljada ili desetina hiljada tačaka, od kojih svaka predstavlja jednu zvezdu što se nalazi pod gravitacionim uticajem svih ostalih. U izvesnim slučajevima, spiralni kraci obrazuju se samostalno u galaksiji koja se već spljoštila do oblika diska. Ponekad do nastanka spiralnog kraka dolazi zbog velikog gravitacionog približenja dveju galaksija, od kojih se svaka sastoji od više milijardi zvezda. Gas i prašina koji su razueni po tim galaksijama počeće da se sudaraju i zagrevaju. Ali kad se dve galaksije sudare, zvezde naprosto prolaze jedna pokraj druge, slično mecima kroz roj pčela, zato što se galaksije poglavito sastoje ni od čega, odnosno prostori izmeu zvezda su ogromni. Pa ipak, ustrojstva galaksija mogu ozbiljno da budu izobličena. Direktni udar jedne galaksije u drugu može usloviti da se zvezde iz njihovih sastava razlete i raštrkaju po meduzvezdanom prostoru, što bi za posledicu imalo opustošenje bar jedne galaksije. Kada neka mala galaksija pljoštimice naleti na neku veliku, onda može da nastane jedna od najdivnijih nepravilnih galaksija, takozvana prstenasta galaksija, promera mnogo hiljada svetlosnih godina, koja upečatljivo dolazi do izražaja spram baršuna meugalaktičkog prostora. Posredi je kratkovečna ustalasanost galaktičkog jezera, privremeno ustrojstvo poremećenih zvezda, galaksija koja je ostala bez središnjeg dela. Neustrojene grumuljice nepravilnih galaksija, kraci spiralnih galaksija i to rusi prstenastih galaksija postoje na svega nekoliko sličica kosmičkog filma, da bi se ubrzo raspali, posle čega često sledi novo ustrojavanje. Naša predstava o galaksijama kao o nezgrapno krutim telima sasvim je pogrešna. Tu su posredi labava ustrojstva, u čije sastave ulazi po stotinu milijardi zvezda. Jedna galaksija slična je ljudskom biću, tom skupu sto milijardi ćelija koji se uglavnom nalazi u ravnotežnom stanju izmeu graenja i razgraivanja, predstavljajući ce linu koja je nešto više od zbira delova što je sačinjavaju. Stopa samoubistava meu galaksijama prilično je visoka. Neki obližnji pri meri, udaljeni nekoliko desetina ili stotina miliona svetlosnih godina, predstavljaju moćne izvore rendgenskog zračenja, infracrvenih emisija i radiotalasa i imaju izuzetno blistava jezgra, čija se sjajnost menja u ritmu koji se meri ne deljama. Kod nekih se javljaju mlazevi zračenja, pramenovi dugački i po hiljadu svetlosnih godina, kao i diskovi prašine koji se odlikuju zamašnim nere

Na rubu večnosti

• 253

dom. Te galaksije upravo se rasprskavaju. Pretpostavlja se da se u jezgrima džinovskih eliptičnih galaksija kao što su NGC 6251 i M 87 nalaze crne rupe, koje u pogledu masivnosti nadmašuju Sunce u rasponu od više miliona do više milijardi puta. Postoji nešto veoma masivno, veoma zbijeno i veoma malo što otkucava i prede u galaksiji M 87  nešto što zaprema prostor skromniji od razmera Sunčevog sistema. Pretpostavlja se da je posredi crna rupa. Na udaljenosti od više milijardi svetlosnih godina nalaze se još silovitiji objekti, kvazari, koji možda predstavljaju kolosalne eksplozije mladih galaksija, najmoćnija zbivanja u istoriji Vaseljene posle Velikog praska. Reč 'kvazar' predstavlja akronim od quazistellar radio source (kvazizve zdaniradioizvor  prim. prev.). Pošto je utvreno da svi meu njima nisu snažni radioizvori, naziv im je promenjen u QSO (quasistellarobjects"  'kva zizve/dani objekti'  prim. prev.). Budući da imaju izgled zvezda, za njih se u početku prirodno pretpostavljalo da predstavljaju zvezde u našoj Galaksiji. Ali spektroskopska posmatranja njihovog crvenog pomaka (videti dalje) pokazala su da se oni po svoj prilici nalaze na ogromnim udaljenostima. Kako izgleda, kvazari svesrdno uzimaju učešća u samom širenju Vaseljene, budući da se neki udaljuju od nas brzinom koja dostiže devedeset odsto svetlosne. Ako se uistinu nalaze veoma daleko, njihov stvarni sjaj mora biti izuzetno snažan da bi uopšte bili vidljivi sa tolikih udaljenosti; neki su sjajni poput hiljadu supernova koje bi zajedno eksplodirale. Baš kao i u slučaju Labuda X1, brze fluktuacije kvazara pokazuju da im je sjajnost ograničena na veoma malu za preminu, u ovom slučaju manju od razmera Sunčevog sistema. U zaleu ogromnih odliva energije kod kvazara mora stajati neki izuzetan proces. Evo nekih izloženih pretpostavki: (1) kvazari su čudnovate verzije pulsara, čija su permasivna jezgra koja brzo rotiraju stoje u vezi sa snažnim magnetnim poljem; (2) kvazari nastaju kao izvor višestrukih sudara miliona zvezda koje se nalaze gusto zbijene u galaktičkom jezgru i kojima tom prilikom bivaju strg nuti spoljnji omotači, tako da na videlo izlazi unutrašnjost masivnih sunaca, čije temperature dostižu milijarde stepeni; (3) slično tome, kvazari su galaksije kod kojih su zvezde tako gusto zbijene da bi eksplozija supernove na jednom mestu dovela do skidanja spoljnjih omotača kod prve susedne zvezde, zbog čega bi i ona postala supernova  i tako bi došlo do zvezdane lančane reakcije; (4) energija kvazara potiče od uzajamnog potiranja materije i antimaterije, koja se na neki način očuvala u ovim objektima sve do danas; (5) kvazar predstavlja energiju osloboenu prilikom padanja gasa, prašine i zvezda u ogrom

254 •

Karl Segan

nu crnu rupu u galaktičkom jezgru, koja možda i sama predstavlja proizvod dugotrajnog sudaranja i srašćivanja manjih crnih rupa; konačno (6) kvazari su 'bele rupe', drugi kraj crnih rupa, mesto gde izranja materija koja ulazi u mnoštvo crnih rupa u drugim delovima Vaseljene, pa čak i u drugim vaseljenama. Prilikom razmatranja kvazara suočavamo se sa dubokim tajnama. Ma šta da je uzrok eksplozije kvazara, jedna stvar izgleda izvesna: zbivanja takve silovitosti moraju dovoditi do nepojamnih pustošenja. Prilikom svake eksplozije kvazara možda biva potpuno uništeno na milione svetova  od kojih neki na sebi nose život i inteligenciju kadru da razume šta se zbiva. Izučavanje galaksija otkriva sveopšti red i lepotu. Istom prilikom doznajemo i za haotične silovitosti ranije neslućenih razmera. Uistinu je fantastična okolnost što obitavamo u Vaseljeni koja dopušta postojanje života. No, podjednako je fantastično i to što ona u isto vreme dopušta satiranje galaksija, zvezda i svetova. Vase Ijena nije ni blagonaklona ni neprijateljski nastrojena, već naprosto ravnodušna prema stvarima do kojih drže ovako majušna bića kakva smo mi. Čak i jedna naizgled veoma pristojna galaksija kao što je Mlečni put nije lišena trzavica i poremećaja. Radioosmatranjima otkrivena su dva ogromna oblaka vodoničnog gasa, dovoljna da se načini mnogo miliona sunaca, koja kuljaju iz galaktičkog jezgra, kao da se tamo svakog časa odigravaju umerene eksplozije. Astronomska opservatorija na orbiti oko Zemlje, usredsreena na praćenje visokoenergetskih zračenja, ustanovila je da galaktičko jezgro predstavlja snažan izvor jedne posebne spektralne linije gama zraka, što je u sagla snosti sa zamišlju da se tamo nalazi skrivena masivna crna rupa. Galaksije slične Mlečnom putu možda predstavljaju postojane sredovečne članove jednog neprekidnog evolucionog niza, koji takoe obuhvata kvazare, odnosno eksplodi rajuće galaksije, iz vremena njihove plahovite mladosti: s obzirom na okolnost da su kvazari veoma daleko, naime, mi ih vidimo kakvi su bili u mladosti, pre više milijardi godina. Zvezde Mlečnog puta kreću se pravilno i skladno. Zbijena jata prolaze kroz galaktičku ravan, izbijaju sa druge strane, usporavaju, menjaju smer kretanja i vraćaju se natrag. Kada bismo mogli da pratimo kretanje pojedinačnih zvezda koje hitaju oko galaktičke ravni, ono bi nam ličilo na skakutanje kokica. Nismo bili u prilici da vidimo kako neka galaksija bitnije menja svoj oblik samo zato što se ona veoma sporo kreće. Mlečni put načini puni krug oko svoje ose jednom u četvrt milijarde godina. Ako bismo ubrzali ovo okretanje, videu' bismo da je naša Galaksija veoma dinamična, gotovo kao neki organski

Na rubu večnosti

• 255

entitet, u izvesnim pogledima slična kakvom višećelijskom organizmu. Svaka astronomska fotografija neke galaksije samo je tren jednog stupnja njenog laganog kretanja i razvoja.' Unutrašnje područje date galaksije kruži kao čvrsto telo. Ali izvan tog područja, slično planetarna oko Sunca koje se kreću suglasno Keplerovom trećem zakonu, spoljnji delovi rotiraju sve sporije. Kraci is poljavaju težnju da se obavijaju oko jezgra u obliku sve suženije spirale, a gas i prašina sabijaju se u tim zavojitim ustrojstvima sve veće gustine, koja sa svoje strane predstavljaju mesta gde se obrazuju mlade, tople, sjajne zvezde, zvezde koje oivičavaju spiralne krake. Te zvezde blistaju desetak miliona godina, što je tek pet odsto od vremena potrebnog da se galaksija okrene oko svoje ose. Ali kada zgasne jedno stelamo pokolenje što oivičava spiralni krak, odmah dolazi do nastanka novih zvezda i maglina koje idu uz njih, tako da zavojito ustrojstvo ostaje očuvano. Zvezde koje oivičavaju krake ne opstaju čak nijedan galaktički krug; zadržava se jedino spiralno ustrojstvo. Brzina kruženja ma koje date zvezde oko središta Galaksije ne poklapa se sa brzinom zavojitog ustrojstva. Sunce je često ulazilo u spiralne krake i izlazilo iz njih tokom dvadeset obilazaka oko Mlečnog puta brzinom od dve stotine kilometara u sekundi (oko sedam stotina hiljada kilometara na čas). U prošeku Sunce i planete provedu četrdeset miliona godina u spiralnom kraku, da bi potom osamdeset miliona godina bili izvan njega, pa onda ponovo četrdeset miliona godina u njemu i tako dalje. Spiralni kraci oivičavaju područje gde nastaje najnovije pokolenje zvezda, ali ne nužno i ono gde se u datom trenutku nalaze sredovečne zvezde poput našeg Sunca. U ovom razdoblju mi živimo izmeu spiralnih krakova. Periodični prolazak Sunčevog sistema kroz zavojite krake po svoj prilici je od značajnih posledica po nas. Pre otprilike deset miliona godina Sunce je izišlo iz kompleksa zvanog Guldov pojas u Orionovom spiralnom kraku, koji je sada udaljen nešto manje od hiljadu svetlosnih godina. (Sa one strane Oriono vog kraka koja je bliža galaktičkom središtu nalazi se Strelčev krak, a sa one koja je udaljenija od središta prostire se Persejev krak.) Prilikom Sunčevog prolaska kroz neki zavojiti krak postoje veći izgledi nego što je to sada da ono Ovo nije sasvim tačno. Jedna strana neke galaksije bliža nam je za nekoliko desetina hiljada svetlosnih godina od druge, tako je slika bližeg kraja uvek za nekoliko desetina hiljada godina mlaa od slike daljeg kraja. Ali tripični dogaaji u dinamici galaksija traju na desetine miliona godina, tako da nam se potkrada zaneniarljivo mala greška kada zamišljamo da slika galaksije koju vidimo sva pripada istom trenutku.

256 •

Karl Segan

ue u gasne magline i meuzvezdane oblake prašine, kao i da se susretne sa telima podzvezdane mase. Prema jednoj pretpostavci, do velikih ledenih doba na našoj planeti, koja se ponavljaju svakih stotinak miliona godina, dolazi zbog prodora meuzvezdane materije u prostor izmeu Sunca i Zemlje. V. Nejpit i S. Klab izložili su hipotezu da se izvestan broj meseca, asteroida, kometa i pr stenova koji opasuju planete u Sunčevom sistemu nekada slobodno kretao me uzvezdanim prostorom, da bi potom bio zarobljen prilikom Sunčevog prolaska kroz Orionov spiralni krak. Posredi je privlačna zamisao, premda po svoj prilici ne mnogo verovatna. No, može se proveriti. Sve što nam je potrebno jeste uzorak, recimo, Fobosa ili neke komete u kome bi bili ispitani izotopi magnezijuma. Relativna zastupljenost izotopa magnezijuma (koji imaju isti broj protona, ali različiti broj neutrona) zavisi od toga kojim se tačnim redosledom odvijala sinteza jezgara u zvezdama, kao i od toga kad su se odigrale obližnje eksplozije supernova, budući da su tom prilikom nastali svi raspoloživi uzorci ovog elementa. U nekom drugom delu Galaksije sinteza jezgara sigurno se odvijala drugačijim redosledom, tako da tamo jamačno preovladuje neki različiti odnos magnezijumovih izotopa. Otkriće Velikog praska i udaljavanje galaksija temeljilo se na jednom op štem mestu prirode, nazvanom Doplerov efekat. On nam je obično poznat iz fizike zvuka. Vozač kola koja brzo prolaze kraj nas pritisne sirenu. Svi koji su u automobilu čuju ravnomerno trubljenje nepromenljive visine tona. Ali mi, izvan kola, zapažamo osobenu promenu visine zvuka. Za nas, pisak sirene kreće se od visokih ka niskim učestalostima. Trkačka kola koja jure brzinom od dve stotine kilometara na sat kreću se gotovo petinom brzine zvuka. Zvuk predstavlja niz talasa u vazduhu, breg i dolju, breg i dolju. Što su talasi meusobno bliži, veća je učestalost, odnosno visina tona; što su, pak, talasi meusobno razmaknutiji, visina tona je niža. Ako se kola udaljavaju od nas, to uzrokuje razvlačenje zvučnih talasa, što za posledicu ima, iz našeg ugla posmatranja, smanjenje visine tona, odnosno osobenu promenu zvuka koja nam je svima poznata. No, ako kola jure ka nama, zvučni talasi postaće zbijeniji, učestalost će porasti i mi ćemo čuti visok ton trubljenja. Kada bismo znali kakva je obična visina tona sirene dok se kola ne kreću, mogli bismo i vezanih očiju da ustanovimo kojom brzinom idu na osnovu promene visine zvuka sirene. Svetlost je takoe talasne prirode. Za razliku od zvuka, meutim, ona se savršeno dobro kreće kroz vakuum. Doplerov efekat i kod nje je na snazi. Ako bi, umesto zvuka, automobil iz nekog razloga emitovao napred i nazad snop

Na rubu večnosti

• 257

čiste žute svetlosti, njena učestalost malo bi se povećala dok se kola približavaju, odnosno malo bi se smanjila dok se udaljuju. Pri običnim brzinama ovaj učinak bio bi neprimetan. Ali ako bi na neki način kola uspela da dostignu zamašan postotak brzine svetlosti, došli bismo u priliku da uočimo kako se boja svetlosti menja ka višim učestalostima, odnosno ka plavom, kako nam se auto približava; isto tako prilikom udaljavanja automobila, svetlost bi se pome rala ka nižim učestalostima, odnosno ka crvenom. Ustanovljeno je da su kod tela koja nam se približavaju veoma velikim brzinama spektralne linije pome rene ka plavom. Kod tela, pak, koja se udaljuju od nas veoma velikim brzinama spektralne linije pomerene su ka crvenom.' Ovaj crveni pomak, zapažen kod spektralnih linija dalekih galaksija i protumačen u duhu Doplerovog efekta, predstavlja ključ kosmologije. Početkom ovog stoleća, na Maunt Vilsonu, planini sa koje se pružao pogled na tada vedro nebo Los Anelesa, radilo se na postavljanju najvećeg teleskopa na svetu, čija je osnovna namena bila otkrivanje crvenog pomaka dalekih galaksija. Velike delove teleskopa valjalo je preneti na vrh planine, što se jedino moglo učiniti tovarnim mazgama. Jedan mladi gonič mazgi po imenu Milton Hjumason pomagao je oko prenosa mehaničke i optičke opreme, odnosno prevoza naučnika, inženjera i dostojanstvenika uz planinu. Hjumason je predvodio povorku mazgi, jašući na konju, a njegov beli terijer stajao je na zadnjim šapama odmah iza sedla, dok su mu prednje počivale na Hjumasono vim ramenima. Hjumason je bio vetropir, ljubitelj žvakanja duvana, prvorazredni kockar i igrač bilijara, a i gajio je izrazite naklonosti prema ženskom svetu. U pogledu formalnog obrazovanja imao je samo osam razreda osnovne škole. No, bio je bistar i znatiželjan čovek, koji se stalno raspitivao o opremi oko čijeg je mukotrpnog iznošenja na planinu pomagao. Hjumason se zbližio sa kćerkom jednog inženjera opservatorije, kome nije baš bilo pravo što se devojka zabavlja sa čovekom koji nije imao veće ambicije do da bude gonič mazgi. Hjumason se stoga latio obavljanja raznih domarskih poslova na opservatoriji  bio je pomoćnik električara, pazikuća, prao je postolja teleskopa oko čijeg je postavljanja pomagao. Jedne večeri, kaže se u priči, naprasno se razboleo pomoćnik na teleskopu u noćnoj smeni i Hjumason je bio zamoljen da ga zame 1 Samo telo može biti bilo koje boje, čak i plave. Crveni pomak znači jedino to da se svaka njegova spektralna linija nalazi na većim talasnim dužinama nego kada je u stanju mirovanja; veličina crvenog pomaka upravo je srazmerna brzini i talasnoj dužini spektralne linije kada se telo nalazi u stanju mirovanja.

258 •

Karl Segan

ni. Tom prilikom on je pokazao takvu veštinu i pažljivost u baratanju ureajima da je ubrzo postao stalni operator teleskopa i pomoćnik u posmatranju. Posle Prvog svetskog rata na Maunt Vilson došao je jedan naučnik koji će uskoro postati slavan  Edvin Habl, blistav, uglaen čovek, sa društvenim vezama izvan astronomskih krugova, u čijem se govoru osećao engleski naglasak, stečen posle samo godinu dana provedenih u Oksfordu, u svojstvu Roudsovog stipendiste. Habl je bio astronom koji je pružio konačan dokaz da su spiralne magline, u stvari 'ostrvavaseljene', daleki skupovi ogromnog broja zvezda, slični našem Mlečnom putu; ustanovio je zvezdani ogledni uzorak neophodan za merenje udaljenosti galaksija. Habl i Hjumason izvrsno su se slagali; iako na prvi pogled nisu delovali kao prikladan tandem, za teleskopom su bili veoma skladni. Sledeći primer astronoma V. M. Slifera sa Louelove opservatorije, počeli su da mere spektre dalekih galaksija. Uskoro je postalo jasno da je Hjumason u stanju da dobija kvalitetnije spektre ovih objekata od bilo kog drugog profesionalnog astronoma na svetu. Postao je član stručnog osoblja opservatorije Maunt Vilson, stekao je mnoga znanja o naučnim temeljima svog posla i umro je visoko uvažavan i cenjen u astronomskim krugovima. Svetlost neke galaksije predstavlja zbir svetlosti koju emituju milijarde zvezda što ulaze u njen sastav. U času kada svetlost napušta zvezde, atomi u njihovim krajnjim spoljnjim omotačima, apsorbuju izvesne učestalosti ili boje. Tamne linije koje se kao posledica ovog apsorbovanja javljaju u spektrima zvezda udaljenih od nas mnogo miliona svetlosnih godina omogućile su nam da ustanovimo da one sadrže iste hemijske elemente kao i naše sunce i obližnje zvezde. Hjumason i Habl sa čuenjem su otkrili da se spektri svih dalekih galaksija odlikuju crvenim pomakom; no, još je neobičnija bila činjenica da što je neka galaksija udaljenija, to su joj spektralne linije pomerenije ka crvenom kraju. Najočiglednije objašnjenje crvenog pomaka bilo je u duhu Doplerovog efekta: galaksije se udaljuju od nas; što je data galaksija dalja, to joj je brzina udaljavanja veća. Ali zbog čega galaksije beže od nas? Da li je možda naš položaj u Vaseljeni na neki način naročit? Da nije možda Mlečni put načinio neki nehotičan, ali uvredljiv korak u društvenom životu galaksija? Izgledalo je znatno verovatnije da se sama Vaseljena širi, noseći pri tom galaksije sa sobom. Hjumason i Habl su  postupno je postajalo jasno  otkrili Veliki prasak, odnosno, ako već ne samo nastajanje Vaseljene, a ono bar njeno najsko rašnije otelotvorenje.

Na rubu večnosti

• 259

Gotovo svekolika moderna kosmologija  a naročito zamisao o širenju Vaseljene i Velikom prasku  temelji se na pretpostavci da je Doplerov efekat ključ za razumevanje crvenog pomaka galaksija, odnosno da do ovog pomaka dolazi zbog brzine njihovog udaljavanja. No, u prirodi postoje i druge vrste crvenog pomaka. Takav je, na primer, gravitacioni crveni pomak, koji nastaje zbog toga što svetlost koja kreće iz nekog snažnog gravitacionog polja mora da utroši velike količine energije da bi ga savladala; ovaj proces izgledao bi nekom dalekom posmatraču kao pomak emitovane svetlosti ka dužim talasnim dužinama, odnosno ka crvenijim bojama. S obzirom na to da pretpostavljamo da se u središtima nekih galaksija nalaze masivne crne rupe, ovo je prihvatljivo objašnjenje njihovih crvenih pomaka. Meutim, neke posebne spektralne linije koje su tu uočene često su osobene za veoma redak, razuden gas, a ne za fantastično gustu sredinu koja mora da vlada u neposrednoj okolini crne rupe. Takoe je moguće da crveni pomak nastaje kao posledica Doplerovog efekta, ali ne zbog sveopšteg širenja Vaseljene, već usled neke skromnije, lokalne ga laktičke eksplozije. Ali u tom slučaju osnovano bi bilo očekivati približno podjednak broj krhotina eksplozije koje se udaljuju od nas i koje nam se približu ju, odnosno trebalo bi da bude podjednako plavih pomaka i crvenih pomaka. Ono, meutim, što imamo prilike da vidimo jesu gotovo isključivo crveni pomaci, bez obzira na koji daleki objekt izvan lokalne grupe upravili teleskope. Neki astronomi, meutim, skloni su uzdržanosti kada je posredi zaključak o širenju Vaseljene izveden na osnovu crvenog pomaka galaksija, koji se tumači u duhu Doplerovog efekta. Astronom Halton Arp pronašao je zagonetne i uznemirujuće slučajeve galaksije i kvazara (ili dveju galaksija), koji su, kako izgleda, fizički povezani, ali imaju veoma različite crvene pomake. Povremeno, kao da se javlja most sazdan od gasa, prašine i zvezda koji ih spaja. Ako do crvenog pomaka dolazi usled širenja Vaseljene, onda veoma različiti crveni pomaci moraju da znače i veoma različite udaljenosti. Ali dve galaksije koje su fizički povezane teško da u isti mah mogu biti veoma razmaknute  u nekim slučajevima i do milijardu svetlosnih godina. Skeptici kažu da je ova povezanost samo statistička: stvar, na primer, može biti u tome što se neka obližnja sjajna galaksija i znatno udaljeniji kvazar, koji se odlikuju veoma različitim crvenim pomacima i veoma različitim brzinama udaljavanja, naprosto sasvim slučajno nalaze duž iste linije posmatranja, tako da ne može biti ni govora o nekoj stvarnoj fizičkoj vezi medu njima. Rasprava je usredsredena na to da li je broj ovakvih podudarnosti veći nego što bi se mogao očekivati pod

260 •

Karl Segan

uplivom slučaja. Arp ukazuje na neke druge galaksije u kojima uz bok nekoj galaksiji sa malim crvenim pomakom stoje dva kvazara sa velikim i gotovo istovetnim crvenim pomacima. On smatra da ovi kvazari nisu na kosmološkim razdaljinama, već da ih je levo i desno odbacila galaksija 'u prvom planu'; njihovi crveni pomaci predstavljaju ishod dejstvovanja nekog još neutvrenog mehanizma. Skeptici, meutim, tvrde da je i ovde u pitanju slučajan raspored, zalažući se za Hablovo i Hjumasonovo tumačenje crvenog pomaka. Ako je Arp u pravu, onda bi pali u vodu svi oni egzotični mehanizmi koji su predloženi u nastojanju da se objasni izvor energije dalekih kvazara  lančane reakcije supernova, supermasivne crne rupe i tome slično. Kvazari tada, naime, ne bi morali da budu veoma daleko. No, i dalje bi bio potreban neki egzotičan mehanizam kojim bi se rastumačio njihov crveni pomak. U oba slučaja nešto se veoma neobično zbiva u dubinama svemira. Prividno udaljavanje galaksija, čiji se crveni pomak objašnjava u duhu Do plerovog efekta, ne predstavlja jedini argument koji ide u prilog Velikom prasku. Jedan nezavisan i veoma ubedljiv nalaz proishodi iz kosmičkog zalenog zračenja crnog tela, slabašnog radiošuma koji sasvim jednoobrazno dopire iz svih pravaca u Kosmosu; snaga mu odgovara upravo onoj koja bi se mogla očekivati u naše doba, s obzirom na obim u kome se prvobitno zračenje Velikog praska u meuvremenu moralo ohladiti. Ali i ovde postoji nešto neobično. Po smatranja posredstvom osetljive radioantene, koja je avionom U2 bila podignuta blizu vrha Zemljine atmosfere, pokazala su da je zaleeno zračenje, bar prema prvoj proceni, podjednako snažno iz svih pravaca  kao da se plamena lopta Velikog praska širila sasvim jednoobrazno, odnosno kao da se čin nastanka Vaseljene odlikovao savršenom simetrijom. No, kada je zaleeno zračenje ispitano uz veći stepen tačnosti, pokazalo se da ono nije baš savršeno simetrično. Postoji jedna mala, postojana neravnoteža, koja se može protumačiti pretpostavkom da se čitav Mlečni put (a po svoj prilici i ostali članovi lokalne grupe) kreće ka galaktičkom jatu u sazvežu Devica brzinom od preko šest stotina kilometara u sekundi. Ako nastavimo tom brzinom, stići ćemo tamo za deset milijardi godina, kada će i bavljenje vangalaktičkom astronomijom postati znatno lakše. Jato u sazvežu Devica predstavlja najbogatiji skup galaksija za koji znamo: ta kutija sa draguljima na nebu obiluje mnoštvom spiralnih, eliptičnih i nepravilnih članova. Ali zašto se mi krećemo ka ovom jatu? Džordž Smut i njegove kolege koje su učestvovale u pomenutim posmatranjima sa velike visine, smatraju da jato u Devici gravitaciono privlači Mlečni put ka svom središtu, kao

Na rubu večnosti

• 261

i da su njegove razmere odista ogromne: prečnik mu, naime, dostiže izmeu milijardu i dve milijarde svetlosnih godina, što je uistinu fantastično. Prečnik same Vaseljene, koja je dostupna posmatranjima, iznosi svega nekoliko desetina milijardi svetlosnih godina, a ako postoji ogromno superjato u sazvežu Devica, onda možda ima i drugih takvih superjata na znatno većim udaljenostima, koje je srazmerno teže otkriti. U okviru dosadašnjeg trajanja Vaseljene, nije bilo, kako izgleda, dovoljno vremena da neka prvobitna gravitaciona nejednoobraznost dovede do sabiranja one količine mase koja se, po svemu sudeći, nalazi u superjatu u Devici. Smuta je ovo navelo na zaključak da je Veliki prasak bio znatno manje jednoobrazan nego što na to ukazuju druga posmatranja, odnosno da je prvobitni razmeštaj materije u Vaseljeni bio prilično neravnomeran. (Izvesne neravnomernosti mogu se očekivati, pa su čak i neophodne da bi se mogla razumeti kondenzacija galaksija; ali neravnomernost ovih razmera odista je iznenaujuća.) Možda se paradoks može razrešiti uvoenjem pretpostavke o dva ili više približno istovremenih Velikih prasaka. Ako je tačna opšta zamisao o širenju Vaseljene i o Velikom prasku, onda se moramo suočiti sa još složenijim pitanjima. Kakvi su uslovi vladali u trenutku Velikog praska? Šta se dogodilo pre toga? Da li je postojala neka sićušna Vaseljena, sasvim lišena materije, da bi potom materija namah bila stvorena ni iz čega? Kako se to dogodilo? U mnogim kulturama postoji uobičajeni odgovor da je Bog stvorio Vaseljenu ni iz čega. Ali ovime se problem ne rešava, već se samo odgaa. Ako želimo da se odvažno upustimo u traganje za odgovorom, onda, razume se, neizbežno moramo postaviti pitanje odakle je Bog nastao. A ako doemo do zaključka da je ovo pitanje nerešivo, zašto onda ne uštedimo jedan korak i ne zaključimo da je i pitanje nastanka Vaseljene nerešivo? Isto tako, ako kažemo da je Bog oduvek postojao, zašto ne uštedimo jedan korak i ne zaključimo da je i Vaseljena oduvek postojala? U svim kulturama javlja se mit o svetu pre postanja, kao i o postanju sveta, do čega najčešće dolazi sparivanjem bogova ili izleganjem kosmičkog jajeta. Za Vaseljenu se uglavnom naivno zamišljalo da se drži ljudskog ili životinjskog uzora. Evo, na primer, pet malih odlomaka iz takvih mitova, različitih stepena domišljatosti, iz Pacifičkog bazena: Na samom početku sve je počivalo u večnoj tmini: noć je prekrivala sve poput kakvog neprozirnog cestara. Mit o Velikom ocu naroda Aranda u srednjoj Australiji.

262 •

Karl Segan

Sve je stajalo, svuda je vladao mir, sve je bilo utihlo; ništa se nije pokretalo, niti micalo; nebeska prostranstva takode bejahu prazna. Popol Vuh naroda Maja Kviče. Na Arean sedeo je sam u prostoru poput oblaka što pluta ništavilom. Nije spavao, jer nije bilo sna; nije gladovao, jer nije bilo gladi. Tako je ostao dugo, sve dok mu se u umu ne rodi misao. On reče sebi: „Načiniću nešto." Mit iz Maiane, Džilbertova ostrva U početku je bilo veliko kosmičko jaje. U jajetu je obitavao haos, a u haosu plovio P'an Ku, Nerazvijeni, božanski zametak. A onda P'an Ku suknu iz jajeta, če tvorostruko veći od bilo kog današnjeg čoveka, sa čekićem i dletom u šakama, čime stade da oblikuje svet. Mitovi o P'an Kuu, Kina (oko trećeg stoleća) Pre no što su nebo i zemlja stekli obličje, sve je bilo neodreeno i bezoblično... Ono što je bilo prozirno i lagano, diglo se i postalo nebo, dok je ono što je bilo teško i neprozirno očvrsnulo i postalo zemlja. Cista, fina graa sasvim se lako sazdala u celinu, ali se zato teška, neprozirna graa veoma teško stvrdnuta. Nebo je stoga prvo nastalo, dok se zemlja uobličila tek kasnije. Kada su se nebo i zemlja spojili u praznini i dok je sve još bilo sirovo i jednostavno, same su od sebe nastale stvari koje nisu bile stvorene. Bila je to velika Jednota. Sve stvari potekle su iz te Jednote, ali postale su različite. Huainan Cu, Kina (oko prvog stoleća pre nove ere) Ovi mitovi predstavljaju spomenik čovekovoj odvažnosti. Glavna razlika izmeu njih i našeg modernog naučnog mita o Velikom prasku ogleda se u tome što nauka samu sebe preispituje i što smo mi u prilici da preduzimamo oglede i posmatranja kojima proveravamo vlastite zamisli. Ali i te druge priče o postanju vredne su našeg najdubljeg poštovanja. Svaka ljudska kultura radovala se činjenici da u prirodi postoje ciklusi. Ali kako su ti ciklusi mogli nastati, razmišljalo se, ako nisu plod volje bogova? Osim toga, kad već postoje ciklusi u godinama ljudi, zar ih onda ne bi moglo biti i u eonima bogova? Hinduistička religija jedina je meu velikim svetskim

Na rubu večnosti

• 263

verama posvećena zamisli da i sam Kosmos podleže ogromnom, u stvari beskrajnom broju umiranja i ponovnih raanja. To je jedina religija čije se vremenske razmere poklapaju, nema sumnje slučajno, sa vremenskim razmerama moderne naučne kosmologije. Njeni ciklusi kreću se u rasponu od običnog dana i noći do dana i noći Brame, koji iznose 8,64 milijardi godina, što nadma ša starost Zemlje ili Sunca i dostiže približno polovinu vremena proteklog od Velikog praska. A postoje i znatno veće vremenske razmere. Ima nečeg dubokog i privlačnog u zamisli da je Vaseljena samo san boga  san koji se posle stotinu Braminih godina rastače u besano spavanje. Zajedno sa njim rastače se i Vaseljena  da bi se, pošto protekne još jedno Bra mino stoleće, on trgao, promeškoljio i opet stao da sneva veliki kosmički san. U meuvremenu, drugde postoji beskrajan broj drugih Vaseljena, svaka sa vlastitim bogom koji sanja kosmički san. No, ove velike zamisli bacila je u za senak jedna druga, možda još veća. Prema njoj, ljudi možda nisu snovi bogova, već su pre bogovi snovi ljudi. U Indiji ima mnogo bogova, a svaki bog ima mnoštvo vidova ispoljava nja. Bronzane figure iz dinastije Cola, izlivene u jedanaestom stoleću, sadrže nekoliko različitih otelotvorenja boga Sive. Najelegantnije i najtananije medu njima jeste ono koje pokazuje postanje Vaseljene na početku svakog kosmič kog ciklusa, motiv poznat kao Sivin kosmički ples. Siva, koji se u ovom vidu ispoljavanja zove Nataraja, kralj igre, ima četiri ruke. U gornjoj desnoj ruci drži bubanj, čiji je zvuk znamenje postanja. U gornjoj levoj ruci nalazi mu se plameni jezik, podsetnik na to da će Vaseljena, koja tek što je stvorena, kroz više milijardi godina biti potpuno uništena. Sklon sam da ove duboke i očaravajuće zamisli shvatim kao svojevrsno na slućivanje modernih astronomskih predstava.1 Prilično je verovatno da se Vaseljena širila posle Velikog praska, ali nipošto nije izvesno da će zauvek nastaviti da se širi. Sirenje se može postepeno usporavati, zatim zaustaviti, da bi mu se onda promenio smer. Ako se količina materije u Vaseljeni nalazi ispod od Datumi koji se javljaju u zapisima Maja takode sežu duboko u prošlost, a povremeno i daleko u budućnost. Jedan zapis govori o vremenu od pre milion godina, dok se u drugom možda pominju dogaaji od pre četiri stotine miliona godina, premda se o ovom poslednjem još vode rasprave medu izučavaocima kulture Maja. Upamćeni dogaaji su možda mitski, ali vremenske razmere su uistinu ogromne. Hiljadu godina pre no što su Evropljani najzad odustali od biblijske zamisli da je svet star svega nekoliko hiljada godina, Maje su pomišljale na milione, dok su Indijci računali sa milijardama godina.

264 •

Karl Segan

redene kritične granice, gravitacija galaksija što se razilaze neće biti dovoljna da zaustavi širenje i Vaseljena će večno nastaviti da se razuduje. Ali ako ima više materije nego što možemo da vidimo  koja je skrivena, recimo u crnim rupama ili u toplom, ali nevidljivom gasu izmeu galaksija  onda će se Vaseljena gravitaciono održati i uslediće niz ciklusa, u kojima će se širenje i sažimanje naizmenice smenjivati, Vaseljena za Vaseljenom, beskrajan Kosmos, baš kao u hinduističkom mitu. Ako živimo u jednoj takvoj oscilirajućoj Vaseljeni, onda Veliki prasak ne predstavlja znamenje postanja Kosmosa, već naprosto svršetak prethodnog ciklusa, čin uništenja poslednjeg otelotvorenja Kosmosa. No, nijedna od ove dve moderne kosmologije nije po nas sasvim povoljna. U jednoj, Vaseljena je na neki način stvorena pre deset ili dvadeset milijardi godina i zauvek se širi; galaksije se tu meusobno razilaze, sve dok i po slednja od njih ne zae za kosmičko obzorje. Tada će galaktički astronomi ostati bez posla, zvezde će se ohladiti i umreti, sama materija će se raspasti i Vaseljena će se pretvoriti u poprište retke i hladne izmaglice elementarnih čestica. U drugoj, koja govori o oscilirajućoj Vaseljeni, Kosmos nema ni početka ni kraja, a mi se nalazimo usred beskrajnog niza ciklusa kosmičkih umiranja i ponovnih raanja, pri čemu nikakve informacije ne mogu da se provuku kroz tačku nastavka dveju oscilacija. Nijedan podatak o galaksijama, zvezdama, planetarna, oblicima života ili civilizacijama koje su postojale u prethodnom ote lotvorenju Vaseljene nije u stanju da šmugne kroz ta dodirišta, da se 'prošver cuje' kroz Veliki prasak i da se obznani u našoj sadašnjoj Vaseljeni. Sudbina Vaseljene u obe kosmologije može da izgleda pomalo onespokojavajuće, ali utehu nam valja potražiti u vremenskim razmerama koje su tu na snazi. Ovde, naime, valja računati na najmanje nekoliko desetina milijardi godina. Ljudska bića i naši potomci, ma ko oni bili, moći će mnogo toga da ostvare za nekoliko desetina milijardi godina, pre nego što doe do kraja Kosmosa. Ako Vaseljena uistinu oscilira, onda se javljaju neka još neobičnija pitanja. Neki naučnici smatraju da će, kada širenje bude zamenjeno sažimanjem, kada spektri dalekih galaksija budu počeli da se odlikuju plavim pomakom, doći do preokretanja uzročnosti, u smislu da će posledice prethoditi uzrocima. Najpre će se talasi raširiti iz jedne tačke na površini vode, a tek ću onda ja baciti kamen u jezerce. Najpre će baklja buknuti plamenom, a tek ću je onda ja zapaliti. Teško je shvatiti šta bi sve moglo da znači takvo preokretanje uzročnosti. Da li će se ljudi tada raati u grobu, a umirati u majčinoj utrobi? Da li će vreme teći unazad? Imaju li ovakva pitanja uopšte nekog smisla.

Na rubu večnosti

• 265

Naučnici razmišljaju o tome šta se dogaa u oscilirajućoj Vaseljeni na do dirištima, na prelascima iz sažimanja u širenje. Postoje pretpostavke da tada bivaju nasumce prekrajani zakoni prirode, što bi značilo da fizika i hernija koje ustrojavaju ovu Vaseljenu predstavljaju tek jedan u beskrajnom rasponu mogućih vidova prirodnih zakona. Lako je razabrati da je samo veoma ograničen raspon zakona prirode saglasan sa galaksijama i zvezdama, planetarna, životom i inteligencijom. Ako na dodirnim tačkama oscilacija uistinu dolazi do nepredvidljivog preoblikovanja prirodnih zakona, onda je posredi odista krajnje izuzetna slučajnost što je iz kosmičkog automata ovoga puta ispala Vaseljena koja je savršeno saglasna sa nama.' Da li živimo u Vaseljeni koja će se večno širiti, ili, pak, u takvoj koja se odlikuje beskrajnim nizom ciklusa? Postoje načini da se to ustanovi: valja tač no izmeriti ukupnu količinu materije u Vaseljeni, ili dopreti pogledom do ruba Kosmosa. Radioteleskopi su kadri da otkriju veoma slabašne, veoma daleke objekte. Kada uputimo pogled duboko u svemir, mi ga takoe upućijemo duboko u vreme. Od najbližeg kvazara razdvaja nas možda pola milijarde svetlosnih godina. Od najdaljeg nas možda deli deset ili dvanaest, pa čak i više milijardi svetlosnih godina. Ali kada vidimo jedan objekt koji je udaljen dvanaest milijardi svetlosnih godina, mi ga u isti mah vidimo i kakav je izgledao pre dvanaest milijardi godina. Ponirući pogledom daleko u svemir, istovremeno poni remo daleko u prošlost, ka obzorju Vaseljene, ka razdoblju Velikog praska. 'Veoma velika mreža' ('Very Large Anay'  VLA) predstavlja skup od dvadeset sedam zasebnih radioteleskopa koji se nalaze u jednom području No 1

Zakoni prirode ne mogu se nasumce prekrajati na dodirištima. Ako je Vaseljena već prošla kroz mnoge oscilacije, to još ne znači da su u njima mogli biti na snazi ma kakvi zakoni gravitacije, budući da bi mnoge sile teže bile toliko slabe da Vaseljena ne bi uspela da se održi, pri bilo kakvoj početnoj eksploziji. Kada bi se Vaseljena jednom spotakla na takav zakon gravitacije, ona bi se razletela i više ne bi došla u priliku da proe kroz novu oscilaciju, odnosno više ne bi bilo dodirišta, niti nove garniture zakona prirode. P r e m a tome, na osnovu činjenice da Vaseljena postoji možemo izvesti zaključak ili da joj je starost konačna, ili da postoji strogo ograničenje u pogledu vrsta zakona prirode koji su dopustivi u svakoj oscilaciji. A ako zakoni prirode ne bivaju nasumce prekrajani na dodirištima, onda mora postojati zakonomernost. skup pravila koja bi odreivala koji su zakoni dopustivi, a koji nisu. Takav skup pravila pretpostavljao bi jednu novu fiziku, koja bi stajala izvan postojeće fizike. No, jezik nam je siromašan: kako izgleda, nema prikladnog naziva za takvu novu fiziku. Termini 'parafizika' i 'metafizika' već se koriste za sasvim drugačije, a po svoj prilici i potpuno nebitne delatnosti. Možda bi odgovarao termin 'transfizika'.

266 •

Karl Segan

vog Meksika. Posredi je sinhrona mreža, u smislu da su pojedinačni teleskopi elektronski povezani, tako da se praktično dobija jedan teleskop, čije razmere odgovaraju meusobnoj udaljenosti njegovih najrazmaknutijih elemenata, koja dostiže više desetina kilometara. VLA je kadra da razluči ili razabere sitne pojedinosti na radiopodručjima spektra ravne onima koje su u stanju da uoče najveći teleskopi sa površine Zemlje što dejstvuju na optičkom području. Ponekad su ovakvi radioteleskopi povezani sa teleskopima na suprotnom kraju Zemlje, obrazujući tako osnovnu liniju ravnu Zemljinom prečniku  čime se u izvesnom smislu dobija teleskop veliki poput ćele naše planete. U budućnosti ćemo možda imati teleskope na Zemljinoj orbiti, sa elementima na na spramnim tačkama oko Sunca, čime će se praktično dobiti radioteleskop veliki poput unutrašnjeg Sunčevog sistema. Takvim teleskopima mogli bismo da otkrijemo unutrašnje ustrojstvo i prirodu kvazara. Možda će se pronaći kvazar ski ogledni uzorak, što bi omogućilo utvrenje razdaljina do ovih objekata nezavisno od njihovih crvenih pomaka. A kada budemo odgonetnuli ustrojstvo i crveni pomak najudaljenijih kvazara, možda ćemo moći da ustanovimo da li je širenje Vaseljene bilo brže pre više milijardi godina, odnosno da li se usporava, što bi onda značilo da će se Vaseljena jednoga dana početi da sažima. Moderni radioteleskopi izuzetno su osetljivi; jedan daleki kvazar toliko je slabašan da zračenje koje se sa njega registruje iznosi možda jedan trilioniti deo vata. Ukupna količina energije prispele izvan Sunčevog sistema, koju su ikada primili radioteleskopi na planeti Zemlji, manja je od energije jedne jedine pahuljice u času kada dodirne tie. Prilikom beleženja kosmičkog zaleenog zračenja, prebrojavanja kvazara i traganja za signalima razumnog porekla iz svemira radioastronomi imaju posla sa količinama energije koje jedva da uopšte postoje. Neka materija, naročito ona u zvezdama, zrači vidljivu svetlost i lako ju je primetiti. Druge vrste materije, meutim, kao što su, na primer, gas i prašina na rubovima galaksija ne mogu se tako lako otkriti. One ne emituju vidljivu svetlost, premda, kako izgleda, odašilju radiotalase. Ovo je jedan od razloga što odgonetanje kosmoloških tajni nalaže primenu egzotičnih naprava i učestalosti različitih od onih koje važe na području vidljive svetlosti, dostupne našim očima. Opservatorije na putanji oko Zemlje ustanovile su postojanja snažnog rendgenskog sjaja izmeu galaksija. U prvi mah se mislilo da je tu posredi topli meuzvezdani vodonik, ogromna, ranije neviena količina ovog elementa, koja bi bila dovoljna da zatvori Kosmos i učini nas sužnjima oscilira-

la rubu večnosti

• 267

juće Vaseljene. Ali skorašnja posmatranja Rikarda Ðakonija pokazala su da se rendgenski sjaj sastoji možda od pojedinačnih tačaka, koje bi mogle da predstavljaju ogroman čopor dalekih kvazara. Ova ranije nepoznata masa takode doprinosi uvećanju ukupne količine mase u Vaseljeni. Kada kosmički inventar bude okončan, kada bude zbrojena masa svih galaksija, kvazara, crnih rupa, me ugalaktičkog vodinika, gravitacionih talasa i nekih još egzotičnijih svemirskih žitelja, konačno ćemo doznati u kakvoj Vaseljeni obitavamo. Kada raspravljaju o ustrojstvu Kosmosa u velikim razmerama, astronomi su skloni da kažu da je svemir zakrivljen, da Kosmos nema središta, ili da je Vaseljena konačna, ali neograničena. Šta oni pod tim podrazumevaju? Zamislimo da živimo u jednoj neobičnoj zemlji gde su svi potpuno pljosnati. Nazva ćemo tu zemlju Ravnoija, prema Edvinu Abotu, jednom izučavaocu Sekspira koji je živeo u viktorijanskoj Engleskoj. Neki od nas su kvadrati, drugi trou glovi, a treći imaju složenije oblike. Vrzmamo se tamoamo, ulazimo u naše pljosnate kuće i izlazimo iz njih, zaokupljeni smo svojim pljosnatim poslovima i dokolicama. Svako u Ravnoiji ima širinu i dužinu, ali ne i visinu. Znamo za levodesno, naprednazad, ali nemamo ni pojma, baš nikakvu predstavu o goredole; jedini izuzetak su ovde pljosnati matematičari. Oni kažu: „Pazite, stvar je sasvim laka. Zamislite levodesno. Zamislite naprednazad. Ovo razu mete, zar ne? Dobro, zamislite sad još jednu dimenziju pod pravim uglovima u odnosu na prve dve." „Ma o čemu to pričate?" upitamo mi. „'Pod pravim uglovima u odnosu na prve dve!' Postoje samo dve dimenzije. Pokažite nam tu treću dimenziju. Gde vam je ona?" I tako, obeshrabreni, matematičari dižu ruke. Niko ne sluša matematičare. Svako stvorenje kvadratnog oblika u Ravnoiji vidi neko drugo stvorenje kvadratnog oblika samo kao duž, kao stranu kvadrata koja mu je najbliža. Neku drugu stranu može da vidi jedino ako preduzme malu šetnju. Ali unutrašnjost kvadrata za njega ostaje večna tajna, osim ako pri nekoj teškoj nesreći ili autopsiji ne doe do presecanja strana, čime bi unutrašnjost izišla na videlo. Jednoga dana, jedno trodimenziono stvorenje  u obliku jabuke, recimo  stiže do Ravnoije, zapravo počne da lebdi povrh nje. Zapazivši jedan naročito privlačan i simpatičan kvadrat kako ulazi u svoju pljosnatu kuću, jabuka odluči da ga pozdravi, u znak meudimenzionog prijateljstva. „Kako si?" upita ga posetilac iz treće dimenzije. „Ja sam posetilac iz treće dimenzije." Ubogi kvadrat stane da se osvrće po svojoj zatvorenoj kući, ali ne vidi nikoga. Sto je još gore, njemu izgleda da pozdrav, koji je stigao odozgo, potiče iz njego

268 •

Karl Segan

vog vlastitog pljosnatog tela, glas koji dopire iz njega. To mora da je gen, pomisli on smrknuto, onog ludog pradede. Ogorčena zbog toga što je protumačena kao psihičko zastranjenje, jabuka se spusti u ravnoiju. Doduše, jedno trodimenziono biće može samo delimič no postojati u Ravnodiji; sve što se od njega može videtin jeste jedan poprečni presek, samo dodirne tačke sa ravnom površinom dvodimenzionog sveta. Jabuka koja prolazi kroz Ravnoiju najpre bi izgledala kao tačka, da bi se potom pretvarala u sve veće, približno kružne preseke. Kvadrat vidi kako se jedna tačka pojavljuje u zatvorenoj sobi njegovog dvodimenzionog sveta, počevši odmah da raste u približno kružni oblik. Neko stvorenje neobičnog i promen ljivog oblika banulo je niotkuda. Ponižena i nesrećna zbog maloumnosti pljosnatog stvora, jabuka udari kvadrat, od čega ovaj poleti uvis, stavši da leprša i da se obrće u tajanstvenoj trećoj dimenziji. U prvi mah kvadrat nije u stanju da razabere šta se zbiva; sve je to potpuno izvan njegovog iskustva. Ali konačno uspeva da shvati da mu pred očima stoji Ravnoija viena iz jednog neobičnog ugla: 'odozgo'. U prilici je da viri u zatvorene sobe. Isto tako može da zaviri u svoje pljosnate zemljake. Stekao je povlasticu da svoju Vaseljenu sagleda iz jedinstvene i veličanstvene perspektive. Jedna od uzgrednih blagodeti putovanja kroz neku drugu dimenziju jeste sticanje svojevrsnog rendgenskog vida. Konačno, poput lista koji pada, naš kvadrat lagano se spušta na površinu. Iz ugla vienja njegovih zemljaka Ravnoana, on je neobjašnjivo iščezao iz zatvorene sobe, a onda se uznemirujuće otelotvorio ni iz čega. „Zaboga", kažu oni „šta ti se dogodilo?" „Mislim", uzvraća on, „da sam bio 'gore'." Na to oni stanu da ga tapšu po ivicama i da ga teše. Dobro je poznato da mu pradeda nije bio baš najzdravijeg uma. U ovakvim meudimenzionim razmišljanjima ne moramo se ograničiti samo na dve dimenzije. Možemo, na primer, ponovo prema Abotu, da zamislimo jednodimenzioni svet, gde svi predstavljaju duži, pa čak i čaroban svet bez dimenzionih nemani, tačaka. No, možda je zanimljivije uputiti se ka višim dimenzijama. Može li postojati četvrta fizička dimenzija?1 Ako bi postojalo četvorodimenziono stvorenje, ono bi se moglo u našoj trodimenzionoj Vaseljeni, pojavljivati i iščezavati po volji, zamašno menjati oblik, izbacivati nas iz zatvorenih prostorija i ponovo vraćati u njih na izgled niotkuda. Takode bi moglo da nas izokrene; najneprijatnija varijanta bila bi da nam se utroba i unutrašnji organi nadu spolja, dok bi čitav Kosmos  blistavi medugalaktički gas, galaksije, planete i sve ostalo  bio unutra. Priznajem da mi se nimalo ne dopada ova zamisao.

Na rubu večnosti

• 269

Stvaranje kocke možemo zamisliti na sledeći način: uzmite jednu duž odreene veličine i počnite da je postavljate pod pravim uglom u odnosu na nju samu (sve dok se ne vratite do polaznog položaja  prim, prev.) Na taj način dobićete kvadrat. Počnite sada da postavljate taj kvadrat pod pravim uglom u odnosu na njega samoga (sve dok se ne vratite do polaznog položaja  prim, prev.) i dobićete kocku. Poznato je da kocka baca senku, koju mi obično crtamo kao dva kvadrata čija su temena povezana. Ako ispitamo senku kocke u dve dimenzije, primetićemo da sve linije ne izgledaju jednake, kao i da svi uglovi nisu pravi. Trodimenziono telo nije savršeno predstavljeno prilikom pretakanja u dve dimenzije. No, to je cena gubljenja jedne dimenzije pri geometrijskoj projekciji. Uzmimo sada našu trodimenzionu kocku i počnimo da je postavljamo u četvrtoj fizičkoj dimenziji, pod pravim uglom u odnosu na nju samu: ne levodesno, ne naprednazad, ne goredole, već istovremeno pod pravim uglom u odnosu na sve ove pravce. Ne mogu vam pokazati koji je to pravac, ali mogu da zamislim da postoji. U tom slučaju dobili bismo četvorodi menzionu hiperkocku, koja se još naziva teserakt. Nisam u stanju da vam pokažem teserakt, zato što smo zarobljeni u tri dimenzije. Ali ono što ipak mogu da vam pokažem jeste senka teserakta u tri dimenzije. Posredi su dve kocke različite veličine, pri čemu se manja nalazi u većoj, a sva temena su im povezana dužima. Ali kod pravog teserakta, u četiri dimenzije, sve duži bile bi jednake dužine i svi uglovi bili bi pravi. Zamislite jednu Vaseljenu u svemu u sličnu Ravnodiji, sa samo jednim izuzetkom, o kome njeni žitelji nemaju pojma: ta dvodimenzioni svet zakrivljen je, naime, kroz treću fizičku dimenziju. Kad bi se Ravnoani uputili na kratak izlet, svet bi im izgledao besprekorno ravan. Ali, ako bi jedan od njih predu zeo veoma dugo putovanje, krećući se na izgled savršeno pravolinijski, na kraju bi se suočio sa velikom tajnom: iako nije naišao ni na kakvu prepreku, niti se okrenuo natrag, na neobjašnjiv način obreo bi se na mestu odakle je i pošao. Njegova dvodimenziona Vaseljena mora da je savijena, zaobljena ili zakrivljena kroz tajanstvenu treću dimenziju. On nije u stanju da zamisli tu treću dimenziju, ali u prilici je da posredno izvede zaključak o njenom postojanju. Povećajte sve dimenzije iz ove priče za jedan red veličine i dobićete situaciju koja se može primeniti i na nas. Gde je središte Kosmosa? Postoji li rub Vaseljene? Šta se nalazi iza tog ruba? U dvodimenzionoj Vaseljeni, zakrivljenoj kroz treću dimenziju, ne postoji središte  bar ne na površini kugle. Središte takve Vaseljene nije na njoj

270 •

Karl Segan

samoj; ono leži nedosežno, u trećoj dimenziji, unutar kugle. Sama površina kugle nije beskrajna, ali ta Vaseljena ipak nema ruba; ona je konačna, ali neograničena. Besmisleno je pitanje šta leži sa one strane. Pljosnata stvorenja nisu kadra, sama od sebe, da se otisnu izvan svoje dve dimenzije. Povećajte sve dimenzije za jedan red veličine i dobićete situaciju koja se može primeniti na nas: Vaseljena kao četvorodimenziona hiperkugla, bez središta i ruba i ničega što leži s one strane. Zašto izgleda da sve galaksije beže od nasi Hiperkugla se širi iz jedne tačke, poput nekog četvorodimenzionog balona koji se naduvava, stvarajući svakog trenutka sve više prostora u Vaselje ni. Izvesno vreme pošto je širenje počelo, kondenzovale su se galaksije i odmah stale da se razuuju na širećoj površini hiperkugle. U svakoj galaksiji ima astronoma, a svetlost koju oni vide takode je zarobljena na zakrivljenoj povr širi hiperkugle. Kako se kugla širi. astronom u bilo kojoj galaksiji imao bi utisak da sve ostale galaksije beže od njega. Ne postoji povlašćeni referencijalni sistem.' Sto je data galaksija udaljenija, to se brže udaljuje. Galaksije su stopljene sa prostorom, pripojene su za njega, a tvar prostora se širi. A što se tiče pitanja: 'Gde se, u sadašnjoj Vaseljeni odigrao Veliki prasak?'  odgovor, očigledno glasi: 'Svuda". Ako materije nema dovoljno da osujeti večno širenje Vaseljene, onda ova mora biti otvorenog oblika, zakrivljena poput sedla, sa površinom koja se pruža u beskraj u našoj trodimenzionoj analogiji. Ako je, pak, materije dovoljno, onda Vaseljena ima zatvoren oblik, zakrivljen poput kugle u našoj trodimenzionoj analogiji. Ukoliko je Vaseljena zatvorena, svetlost je zarobljena u njoj. Tokom dvadesetih godina, astronomi su pronašli u smeru suprotnom od onoga u kome se nalazi M 31 jedan daleki par spiralnih galaksija. Da li je moguće, zapitali su se oni, da su to što vide Mlečni put i M 31 iz drugog smera  kao kada biste posredstvom svetlosti koja je obišla Vaseljenu videli sopstveni potiljak? Mi danas znamo da je Vaseljena znatno veća nego što se smatralo dvadesetih godina. Da obie Vaseljenu, svetlosti bi bilo potrebno više vremena nego što je sama Vaseljena stara. A galaksije su mlae od Vaseljene. Ali ako je Kosmos zatvoren i svetlost ne može da izie iz njega, onda bi bilo savršeno prikladno opisati Vaseljenu kao crnu rupu. Ako želite da doznate kako izgleda u crnoj rupi, osvrnite se oko sebe. Koliko nam je poznalo, gledišta da Vaseljena uvek izgleda uglavnom ista, bez obzira na to odakle je posmatramo, prvi je izložio Ðordano Bruno.

Na rubu večnosti

• 271

Ranije smo pomenuli mogućnost postojanja crvotočina, posredstvom kojih bi se moglo stići iz jednog mesta u Vaseljeni do drugog bez prevaljivanja razdaljine što ih razdvaja  kroz crnu rupu. Te crvotočine možemo zamisliti kao cevi koje vode kroz četvrtu fizičku dimenziju. Mi, doduše, ne znamo da li ove crvotočine uistinu postoje. Ali ako postoje, da li one uvek izbijaju na neko me sto u našoj Vaseljeni? Ili je možda moguće da crvotočine predstavljaju vezu sa drugim vaseljanama, sa mestima koja bi inače za nas zauvek bila nedostižna? Koliko sada znamo, nije isključeno da postoje mnoge druge Vaseljene. Možda su one, u izvesnom smislu, smeštene jedna u drugu. Postoji jedna zamisao  neobična, onespokojavajuća, prizivna  jedna od najizuzetnijih pretpostavki koje su se pojavile u nauci ili religiji. Nema ni najmanjeg dokaza koji bi joj išao u prilog; sasvim je moguće da nikada neće biti potvrena. Ali ona ipak silno uzbuuje. Postoji, kažu, beskrajna hijerarhija Vaseljena: ukoliko bismo ušli u jednu elementarnu česticu iz naše Vaseljene  recimo, elektron  ona bi se pokazala kao čitava jedna zatvorena Vaseljena. U njoj bi se, organizovane u lokalne ekvivalente galaksija i manjih ustrojstava, nalazile nebrojene druge, znatno sitnije elementarne čestice, koje i same predstavljaju Vaseljene na narednom nivou  i tako u beskraj, bezgranično nazadovanje ka sve manjim Vaseljenama. Isto važi i za suprotan smer. Naša poznata Vaseljena, sazdana od galaksija i zvezda, planeta i živih bića, bila bi u ovoj zamisli tek jedna elementarna čestica u Vaseljeni iz narednog reda veličine, prvi korak ka drugoj beskrajnoj regresiji. Koliko je meni poznato, ovo je jedina religijska zamisao koja nadmaša ideju o beskrajnom broju neizmerno starih ciklusa Vaseljene iz hinduističke ko smogonije. Kakve bi izgledale te druge Vaseljene? Da li bi počivale na različitim zakonima fizike? Da li bi u njima bilo zvezda, galaksija i svetova, ili bi se tamo nahodilo nešto potpuno drugačije? Da li bi one bile saglasne sa nekim nezamislivo različitim oblikom života? Da bismo ušli u njih, morali bismo da se na neki način probijemo u četvrtu fizičku dimenziju  što nipošto nije lak poduhvat, ali možda nam crna rupa ovde može biti od pomoći. Možda u Sunčevom susedstvu postoje male crne rupe. Obrevši se na rubu večnosti, ranije ili kasnije odvažili bismo se da načinimo još jedan korak...

11. POSTOJANOST PAMĆENJA Sada, pošto su sudbine Nebesa i Zemlje odreene, pošto su rov i kanal dobili prikladan tok, pošto su utvrene obale Tigra i Eufrata, šta nam još valja činiti? Šta još da stvorimo? Oh, Anunaki, vi veliki bogovi neba, šta nam još valja činiti? Asirsko predanje o postanju čoveka, 800. godine pre nove ere Kada je on, ma koji od bogova to bio, zaveo red u prvobitni haos i tako sreenog ga sveo na kosmičke delove, najpre je Zemlji podario oblik moćne lopte, kako bi sa svih strana bila jednaka... A da nijedno područje ne ostane bez vlastitih oblika života, zvezde i božanska obličja zauzeše nebeski svod, more se sruči na blistave ribe da im bude dom, Zemlja primi na sebe zverinje, a pokretni va zduh uze ptice... A onda se rodi Covek: ...i dok sve ostale životinje idu pognute, pogleda uprtog u zemlju, on je Coveku podario uzdignuto lice, uspravno držanje i pogled upravljen ka nebesima. Metamorfoze, Ovidije, prvo stoleće

U velikoj kosmičkoj tmini postoje nebrojene zvezde i planete, meu kojima su neke mlae, a neke starije od našeg Sunčevog sistema. Iako u to nismo još sasvim sigurni, isti procesi koji su na Zemlji doveli do razvoja života i inteligencije, trebalo bi da dejstvuju širom Kosmosa. Samo u Mlečnom putu ovog trenutka možda ima milion svetova nastanjenih bićima koja su veoma različita i daleko naprednija od nas. Znati mnogo nije isto što i biti mudar; inteligencija se ne ogleda samo u posedovanju informacija već i u donošenju sudova, u načinu na koji se informacije koordiniraju i koriste. Pa ipak, količina informacija koje su nam dostupne predstavlja jedan od indeksa naše inteligencije. Merna jedinica, aršin informacija jeste nešto što se naziva 'bit' (skraćenica od 'binary digit', 'binarna brojka'  prim. prev.). Posredi je odgovor  da ili ne  na neko nedvosmisleno pitanje. Da bi se ustanovilo da li je neka svetilj ka uključena ili isključena, potreban je samo jedan bit informacija. Da bi se odredilo jedno slovo od dvadeset šest, koliko ih ima u abecedi, potrebno je pet 5 bita (2 = 2 x 2 x 2 x 2 x 2 = 32, što je više od dvadeset šest). Verbalni in 7 formacioni sadržaj ove knjige nešto je manji od deset miliona bita, IO . Ukupan broj bita kojim se odlikuje jedan jednočasovni televizijski program iznosi 12 IO . Inforacije u recima i slikama raznih knjiga u svim bibliotekama na Ze16 17 mlji kreću se negde izmeu IO i IO bita.' Razume se, najveći deo toga je redundantno. Ovaj broj približno odreuje nivo našeg znanja. Ali drugde, na starijim svetovima, gde se život razvio milijardama godina pre nego na Zemlji, 20 30 možda znanje tamošnjih žitelja dostiže IO ili IO bita; tu, meutim, nije posredi samo veća količina informacija, već su to i značajno drugačije informacije. Sve knjige na svetu sadrže manje informacija nego što se emituje preko televizije samo u jednom američkom velegradu za godinu dana. No, nemaju svi biti istu vrednost.

276 •

Karl Segan

Medu pomenutih milion svetova nastanjenih uznapredovalim inteligencijama obratimo pažnju na jednu retku planetu, jedinu u ćelom lokalnom sistemu sa površinskim okeanom tečne vode. U toj sredini bogatoj vodom žive mnoga srazmerno inteligentna stvorenja; neka imaju osam izdanaka za hvatanje; druga, pak, komuniciraju meusobno tako što menjaju složen raspored svetlih i tamnih šara na telu; tu su i mudri, sitni stvorovi sa kopna koji se otiskuju u kratkotrajne pljačkaške pohode na okean u plovilima sazdanim od drvata i metala. Ali mi tragamo za preovlaujućom inteligencijom, za najvećim stvorenjima na planeti, bićima kadrim da osećaju, za očaravajućim gospodarima okean skih dubina  velikim kitovima. Oni su najveće životinje1 koje su se ikada razvile na planeti Zemlji, daleko krupnije od dinosaurusa. Odrastao plavi kit može da dostigne dužinu od trideset metara i masu od sto pedeset tona. Mnogi, a naročito pločani kitovi spadaju u krotke biljojede; ogromne zapremine okeanske vode prou im kroz usta dok tragaju za sitnim stvorenjima kojima se napasaju; drugi jedu ribe i plank tonske ljuskare. Kitovi su srazmerno tek odskora u okeanu. Pre samo sedamdeset miliona godina preci su im bili sisarimesožderi, koji su se polako preselili sa kopna u more. Kod kitova, majke doje mladunče i nežno se brinu o potomstvu. Tokom dugog detinjstva odrasli uče mlade. Igra je kod njih tipična u dokolici. Sve su to odlike sisara koje su važne za razvoj inteligentnih bića. More je tmasto. Čula vida i mirisa koja valjano koriste sisarima na kopnu nisu od velike pomoći u okeanskim dubinama. Oni preci kitova koji su se oslanjali na ova čula da bi odredili položaj partnera za parenje, mladunčeta ili neke grabljivice nisu ostavili mnogo potomaka. Evolucija je stoga usavršila drugi metod; on dejstvuje prvorazredno i od ključne je važnosti pri svakom pokušaju razumevanja kitova: čulo sluha. Neke zvuke koje tvore kitovi nazivamo pesme, ali mi, u stvari, veoma malo znamo o njihovoj pravoj prirodi i značenju. Oni se protežu u širokom rasponu učestalosti, koje se spuštaju daleko ispod granice koje je ljudsko uho kadro da čuje. Tipična pesma kitova traje možda petnaest minuta; najduže dostižu jedan čas. Često se ponavljaju potpuno istovetno, takt na takt, ton na ton, nota na notu. Povremeno se dogaa da grupa kitova napusti zimske vode usred neke pesme, da bi je, kada se tu vrati šest meseci kasnije, nastavila tačno u notu, kao da nije bilo nikakvog prekida. Kitovi izvrsno pamte. No, češće, po povratku dolazi do promene vokalizacije. Pojavljuju se nove pesme na kitovskoj paradi hitova. Neka stabla sekvoje veća su i masivnija od ma kog kita.

Postojanost pamćenja

• 277

Veoma često, članovi grupe pevaće zajedno istu pesmu. Kao po nekom dogovoru, iza koga stoji svojevrstan kolektivni čin komponovanja, melodija se menja, iz meseca u mesec, sporo i predvidljivo. Ove vokalizacije su složene. Kada bi se pesme kitovagrbavaca pretočile u tonalni jezik, njihov ukupan in formacioni sadržaj  broj bita informacija u takvim pesmama  iznosio bi 10', što približno odgovara informacionom sadržaju Ilijade ili Odiseje. Mi ne znamo o čemu to kitovi i njihovi roaci delfini imaju da razgovaraju. Oni ne po seduju manipulativne organe, ne grade neimarska zdanja, ali su ipak društvena stvorenja, koja love, plivaju, hvataju ribe, brste, vesele se, pare, igraju, beže od grabljivica. Očigledno, ne nedostaju im teme za razgovor. Najveća opasnost za kitove jeste jedan novajlija, jedna životinja uspravnog držanja, koja je tek odnedavno, zahvaljujući tehnologiji, postala vična okeanu, jedno stvorenje koje sebe naziva čovek. Tokom 99,99 odsto istorije kitova, u okeanima i na okeanima nije bilo ljudi. U tom ogromnom razdoblju kitovi su razvili svoj izuzetan akustički komunikacioni sistem. Kitoviperajari, na primer, odašilju izvanredno snažne zvuke na učestalosti od dvadeset herca, sve do najniže oktave na klavijaturi. (Herc je jedinica učestalosti zvuka pod kojom se podrazumeva jedan zvučni talas, breg i dolja, koji vam dopire do uha svake sekunde.) Ovakvi zvuči niske učestalosti slabo bivaju apsorbovani u okeanu. Američki biolog Rodžer Pejn izračunao je da bi dva kita koja koriste zvučni kanal na velikim okeanskim dubinama mogla meusobno da opšte na učestalosti od dvadeset herca praktično bez obzira na to gde se na svetu nalaze. Jedan bi, na primer, mogao da bude kod Rosovog ledenog brega, kraj Antarktika, i da odatle održava vezu sa drugim, koji je kod Aleutskih ostrva (u blizini Aljaske  prim. prev.). Tokom najvećeg dela svoje istorije kitovi su, po svoj prilici, raspolagali globalnom komunikacionom mrežom. Kad ih razdvaja petnaest hiljada kilometara, njihove vokalizacije možda predstavljaju ljubavne pesme koje se sa puno nade upućuju kroz prostranstva okeanskih dubina. Desetinama miliona godina ova ogromna, inteligentna, komunikativna stvorenja razvijala su se praktično bez prirodnih neprijatelja. A onda, pojava parobroda u devetnaestom stoleću stvorila je koban izvor zvučnog zagaenja. Kako se trgovačko i vojno brodovlje umnožavalo, fon buke u okeanima, naročito na učestalosti od dvadeset herca, postajao je sve izrazitiji. Kitovi su se jamačno suočavali sa sve većim poteškoćama prilikom pokušaja da komuniciraju preko okeana. Razdaljina na kojoj su mogli da opšte sve više se smanjivala. Pre dve stotine godina, tipična udaljenost na kojoj su kitovi perajari mogli

278 •

Karl Segan

da održavaju vezu iznosila je možda deset hiljada kilometara. Danas ona dostiže jedva nekoliko stotina kilometara. Znaju li se kitovi meusobno po imenima? Mogu li se prepoznati kao pojedinci samo na osnovu zvuka? Mi smo razdvojili kitove. Stvorenja koja su neometano opštila desetinama miliona godina sada su delotvorno ućutkana.1 No, to još nije ono najgore što smo učinili: i danas, naime, još ne prestaje trgovina truplima kitova. Ima ljudi koji love i ubijaju kitove, a potom prodaju lovinu da se od nje prave rumenilo za usne i industrijska maziva. Mnoge nacije uviaju da je sistematsko ubijanje ovako inteligentnih stvorenja čudovišno, ali trgovina kitovima i dalje traje, poglavito u Japanu, Norveškoj i Sovjetskom Savezu. Mi, ljudi, zainteresovani smo, kao vrsta, za komuniciranje sa vanzemaljskom inteligencijom. Zar dobar početak na ovom polju ne bi bilo poboljšanje komuniciranja sa zemaljskom inteligencijom, sa drugim ljudskim bićima iz različitih kultura i jezičkih sredina, sa velikim majmunima, sa delfinima, ali ponajpre sa inteligentnim gospodarima dubina, velikim kitovima? Da bi kit mogao da opstane, ima mnogo stvari koje mora znati kako da čini. Ovo znanje uskladišteno je u njegovim genima i u njegovom mozgu. Genetske informacije odnose se, na primer, na to kako pretvoriti planktone u salo, ili kako zadržati dah prilikom ronjenja na dubinu od jedan kilometar. Informacije u mozgu, naučene informacije, govore, na primer, o tome ko ti je majka ili šta znači neka pesma koju upravo slušaš. Kao i sve ostale životinje na Zemlji, kit takoe ima genetsku biblioteku i moždanu biblioteku. Genetski materijal kitova, kao i genetski materijal ljudskih bića, sastoji se od nukleinskih kiselina, tih izuzetnih molekula kadrih da se reprodukuju iz he mijskih gradivnih opeka koje ih okružuju, kao i da stavljaju u dejstvo informacije naslea. Postoji, na primer, jedan encim kod kitova, takozvana heksokinaza, koji se nalazi i u svakoj ćeliji vašeg tela; to je prvi u nizu od gotovo trideset No, ljudi ne osujećuju samo kitove nego i sami sebe. Optimalan radiokanal za meu zvezdano komuniciranje sa drugim tehničkim civilizacijama nalazi se blizu učestalosti od 1,42 milijardi herca, odnosno tu je na radiopodručju spektralna linija vodonika, najzastupljenijeg atoma u Vaseljeni. Tek smo počeli da tu osluškujemo eventualne signale razumnog porekla. Ali u ovo frekvenciono područje sve više prodiru civilna i vojna komunikaciona saobraćanja na Zemlji  i to ne samo ona koja potiču od velesila. Prigušujemo meduzvezdani kanal. Ne kontrolisan rast zemaljske radiotehnologije lako nas može osujetiti u uspostavljanju komunikacione veze sa inteligentnim bićima na dalekim svetovima. Njihove pesme mogu ostati bez odgovora zato što nam nedostaje volja da obuzdamo zagaenje na radioučestalostima i da počnemo osluškivanje.

Postojanost pamćenja

• 279

encimskih stepena neophodnih da bi se jedan molekul šećera dobijen iz planktona pretvorio u kitovom metabolizmu u malo energije  koja će možda biti upo trebljena za stvaranje jedne note niske učestalosti u muzici ovih stvorenja. Informacije uskladištene u dvostrukoj spirali DNK jednog kita, čoveka ili ma koje druge životinje ili biljke na Zemlji ispisane su jezikom koji ima samo četiri slova  četiri različite vrste nukleotida, molekula koji tvore DNK. Koliko je bita informacija sadržano u materijalu naslea raznih oblika života? Koliko je jednostavnih 'dane' odgovora na različita biološka pitanja ispisano jezikom života? Jednom virusu potrebno je oko deset hiljada bita  što je otprilike ravno količini informacija na ovoj stranici. Ali informacije virusa su jednostavne, krajnje sažete i izuzetno delotvorne. Da bi se pročitale, valja pomno usredsrediti pažnju. Posredi su uputstva o tome kako inficirati neki drugi organizam i kako se razmnožavati  jedine dve stvari kojima su virusi vični. Jedna bakterija koristi približno milion bita informacija  što odgovara obimu oko sto štampanih stranica. Bakterije moraju da znaju znatno više od virusa. Za razliku od virusa, one nisu sasvim paraziti, već su prinuene da same sebe izdržavaju. No, već jedna jednoćelijska ameba, koja slobodno pliva, daleko je složenije stvorenje: s obzirom na to da poseduje približno četiri stotine miliona bita u svojoj DNK, bila bi potrebna količina informacija ravna onoj koju sadrže osamdeset tomova od po pet stotina stranica da se načini jedna ameba. Jednom kitu ili ljudskom biću potrebno je otprilike pet milijardi bita. Ako bi ovih 5x10' bita informacija u našoj enciklopediji života  u jedru svake naše ćelije  bilo ispisano na, recimo, engleskom, oni bi ispunili hiljadu tomova. Svaka od vaših sto biliona ćelija sadrži celokupnu biblioteku uputstava o tome kako načiniti bilo koji deo vas. Svaka ćelija u vašem telu predstavlja plod dugog niza deoba, početog deobom prve ćelije, oploenog jajašca, koju su omogućili vaši roditelji. Svaki put kada je došlo do deobe ćelije, tokom mnogih embrioloških nivoa koji su vodili ka vašem nastajanju, prvobitna garnitura genetskih uputstava umnožavana je veoma verno. Tako, na primer, ćelije vaše jetre raspolažu neiskorišćenim znanjem o tome kako da načine ćelije vaših kostiju  i obrnuto. Genetska biblioteka sadrži sve ono što vaše telo zna o tome kako da samostalno dejstvuje. Stare informacije ispisane su iscrpno, pomno, obimno, podrobno  kako se smejati, kako kijati, kako hodati, kako prepoznavati ustrojstva, kako se razmnožavati, kako variti jabuku. Kada bi bila izražena jezikom hernije, uputstva za prve korake u varenju šećera iz jabuke odgovarala bi shemi prikazanoj na stranama 274 i 275.

280 •

Karl Segan

Jedenje jabuke predstavlja veoma složen proces. U stvari, ako bi trebalo da ja sGm sintetišem vlastite encime, ako bih svesno morao da pamtim i usme ravam sve hemijske korake koji su neophodni da bi se iz hrane dobila energija, po svoj prilici bih skapao od gladi. Ali čak i bakterije vrše anaerobnu gli kolizu, zbog čega i dolazi do truljenja jabuka: posredi je prava gozba mikroba. Oni i mi, baš kao i sva ostala stvorenja što stoje izmeu nas, posedujemo mnoga slična genetska uputstva. Naše inače zasebne genetske biblioteke imaju mnoge zajedničke stranice, što nas takoe podseća na istovetno evoluciono na slee. Tehnologija kojom raspolažemo kadra je da duplicira samo sićušan deo složene biohemije koju naša tela sprovode bez ikakvih napora: tek smo, zapravo, počeli da izučavamo te procese. Evolucija je, meutim, imala milijarde godina prakse. DNK je živi svedok. Ali pretpostavimo da je ono što treba da učinite toliko složeno da je čak i informacioni materijal od nekoliko milijardi bita nedovoljan. Zamislimo da životna sredina počne najednom tako brzo da se menja da prekodirana genetska enciklopedija, koja je do tada savršeno služila svrsi, najednom postane nedovoljna. U takvim prilikama čak ni genetska biblioteka od hiljadu tomova više ne bi bila dovoljna. Upravo je ovo razlog što posedujemo mozgove. Slično svim našim drugim organima, mozak se takode razvijao tokom mi liona godina, povećavala mu se složenost i rastao mu je informacioni sadržaj. Njegovo ustrojstvo odražava sve stupnjeve kroz koje je prošao. Razvoj mozga imao je usmerenje od iznutra ka spolja. Duboko u unutrašnjosti nalazi se najstariji deo, moždano stablo, koje nadzire osnovne biološke funkcije, uključujući tu i ritmove života kao što su rad srca i disanje. Prema jednoj izazovnoj zamisli Pola Mek Lina, više moždane funkcije razvile su se u tri naizmenična stupnja. Moždano stablo prekriveno je takozvanim R kompeksom, sedištem agresivnosti, ritualnosti, teritorijalnosti i društvene hijerarhije, koji se razvio pre više stotina miliona godina kod naših reptilskih predaka. Duboko zapretan u lobanji svakog od nas nalazi se svojevrstan krokodilski mozak. Rkompleks obavijen je limbičkim sistemom ili mozgom sisara, koji se razvio pre više desetina miliona godina kod naših predaka koji su već bili sisari, ali još ne i primati. To je izvorište naših raspoloženja i osećanja, naše brižnosti i nežnosti prema mladima. Konačno, na krajnjem spoljnjem nivou, živeći u nepouzdanom primirju sa primitivnijim mozgovima pod sobom, stoji moždana kora, koja se razvila pre više miliona godina kod naših predaka primata. Moždana kora, gde se materi

Postojanost pamćenja

• 281

ja preobražava u svest, predstavlja istinsku luku za otiskivanje na sva naša ko smička putovanja. Zapremajući više od dve trećine moždane mase, ona je poprište kako intuicije, tako i kritičke analize. Tu nastaju naše zamisli i nadahnuća, tu čitamo i pišemo, tu se bavimo matematičkim problemima i komponu jemo. Kora reguliše naš svesni život. Ona je osobenost naše vrste, stecište naše ljudskosti. Civilizacija predstavlja proizvod moždane kore. Jezik mozga nije DNK jezik gena. Ono što znamo enkodirano je u ćelijama koje se nazivaju neuroni; posredi su mikroskopski elektrohemijski prekidači, čiji tipičan prečnik iznosi nekoliko stotih delova milimetra. Svako od nas ima možda stotinu milijardi neurona, što odgovara broju zvezda u Mlečnom putu. Mnogi neuroni imaju na hiljade veza sa svojim susedima. U ljudskoj moždanoj kori postoji oko sto biliona, IO'4, takvih veza. Čarls Šerington zamislio je upečatljivu sliku aktivnosti moždane kore prilikom buenja: Kora sada postaje iskričavo polje ritmički bleskajućih tačkica, sa nizovima putujućih iskri koje hitaju na sve strane. Mozak se budi, a sa njim se vraća i svest. Nastaje prizor kao da Mlečni put počinje neku kosmičku igru. Kora ubrzo postaje začarani razboj na kome milioni bleskajućih čunkova tkaju nepostojano tkanje, uvek suvislo, ali nikada trajno; sazdano od nestalnog saglasja podustrojstava. A onda, kada se telo polako pridiže, podustrojstva tog velikog saglasja delatnosti spuštaju se u neosvetljene koloseke (nižih delova mozga). Strune bleskajućih i putujućih iskri aktiviraju tamo veze. To znači da se telo pridigla i da kreće u susret budnom stanju tokom dana. Čak i u snu, mozak pulsira, dobuje i bleska u ritmu složenih poslova ljudskog života  sanja, pamti, zamišlja. Naše misli, vizije i maštanja poseduju fizičku stvarnost. Jedna misao sazdana je od mnogo stotina elektrohemijskih impulsa. Ukoliko bismo bili smanjeni do nivoa neurona, bili bismo u prilici da pratimo graenje i razgraivanje tih složenih, zamršenih, nepostojanih ustrojstava. Jedno od njih moglo bi da predstavlja iskru sećanja na miris jorgovana kraj kakvog seoskog puta iz detinjstva. Drugo bi moglo da bude deo brižnog, sudbinskog pitanja: 'Gde li sam samo zaturio ključeve?' Postoje mnoge doline meu brdima uma, vijuge koje veoma povećavaju površinu moždane kore raspoloživu za skladištenje informacija u lobanji ograničene veličine. Neurohemija mozga zapanjujuće je aktivna: posredi je elektronska mašina nesravnjivo čudesnija od svih koje su ljudi izumeli. Ali nema

282 •

Karl Segan

nikakvih nagoveštaja o tome da se njeno dejstvovanje odvija u okviru nečeg drugog osim u sklopu IO'4 neuralnih veza što tvore elegenatno zdanje svesti. Svet misli približno je podeljen na dve polulopte. Desna polulopta moždane kore poglavito je odgovorna za prepoznavanje ustrojstava, intuiciju, osećajnost, stvaralačke uvide. Leva predstavlja stecište racionalnog, analitičkog i kritičkog mišljenja. To su meusobno suprotstavljene sile, suštinski takmaci koji predstavljaju možda najhitnije odličje ljudskog načina mišljenja. Kada zajedno dej stvuju, te sile omogućuju u isti mah nastajanje zamisli i ispitivanje njihovih vrednosti. Izmeu dve polulopte traje neprekidni dijalog, koji se odvija kroz debeo snop nerava, takozvani corpus callosum (žuljevito telo  prim, prev.), most izmeu stvaralačke sposobnosti i analitičnosti, činilaca koji su u podjednakoj meri važni za razumevanje sveta. Izražen bitima, informacioni sadržaj ljudskog mozga verovatno se može uporediti sa ukupnim brojem neuronskih veza  oko sto biliona, odnosno 10'\ Ukoliko bi bile ispisane, recimo na engleskom, te informacije ispunile bi oko dvadeset miliona tomova, koliko ih ima u najvećim bibliotekama sveta. Obim informacija ravan onome koji se nalazi u dvadeset miliona knjiga zapretan je u glavama svih nas. Mozak predstavlja veoma veliko mesto na veoma malom prostoru. Većina knjiga u mozgu nalazi se u moždanoj kori. Sasvim u temelju smeštene su funkcije od kojih su poglavito zavisili naši daleki preci  agresivnost, odgajanje dece, strah, seks, spremnost da se voa slepo prati. Neke više moždane funkcije  čitanje, pisanje, govor  izgleda da se nalaze na posebnim mestima u moždanoj kori. Nasuprot tome, pamćenje je obilno razmešteno po raznim delovima. Ukoliko postoji takva sposobnost kao što je telepatija, jedna od njenih najistaknutijih vrlina bila bi pružanje mogućnosti svakome od nas da čita knjige u moždanoj kori onih koje voli. No, nema ubedljivih dokaza o postojanju telepatije, tako da saopštavanje ovakvih informacija ostaje zadatak umetnika i pisaca. Mozak, meutim, nipošto nije ograničen samo na pamćenje. On poredi, preduzima analize i sinteze, tvori apstrakcije. Mi moramo naučiti znatno više nego što su u stanju da znaju naši geni. Upravo je to razlog što je biblioteka mozga nekih deset hiljada puta veća od genetske biblioteke. Naša strast prema saznavanju, koja se može uočiti u ponašanju svakog deteta što je tek prohoda lo, predstavlja orue našeg opstanka. Osećanja i obrasci obrednog ponašanja duboko su usaeni u nama. Oni su deo naše ljudskosti. No, ta svojstva nisu i oso beno ljudska. Mnoge druge životinje takoe poseduju osećanja. Ono što izdva

Postojanost pamćenja

• 283

ja našu vrstu jeste mišljenje. Moždana kora predstavlja osloboenje. Više ne moramo da budemo zarobljenici genetski nasledenih obrazaca ponašanja reptila i pavijana. Svako od nas u velikoj je meri odgovoran za ono što nam ulazi u mozak, za ono što, kao odrasli, saznajemo i za šta marimo. Više nismo prepušteni na milost i nemilost reptilskom mozgu, već smo u prilici da se menjamo. Velika većina gradova sveta rasla je neplanski, malopomalo, već prema potrebama trenutka; veoma je retko dolazilo do planiranja gradova za daleku budućnost. Razvoj grada sličan je u ovom pogledu razvoju mozga: on se začeo u malom središtu, da bi potom lagano rastao i menjao se, ostavljajući mnoge stare delove da i dalje budu operativni. Evolucija nema načina da uništi drevnu unutrašnjost mozga zbog njene nesavršenosti i da je zameni nekom modernijom tvorevinom. Mozak mora da radi za vreme renoviranja. Upravo je to razlog što je moždano stablo prekriveno Rkompleksom, da bi potom došao limbički sistem i na kraju moždana kora. Na starim delovima leži premnogo temeljnih funkcija da bi mogli biti u potpunosti isključeni i zamenjeni. I tako, oni i dalje rade, zastareli i ponekad protivno moždanoj kori, ali u svojstvu nužne posledice evolucije. Raspored mnogih glavnih ulica u Njujorku potiče iz sedamnaestog stoleća, berza iz osamnaestog, vodovod iz devetnaestog, elektrifikacija iz dvadesetog. Raspored bi bio znatno delotvorniji da su svi gradski sistemi stvarani uporedo i periodično zamenjivani (to je razlog što su zamašne vatrene stihije  veliki požari Londona i Cikaga, na primer  od pomoći u planiranju gradova). Ali sporo prirastanje novih funkcija dopušta da grad dejstvuje manje ili više neprekidno tokom stoleća. U sedamnaestom veku, preko 1st Rivera, izmeu Bru klina i Menhetna, putovalo se trajektom. U devetnaestom veku, razvijena tehnologija omogućila je podizanje visećeg mosta preko ove reke. On je postavljen na istom mestu gde je pristajao trajekt, kako zbog toga što je grad bio vlasnik tog zemljišta, tako i zato što su se velike saobraćajnice već slivale ka tom pristaništu. Kasnije, kada je postalo izvodljivo prokopati tunel ispod reke, on se takoe našao na istom mestu iz istih razloga, kao i zato što su mali, napušteni prethodnici tunela, takozvani kesoni, već bili postavljeni za vreme graenja mosta. Ovo korišćenje i prekrajanje ranijih sistema za nove potrebe veoma nalikuje postupcima koji se sprovode u biološkoj evoluciji. Kada u naše gene nisu mogle da se uskladište sve informacije neophodne za opstanak, polako smo izumeli mozgove. Ali onda je došlo vreme, možda pre deset hiljada godina, kada se javila potreba da znamo više nego što je obič

284 •

Karl Segan

no moglo da stane u mozgove. Tako smo naučili da gomilamo ogromne količine informacija izvan naših tela. Mi smo jedina vrsta na planeti, koliko nam je bar poznato, koja je izumela zajedničko pamćenje što nije smešteno ni u genima niti u mozgovima. Skladište tog pamćenja naziva se biblioteka. Knjiga je napravljena od drveta. Ona predstavlja skup ravnih, savitljivih delova (koji se prikladno nazivaju 'listovi') sa otisnutim tamnim, pigmentira nim škrabotinama. Dovoljan je jedan pogled na njih, pa da čujete glas neke osobe, nekoga ko je mrtav možda već hiljadama godina. Savlaujući provaliju od mnogo milenijuma koja vas razdvaja, autor vam se obraća, jasno i bešum no, odzvanja vam u glavi. Pismo je možda najveći ljudski izum, kadar da povezuje ljude, pripadnike meusobno udaljenih razdoblja, koji se nikada nisu upoznali. Knjige slamaju okove vremena, dokazuju da su ljudi sposobni da stvaraju čarolije. Neki od najstarijih autora pisali su na glini. Klinasto pismo, daleki predak zapadnog alfabeta, pronaeno je na bliskom istoku pre otprilike pet hiljada godina. Svrha mu je bila da se beleže razni podaci i dogaaji: kupovina žita, prodaja zemljišta, trijumfi kralja, uredbe sveštenika, položaji zvezda, molitve bogovima. Hiljadama godina pisalo se urezivanjem u glinu ili kamen, grebanjem po vosku, kori drveta ili koži; takoe se slikalo na bambusu, papirusu ili svili  ali uvek samo u jednom primerku i, sa izuzetkom napisa na spomenicima, uvek za veoma uzan krug čitalaca. A onda, izmeu drugog i šestog stoleća, u Kini su pronaeni hartija, mastilo i štampanje pomoću izrezbarenih drvenih blokova, što je omogućilo da se napravi mnogo primeraka nekog dela, te da se tako i poveća krug čitalaca. Moralo je da protekne hiljadu godina da ta zamisao uhvati koren u dalekoj i nazadnoj Evropi. No, pošto se to jednom dogodilo, knjige su namah počele da se štampaju širom sveta. Neposredno pre pronalaska pokretnog sloga, oko 1450. godine, u celoj Evropi jedva da je postojalo nekoliko desetina hiljada isključivo rukopisnih knjiga; toliko ih je bilo u Kini u prvom stoleću pre nove ere, a čak deset puta više u velikoj Aleksan drijskoj biblioteci. Pedeset godina kasnije, oko 1500, već je postojalo deset mi liona štampanih knjiga. Učenje je postalo dostupno svakome ko je umeo da čita. Čarobnjaštvo je uzelo maha. U novije vreme knjige, naročito džepna izdanja, počele su da se štampaju u veoma obimnim i jevtinim tiražima. Za svotu kojom biste platili jedan skroman obed možete da se obavestite o propasti i padu Rimskog carstva, o pore klu vrsta, o tumačenju snova, o prirodi stvari. Knjige su poput semena. Mogu

Postojanost pamćenja

• 285

stolećima beskorisno da počivaju, a onda da urode plodovima na tlu koje najmanje obećava. Velike biblioteke sveta sadrže na milione tomova, što je ravno obimu od IO14 bita informacija u obliku reci, odnosno 10IS bita u obliku slika. To je deset hiljada puta više informacija nego u našim genima, a oko deset puta više nego u mozgovima. Ako bih čitao jednu knjigu nedeljno, tokom svog životnog veka pročitao bih svega nekoliko hiljada knjiga, što je tek deseti deo jednog postotka sadržaja najvećih biblioteka našeg vremena. Trik je ovde znati koje knjige čitati. Informacije u knjigama nisu preprogramirane u času roenja, već se neprekidno menjaju, dogaaji ih dopunjuju, prilagoavaju se svetu. Prošla su dvadeset tri stoleća od osnivanja Aleksandrijske biblioteke. Da nema knjiga, pisanih svedočanstava, pomislite samo koliko bi ta dvadeset tri stoleća izgledala ogromna. Ako u jednom stoleću ima četiri pokolenja, onda tokom dvadeset tri veka protekne gotovo stotinu pokolenja ljudskih bića. Kada bi se informacije mogle prenositi samo usmeno, kako bismo onda malo znali o prošlosti, kako bi spor bio naš napredak! Sve bi zavisilo od toga o kojim smo nalazima iz starine slučajno čuli, kao i u kojoj smo meri tačno izvešteni. Stare informacije mogu se poštovati, ali tokom naizmeničnih prepričavanja one bi postajale sve izobličenije, da bi na kraju sasvim bile izgubljene. Knjige nam omogućuju da putujemo kroz vreme, da se domognemo neoštećene mudrosti naših predaka. Biblioteka nas povezuje sa uvidima i znanjem, mukotrpno pabirčenim iz prirode, najvećih umova koji su ikada postojali, sa najboljim učiteljima iz svih razdoblja i sa ćele planete, koji nas podučavaju na zanimljiv način i nadahnjuju nas da i sami doprinesemo kolektivnom znanju ljudske vrste. Javne biblioteke zavise od dobrovoljnih priloga. Smatram da se zdravlje naše civilizacije, dubina svesti o temeljima naše kulture i naš odnos prema budućnosti mogu proveriti po tome u kojoj meri pružamo potporu našim bibliotekama. Kada bi Zemlja ponovo krenula iz početka, sa potpuno istovetnim fizičkim osobenostima, krajnje je nevereovatno da bi se ponovo pojavilo nešto što bi u većoj meri ličilo na čoveka. Proces evolucije odlikuje se izrazitom slučajnošću. Da je jedan kosmički zrak dejstvovao na neki drugi gen, izazvavši tako neku drugačiju mutaciju, posledice bi u početku mogle biti male, ali zato bi kasnije postale ogromne. Slučaj po svoj prilici igra moćnu ulogu u biologiji, baš kao i u istoriji. Što se neki kritični dogaaj zbio dublje u prošlosti, to njegov uticaj u sadašnjosti može da bude izrazitiji.

Karl Segan

286 •

Razmotrimo, na primer, naše šake. Imamo pet prstiju od kojih je jedan, palac, postavljen naspram ostalih. Svi nam oni sasvim dobro služe. Ali mislim da bi nam podjednako dobro služilo pet prstiju i palac ili tri prsta i palac, odnosno pet prstiju i dva palca. Ustrojstvo prstiju na čovekovoj šaci, za koje obično držimo da je prirodno i neumitno, nipošto ne predstavlja suštinski najbolje rešenje. Mi imamo pet prstiju na šaci samo zato što potičemo od jedne ribe iz devonskog razdoblja koja je posedovala pet falangi ili kostiju u perajama. Da smo kojim slučajem potomci neke ribe koja je imala četiri ili šest falangi, imali bismo na svakoj šaci po četiri ili šest prstiju, smatrajući pri tom da je upravo taj broj najprirodniji. Raspolažemo aritmetikom sa osnovom deset samo zato što imamo deset prstiju na obe šake.' Da je raspored bio drugačiji, koristili bismo u aritmetici osnovu osam ili osnovu dvanaest, dok bismo osnovu deset svrstali u višu matematiku. Mislim da isto važi i na mnogim drugim bitnim područjima našeg života: materijal našeg nasleda, naša unutrašnja biohe mija, naš oblik, držanje, sistemi organa, ljubavi i mržnje, strasti i očajanja, ne žnost i agresivnost, čak i naši analitički procesi  sve je to, bar delimično, ishod prividno sitnih slučajnosti u našoj izuzetno dugoj evolucionoj istoriji. Da se jedan manje vilinski konjic utopio u močvarama karbona, možda bi današnji inteligentni organizmi na našoj planeti imali krila i učili mlade da lete. Ustrojstvo evolucione uzročnosti predstavlja izuzetno složeno tkanje; nepotpunost našeg razumevanja prilično je poražavajuća. Pre samo pet miliona godina naši preci bili su najneprivlačnija stvorenja medu sisarima  bića koja po veličini i inteligenciji nisu stajala nimalo iznad krtica ili rovki. Samo bi jedan veoma smeo biolog naslutio da će od tih životinja poteći loza čiji će izdanci danas preovlaivati na Zemlji. Zemlja je u to vreme bila puna zastrašujućih, košmarnih reptila  dinosaurusa, veoma uspe šnih stvorova, koji su ispunjavali doslovce svaku ekološku nišu. Bilo je reptila koji su plivali, reptila koji su leteli i reptila  ponekad visokih poput šesto spratnice  koji su tutnjali zemnim šarom. Neki su imali prilično velike mozgove, išli su uspravno, a dva kratka, prednja uda, veoma slična šakama, koristili su da hvataju sitne, brze sisare  medu kojima je po svoj prilici bilo i naših dalekih predaka  za obed. Da su ti dinosaurusi opstali, možda bi članovi danas preovlaujuće inteligentne vrste na našoj planeti bili četiri metra visoki, imali zelenu kožu i oštre zube, dok bi ljudsko obličje bilo smatrano za Aritmetika sa osnovom na broju pet ili deset izgleda tako očigledna da je doslovno značenje starogrčkog glagola 'brojati' bilo 'petati'.

Postojanost pamćenja

• 287

čudovišnu prikazu iz gušterske naučne fantastike. Ali dinosaurusi nisu opstali. Satrla ih je neka globalna katastrofa, baš kao i mnoge, gotovo sve ostale vrste 1 na Zemlji. Ali zle sudbine bile su pošteene rovke. I sisari. Oni su opstali. Niko ne zna šta je stajalo glave dinosauruse. Prema jednoj zanimljivoj zamisli posredi je bila razorna kosmička katastrofa, eksplozija jedne obližnje zve zde  supernova slična onoj koja je stvorila maglinu Rakovica. Da je slučajno došlo do eksplozije neke supernove u lopti prečnika izmeu deset i dvadeset svetlosnih godina oko Sunčevog sistema, ona bi preplavila okolni svemir snažnim emisijama kosmičkih zraka; jedan deo tog zračenja, koji bi prodro u Ze mljin vazdušni omotač, sagoreo bi atmosferski azot. Tako nastali azotovi oksidi uklonili bi iz atmosfere zaštitni ozonski sloj, što bi dovelo do povećanja priliva Sunčevog ultraljubičastog zračenja na površini; ovaj pojačani fluks uništio bi ili genetski preinačio mnoge organizme koji ne raspolažu savršenom zaštitom protiv ultraljubičaste svetlosti. Neki od tih organizama možda su bili glavne stavke u ishrani dinosaurusa. Ma koja da je nesreća uklonila dinosauruse sa svetske pozornice, ona je time ukinula postojeći pritisak na sisare. Naši preci više nisu morali da žive u senci proždrljivih reptila. To je dovelo do razmaha raznovrsnosti i do opšteg napredovanja. Pre dvadeset miliona godina, naši neposredni preci verovatno su još živeli na drveću, ali onda su počeli da silaze sa njega zato što su se šume povukle za vreme iznenadnog i dugotrajnog ledenog doba, da bi ih zame nile travnate savane. Nije osobito korisno biti veoma vičan življenju na drveću ako ima sasvim malo stabala. Mnogi primati koji su obitavali na drveću jamačno su iščezli zajedno sa šumama. Nekolicina ih je prihvatila nepouzdan život na tlu i uspela da opstane. A od jedne od tih loza potekli smo mi. Niko ne zna šta je bio uzrok te klimatske promene. Možda je posredi bila manja varijacija stvarne sjajnosti sunca ili zemljine orbite, ili je prilikom masivnih vulkanskih erupcija došlo do izbacivanja velikih količina fine prašine u stratosferu, što je za posledicu imalo obimnije odražavanje Sunčeve svetlosti u svemir, odnosno hlaenje Zemlje. Takoe je moguće da su u pitanju bile promene op štih tokova okeana. Ili je možda Sunce prošlo kroz neki galaktički oblak prašine. No, ma šta da je bio uzrok, ovde ponovo vidimo u kojoj je meri naše postojanje povezano sa slučajnim astronomskim i geološkim zbivanjima. Prema jednoj skorašnjoj analizi, u to vreme je izumrlo čak devedeset šest odsto svih vrsta u okeanima. S obzirom na tako visoku stopu izumiranja, današnji organizmi mogli su poteći samo iz jednog malog i nereprezentativnog uzorka organizama koji su živeli u poznom mezozoiku.

288 •

Karl Segan

Pošto smo sišli sa drveća, stekli smo uspravno držanje; ruke su nam tako postale slobodne; posedovali smo izvrsno čulo vida smešteno u dva oka  stekli smo, u stvari, mnoštvo preduslova za pravljenje orua. Tek tu je došla do izražaja prednost raspolaganja velikim mozgom, odnosno sposobnost saopštava nja složenih misli. Ukoliko su ostali činioci jednaki, uvek je bolje biti pametan nego glup. Inteligentna bića u stanju su da bolje rešavaju probleme, da duže žive i da za sobom ostavljaju više potomaka; sve do pronalaska nuklearnog oružja inteligencija je moćno išla u prilog opstanku. Našu istoriju počela je horda krznatih, malih sisara, koji su se krili od dinosaurusa da bi potom kolonizovali krošnje drveća, a kasnije sišli sa njih, ukrotili vatru, izumeli pismo, sagradili opservatorije i stali da lansiraju svemirske letelice. Da su stvari bile malo drugačije, lako se moglo dogoditi da inteligencija i manipulativne sposobnosti nekih drugih bića dovedu do ostvarenja sličnih poduhvata. Možda su to mogli biti pametni dvonožni dinosaurusi, rakuni, vidre ili lignje. Bilo bi zanimljivo znati u kojoj meri mogu biti različite druge inteligencije; upravo je to razlog što proučavamo kitove i velike majmune. Da bismo saznali nešto o tome kakve su sve vrste drugih civilizacija moguće, u prilici smo da proučavamo istoriju i kulturnu antropologiju. Ali svi mi  kitovi, majmuni i ljudi  odveć smo bliski srodnici. Sve dok su naša istraživanja ograničena samo na jednu ili dve evolucione loze na jednoj planeti, nikada nam neće poći za rukom da dokučimo mogući raspon i svu raskošnost drugih inteligencija i drugih civilizacija. Na nekoj drugoj planeti, sa različitim nizom slučajnih procesa koji tvore raznovrsnost naslea i sa drugačijom prirodnom sredinom koja upliviše na od bir posebnih genetskih kombinacija, mislim da su gotovo ravni nuli izgledi da se nau bića koja bi nam u fizičkom pogledu bila veoma slična. Znatno je, meutim, izglednije da će postojati neka druga vrsta inteligencije. Sasvim je moguće da bi razvoj mozgova tih različitih stvorenja takode imao usmerenje od iznutra ka spolja. Isto tako, uopšte nije isključeno da bi im mozgovi posedovali prekidačke elemente koji odgovaraju našim neuronima. Ali neuroni se meusobno mogu veoma razlikovati; možda su oni negde superprovodnici, koji dejstvuju na veoma niskim temperaturama  a ne organske naprave koje rade na sobnoj temperaturi  u kom bi slučaju brzina razmišljanja takvih bića 7 bila IO puta veća od naše. Takode se može zamisliti situacija u kojoj nekakvi ekvivalenti neurona na nekom drugom svetu ne bi bili u neposrednom fizičkom dodiru, već u radiovezi, što bi omogućilo da jedno inteligentno biće bude razmešteno meu mnogo različitih organizama, koje bi mogla da razdva

Postojanost pamćenja

• 289

ja čak i planetna razdaljina, svaki sa po jednim delom inteligencije celine, svaki doprinoseći radiom inteligenciji koja bi bila mnogo veća od njegove.1 Mo14 žda postoje planete na kojima inteligentna bića poseduju oko IO neuralnih ve24 za, baš kao i mi. Ali možda ima i takvih mesta gde se taj broj penje do IO 4 ili IO' . Pitam se samo šta bi takva bića sve znala. S obzirom na okolnost da smo žitelji iste Vaseljene kao i oni, izvesno je da bismo raspolagali odreenom količinom istih suštinskih informacija. Ukoliko bismo mogli da uspostavimo kontakt, u njihovim mozgovima jamačno bi postojalo mnoštvo stvari koje bi bile izvanredno zanimljive za nas. Ali takode je sasvim izvesno da bi ovo interesovanje bilo obostrano. Mislim da bi vanzemaljske inteligencije  čak pod pretpostavkom da su daleko razvijenije od naše  bile živo zainteresovane za nas, za ono što znamo, šta mislimo, kakvi su naši mozgovi, kakav nam je tok evolucije, kakvi su nam izgledi za budućnost. Ako inteligentna bića postoje na planetarna srazmerno bliskih zvezda, da li su ona već mogla da doznaju za naše postojanje? Da li su bila kadra da na neki način dokuče dugo evoluciono napredovanje od gena, preko mozgova, do biblioteka koje se zbilo na neuglednoj planeti Zemlji? Ako se vanzemaljci nisu otisnuli sa matičnog sveta, postoje najmanje dva načina na koja su mogli da saznaju za nas. Jedan način bio bi osluškivanje velikim radioteleskopima. Milijardama godina do njih bi dopirale samo slabašne, neprekidne statičke smetnje izazivane atmosferskim pražnjenima i svojevrsnim zviždanjem elektrona i protona zarobljenih u Zemljinom magnetnom polju. A onda, pre manje od jednog stoleća, radiotalasi koji se otiskuju sa Zemlje najednom su postali snažniji, glasniji, manje slični šumu, a više signalima. Žitelji Zemlje konačno su nabasali na radiokomuniciranje. Danas postoji veoma obimno meunarodno komunikaciono saobraćanje na području radija, televizije i radara. Na nekim ra dioučestalostima Zemlja je postala ubedljivo najsjajniji objekat, najmoćniji ra dioizvor u Sunčevom sistemu  sjajniji od Jupitera, sjajniji čak i od Sunca. Vanzemaljska civilizacija koja nadzire radioemisije sa Zemlje sasvim izvesno će po prijemu ovakvih signala doći do zaključka da se tamo u poslednje vre me zbiva nešto zanimljivo. Kako se Zemlja okreće, naši najmoćniji radioodašiljači lagano prelaze preko neba. Radioastronom na planeti neke druge zvezde bio bi u stanju da izli izvesnom smislu, do ovakve radiointegracije zasebnih jedinki već se polako dolazi na planeti Zemlji.

290 •

Karl Segan

računa dužinu dana na Zemlji na osnovu vremena pojavljivanja i nestajanja naših signala. Medu naše najmoćnije izvore spadaju i radarski odašiljači; nekoliko ovih naprava koristi se za radarsku astronomiju: posredi je, zapravo, opipavanje radioprstima površina obližnjih planeta. No, veličina radarskog snopa koji se odašilje put neba znatno je veća od razmera planeta, tako da se pretežan deo signala odliva iz Sunčevog sistema u dubine meuzvezdanog prostora, ka eventualnim osetljivim prijemnicima koji možda osluškuju. Većina radarskih emisija je za vojne potrebe. Vojni radari neprekidno šaraju nebom u strahu od obimnog lansiranja raketa sa nuklearnim bojevim glavama, tog znamenja po slednjih petanest minuta ljudske civilizacije. Informacioni sadržaj tih impulsa sasvim je oskudan: posredi su jednostavni brojčani nizovi kodirani u 'bipove'. No, daleko najzamašniji i najuočljiviji izvor radiozračenja sa Zemlje jesu naši televizijski programi. Zbog okretanja Zemlje, neke televizijske stanice po javljivaće se na jednom obzorju, dok će neke nestajati na drugom. Postojaće zbunjujući preplet programa. Meutim, razvijena civilizacija na planeti neke obližnje zvezde ipak bi uspela da se razabere u tom metežu, da ga razvrsta i klasifikuje. Najčešće ponavljane poruke bili bi najavni signali stanica i reklamni spotovi o deterdžentima, dezodoransima, tabletama protiv glavobolje, automobilima i naftnim preraevinama. Najuočljivije poruke bile bi one koje istovremeno emituju mnogi odašiljači u mnogim vremenskim zonama  na primer, govori predsednika Sjedinjenih Američkih Država i premijera Sovjetskog Saveza u trenucima meunarodnih kriza. Maloumni sadržaji komercijalne televizije, panični odjeci meunarodnih kriza i krvava razračunavanja u okvirima ljudske porodice  eto to su glavne poruke o životu na Zemlji koje smo izabrali da odašiljemo u Kosmos. Šta li će samo drugi misliti o nama? Ne postoji način da se opozovu ti televizijski programi. Nikako se ne može poslati neka brža poruka koja bi pretekla i preinačila već upućene emisije. Ništa ne može putovati brže od svetlosti. Obimnije televizijsko emitovanje na planeti Zemlji počelo je tek krajem četrdesetih godina. Drugim recima, naš svet okružuje loptasti talasni front, promera trideset pet svetlosnih godina, koji se širi brzinom svetlosti i sadrži, recimo, dečje emisije iz serije 'Haudi Dudi', govore potpredsednika Ričarda M. Niksona, upamćene po tome što je pokraj njega uvek stajao i njegov pas Čekers, kao i inkvizicijske nastupe senatora Džo zefa Mek Kartija. S obzirom na činjenicu da su ove emisije emitovane pre nekoliko decenija, one su odmakle od Zemlje svega nekoliko desetina svetlosnih godina. Ukoliko se najbliža civilizacija nalazi na većoj udaljenosti, moći ćemo

Postojanost pamćenja

• 291

da odahnemo, ali samo nakratko; u stvari, jedino nam preostaje da se nadamo da drugi neće uspeti da dokuče naše programe. Dve svemirske sonde tipa 'Vojadžer' nalaze se već na putu prema zvezda ma. Pričvršćena na svakoj od njih stoji po jedna pozlaćena bakarna gramofonska ploča, sa prigodnom zvučnicom i iglom, a na aluminijumskom omotu ispisana su uputstva za upotrebu. Bićima koja možda plove morima meuzvezdanog prostora uputili smo osnovne podatke o našim genima, o našim mozgovima, o našim bibliotekama. Ali nismo želeli da šaljemo prvenstveno naučne informacije. Bilo koja civilizacija kadra da se sretne sa 'Vojadžerom' u dubinama meuzvezdanog prostora, u vreme kad odašiljači sonde već odavno ne budu više radili, biće sigurno daleko upućenija u nauku od nas. Umesto toga, želeli smo da tim drugim stvorenjima saopštimo nešto od onoga što nam se čini osobeno naše. Zanimljivosti moždane kore i limbičkog sistema podrobno su predstavljene, a u nešto manjem obimu Rkompleksa. Iako oni koji budu primili poruku sasvim izvesno neće poznavati nijedan jezik Zemlje, mi smo ipak uključili pozdrave na šezdeset ljudskih jezika, kao i na govoru kitovagr bavaca. Poslali smo fotografije ljudi iz celog sveta, na kojima je prikazano kako se brinu jedni o drugima, kako uče, prave alatke, stvaraju umetnička dela i odgovaraju na izazove. Postoji, zatim, sat i po izvrsne muzike iz mnogih kultura, koja delimično izražava naše osećanje kosmičke samotnosti, želju da okončamo izdvojenost, žudnju da uspostavimo kontakt sa drugim bićima iz Ko smosa. Takoe smo uputili snimke zvukova koji su se mogli čuti na našoj planeti od najranijih dana pre nastanka života, pa sve do razvoja ljudske vrste i najzad u vreme naših najskorašnjijih tehnoloških čudesa. To je, baš kao i kod pločanih kitova, ljubavna pesma upućena kroz praznine bezdana. Mnoge, a možda čak i sve naše poruke biće neprotumačive. No, mi smo ih ipak uputili zato što je vredno truda pokušati. U istom duhu, na sondi 'Vojadžer' takoe se nalaze misli i osećanja jedne osobe, električna aktivnost njenog mozga, srca, očiju i mišića, koja je bila snimana oko jedan sat, zatim transkribovana u zvuke, vremenski zgusnuta i pre neta na ploču. U izvesnom smislu, lansirali smo u Kosmos misli i osećanja jedne ljudske jedinke onako kako ih je ona iskusila meseca juna 1977. godine na planeti Zemlji. Možda se oni koji se budu domogli 'Vojadžera' uopšte neće razabrati u svemu tome, možda će misliti da je posredi zabeleženo dejstvo pulsara, na šta odista i podseća snimak u izvesnom površnom pogledu. Ili će

292 •

Karl Segan

možda neka civilizacija, nezamislivo razvijenija od naše, ipak biti kadra da de šifruje ove registrovane misli i osećanja, ceneći pri tom naša nastojanja da sebe podelimo sa njima. Informacije u našim genima veoma su stare  većina mnogo miliona godina, a neke čak i nekoliko milijardi. Nasuprot tome, informacije u našim knjigama jedva da dostižu starost od nekoliko hiljada godina, dok su nam one u mozgovima stare tek koju deceniju. Dugovečne informacije nisu osobeno ljudske. Usled erozije na Zemlji, naši spomenici i artefakti neće, po prirodnom toku stvari, doživeti daleku budućnost. Ali sonda 'Vojadžer" nalazi se na putu koji je vodi izvan Sunčevog sistema. Erozija u meduzvezdanom prostoru  koju poglavito uslovljavaju kosmički zraci i sudari sa zrncima prašine  toliko je spora da će informacije zabeležene na ploči potrajati najmanje milijardu godina. Geni, mozgovi i knjige različito enkodiraju informacije i imaju drugačije stope opstajanja u vremenu. Ali pamćenje ljudske vrste biće znatno postojanije u urezanim metalnim žlebovima meuzvezdane ploče na 'Vojadžeru'. Poruka smeštena u ovoj sondi putuje nezamislivo sporo. Iako je to najbrži objekat koji je ljudska vrsta do sada lansirala, ipak će mu biti potrebne na desetine hiljada godina da prevali razdaljinu koja nas razdvaja od najbliže zve zde. Svaki televizijski program preći će za svega nekoliko časova rastojanje koje je 'Vojadžer' prevaljivao godinama. Neka televizijska emisija koja je upravo okončana kroz svega nekoliko sati prestići će 'Vojadžera' u okolini Satur na i nastaviće da hita ka zvezdama. Ako bude išla u pravcu Alfe Kentaura, tamo će stići za nešto malo više od četiri godine. Ukoliko kroz nekoliko decenija ili stoleća neko u svemiru uhvati naše televizijske emisije, nadam se da će steći dobro mišljenje o nama  proizvodima kosmičke evolucije duge petnaest milijardi godina, lokalnom obliku prerastanja materije u svest. Naša inteligencija odnedavna nam je podarila zastrašujuće moći. Još nije izvesno da li ćemo biti dovoljno mudri da izbegnemo zamku samouništenja. Ali mnogi meu nama daju sve od sebe da to postignemo. Nadamo se da ćemo uskoro, u perspektivi kosmičkog vremena, uspeti da miroljubivo ujedinimo našu planetu u organizaciju koja će uvažavati bivstvovanje svakog živog stvora na Zemlji, da bismo se potom odvažili na naredni veliki korak  uzimanje udela u galak tičkom društvu civilizacija koje meusobno komuniciraju.

ENCYCLOPAEDIA GALACTICA „Šta si ti? Odakle si? Nikada nisam video nešto slično tebi." Tvorac Gavran stade da promatra Čoveka... iznenaen silno što to neobično, novo biće toliko nalikuje njemu. Eskimski mit o postanju Nebesa su osnovana. Zemlja je osnovana, ko sada da bude živ, o bozi? Actečki letopis Povest kraljevstava Znam da će neki reći da su nam Tvrdnje o Planetarna odveć smele i da počivaju na premnogo Hipoteza, od kojih je dovoljno da se samo jedna pokaže pogrešna ili u suprotnosti sa našom polaznom Pretpostavkom, pa da ćelo Zdanje bude poljuljano, kao da stoji na klitnavim Temeljima, i da se sruši na tie. Ali... pretpostavivši, kao što smo to mi učinili, da je Zemlja jedna od Planeta, podjednakog dostojanstva i časti kao i ostale, ko bi se odvažio da ustvrdi kako nigde više ne postoji niko ko bi se divio veličanstvenom prizoru Dela Prirode? Ili, ako bi i postojao, da je samo nama pošlo za rukom da duboko proniknemo u tajne i saznanja o tome. Nove pretpostavke o planetnim svetovima, njihovim žiteljima i proizvodima, Kristijan Hajgens, oko 1690. Tvorac Prirode... onemogućio nam je da budemo u bilo kakvoj vezi sa ove zemlje sa drugim velikim telima u Vaseljeni, u našem sadašnjem stanju; takoe je sasvim moguće da je on osujetio vezu i meu drugim planetarna, odnosno različitim sistemima... Ono što zapažamo na svima njima dovoljno je da nam probu

294 •

Karl Segan

di radoznalost, ali ne i da je utaži... No, ne izgleda primereno mudrosti što blista u svekolikoj prirodi pretpostaviti da nam je dato da toliko domašimo pogledom i da nam je radoznalost u toj meri pobuena... samo da bismo na kraju do Živeli razočaranje... Stoga nam naše sadašnje stanje valja shvatiti samo kao osvit ili početak našeg postojanja, odnosno kao stanje priprema ili isprobavanja za naš potonji napredak... Kolin Meklorin, 1748. Ne može postojati neki drugi jezik koji bi bio opštiji i jednostavniji, pošteeniji grešaka i ne jasnoća... primereniji izražavanju nepromenljivih odnosa prirodnih stvari (nego što je to matematika). Ona tumači (sve pojave) istim jezikom, kao da time želi da potvrdi jedinstvo i jednostavnost ustrojstva Vaseljene i da učini još uočljiviji nenarušivi poredak koji vlada svim prirodnim uzrocima. Analitička teorija toplote, Žan Batist Furije, 1822.

Do sada smo lansirali četiri broda ka zvezdama: 'Pionira 11', 'Pionira 12', 'Vojadžera 1' i 'Vojadžera 2'. To su jednostavne i primitivne letelice, koje se kreću, s obzirom na ogromnost meuzvezdanih razdaljina, sporo kao u kakvoj trci u snovima. Ali u budućnosti bićemo uspešniji. Naši brodovi putovaće brže. Počećemo da ih upućujemo ka odabranim meduzvezdanim odredištima, a ranije ili kasnije na našim letelicama naći će se i ljudska posada. U Mlečnom putu jamačno postoji mnogo planeta koje su milionima godina starije od Zemlje, a verovatno ima i izvestan broj takvih koje su starije milijardama godina. Zar u tom slučaju ne bi trebalo da nas je neko već posetio? Zar tokom milijardi godina, koliko već postoji naša planeta, nijedna neobična letelica neke daleke civilizacije nije preduzela posmatranje našeg sveta sa orbite, da bi se potom lagano spustila na površinu, gde su imali priliku da je osmotre šaroliki vilinski konjici, nezainteresovani reptili, kričavi primati ili začueni ljudi? Ova pomisao sasvim je prirodna. Ona je pala na um svakome ko je razmišljao, makar i uzgred, o pitanju postojanja inteligentnog života u Vaseljeni. Ali da li je do toga stvarno došlo? Odlučujući činilac jeste valjanost navodnih dokaza, strogo i skeptički preispitanih: nije bitno ono što zvuči verovatno, niti su od značaja nepotkrepljena svedočanstva jednog ili dvojice samozvanih očevidaca. Mereno ovakvim aršinom, nema uverljivih dokaza o poseti vanze maljaca, bez obzira na silnu prašinu koja se podigla oko NLOa i drevnih astronauta i zbog koje ponekad izgleda da naša planeta vrvi od nezvanih gostiju. Voleo bih da je situacija drugačija. Ima nečeg neodoljivog u pomisli na otkriće makar jednog znamenja, možda kakvog složenog napisa, koji bi poslužio kao ključ za razumevanje neke strane, egzotične civilizacije. Posredi je zov čiju smo privlačnost mi, ljudi, već imali prilike da iskusimo. Godine 1801. fizičar Žan Batist Furije' bio je prefekt u francuskom de partmanu Izer. Tokom inspekcije škola u svojoj oblasti, Furije je otkrio jednog ' Furije je danas znamenit po svom izučavanju širenja toplote u čvrstim telima, čiji se rezultati koriste i u odgonetanju površinskih svojstava planeta, kao i po istraživanju talasa i

296 •

Karl Segan

jedanaestogodišnjeg dečaka koji je svojom zavidnom bistrinom i nadarenošću za orijentalne jezike zadivljavao nastavnike. Furije ga je pozvao k sebi na razgovor. Dečaka je kod Furijea očarala zbirka egipatskih artefakata, sakupljena za vreme Napoleonovog pohoda, u sklopu koga je Furijeovo zaduženje bilo da katalogizuje astronomske spomenike te drevne civilizacije. Hijeroglifski zapisi probudili su u dečaku silno čuenje. „Šta oni znače?" upitao je on. „Niko to ne zna", glasio je odgovor. Dečakovo ime bilo je Žan Fransoa Šampolion. Pod staknut tajnom jezika koji niko nije umeo da pročita, on je postao izvrstan lingvista i strastveno se upustio u dokučivanje staroegipatskog pisma. Francuska je u to vreme bila preplavljena egipatskim artefaktima koje je pokrao Napoleon, omogućivši time da oni kasnije postanu dostupni zapadnim izučavaoci ma. Mladi Šampolion gotovo je u jednom dahu pročitao opis ovog pohoda, koji je u meuvremenu objavljen. Kada je odrastao, Šampolion je uspeo da ostvari svoje dečačko htenje: domišljato je odgonetnuo staroegipatske hijeroglife. Ali tek 1828, dvadeset sedam godina posle susreta sa Furijeom, Šampolion je prvi put kročio na tie Egipta, u zemlju svojih snova, i krenuo Nilom uzvodno od Kaira, na poklonjenje jednoj kulturi u čije je razumevanje uložio silan trud. Bio je to, u stvari, pohod kroz vreme, poseta jednoj stranoj civilizaciji. Uveče 16. konačno smo stigli u Denderu. Mesečina je veličanstveno blistala, a od hramova nas je razdvajao samo jedan čas hoda: da li smo mogli odoleti iskušenju? Pitam to najravnodušnije medu smrtnicima! Večerati i smesta krenuti  bilo je neumitno tog časa: sami, bez vodiča, ali naoružani do zuba, krenuli smo preko poljG... Konačno, Hram se pojavio... Razmere se mogu izmeriti, ali bilo bi ih nemoguće dočarati.. On predstavlja jedinstvo ljupkosti i veličanstvenosti u najvišem stepenu. Ostali smo tu dva sata, ispunjeni ushićenjem; hitali smo kroz ogromne prostorije... i pokušavali da pročitamo spoljnje natpise pri mesečini. Do barke smo se vratili tek u tri ujutro, ali smo već u sedam ponovo bili kod Hrama... Ono što nam se učinilo veličanstveno pri mesečini nije ništa izgubilo od izuzetnosti obasjano svetlošću Sunca, koja nam je otkrila mnoge pojedinosti... Mi smo u Evropi samo kepeci i nijedan narod, bilo stari ili moderan, nije raspolagao umetnošću neimarstva tako tananog, velikog i upečatljivog stila kao što su to stari Egipćani. Sve što su gradili kao da je bilo pravljeno za ljude visoke sto stopa.

drugog periodičnog kretanja  što tvori jednu granu matematike koja se naziva Furijeova analiza.

Encyclopaedia galactica

• 297

Na zidovima i stubovima Karnaka, u Denderi, svuda u Egiptu, Šampolion je sa oduševljenjem ustanovio da je u stanju gotovo bez poteškoća da čita natpise. Mnogi pre njega bezuspešno su pokušavali da odgonetnu ljupke hijeroglife  reč koja znači 'sveti urezi'. Neki izučavaoci smatrali su da je tu posre di svojevrsno slikovno pismo, puno nerazumljivih metafora koje su poglavito govorile o očnim jabučicama, talasastim linijama, bubama, bumbarima i pticama  naročito o pticama. Zbrka je bila sveopšta. Bilo je i takvih koji su došli do zaključka da su Egipćani, u stvari, kolonisti iz stare Kine. No, postojalo je i suprotno mišljenje u ovom pogledu. Objavljivana su ogromna folio izdanja sa netačnim prevodima. Izvestan tumač bacio je samo jedan pogled na kamen iz Rozete, čiji je hijeroglifski tekst tada još bio neodgonetnut, i smesta je kazao šta je tu napisano. Objasnio je da mu ovako brzo dešifrovanje omogućava da 'izbegne sistematske pogreške koje su se neizostavno pojavljivale pri dužem razmišljanju'. Doći ćete do boljih rezultata, tvrdio je on, ako ne razmišljate premnogo. Kao što je to i sa savremenim traganjem za vanzemaljskim životom, nesuvisla naklapanja amatera nagnala su mnoge profesionalce da dignu ruke od ćele stvari. Šampolion nije podlegao zabludi da su hijeroglifi slikovne metafore. Umesto toga, upravljajući se jednom sjajnom zamišlju engleskog fizičara Tomasa Janga, krenuo je drugim putem. Kamen iz Rozete pronašao je 1799. godine jedan francuski vojnik, koji je radio na utvrenju grada Rašida u delti Nila; Evropljani, koji uglavnom nisu znali arapski, nazivali su ovaj grad Rozeta. Bila je to ploča iz jednog starog hrama, na kojoj je stajala ispisana očigledno ista poruka na tri različita pisma: hijeroglifskom (gore), demotskom (u sredini), koje predstavlja svojevrsne kurzivne hijeroglife, i grčkom (dole), koje je bilo ključ uspeha. Šampolion, koji je izvrsno znao starogrčki, pročitao je da je zapis u kamenu načinjen povodom proslave krunisanja Ptolemeja V Epifana, u prole će 196. godine pre nove ere. Kralj je za tu priliku oslobodio političke zatvorenike, ublažio poreze, podigao zadužbine, dao oproštaj pobunjenicima, pojačao vojnu pripravnost  jednom reci učinio je sve ono što rade i savremeni vladari kada žele da ostanu na vlasti. U grčkom tekstu Ptolemej se pominje mnogo puta. Na približno istim me stima u hijeroglifskom tekstu nalazio se niz simbola koje je okruživao oval ili kartuš. Taj niz je, pretpostavio je Šampolion, po svoj prilici takoe značio 'Ptolemej'. Ako je tako, onda hijeroglifsko pismo nije u osnovi moglo biti slikovno ili metaforičko; umesto toga većina simbola morala je predstavljati slova ili

298 •

Karl Segan

slogove. Šampolion je takoe bio dovoljno pronicljiv da prebroji grčke reći i pojedinačne hijeroglife u tekstovima za koje je dražo da su verovatno istovet ni. Prvih je bilo znatno manje, što je isto tako išlo u prilog zamisli da su hi jeroglifi poglavito slova i slogovi. Ali koji hijeroglifi odgovaraju kojim slovima? Srećom, Šampolion je imao na raspolaganju jedan obelisk, iskopan na Fi leu, na kome se nalazio hijeroglifski zapis grčkog imena Kleopatra. Dva kar tuša koji znače 'Ptolemej' i 'Kleopatra', prerasporeena tako da se čitaju sle va nadesno, prikazana su na strani 296. Ptolemej počinje slovom 'p'; prvi simbol u kartušu je kvadrat. Peto slovo u reci 'Kleopatra' takoe je 'p', a u kar tušu 'Kleopatra' isto je tako na petom mestu kvadrat. Četvrto slovo u reci 'Ptolemej' je T. Da li je njegov hijeroglifski znak lav? Drugo slovo u reci 'Kleopatra' takoe je T, a na istom mestu kartušu stoji ponovo lav. Orao je 'a' i dva puta se pojavljuje u kartušu „Kelopatra", baš tamo gde treba. Rešenje je počelo da se pomalja. Egipatski hijeroglifi najvećim delom se mogu prevesti u smislu šifre na načelu zamene. Ali nije svaki hijeroglif slovo ili slog. Završni deo kartuša 'Ptolemej' znači 'besmrtni miljenik boga Ptaha'. Polukrug i jaje na kraju kartuša 'Kleopatra' predstavljaju konvencionalni ideogram čije je značenje 'Izidina kćer'. Ova mešavina slova i slikovnih znakova uglavnom je predstavljala uzrok neuspeha ranijih tumača. Danas ovo zvuči gotovo lako. Ali bilo je potrebno mnogo stoleća da bi se tajna odgonetnula, a valjalo je i uložiti još silan trud, naročito pri dešifrovanju hijeroglifa iz znatno ranijih vremena. Kartuši su bili ključ u ključu, gotovo kao da su egipatski faraoni okruživali svoja imena da bi olakšali posao egiptolozi ma kroz dve hiljade godina. Šampolion je hodio velikom dvoranom sa stubo vima nosačima u Karnaku, čitajući usput napise u kojima se niko pre njega nije razabrao. Bio je to odgovor na pitanje koje je kao dečak uputio Furijeu. Kakvu je samo radost moralo doneti otvaranje tog jednosmernog komunikacionog kanala sa drugom civilizacijom, što je omogućilo jednoj kulturi, zamukloj hiljadama godina, da progovori o svojoj istoriji, čarobnjaštvu, medicini, religiji, politici i filozofiji. Danas ponovo tragamo za porukama neke drevne i egzotične civilizacije, ovoga puta skrivene od nas ne samo u vremenu nego i u prostoru. Ako bi se dogodilo da primimo radioporuku neke vanzemaljske inteligencije, kako je uopšte možemo razumeti? Vanzemaljska civilizacije biće elegantna, složena, sa unutrašnjim skladom i potpuno strana. Vanzemaljci bi, razume se, želeli da svoju poruku učine što razumljivijom. Ali kako će im to poći za rukom? Postoji

Encyclopaedia galactica

• 299

li, u bilo kom smislu, meuzvezdani kamen iz Rozete? Verujemo da postoji. Verujemo da postoji jedan zajednički jezik svih tehničkih civilizacija, bez obzira na to koliko se one meusobno razlikovale. Zajednički jezik nauke jeste matematika. Zakoni prirode istovetni su svuda. Spektri dalekih zvezda i galaksija ne razlikuju se od Sunčevog spektra, baš kao ni od onih koji se dobijaju pri laboratorijskim ogledima: ne samo što isti hemijski elementi postoje svuda u Vaseljeni nego svuda važe i istovetni zakoni kvantne mehanike koji upravljaju apsorbovanjem i emitovanjem zračenja atoma. Daleke galaksije kruže jedna oko druge saglasno istim zakonima gravitacijske fizike kojima se pokorava jabuka što pada na Zemlju, ili 'Vojadžer' na putu ka zvezdama. Ustrojstva prirode svuda su jednaka. Meduzvezdana poruka, prireena sa svrhom da je dokuči neka civilizacija u povoju, trebalo bi da bude lako razumljiva. Ne očekuje se neka razvijena tehnička civilizacija na bilo kojoj drugoj planeti u našem Sunčevom sistemu. Ako bi i postojala takva, koja je, meutim, malo mlaa od naše  deset hiljada godina, recimo  ona uopšte ne bi raspolagala razvijenom tehnologijom. Ukoliko bi, pak, bilo takve koja je samo malo starija od naše  a mi smo već počeli da istražujemo Sunčev sistem  njeni predstavnici odavno bi morali da budu ovde. Da bismo komunicirali sa drugim civilizacijama, potreban nam je, dakle, metod koji bio pogodan ne za puke meuplanetne, nego za meuzvezdane razdaljine. Idealno, taj metod trebalo bi da bude jevtin  kako bi ogromna količina informacija mogla da se pošalje i primi po sasvim nisku cenu; brz  kako bi meuzvezdani dijalog uopšte bio moguć; i očigledan  kako bi ga lako otkrila svaka tehnološka civilizacija, bez obzira na osobenosti vlastitog evolucionog puta. Možda zvuči iznenaujuće, ali takav metod postoji. Njegov naziv je radioastronomija. Najveća polupokretna opservatorija za radarsku i radioastronomiju na planeti Zemlji jeste kompleks Aresibo, kojim upravlja Univerzitet Kornel u ime 'Nacionalne naučne zadužbine' i koji je smešten duboko u unutrašnjosti ostr va Portoriko. Opservatorij ski teleskop ima u prečniku tri stotine pet metara, a njegova reflektujuća površina predstavlja odsečak lopte postavljen u dolinu zgodnog zdelastog oblika. Ona prima radiosignale iz dubina svemira i dovodi ih u žižu na sabirnu antenu visoko iznad 'zdele', koja je elektronski povezana sa kontrolnom salom, gde signal biva podvrgnut analizi. Alternativno, kada se teleskop koristi kao radioodašiljač, sabirna antena upućuje signal na 'zdelu', koja ga reflektuje u svemir. Opservatorija Aresibo korišcena je kako za traganje

300 •

Karl Segan

za razumnim signalima svemirskih civilizacija, tako i za  jednom prilikom  slanje poruke u pravcu M 13, dalekog zbijenog jata zvezda. Ovo bi trebalo da jasno stavi do znanja  bar nama samima  da posedujemo tehničke sposobnosti neophodne za uspostavljanje dvosmerne meduzvezdane veze. U razdoblju od samo nekoliko nedelja, opservatorija Aresibo mogla bi da uputi odgovarajućoj opservatoriji na planeti neke obližnje zvezde celokupnu Encyclopaediu Britanku. Radiotalasi putuju brzinom svetlosti, što je deset hiljada puta brže nego što se kreće poruka na našoj najbržoj meuzvezdanoj le telici. Radioteleskopi stvaraju, u uskim područjima učestalosti, tako snažne signale da se oni mogu otkriti preko ogromnih meuzvezdanih razdaljina. Opservatorija Aresibo u stanju je da održava vezu sa jednim istovetnim radiotele skopom na nekoj planeti udaljenoj petnaest hiljada svetlosnih godina, što odgovara polovini razdaljine do središta Mlečnog puta; jedini uslov ovde jeste znati tačan položaj sabesednika. Osim toga, radioastronomija se odlikuje visokom praktičnom vrednošću. Doslovce, svaka planetna atmosfera, bez obzira na njen sastav, trebalo bi da bude delimično providna za radiotalase. Gas koji postoji izmeu zvezda ne apsorbuje niti u velikoj meri rasipa radioporuke, baš kao što smog, čija je gustina smanjila vidljivost na optičkim talasnim dužinama na svega nekoliko kilometara, ne predstavlja smetnju da se neka radiosta nica iz San Franciska dobro čuje u Los Anelesu. U Kosmosu postoje mnogi prirodni radioizvori koji nemaju nikakve veze sa inteligentnim životom: pul sari i kvazari, radijacioni pojasevi planeta i spoljnje atmosfere zvezda; gotovo svaka planeta predstavlja sjajan radioizvor koji se neizostavno mora otkriti još u početku lokalnog razvoja radioastronomije. Štaviše, na radioemisije otpada zamašan deo elektromagnetnog spektra. Svaka tehnologija kadra da zabeleži zračenje na bilo kojoj talasnoj dužini prilično brzo bi nabasala na radiopod ručje spektra. Možda postoje i drugi delotvorni metodi komuniciranja na koje valja računati: optički ili infracrveni laseri; impulsirani neutrini; modulirani gravitacioni talasi; ili neka druga vrsta emisija koju nećemo otkriti još hiljadu godina. Sasvim je moguće da su razvijene civilizacije uveliko prerasle nivo radija za potrebe vlastitog komuniciranja. Ali radio je moćan, jevtin, brz i jednostavan. One bi znale da bi neka primitivna civilizacija, kakva je naša, koja nastoji da hvata poruke sa neba, po svoj prilici najpre posegla u radiotehnologiju. Možda će iz toga razloga morati da izvade radioteleskope iz Muzeja stare tehno

Encydopaedia galactica

• 301

logije. Ako bismo primili radioporuku, znali bismo da postoji bar jedan predmet o kome možemo da povedemo razgovor: radioastronomija. Ali postoji li neko sa kim bismo mogli da razgovaramo? S obzirom na činjenicu da samo u Mlečnom putu ima izmeu tri stotine milijardi i pola bili ona zvezda, da li je moguće da jedino oko našeg Sunca kruži nastanjena planeta? U kojoj je meri znatno verovatnije da su tehničke civilizacije rasprostranjene u Kosmosu, da Galaksija pulsira i vrvi razvijenim društvima, što bi onda nužno značilo da najbliža takva kultura nije odveć daleko, da možda upućuje poruke sa antena postavljenih na planeti neke susedne zvezde koja se može razabrati golim okom. Možda se, kada podignemo pogled ka noćnom nebu, pored neke od slabašnih tačkica svetlosti koje tamo vidimo nalazi svet sa koga neko ko se veoma razlikuje od nas upravo u tom času zaludno posmatra zvezdu koju mi nazivamo Sunce, dok mu se u svesti zakratko uobličava od važno pitanje: ima li tamo života? Vrlo je teško biti načisto u ovim stvarima. Mogu postojati ozbiljne prepreke koje stoje na putu nastanka tehnoloških civizacija. Planete su možda rede nego što mi to pretpostavljamo. Možda je razvoj života znatno teži nego što to pokazuju naši laboratorijski opiti. Možda je evolucija razvijenih oblika života neverovatna. Ili se možda složeni oblici života lako razvijaju, dok je za nastanak inteligencije i tehničkih društava neophodan neverovatan splet okolnosti  baš kao što je razvoj ljudske vrste zavisio od iščeznuća dinosaurusa i nastanka ledenog doba, koje je dovelo do povlačenja šuma u čijim su krošnjama naši preci povazdan kričali, kadri tek za vrlo jednostavna umovanja. Ili se možda civilizacije javljaju često i neumitno na nebrojenim planetarna u Mlečnom putu, ali se uglavnom pokazuju nestabilne, tako da tek jedan majušan postotak uspeva da se sazivi sa vlastitom tehnologijom, da ne postane žrtva pohlepe i neznanja, zagaenja i nuklearnog rata. Moguće je preduzeti podrobnije istraživanje ovog velikog problema, sa na merom da se doe do okvirne procene parametra 'N', koji predstavlja broj razvijenih tehničkih civilizacija u našoj Galaksiji. Razvijenu civilizaciju definiše mo kao onu koja je vična radioastronomiji. Ovo je, razume se, uska, ali nužna definicija. Sasvim je moguće da postoje nebrojeni svetovi čiji su žitelji prvorazredni lingvisti ili izvrsni pesnici, ali zato krajnje nevični radioastronomiji. Od njih, meutim, nećemo čuti ni glasa. 'N' se može izraziti kao proizvod množenja odreenog broja činilaca, od kojih svaki predstavlja svojevrstan fiter i koji moraju biti zamašni kako bi mogao postojati veliki broj civilizacija:

302 •

Karl Segan

N* broj zvezda u Mlečnom putu; fp postotak zvezda koje imaju planetne sisteme; ne broj planeta u datom sistemu koje su ekološki pogodne za život; f| postotak inače pogodnih planeta na kojima je život stvarno nastao; fj postotak nastanjenih planeta na kojima se razvio inteligentni oblik života; fc postotak planeta nastanjenih inteligentnim bićima na kojima je došlo do nastanka tehničke civilizacije kadre za meduzvezdano komuniciranje; i fL postotak veka planete tokom koga postoji tehnička civilizacija. Ispisana, ova jednačina glasi: N = N*f nefjfjfcfL. Svi činioci 'f su postoci, čija se vrednost kreće izmeu jedinice i nule; oni će smanjiti veliku vrednost činioca N*. Da bismo ustanovili broj 'N' moramo da procenimo svaki činilac koji ga odreuje. Raspolažemo priličnim znanjem o prvim činiocima u jednačini, o broju zvezda i planetnih sistema. No, o potonjim činiocima znamo veoma malo: o razvoju inteligencije, na primer, ili o veku tehničkih društava. U ovim slučajevima naše procene neće se bitnije razlikovati od nagaanja. Ukoliko se ne budete slagali sa procenama za koje sam se niže opredelio, pozivam vas da sami izaberete neke vrednosti, te da potom vidite kako se ti alternativni predloži odražavaju na broj razvijenih civilizacija u našoj Galaksiji. Jedna od velikih vrlina ove jednačine, čiji je autor Frenk Drejk sa Kornela, ogleda se u tome što ona uzima u obzir čitav raspon činilaca, od zvezdane i planetne astronomije, preko organske hernije, evolucione biologije, istorije i politike, pa sve do psihologije abnormalnog. Zamašan deo Kosmosa obuhvaćen je rasponom Drej kove jednačine. Na osnovu brižljivog prebrojavanja zvezda u okviru malih, ali reprezentativnih područja neba prilično tačno smo ustanovili vrednost činioca N*, odnosno broj zvezda u Mlečnom putu. On iznosi nekoliko stotina milijardi; prema nekim novijim procenama najverovatnije je da je posredi 4 x 10" zvezda. Sasvim mali deo njih otpada na masivna kratkovečna sunca koja brzo straće svoje zalihe termonuklearnog goriva. Vek velike većine dostiže mnogo milijardi godina, tokom kojih one sjaje postojano, predstavljajući sasvim prikladan izvor energije za nastanak i razvoj života na obližnjim planetarna. Postoje pokazatelji koji navode na zaključak da prilikom obrazovanja zvezda često nastaju i planete: o tome govore satelitski sistemi Jupitera, Saturna i Urana, koji liče na minijaturne Sunčeve sisteme; teorije o nastanku planeta; izučavanje dvostrukih zvezda; posmatranje akrecionih diskova oko zvezda; kao i

Encyclopaedia galactica

• 303

neka preliminarna ispitivanja gravitacionih poremećaja obližnjih zvezda. Mnoge, a možda čak i sve zvezde po svoj prilici imaju planete. No, mi ćemo pretpostaviti da f iznosi oko jednu trećinu. U tom slučaju ukupan broj planetnih sistema u Galaksiji bio bi: N* F « 1,3 x 10" (simbol ~ znači 'približno jed nako') Ako bi svaki sistem imao po desetak planeta, kao naš, onda bi ukupan broj svetova u Galaskiji premašivao jedan bilion, što predstavlja prostrano poprište za kosmičku dramu. U našem Sunčevom sistemu ima nekoliko tela koja bi mogla biti pogodna za život izvesne vrste: tu je. razume se, najpre Zemlja, a zatim, možda, Mars, Titan i Jupiter. Kada jednom život nastane, on se pokazuje veoma prilagodljiv i istrajan. Mora postojati mnoštvo različitih sredina pogodnih za život u datom planetnom sistemu. Ali budimo konzervativni i opredelimo se za n£ = 2. To bi značilo da broj planeta u Galaksiji, koje su pogodne za život, iznosi: N*f_ne » 3 x 10". Opiti pokazuju da u najrasprostranjenijim kosmičkim uslovima lako dolazi do stvaranja molekularne osnove života, gradivnih opeka molekula kadrih da tvore vlastite kopije. No, sada smo na manje čvrstom tlu; možda, na primer, postoje prepreke u razvoju genetskog koda, premda smatram da je to nevero vatno tokom milijardi godina dejstvovanja praiskonske hernije. Opredelićemo se za fj * 1/3, što bi značilo da ukupan broj planeta u Mlečnom putu, na kojima se život bar jednom pojavio, iznosi N*fpnefj « 1 x 10", odnosno postoji sto milijardi nastanjenih svetova. Vrednost je svakako izuzetna, ali još nismo završili. Procente vezane za fj i fc znatno je teže dati. Sa jedne strane, da bi se razvila naša sadašnja inteligencija i tehnologija, u biološkoj evoluciji i ljudskoj isto riji moralo se odigrati čitavo mnoštvo pojedinačno neverovatnih dogaaja. Sa druge, pak, strane, mora postojati mnogo različitih puteva koji vode ka razvijenoj civilizaciji pomenutih sposobnosti. Uzevši u obzir poteškoće u razvoju velikih organizama, koje su, kako izgleda, došle do izražaja u kambrijskoj eksploziji, opredelićemo se za f• x fc = 1/100, što znači da se samo na jedan odsto planeta koje su iznedrile život konačno javlja i tehnička civilizacija. Ova praćena u isti mah predstavlja i svojevrsno srednje rešenje meu suprotnim naučnim stanovištima. Neki smatraju da u svim planetnim sistemima munjevito ide razvoj od pojave trilobita do otkrića vatre, a drugi su, pak, uverenja da je razvoj tehničke civilizacije neverovatan, čak i ako na raspolaganju stoji deset ili petnaest milijardi godina. Na ovom polju nismo u prilici da preduzimamo mno

304 •

Karl Segan

go ogleda sve dok su nam ispitivanja ograničena samo na jednu planetu. Pomnožimo li sada sve činioce, dobićemo: N*Lneijfjfc « 1 x 10'; milijardu planeta, dakle, na kojima se bar jednom javila tehnička civilizacija. Ali ovo se veoma razlikuje od tvrdnji da ima milijardu planeta na kojima tehničke civilizacije sada postoje. Da bismo uveli činilac vremena, moramo dati procenu i za fL. Koliki postotak veka neke planete otpada na postojanje tehničke civilizacije? Zemlja, čija starost dostiže nekoliko milijardi godina, dom je tehničke civilizacije kadre za radioastronomiju svega nekoliko decenija. U ovom času, dakle, kada je posredi naša planeta, fL iznosi manje od 1 /IO8, odnosno ni mi lioniti deo jednog postotka. A teško da se može isključiti mogućnost da već koliko sutra uništimo sami sebe. Pretpostavimo da je ovo tipičan slučaj, kao i da su razmere uništenja takve da više nijedna druga tehnička civilizacija  ljudske ili neke druge vrste  ne doe u priliku da nastane na Zemlji tokom preostalih pet milijardi godina do smrti Sunca. Tada bismo imali sledeće: N = N*f nefjfjfcfL » 10; bilo kom trenutku, znači, u Galaksiji bi postojalo tek nekoliko, samo uboga šačica tehničkih civilizacija, jedan postojan broj njih koji bi se održavao tako što bi nova društva zamenjivala ona što su nedavno sama sebi potpisala smrtnu presudu. Broj 'N' može da bude i samo 1. Ako je za civilizacije uistinu osobeno to da uništavaju same sebe ubrzo po dostizanju tehnološke faze, onda čak možda uopšte neće biti nikoga drugoga do nas samih sa kim bismo mogli da zapodenemo razgovor. A u ovom poslednjem mi nismo osobito vesti. Civilizacijama bi bile potrebne milijarde godina vijugave evolucije da bi nikle, a onda samo jedan tren da se satru, podlegavši neoprostivom nehatu. Ali razmotrimo alternativnu mogućnost  da, naime, bar neke civilizacije uspevaju da se sažive sa vlastitom tehnologijom, da protivurečnosti koje su nastajale zbog hirovitosti evolucije mozga u prošlosti bivaju svesno prebroene i da ne moraju da vode ka samouništenju; ili da će eventualni veći poremećaji, ukoliko do njih doe, biti nadoknaeni tokom potonjih milijardi godina biološke evolucije. Takva društva mogu uspešno da dozive duboku starost: vek im može dostići geološke razmere, ili čak one koje su na snazi kada su posredi trajanja zvezda. Ako jedan odsto civilizacija uspe da preživi tehnološku mladost, da krene pravim putem na tom kritičnom istorijskom račvalištu i da dostigne zrelost, onda je fL « 1/100, odnosni N ~ IO7; drugim recima, broj trenutno postojećih civilizacija u Galaksiji iznosio bi u tom slučaju na milione. Kao što se vidi, i pored sve naše zabrinutosti o mogućoj nepouzdanosti proce

Encyclopaedia galactica

• 305

na kada su posredi prvi činioci u Drejkovoj jednačini  oni, naime, koji se odnose na astronomiju, organsku herniju i evolucionu biologiju  do istinskih ne izvesnosti dolazi tek kada se pree na ekonomiju, politiku, kao i na ono što mi na Zemlji nazivamo ljudska priroda. Iz svega ovoga proishodi da ako samouništenje nije sveobuhvatan, neumitan usud galaktičkih civilizacija, onda bi nebo trebalo da prigušeno bruji porukama sa zvezda. Ove procene su uzbudljive. One ukazuju na to da bi već i sam prijem poruke iz svemira, pre no što je uopšte rastumačimo, bio veoma punonadežan znak. To bi značilo da je nekome pošlo za rukom da se sazivi sa razvijenom tehnologijom; da je moguće prebroditi tehnološku mladost. I samo ovo, sasvim nezavisno od sadržaja poruke, predstavlja moćno opravdanje preduzimanja traganja za drugim civilizacijama. Ako postoje milioni civilizacija, raštrkanih manjeviše nasumce po Galaksiji, onda bi udaljenost do najbliže iznosila oko dve stotine svetlosnih godina. Čak i brzinom svetlosti radioporuci bi bile potrebne dve stotine godina da stigne do nas. Da smo počeli dijalog, bilo bi to kao da je pitanje postavio Johan Kepler, a odgovor primili mi. S obzirom na okolnost da bismo mi, koji smo tek početnici u radioastronomiji, jamačno bili prilično primitivni u odnosu na civilizaciju koja šalje poruke, sasvim je na mestu što bismo se ograničili na slušanje, dok bi za razvijeniju civilizaciju, razume se, bilo primerenije da upućuje signale. Nalazimo se u najranijem dobu radiotraganja za drugim civilizacijama u svemiru. Na optičkoj fotografiji nekog gustog zvezdanog polja postoje na stotine hiljada zvezda. Pema našim optimističkijim procenama, jedna od njih je matično sunce neke razvijene civilizacije. Ali koja? Ka kojim zvezdama treba da upravimo naše radioteleskope? Od miliona zvezda koje mogu biti staništa razvijenih civilizacija do sada smo radiom ispitali tek nekoliko hiljada. Drugim recima, preduzeli smo tek deseti deo jednog postotka neophodnih napora. Ali ubrzo će uslediti ozbiljno, podrobno i sistematsko traganje. Pripreme su već u toku, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Sovjetskom Savezu. Ono je sra zmerno jevtino: cena samo jednog vojnog plovila srednje veličine  nekog modernog razarača, recimo  bila bi dovoljna da pokrije troškove desetogodi šnjeg programa traganja za vanzemaljskom inteligencijom. Miroljubivi susreti nisu predstavljali pravilo u čovekovoj istoriji, u okviru koje su transkulturne veze bile neposredne i fizičke, sasvim različite od prijema radiosignala, kontakta lakog poput poljupca. Pa ipak, uputno je ispitati je

3 0 6

*

Karl

Segan

dan ili dva slučaja iz naše prošlosti, samo da bismo odredili meru naših oče-

Encyclopaedia

galactica

• 307

Tačno sto godina kasnije, Kaui, poglavica Tlingita, ispričao je kanadskom

kivanja: u razdoblju izmeu američke i francuske revolucije Luj XVI uputio je

antropologu Dž. T. Emonsu priču o prvom susretu svojih predaka sa belcima

jednu ekspediciju na Tihi okean, na putovanje koje je imalo naučne, geograf-

 predanje koje je do njega stiglo prenoseći se isključivo usmeno, s kolena na

ske, ekonomske i nacionalističke ciljeve. Zapovednik je bio grof Laperuz, po-

koleno. Tlingiti nisu beležili dogaaje iz svoje istorije niti je Kaui ikada čuo

znati istraživač koji se borio na strani Sjedinjenih Država u ratu za nezavisnost.

za Laperuza. Evo parafraze Kauijeve priče:

Jula 1786, skoro godinu dana pošto je digao jedra, on je stigao do obale Aljaske, do mesta koje se danas naziva Litujski zaliv. Prirodna luka ga je oduševila i tom prilikom on je zapisao: "Nema takvog pristaništa na ćelom svetu koje bi pružilo više pogodnosti.' Na tom izvanrednom mestu Laperuz je: zapazio neke divljake koji su ispoljavali znake prijateljstva, pokazujući bele ogrtače i razne vrste koža i mašući njima. U nekoliko kanua ti Indijancin su lovili ribu u zalivu... Bili smo neprekidno okruženi divljacima u kanuima, koji su nam nudili ribu, krzna vidri i drugih životinja, kao i razne odevne stvarčice u zame nu za naše predmete od gvozda. Na naše silno iznenaenje, pokazali su se veoma vični trgovanju, cenkajući se sa nama podjednako umešno kao što bi to činio kakav evropski trgovac. Američki domoroci postepeno su sve više zahtevali za svoju robu. Laperuz se našao na muci kada su počeli da ispoljavaju i sklonost ka krai: poglavito su krali gvozdene predmete, a jednom su izveli podvig dostojan samog Harija Hudinija  domogli su se uniformi francuskih pomorskih oficira, koje su se nalazile ispod njihovih jastuka, dok su spavali i dok se unaokolo nalazila naoružana straža. Laperuz se držao uputstava dobijenih od kralja da se ponaša miroljubivo, ali se žalio da 'domoroci veruju da je naša popustljivost neograničena'. Osećao je prezrenje prema njihovom društvu. Ali nijedna od dve kulture nije nanela ozbiljnije štete onoj drugoj. Pošto je obnovio zalihe na svoja dva broda, Laperuz je isplovio iz Litujskog zaliva i nikada se više nije tu vratio. Ekspedicija je pretrpela krah negde u južnom delu Tihog okeana, 1788. godine, kojom prilikom su stradali Laperuz i svi članovi posade, osim jednog.'

Kada je Laperuz sakupljao posadu za svoje brodove u Francuskoj, bilo je odbijeno mnogo bistrih i ornih mladića koji su se prijavili. Medu njima se našao i izvesni artiljerijski oficir sa Korzike po imenu Napoleon Bonaparta. Bilo je to zanimljivo račvalište u istoriji sveta. Da je Laperuz prihvatio Bonapartu, kamen iz Rozete možda nikad ne bi bio pronaen, Sam polion ne bi možda nikada dešifrovao egipatske hijeroglife, a i u mnogim važnijim pogledima naša novija istorija bila bi ozbiljno izmenjena.

U jedno pozno proieće velika skupina Tlingita zaputila se na sever, ka Jakutatu, da nabavi bakar. Gvože je bilo još traženije, ali se nije moglo naći. Prilikom ulaska u Litujski zaliv talasi su progutali četiri kanua. Kada su preživeli podigli bivak i stali da oplakuju izgubljene saplemenike, dva neobična tela pojavila su se u zalivu. Niko nije znao šta je to. Ličila su na velike crne ptice sa ogromnim belim krilima. Tlingiti su verovali da je svet stvorila velika ptica koja je često uzimala obličje gavrana, ptica koja je oslobodila Sunce, Mesec i zvezde iz škrinje gde su se nalazili utamničeni. Ako bi neko pogledao u gavrana, namah bi bio pretvoren u kamen. Obuzeti strahom, Tlingiti su odjurili u šumu i sakrili se. Ali posle izvesnog vremena, videvši da im se ništa nije dogodilo, nekolicina od važnijih ispuzala je iz cestara i savila listove kupusasmrdljivca u svojevrsne teleskope, verujući da će time izbeći da budu pretvoreni u kamen. Kroz cev od kupusasmrdljivca videli su kako velika crna ptica sklapa krila i kako joj iz tela na vire mnoštvo malih, crnih glasnika, razmilevši se po perima. A onda, jedan gotovo slepi stari ratnik okupi svoje saplemenike i objavi im kako je već proživeo svoj život; za opšte dobro ustanoviće da li će gavran pretvoriti u kamen svoju decu. Obukavši se u krz.no morske vidre, ušao je u jedan kanu, kojim su ga odvezli do gavrana. On se popeo na njega i začuo neobične glasove. Zbog veoma slabog vida jedva da je uspeo da razabere mnoga crna obličja koja su se vrzmala pred njim. Možda su to bile vrane. Kada se bezbedno vratio svojim saplemenicima, oni su se okupili oko njega iznenaeni što ga vide živog. Stali su da ga dodiruju i njuškaju kako bi se uverili da je to stvarno on. Posle dugog razmišljanja starac je došao do zaključka da on to nije posetio bo gagavrana, već pre jedan džinovski kanu koji su napravili ljudi. Crne prilike nisu bile vrane, već ljudi neke druge vrste. Uspeo je u to da uveri i ostale Tlingi te, koji su potom i sami stali da posećuju brodove, razmenjujući krzna za mnoge neobične stvari, poglavito gvozdene. Tlingiti su sačuvali u usmenom predanju potpuno prepoznatljiv i tačan iz veštaj o svom prvom, gotovo sasvim miroljubivom susretu sa jednom stranom kulturom.' Ako jednoga dana ostvarimo kontakt sa nekom razvijenijom vanze Izveštaj Kauija, poglavice Tlingita, pokazuje da se čak i u kulturi koja ne zna za pismo može sačuvati prepoznatljivo svedočanstvo o kontaktu sa razvijenom civilizacijom tokom

308 •

Karl Segan

maljskom civilizacijom, da li će i on proteći uglavnom miroljubivo, čak i ako mu bude nedostajalo svojstvo prisnosti, kojim se odlikovao susret Francuza sa Tlingitima, ili će se odvijati po okrutnijem obrascu, prema kome malo razvijenije društvo potpuno uništava ono koje je u tehničkom pogledu zaostalije? Početkom šesnaestog stoljeća u srednjem Meksiku evala je jedna velika civilizacija. Acteke su imale monumentalno neimarstvo, pomno su beležile dogaaje, raspolagale su izvrsnom umetnošću i astronomskim kalendarom koji je nad mašivao sve iz Evrope. Videvši actečke artefakte, koje su doneli prvi brodovi natovareni opljačkanim meksičkim blagom, slikar Albreht Direr zapisao je av gusta 1520: 'Još nikada nisam video ništa što bi mi u toj meri razgalilo srce. Pred oči mi je stalo... sunce načinjeno potpuno od zlata, veliko čitav hvat (u stvari, actečki astronomski kalendar); isto tako mesec sav od srebra, podjednako veliki... kao i dve dvorane pune svakovrsnog oružja, oklopa i drugog čudesnog naoružanja, a sve je to bilo lepše videti nego kakva čuda.' Intelektualci su bili zapanjeni actečkim knjigama, 'koje', kako je jedan od njih rekao, 'gotovo podsećaju na egipćanske'. Ernan Kortes opisao je njihovu prestonicu Te nohtitlan kao 'jedan od najdivnijih gradova na svetu... Delatnosti i ponašanje ljudi gotovo su na podjednako visokom nivou kao i u Španiji, a uz to su oni i valjano organizovani i uredni. S obzirom na to da su ovi ljudi varvari, koji ne znaju za Boga i nemaju veze sa drugim civilizovanim narodima, zadivljujuće je videti čime sve raspolažu.' Dve godine pošto je napisao ove reci, Kortes je sravnio sa zemljom Tenohtitlan, odnosno ćelu actečku civilizaciju. Evo jednog actečkog izveštaja o tome: Montezuma (actečki vladar) bio je zaprepašćen, preneražen onim što je čuo. Već ga je i njihova hrana silno zbunila, ali se gotovo obeznanio na vest o velikom lombardijskom topu, koji je na zapovest Španaca ispaljivao ule uz silovitu grmljavinu. Od tog pucnja ljudi su se stropoštavali i bivali ošamućeni. Ðule koje je izletelo iz njega nalikovalo je kamenu i bilo je praćeno plamenom i iskrama. Dim je grdno zaudarao; bio je to kužan, ogavan smrad. A kada bi tane tresnu lo u neku planinu, odvaljivalo bi sa nje gromade  pretvaralo ih u prah i pe više pokolenja. Da je Zemlju pre mnogo stotina hiljada godina posetila neka razvijena vanze maljska civilizacija, bilo bi sasvim osnovano očekivati neko prepoznatljivo svedočanstvo o tom susretu, bez obzira na to što zemaljska kultura sa kojom je uspostavljen kontakt nije još znala za pismo. Ne postoji, meutim, nijedan primer u kome bi se neko predanje, što pouzdano potiče iz ranih pretehnoloških vremena, moglo protumačiti jedino u duhu kontakta sa nekom vanzemaljskom civilizacijom.

Encyclopaedia galactica

• W

peo. Od drveta bi ostajale samo iverke  stablo bi nestajalo kao da je oduva no...  Kada je Montezuma čuo o svemu ovome, silno se užasnuo. Klonuo je. Srce ga je izdalo. Izveštaji su smenjivali jedni druge: 'Nismo jaki kao oni', javljeno je Mon tezumi. 'Ništa nismo spram njih.' Španci su stekli naziv 'bogova sišlih sa ne besa'. No, Acteke ipak nisu imale iluzija o Špancima, koje su opisale slede ćim recima: Jagmili su se za zlato kao da su majmuni, dok su im lica sva blistala. Jasno je bilo da im je že za zlatom neugasiva; žudeli su za njim; pohotljivo su ga tekli; hteli su da se nakljukaju njime kao da su svinje. Krali su ga svuda gde su stigli, otimali su zlatne vrpce, povlačili ih tamoamo, grabili se meu sobom za njih. mrmljali, trabunjali. No, uvianje pravog karaktera Španaca nije im pomoglo da se odbrane. Godine 1517. u Meksiku je viena jedna velika kometa. Pod utiskom predanja o povratku actečkog boga Kecalkoatla u liku čoveka bele kože koji stiže sa Istočnog mora, Montezuma je smesta pogubio svoje astrologe. Oni nisu predvi deli kometu, niti su je objasnili. Uveren u predstojeću nesreću, Montezuma je postao odsutan duhom i potišten. Uz pomoć actečkog praznoverja i svoje nadmoćne tehnologije, naoružana grupa od četiri stotine Evropljana i njihovih domorodačkih saveznika do nogu je porazila i potpuno uništila jednu veliku civilizaciju od milion ljudi. Acteke pre toga nisu videle konje; nije ih, naime, bilo u novom svetu. Nisu primenjivali gvozdene predmete u ratovanjima. Nisu znali za vatreno oružje. Pa ipak, tehnološki jaz izmeu njih i Španaca nije bio odveć veliki: možda svega nekoliko stoleća. Mi smo jamačno najprimitivnije tehničko društvo u Galaksiji. Ma koje još primitivnije društvo uopšte ne bi raspolagalo radioastronomijom. Kada bi mračna iskustva sukoba meu kulturama na zemlji predstavljala galaktičko medio, onda bismo mi po svoj prilici već bili uništeni, možda uz poneko usputno divljenje izrečeno na račun Šekspira, Baha i Vermera. Ali to se nije dogodilo. Možda su namere vanzemaljaca nepokolebljivo miroljubive, daleko srod nije Laperuzovim nego Kortesovim. Ili je možda moguće da, uprkos svoj prašini koja se digla oko NLOa i drevnih astronauta, naša civilizacija još uopšte nije otkrivena?

310 •

Karl Segan

Sa jedne strane, ustvrdili smo da ako je čak i jedan majušan postotak tehničkih civilizacija uspeo da se sazivi sa svojim protivurečnostima, kao i sa oružjem za masovno uništenje, onda bi sada u Galaksiji trebalo da postoji ogroman broj razvijenih civilizacija. Mi već raspolažemo sporim meuzvezdanim letelicama, a držimo da su brze meuzvezdane letelice dostižan cilj ljudske vrste. Sa druge strane, smatramo da nema pouzdanih nalaza o tome da je Zemlja posećena, ni sada, niti u prošlosti. Ne stoji li to u protivurečnosti? Ako je najbliža civilizacija udaljena, recimo, dve stotine svetlosnih godina, potrebno je samo dve stotine godina da se prevali put do nas brzinom koja bi bila bliska svetlosnoj. Čak i brzinom koja bi bila jedan odsto ili samo deseti deo jednog postotka brzine svelosti pripadnici obližnjih civilizacija imali su dovoljno vremena da stignu tokom postojanja ljudi na Zemlji. Zašto onda nisu ovde? Ima mnogo mogućih odgovora. Iako se to kosi sa nasleem Aristarha i Kopernika, možda je stvar u tome što smo mi prvi. Neka tehnička civilizacija mora se prva pojaviti u istoriji Galaksije. Možda grešimo u uverenju da bar neka civilizacija mora izbeći zamku samouništenja. Možda se meuzvezdanom svemirskom letu protivi neki za nas još nedokučiv problem  premda je, kada je reč o brzinama znatno nižim od svetlosne, teško razabrati šta bi ta prepreka mogla biti. Ili su možda oni ovde, ali se kriju zbog nekog Lex Galactica, etičkog načela koje im nalaže da ne uplivišu na civilizacije koje se raaju. Možemo ih zamisliti, radoznale i nepristrasne, kako nas posmatraju, kao što bismo mi posmatrali kulturu bakterija u sudu sa agarom, želeći da ustanove da li ćemo i ove godine uspeti da izbegnemo samouništenje. Ne postoji još jedno objašnjenje koje je saglasno sa svime što znamo. Ako se pre mnogo godina na udaljenosti od dve stotine svetlosnih godina pojavila razvijena civilizacija, kadra da preduzima meuzvezdana putovanja, ona ne bi imala nikakvih razloga da smatra Zemlju na bilo koji način posebnom, osim ako slučajno već nije stigla dovde. Nijedan artefakt ljudske tehnologije, kao ni naše radioemisije, nisu imali vremena, sve i putujući brzinom svetlosti, da prevale dve stotine svetlosnih godina. Iz njihovog ugla vienja, svi susedni zvezdani sistemi manjeviše su podjednako privlačni za istraživanje i kolonizovanje.' Može postojati mnoštvo pobuda za otiskivanje ka zvezdama. Ukoliko bi se ispostavilo da će naše Sunce ili neka obližnja zvezda uskoro postati supernova, naprasno bi stekao silnu privlačnost obiman program meduzvezdanih pohoda. Kada bismo bili veoma razvijeni, otkriće da neposredno predstoji eksplozija galaktičkog jezgra verovatno bi nas nagnalo da ozbiljno razmotrimo mogućnost transgalaktičkih ili meugalaktičkih pohoda. Budući da se ovakve kosmič

Encyclopaedia galactica

• Ml

Jedna mlada tehnička civilizacija najpre će istražiti matični planetni sistem i usavršiti meuzvezdani svemirski let, a zatim će počet lagano i obazrivo istraživanje obližnjih zvezda. Neke zvezde neće imati pogodne planete  možda će sve biti džinovski gasni svetovi, ili majušni asteroidi. Druge će posedovati svitu pogodnih planeta, ali neke meu njima već će biti nastanjene, odnosno na njima će možda atmosfera biti otrovna ili klima nepovoljna. U mnogo slučajeva kolonisti će morati da menjaju  ili, kako bismo mi to parohijski kazali, da teraformiraju  dati svet kako bi ga učinili pogodnim. Ovakvo prekrajanje planete dugotrajan je posao. No, povremeno će se nailaziti i na već pogodne sve tove, koji će potom biti kolonizovani. Pravljenje novih meduzvezdanih letelica od sirovina pribavljenih na kolonizovanim planetarna takoe će zahtevati mnogo vremena. Konačno, meutim, ka zvezdama koje još nisu posecene krenuće drugo pokolenje pohoda istraživača i kolonista. Na taj način jedna civilizacija može lagano i vijugavo, poput vinove loze, da dospe do mnogo svetova. Moguće je da će se kasnije, tokom trećeg ili nekog još daljeg pokolenja vaspostavljanja kolonija na novim svetovima, naići na neku drugu civilizaciju koja se takoe samostalno širi. Sva je prilika da će još pre neposrednog susreta sa njom biti uspostavljena veza putem radija ili nekog drugog telekomuni kacionog sredstva. Verovatno je da će ta druga kolonizacijska civilizacija počivati na sasvim drugom tipu organizacije. Stoga je sasvim moguće da će dve civilizacije u širenju imati potrebu za različitim planetnim sredinama, tako da se neće sučeljavati; filigranske niti njihovih kosmičkih tkanja preplitaće se, doduše, ali ne meusobno kidati. One čak mogu saraivati u istraživanju nekog područja Galaksije. Obližnje civilizacije mogu milionima godina da se, zasebno ili udruženo, nalaze u ovakvim kolonizacijskim poduhvatima, a da pri tom uopšte ne nabasaju na naš zabiti Sunčev sistem. Nijedna civilizacija nipošto ne bi mogla da dostigne nivo preduzimanja zvezdanih letova, ako ne uspe da stavi pod kontrolu broj svojih pripadnika. Svako društvo koje doživi izrazitiju populacionu eksploziju bilo bi prinueno da svu svoju energiju i tehnološko umeće posveti ishrani i održanju žitelja na matičnoj planeti. Ovo je bezuslovan zaključak i nipošto se ne temelji na oso benostima neke posebne civilizacije. Na bilo kojoj planeti, bez obzira na biologiju ili društveni sistem njenih žitelja, eksponencioni rast populacije naprosto ke katastrofe zbivaju prilično često, nije isključeno da u svemiru ima puno nomadskih civilizacija koje se prevoze zvezdanim brodovima. No, čak i u tom slučaju, njihovo prispece ovde bilo bi neverovatno.

312 •

Karl Segan

bi šatro sva prirodna bogatstva. I obrnuto, svaka civilizacija koja preduzima ozbiljna meuzvezdana istraživanja mora da je uspostavila nulti populacioni rast, ili nekakvu ravnotežu vrlo blisku toj vrednosti, tokom mnogo pokolenja. Ali civilaciji sa niskom stopom populacionog rasta bilo bi potrebno mnogo vremena da kolonizuje veliki broj svetova, čak i ako bi stege kojima se obuzdava brzi populacioni rast bile znatno olabavljene po prispeću na neko kosmič ko rajsko ostrvo. Moj kolega Vilijam Njumen i ja izračunali smo da bi tek sada stigli do našeg Sunčevog sistema izviački svemirski brodovi neke civilizacije, kadre da prevaljuje meduzvezdane razdaljine i sa niskom stopom populacionog rasta, koja se pojavila pre milion godina na udaljenosti od dve stotine svetlosnih godina i stala da se širi kolonizujući usput pogodne svetove. Ali milion godina veoma je dugo razdoblje. Ako je najbliža civilizacija mlaa od toga, onda njeni pripadnici još ne bi stigli do nas. U lopti prečnika dve stotine svetlosnih godina nalaze se dve stotine hiljada sunaca, a možda i približno toliko svetova pogodnih za kolonizovanje. Tek pošto je kolonizovao dve stotine hiljada drugih svetova, došlo bi, po najverovatnijem toku stvari, do slučajnog otkrića da je u našem Sunčevom sistemu nikla jedna samosvojna civilizacija. Šta to znači kada jedna civilizacija dostiže starost od milion godina? Ra dioteleskopima i svemirskim brodovima raspolažemo tek ciglih nekoliko decenija; naša tehnička civilizacija stara je svega nekoliko stotina godina, naučne zamisli moderne vrste nekoliko hiljada godina, a ćela civilizacija nekoliko desetina hiljada godina; ljudska bića pojavila su se na ovoj planeti pre svega nekoliko miliona godina. Ukoliko bi se razvijala našom sadašnjom stopom tehničkog napretka jedna civilizacija stara milionima godina bila bi spram nas kao što smo mi spram makaki majmuna. Da li bismo uopšte bili svesni njenog prisustva? Da li bi jedno društvo koje je milion godina ispred nas pokazivalo zanimanje za kolonizovanje ili meuzvezdani svemirski let? Ljudi iz nekog razloga imaju konačan životni vek. Ogroman napredak bioloških i medicinskih nauka mogao bi da dovede do otkrića tog razloga, kao i do pronalaženja načina da se on predupredi. Da li je moguće da nas u toj meri zanima svemirski let zato što je to način da nadživimo svoj prirodni vek? Da li bi možda jedna civilizacija sačinjena od besmrtnih stvorenja mogla da meuzvezdano istraživanje smatra iz osnove detinjastim? Možda nismo posećeni zbog toga što u svemiru ima premnogo zvezda, tako da pre no što neka obližnja civilizacija stig

Encyclopaedia galactica

* 313

ne do nas, ona menja svoje istraživačke pobude ili prerasta u oblike koji su za nas nedokučivi. Prema uobičajenom obrascu u naučnoj fantastici i knjigama o NLOima, vanzemaljci su približno na našem nivou. Možda imaju različite svemirske brodove ili zračne pištolje, ali kada doe do okršaja  a naučna fantastika rado predočava bitke meu civilizacijama  onda su nam snage uglavnom ravnopravne. Meutim, gotovo da nema izgleda da doe do susreta dvaju galaktič kih civilizacija istog nivoa. U bilo kom sukobu, jedna od njih uvek bi bila znatno nadreenija i nadmoćnija. Milion godina uistinu je mnogo. Ukoliko bi neka razvijena civilizacija stigla u naš Sunčev sistem, nama bi tada naprosto bile vezane ruke. Njihova nauka i tehnologija daleko bi nadmašivale naše. Bespredmetno je brinuti o mogućim ravim namerama neke razvijene civilizacije sa kojom bismo mogli da uspostavimo kontakt. Znatno je, naime, verovatnije da će već sama činjenica da su toliko dugovečni predstavljati jemstvo da su stekli umeštvo da se sažive sa samima sobom i sa drugima. Možda su naši strahovi od kontakta sa vanzemaljcima naprosto projekcija našeg primitivizma, izraz naše grize savesti zbog grehova počinjenih u prošlosti: zbog satiranja mnogih civilizacija samo malo zaostalijih od naše. Dobro se sećamo Kolumba i Araukanaca, Kortesa i Acteka, pa čak i sudbibe Tlingita nekoliko pokolenja posle susreta sa Laperuzom. Sećamo se, i to nas onespokojava. No, ako se jedna meuzvezdana armada pojavi na našem nebu, uveren sam da ćemo se pokazati veoma predusretljivi i uslužni. Znatno je verovatnija jedna sasvim drugačija vrsta kontakta  slučaj, naime, o kome je već bilo reci: prijem bogate, složene poruke, verovatno posredstvom radija, od neke druge svemirske civilizacije, sa kojom, meutim, bar neko vreme, ne bi bilo fizičkog susreta. Pod takvim okolnostima, civilizacija koja je uputila poruku ni na koji način ne bi mogla da dozna da li smo je mi primili. Ukoliko zaključimo da je sadržaj neprijatan ili opasan, ništa nas ne obavezuje na to da odgovorimo. Ali ako bi poruka sadržala vredne informacije, onda bi posledice po našu civilizaciju bile više nego povoljne  uvid u nauku i tehnologiju vanzemaljaca, u njihovu umetnost, muziku, politiku, etiku, filozofiju i religiju, ali nadasve korenita deprovincijalizacija čovekovog položaja. Znali bismo, naime, šta je još moguće. S obzirom na činjenicu da ćemo raspolagati istovetnim naučnim i matematičkim znanjem kao i bilo koja druga civilizacija, uveren sam da će samo raz umevanje meduzvezdane poruke predstavljati najlakši deo problema. Znatno je

314 •

Karl Segan

teže uveriti američki Kongres i sovjetsko Ministarsko veće da ulože sredstva u traganje za vanzemaljskom inteligencijom.' U stvari, lako je moguće da se civilizacije dele u dve velike kategorije: u okviru prve, naučnici ne bi bili kadri da ubede nenaučnike u neophodnost preduzimanja traganja za vanplanetnom inteligencijom, tako da bi energije te civilizacije bile upravljene isključivo ka njoj samoj, konvencionalna shvatanja bila bi neprikosnovena, a društvo bi potpuno okrenulo lea zvezdama; u okviru druge, velika vizija kontakta sa drugim civilizacijama bila bi široko rasprostranjena, što bi dovelo do preduzimanja veoma obimnog i zamašnog traganja. Ovo je jedno od retkih čovekovih preduzetništva gde je i neuspeh uspeh. Ukoliko izvršimo pomno traganje za vanzemaljskim radiosignalima, obuhvativši milione zvezda, i ovaj napor ne urodi plodom, doći ćemo do zaključka da su galaktičke civilizacije, u najboljem slučaju, izuzetno retke, što će nam pomoći da odredimo meru našem mestu u Vaseljeni. Bilo bi to vrlo rečito sve dočanstvo o tome koliko je retka živa tvar sa naše planete, što bi ubedljivije od bilo čega drugog u čovekovoj istoriji ukazalo na neizmemu vrednost svake ljudske jedinke. No, ako bi se traganje pokazalo uspešno, istorija naše vrste i naše planete zauvek bi se promenila. Vanzemaljci bi mogli bez po muke da obezbede nesumnjiv veštački karakter meuzvezdane poruke. Na primer, to bi moglo biti prvih deset prostih brojeva  takvih, naime, koji su deljivi jedino sami sobom i jedinicom  1, 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, 19, 23. Krajnje je neverovatno da bi neki prirodni fizički proces mogao da izazove radioemisiju koja bi sadržala samo proste brojeve. Ako primimo takvu poruku, mogli bismo u najmanju ruku zaključiti da u svemiru postoji civilizacija koja je poklonik prostih brojeva. Ali najverovatnije je da će meuzvezdana komunikacija biti svojevrstan palimpset, sličan onima koje su koristili stari pisci, nagnani oskudicom u papirusu ili kamenu da svoje poruke ispisuju preko već ispisanih. Možda će na nekoj obližnjoj učestalosti ili ubrzano biti emitovana još jedna poruka, za koju će se ispostaviti da je bukvar, uvod u jezik meuzvezdanog razgovora. Bukvar će se neprekidno ponavljati zato što emisiona civilizacija nikako neće moći da zna kada ćemo mi uhvatiti poruku. ' Ovo nisu jedine nacionalne ustanove koje se bave tim stvarima. Uzmimo, na primer, izjavu predstavnika za štampu britanskog Ministarstva odbrane, objavljenu u londonskom listu Observer od 26. februara 1978. godine: 'Eventualne poruke prispele iz svemira spadaju u nadležnost BiBiSija i Poštanske uprave. Njihova je dužnost da vode računa o piratskim radiostanicama' .

Encyclopaedia galactica

• 375

A onda, dublje u palimpsestu, ispod najavnog signala i bukvara, pojaviće se prava poruka. Radiotehnologija omogućava da poruka bude izuzetno bogata. Možda ćemo se, kada se uključimo u signal, naći usred tri hiljade dve stotine šezdeset sedmog toma Enciclopaedie Galactice. Otkrili bismo prirodu drugih civilizacija. Bilo bi ih mnogo i svaku bi sačinjavali organizmi nepojamno drugačiji od svih na ovoj planeti. Oni bi Vase ljenu videli donekle različito. Imali bi drugačije umetnosti i društvene funkcije. Zanimali bi se za stvari koje nama uopšte ne padaju na pamet. Uporediv ši naše znanje sa njihovim, mi bismo se silno okoristili. A sa novostečenim informacijama uskladištenim u memoriji kompjutera došli bismo u priliku da ustanovimo koja vrsta civilizacija živi u kom delu Galaksije. Zamislite jedan ogroman galakticki kompjuter, skladište manje ili više ažuriranih informacija o prirodi i delatnostima svih civilizacija u Mlečnom putu. veliku biblioteku života u Kosmosu. Možda će medu jedinicama Enciclopaedie Galactice biti i niz sažetaka o takvim civilizacijama, zagonetne, onespokojavajuće, izazovne informacije  čak i pošto nam poe za rukom da ih prevedemo. Konačno, pošto natenane budemo promislili, odlučićemo da odgovorimo. Uputićemo neke informacije o nama  u početku samo najosnovnije  kao uvod u dug meduzvezdani razgovor, koji ćemo mi početi, ali koji će, zbog ogromnih meuzvezdanih razdaljina i ograničenosti brzine svetlosti, nastaviti naši daleki potomci. A jednoga dana, na planeti neke daleke zvezde, jedno biće veoma različito od nas zatražiće izlaznu kompjutersku listu iz najnovijeg izdanja Enciclopaedie Galactice, odakle će doznati za poslednje društvo koje se pridružilo zajednici galaktičkih civilizacija.

13. KO GOVORI U IME ZEMLJE? Zašto bih se upinjao da dokučim tajne zvezda, kada mi pred očima neprekidno stoje smrt ili ropstvo? Pitanje koje je, prema Montenju, Anaksimen uputio Pitagori (oko 600. godine pre nove ere) Koliko samo ogromna ta Nebeska Tela moraju biti i kako je, u poreenju sa njima beznačajna ova Zemlja. Poprište svih naših moćnih Nauma, svih naših Mo replovstava i svih naših Ratova. Prikladne li pomisli i predmeta Umovanja za one Kraljeve i Prinčeve koji su žrtvovali Živote silnog Sveta samo da bi polaskali svom Htenju da budu Gospodari nekog zabitog kutka ove majušne Tačke. Nove pretpostavke o planetnim svetovima, njihovim žiteljima i proizvodima, Kristijan Hajgens, oko 1690. „Čitavom svetu", reče Otac Sunce, „darivam svoju svetlost i svoj sjaj; dajem Iju dima toplotu kada im je zima; zbog mene polja donose letinu, a marva se umnožava; svakoga dana koji mine ja idem oko sveta da bih što bolje upoznao potrebe ljudi i da bi ih utažio. Sledite moj primer!" Mit Inka zapisan u delu 'Kraljevski komentari' Garsilasa de la Vege, 1556. Bacimo li pogled, kroz nebrojene milione godina, uočićemo silnu želju za životom kako se upinje da se iskobelja iz gliba zaostalog posle plime, kako se upinje od obličja do obličja i od sile do sile, najpre puzeći, a potom čvrsto koračajući, kako se upinje iz pokolenja u pokolenje da ovlada vazduhom, ponirući u tminu dubina; uočićemo je kako se okreće ka sebi, u srdžbi i gladi, i kako se prekraja, videćemo je kako se približava i kako nam postaje sve srodnija, proširujući se, razraujući, idući za svojom neumoljivom i nedokučivom svrhom, sve

318 •

Karl Segan

dok konačno ne stigne do nas i dok njena bit ne počne da otkucava u našim mozgovima i arterijama... Moguće je poverovati da je svekolika prošlost samo početak početka, kao i da je sve što jeste i što je bilo tek cik zore. Moguće je poverovati da je sve što je ljudski um dosad postigao samo san pred buenje. Iz naše... loze niknuće umovi koji će se vratiti do naše malenkosti da bi nas upoznali bolje nego što mi poznajemo sami sebe. Svanuće dan u beskrajnom sledu nizanja dana, kada će bića koja su sada pritajena u našim mislima i skrivena u našim genima stajati na ovoj zemlji kao što bi neko stajao na podnošku, smeju ći se i posežući rukama ka zvezdama. 'Otkriće budućnosti', H. Dž. Vels, časopis Nature, 65, 326 (1902)

Kosmos je otkriven tek juče. Milion godina ljudi su držali zdravo za go tovo da nema nijednog drugog sveta osim Zemlje. A onda, u poslednjoj desetini jednog postotka životnog veka naše vrste, u trenu koji stoji izmeu Ari starha i nas, nevoljno smo ustanovili da nismo središte i svrha Vaseljene, vec da živimo na jednom sićušnom i krhkom svetu, izgubljenom u beskraju i več nosti, koji plovi velikim kosmičkim okeanom, čija su ostrva sto milijardi galaksija i milijardu biliona zvezda. Odvažno smo isprobali vodu i zaključili da nam se okean dopada, da je u saglasju sa našom prirodom. Nešto u nama prepoznaje u Kosmosu drevni dom. Sazdani smo od zvezdanog pepela. Naš nastanak i razvoj bili su povezani sa dalekim kosmičkim zbivanjima. Istraživanje Kosmosa predstavlja putovanje samootkrovenja. Kao što su to znali drevni mitotvorci, mi smo deca u podjednakoj meri neba i Zemlje. Tokom bivstvovanja na ovoj planeti stekli smo opasan evolu cioni prtljag, naslednu sklonost ka agresivnosti i ritualnosti, ka potčinjavanju voama i neprijateljstvu prema strancima koji na neki način dovode u pitanje naš opstanak. Ali takoe smo stekli samilost prema drugima, ljubav prema našoj deci i prema deci naše dece, želju da učimo iz istorije kao i veliku, strastvenu inteligenciju što stremi visinama  neophodna sredstva za postojan opstanak i napredak. Neizvesno je koji će vid naše prirode odneti prevagu, naročito pod okolnostima kada su nam vizije, razumevanja i perspektive vezani isključivo za Zemlju  ili, još ravije, za jedan njen mali deo. Ali, gore, u neizmerju Kosmosa, čeka nas neumitan usud. Još nema pouzdanih znakova vanzemaljske inteligencije, što nas navodi na pomisao da možda civilizacije slične našoj uvek hitaju, neumoljivo i bez skretanja, ka samouništenju. Nacionalne granice se ne vide kada Zemlju posmatramo iz svemira. Fanatički etički, religijski ili nacionalni šovinizmi postaju sasvim bespredmetni kada našu planetu vidimo kao krhki plavi srp koji polako čili, postajući neupadljiva tač kica svetlosti spram bastiona i citadele zvezda. Putovati znači širiti vidike.

320 •

Karl Segan

Postoje svetovi na kojima se život nikada nije pojavio. Isto tako, ima sve tova koje su kosmičke katastrofe spržile i upropastile. Mi smo srećni: živi smo; moćni; dobrobit naše civilizacije i naše vrste u našim je rukama. Ako mi ne budemo govorili u ime Zemlje, ko će onda? Ako sami ne budemo vodili računa o vlastitom opstanku, od koga to treba da očekujemo? Ljudska vrsta upravo se upušta u jednu veliku pustolovinu, koja će, ako se pokaže uspešna, biti podjednako važna kao i kolonizacija kopna ili silazak sa drveća. Kolebljivo i neodlučno raskidamo okove Zemlje: metaforički  tako što se suprotstavljamo porivima onih primitivnijih mozgova u nama, krateći ih; fizički  tako što preduzimamo putovanja do planeta i traganje za porukama sa zvezda. Ova dva preduzetništva nerazdvojivo su povezana. Svako od njih je, smatram, neophodan uslov onog drugog. No, naše snage znatno su po svećenije ratu. Opčinjene meusobnim nepoverenjem, gotovo uopšte ne hajući za vrstu ili planetu, nacije se pripravljaju za smrt. A s obzirom na okolnost da je to što činimo užasavajuće, mi nastojimo da što manje mislimo o tome. Ali teško da ćemo ispravno postupiti u onome o čemu nedovoljno razmišljamo. Svaka razumna osoba boji se nuklearnog rata, a svaka tehnološka država kuje planove za njega. Svi znaju da je to ludost, ali svaka nacija ima neko opravdanje. Postoji jedan zastrašujući lanac uzročnosti: Nemci su radili na atomskoj bombi početkom Drugog svetskog rata, tako da su Amerikanci morali prvi da je naprave. A kada su je Amerikanci stvorili, onda su to morali da učine i Sovjeti, pa zatim Britanci, Francuzi, Kinezi, Indijci, Pakistanci... Krajem dvadesetog stoleća mnoge nacije domogle su se nuklearnog oružja. To uopšte nije bilo teško. Materijal neophodan za fisiju lako se mogao ukrasti iz nuklearnih reaktora. Nuklearna oružja gotovo su postala tvorevina kućne radinosti. Konvencionalne bombe iz Drugog svetskog rata imale su naziv satirači blokova. Ispunjene količinom od dvadeset tona TNTa, one su mogle da razore čitav gradski blok. Sve bombe bačene na sve gradove u Drugom svetskom ratu sadržale su oko dva miliona tona, osnosno dve megatone TNTa  Koventri i Roterdam, Drezden i Tokio, sve smrti koje su se sručile sa neba izmeu 1939. i 1945: sto hiljada satirača blokova, dve megatone. Krajem dvadesetog stoljeća dve megatone predstavljaju energiju osloboenu pri eksploziji samo jedne ma njeviše prosečne termonuklearne bombe: jedna bomba sa razornom moći Drugog svetskog rata. No, danas postoje na desetine hiljada jedinica nuklearnog oružja. Početkom devete decenije dvadesetog veka strateški projektili i bombar

Ko govori u ime Zemlje

• 321

derske snage Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država držali su bojeve glave upravljene ka preko petnaest hiljada odabranih meta. Nijedno mesto na planeti više nije bezbedno. Energija sadžana u tom oružju, duhovi smrti koji strpljivo čekaju da se protrljaju svetiljke, znatno premaša deset hiljada megatona  pri čemu je razaranje delotvorno usredsreeno, u smislu da se ne proteže na šest godina, već da je sažeto u svega nekoliko časova, tokom kojih na svaku porodicu na planeti dolazi po jedan satirač blokova, odnosno po jedan Drugi svetski rat odigrava se svake sekunde za vreme nekog dokonog popodneva. Neposredni uzročnici smrti pri nuklearnom napadu jesu udarni talas, kadar da sravni sa zemljom teško utvrena zdanja u krugu prečnika od mnogo kilometara, vatrena stihija kao i gama zraci i neutroni, koji delotvorno uništavaju organizme svih živih stvorenja do kojih dopru. Jedna učenica koja je prežive la američki nuklearni napad na Hirošimu, čime je okončan Drugi svetski rat, napisala je ovo svedočanstvo iz prve ruke: Kroz tminu sličnu samom dnu pakla čula sam druge učenike kako dozivaju majke. A kraj osnove mosta, u jednom velikom rezervoaru koji je tamo bio iskopan, nalazila se jedna uplakana majka, držeći povrh glave golu bebu, koja je po ćelom telu bila jarko crvena od žestokih opekotina. Jedna druga majka ridala je i jecala, pružajući spaljenu dojku svojoj bebi. U cisterni su stajali učenici, držeći iznad vode samo glave i ruke kojima su pljeskali, dok su preklinjući vikali i vrištali, dozivajući roditelje. Svako ko bi prošao bio je ranjen, svi odreda, a nije bilo nikoga, baš nikoga ko bi nam ukazao pomoć. Osmuena kosa na glavama ljudi bila je sva ukovrdžana, pobelela i pokrivena prašinom. Uopšte nisu ličili na ljudska bića, na stvorenja sa ovog sveta. Bomba bačena na Hirošimu, za razliku od potonje koja je bačena na Nagasaki, eksplodirala je u vazduhu visoko iznad površine, tako da su radioaktivne padavine bile beznačajne. Ali 1. marta 1954. godine, prilikom termonu klearnog isprobavanja na atolu Bikini, koji ulazi u sastav Maršalovih ostrva, došlo je do snažnije eksplozije nego što se očekivalo. Veliki radioaktivni oblak nadvio se nad majušni atol Rongalap, udaljen sto pedeset kilometara, čijim je žiteljima eksplozija ličila na sunce koje izlazi na zapadu. Nekoliko časova kasnije, radioaktivni pepeo počeo je da pada po Rongalapu poput snega. Proseč na primljena doza zračenja iznosila je svega oko sto sedamdeset pet jedinica, što nije ni polovina smrtonosne vrednosti. Budući da se Rongalap nalazio daleko od mesta eksplozije, nije poginulo mnogo ljudi. Razume se, radioaktiv

322 •

Karl Segan

ni stroncijum koji su tamošnji žitelju unosili sa hranom taložio im se u kostima, dok im se radioaktivni jod sakupljao u tiroidnoj žlezdi. Kod dve trećine dece i jedne trećine odsraslih kasnije su se javile tiroidne abnormalnosti, zakr žljao rast i zloćudni tumori. Kao naknadu, stanovnici Maršalovih ostrva dobili su iskusnu medicinsku negu. Bomba bačena na Hiršimu imala je svega trinaest kilotona, što odgovara snazi od trinaest hiljada tona TNTa. Snaga eksperimentalne eksplozije na ato lu Bikini bila je petnaest megatona. U svetskom nuklearnom sukobu, u parok sizmu termonuklearnog rata na svet bi se sručilo milion puta više megatona nego što ih je bilo u bombi iz Hirošime. Ako kao aršin uzmemo broj poginulih u Hirošimi, koji je pri snazi oružja od trinaest megatona iznosio sto hiljada, onda bi milion puta jača snaga bila dovoljna da se šatre sto milijardi ljudskih bića. No, krajem dvadesetog stoljeća na planeti ne postoji ni punih pet milijardi žitelja. Razume se, u jednom ovakvom svetskom sukobu ne bi svi stradali od eksplozije i vatrene stihije, od zračenja i radioaktivnih padavina  premda te padavine imaju prilično dugotrajno dejstvo: devedeset odsto stronci juma devedeset raspalo bi se za devedeset šest godina; devedeset odsto cezi juma sto trideset sedam za sto godina; devedeset odsto joda sto trideset jedan samo za mesec dana. Preživeli bi iskusili manje drastične posledice rata. Svetski nuklearni sukob sagoreo bi azot u gornjim slojevima vazduha, pretvarajući ga u azotne okside, koji bi sa svoje strane uništili zamašne količine ozona visoko u atmosferi, omogućivši tako prodor snažnih doza Sunčevog ultraljubičastog zračenja.' Ovaj pojačan ultraljubičasti priliv trajao bi godinama, izazivajući rak kože poglavito kod ljudi bele puti. No, znatno je važnije to što bi on uticao na ekologiju naše planete na potpuno nepoznat način. Ultraljubičasta svetlost pogubna je po žitarice. Bili bi uništeni mnogi mikroorganizmi; ne znamo ni koji, ni u kom obimu, niti kakve bi posledice svega toga bile. Sasvim je moguće da bi satrti organizmi poticali iz osnove ogromne ekološke piramide na čijem se vrhu klatimo mi. Prašina podignuta u vazduh pri svetskom nuklearnom sukobu odražavala bi Sunčevu svetlost i tako malo ohladila Zemlju. No, čak i sasvim malo hla Ovaj proces je sličan  premda je znatno opasniji  uništenju ozonskog sloja fluorou gljeničnim propelantima iz limenki za raspršivanje aerosola, čija je upotreba upravo zbog toga zabranjena u nekim zemljama. Na istim temeljima počiva i objašnjenje iščeznuća dinosaurusa posle eksplozije jedne supernove udaljene nekoliko desetina svetlosnih godina.

Ko govori u ime Zemlje

• 323

denja može da ima pogubne posledice u poljoprivredi. Ptice lakše stradaju od zračenja nego insekti. Zaraze koje prenose insekti i potonji haos koji bi /bog toga nastao u poljoprivredi predstavljaju verovatne posledice nuklearnog rata. Postoji još jedna vrsta zaraze o kojoj valja brinuti: bacil kuge endemičan je širom sveta. Krajem dvadesetog stoleća ljudi nisu mnogo umirali od kuge  ali ne zato što je ona iskorenjena, već zbog visoke otpornosti. Jedna od mnogih posledica zračenja nastalog u nuklearnom ratu, meutim, bila bi slabljenje te lesnog imunološkog sistema, što bi potpuno osujetilo našu sposobnost da budemo otporni na ovu bolest. Posmatrano na duge staze, došlo bi i do mutacija, do nastajanja novih varijeteta mikroba i insekata, što bi verovatno stvorilo dodatne poteškoće svima koji su uspeli da prežive nuklearnu kataklizmu; a možda bi, posle izvesnog vremana, recesivne mutacije stekle priliku da se meusobno povezu i da dou do izražaja, stvorivši i nove, zastrašujuće varijetete ljudskih bića. No, većina tih mutacija bila bi pogubna ako bi se ispoljila. Tek sa retkima to ne bi bilo tako. Postojao bi i čitav niz drugih agonija: gubitak voljenih osoba; čitave legije izgorelih, oslepelih i osakaćenih; boleštine, zaraze, dugotrajna radoaktivna zatrovanost vazduha i vode; opasnost od tumora; mrtvoroena i deformisana deca; nepostojanje medicinske nege; sveopšte oseća nje bespomoćnosti zbog civilizacije uništene bez ikakvog razloga; svest da smo to mogli da sprečimo, ali nismo učinili. L. F. Ričardson bio je britanski meteorolog koji se zanimao za rat. Želeo je da dokuči njegove uzroke. Postoji intelektualna paralela izmeu rata i vremena. Obe kategorije su složene. Obe se odlikuju pravilnošću, što znači da nisu posredi haotične sile, već prirodni sistemi koji se mogu razumeti i zauzdati. Da biste se razabrali u globalnom meteorološkom ustrojstvu, morate najpre pribaviti ogroman broj podataka iz ove oblasti; morate ustanoviti kako se vre me uistinu ponaša. Potrebno je da se držimo istog pristupa, zaključio je Ričardson, ako želimo da se razaberemo u ratovanju. I tako, on se dao na sakupljanje podataka o stotinama ratova koji su se vodili na našoj ubogoj planeti u razdoblju od 1820. do 1945. godine. Ishodi Ričardsonovog istraživanja objavljeni su posle njegove smrti u knjizi pod naslovom Statistika pogubnih sukoba. U nastojanju da ustanovi koliko treba čekati na neki rat koji bi imao odreeni broj žrtava, on je uspostavio jedan indeks, M, veličinu rata, čime se izražava broj neposrednih smrti u njemu. Rat veličine M = 3 bio bi obična čarka u kojoj bi stradalo samo hiljadu ljudi (10'). M = 5 ili M = 6 već predstavljaju ozbiljnije ratove, prilikom kojih ži

324 •

Karl Segan

vot gubi sto hiljada (IO5), odnosno milion (IO6) ljudi. Veličine Prvog i Drugog svetskog rata bile su još veće. Ričardson je takoe utvrdio da što u nekom ratu strada više ljudi, to je verovatnoća da se on dogodi manja, odnosno na njega treba duže čekati, baš kao što se i silovite oluje dogaaju rede nego obični pljuskovi. Na osnovu podataka koje je prikupio, načinio je grafikon koji pokazuje koliko se u prošeku tokom poslednjih sto pedeset godina moralo čekati na neki rat date veličine M. Ričardson je uz to zaključio da ako krivulju spustite do veoma malih vred nosti M, u stvari sve do M = 0, onda ćete doći do vremenskog razmaka koji razdvaja dva pojedinačna ubistva u svetu. Za taj razmak ustanovljeno je da iznosi pet minuta, odnosno svakih pet minuta neko negde biva ubijen na svetu. Pojedinačna ubistva i ratovi velikih razmera predstavljaju, kazao je on, dva kraja jedne neprekidne krivulje. Odavde proishodi, ali ne u nekom beznačajnom smislu, već, uveren sam, u jednom dubokom, psihološkom, da je rat ubistvo sa velikim 'U'. Kada naša dobrobit biva ugrožena, kada nešto ospori privide koje imamo o samima sebi, onda ispoljavamo sklonost  bar neki od nas  ka podleganju ubilačkom besu. A kada se sa istim izazovima suoče nacijedržave, i njih ponekad zahvata ubilački bes, koji često podstiču oni što nastoje da se domognu lične moći ili zarade. Ali kako se tehnologija ubijanja usavršava i kako su posledice ratovanja sve veće, ogroman broj ljudi mora se istovremeno dovesti u stanje ubilačkog besa da bi se mogao početi neki veliki rat. No, kako su sredstva masovnog komuniciranja uglavnom u rukama država, to se obično može izvesti. (Nuklearni rat je izuzetak. Njega može početi veoma mali broj ljudi.) Ovde smo suočeni sa sukobom izmeu naših strasti i onoga što se ponekad naziva bolji deo naše prirode; izmeu dubokog, drevnog, reptilskog dela mozga, Rkompleksa iz koga proishodi ubilački bes, i mlaih, sisarskih ili ljudskih delova mozga, limbičkog sistema i moždane kore. Kada su ljudi živeli u malim grupama, kada su nam oružja bila srazmerno beznačajna, čak je i jedan pomahnitali ratnik mogao da ubije samo nekolicinu ljudi. No, kako nam se tehnologija usavršavala, sredstva za rat takoe su postajala delotvornija. U istom kratkom vremenskom razmaku, meutim, i mi smo postali bolji. Naučili smo da se razumom suprotstavljamo srdžbi, osujećenosti i očajanju. U planetnim razmerama ispravili smo nepravde koje su sve doskora bile globalne i endemične. Ali naša oružja sada su u stanju da ubijaju milijarde ljudi. Da li smo se dovoljno brzo popravili? Da li najdelotvornije što možemo učimo razumnom ponašanju svoje potomke? Jesmo li odvažno ispitali uzroke rata?

Ko govori u ime Zemlje

• 325

Ono što se obično naziva strategija nuklearnog zastrašivanja temelji se, u stvari, na ponašanju naših neljudskih predaka. Savremeni političar Henri Kisin džer napisao je: 'Zastrašivanje prvenstveno zavisi od psiholoških kriterijuma. Za potrebe zastrašivanja jedan blef shvaćen ozbiljno korisniji je od ozbiljne pretnje protumačene kao blef.' Uistinu, delotvorno nuklearno blefiranje, meutim, pretpostavlja povremeno iracionalno držanje, distanciranje od užasa nuklearnog rata. Tada potencijalni neprijatelj dolazi u iskušenje da radije popusti u sporu, nego da rizikuje globalni sukob, koji zbog oreola iracionalnosti izgleda verovatan. Glavna opasnost vezana za sticanje uverljivog iracionalnog držanja ogleda se u tome što morate biti više nego dobri ako želite da vam pretvaranje uspe. No, posle nekog vremena, navikavate se na to i stvar prestaje da bude pretvaranje. Globalna ravnoteža užasa, koju su uveli Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, ima za taoce sve žitelje Zemlje. Svaka strana odreuje granice dopustivog ponašanja one druge. Potencijalnom neprijatelju jasno se stavlja do znanja da će, ako prekorači granicu, uslediti nuklearni rat. Meutim, definicija granice menja se s vremenom. Svaka strana mora se pouzdano uveriti da ona druga shvata nove granice. Svaka strana stalno je u iskušenju da pojačava svoju vojnu premoć, ali ne u tako upadljivom obimu koji bi ozbiljno uzbunio protivnike. Svaka strana neprekidno ispituje granice strpljenja one druge: tako je, na primer, bilo sa letovima nuklearnih bombardera iznad arktičkih pustoši, sa kubanskom raketnom krizom; sa isprobavanjem antisatelitskog oružja; sa ratovima u Vijetnamu i Avganistanu  što je tek nekoliko stavki iz dugačkog i žalosnog spiska. Globalna ravnoteža užasa veoma je tanana ravnoteža. Da bi se ona održala, ništa ne srne poći ravo, nikakve greške ne smeju se počiniti, reptilska strast ne sme se ozbiljno uzbuditi. Vratimo se sada Ričardsonu. U dijagramu, debelom linijom prikazano je vreme čekanja na rat date veličine M  odnosno prosečno vreme koje će proteći do rata u kome će stradati 10M ljudi (M označava broj nula koje slede iza jedinice u našoj uobičajenoj aritmetici stepenovanja). Okomita debela linija sa desne strane dijagrama prikazuje porast svetske populacije u novije vreme: na Zemlji je oko 1835. godine bilo milijardu ljudi (M = 9), dok ih sada ima oko četiri i po milijarde (M = 9,7). Na mestu gde Ričardsonova krivulja preseca okomitu liniju očitava se vreme koje će proteći do globalnog sudnjeg dana: koliko je još, naime, preostalo godina do časa kada će populacija Zemlje biti uništena u nekom velikom ratu. Držimo li se Ričardsonove krivulje i pribegnemo

326 •

Karl Segan

li najjednostavnijoj ekstrapolaciji potonjeg rasta ljudske populacije, ustanoviće mo da se dve linije presecaju tek negde u tridesetom stoleću, što znači da se globalni sudnji dan prilično odlaže. Ali Drugi svetski rat odlikovao se veličinom od 7,7: u njemu je stradalo oko pedeset miliona vojnika i civila. Tehnologija ubijanja zloslutno se razvila. Prvi put je upotrebljeno nuklearno oružje. Malo ima pokazatelja da su pobude za ratovanje i sklonosti ka njemu u meuvremenu splasnule, a izvesno je da je konvencionalno i nuklearno naoružanje postalo daleko pogubnije. Sve to uslovljava spuštanje vrha Ričardsonove krivulje naniže, ali neizvesno je u kom obimu. Ako se njen novi položaj nalazi negde u okviru osenčenog područja na grafikonu, onda se lako može dogoditi da nas od sudnjeg dana razdvaja još svega nekoliko decenija. Podrobnije poreenje ratnih sukoba pre 1945. i posle te godine doprinelo bi razjašnjenju ovog pitanja. A njegova važnost nipošto nije uzgredna. Ovo je samo na drugi način rečeno ono što znamo već decenijama: razvoj nuklearnog oružja i sistema njegovog upućivanja na mete dovešće, ranije ili kasnije, do globalne kataklizme. Mnogi naučnici emigrirali iz Evrope, kao i njihove američke kolege koje su učestvovale u izradi prvog nuklearnog oružja, bili su duboko potreseni zbog demona što su ga pustili na svet. Pledirali su na globalnom ukidanju nuklearnog oružja, ali na to se niko nije obazirao; perspektiva nacionalne strateške premoći galvanizovala je i SSSR i Sjedinjene Države  i tako je počela trka u naoružanju. U istom razdoblju cvetala je meunarodna trgovina razornim nenuklearnim oružjem, skromno nazvanim 'konvencionalno'. Tokom poslednjih dvadeset pet godina vrednost meunarodne trgovine oružjem porasla je sa tri stotine miliona na preko dvadeset milijardi dolara godišnje (vrednost dolara ispravljena je za stopu inflacije). U periodu izmeu 1950. i 1968. godine, za koji postoje valjani statistički podaci, svake sezone bilo je, u prošeku, nekoliko incidenata širom sveta u kojima je potezano nuklearno oružje, premda je došlo svega do jedne ili dve slučajne nuklearne eksplozije. Establišmenti koji se bave oružjem u Sovjetskom Savezu, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama veliki su i moćni. U Sjedinjenim Državama oni obuhvataju i velike korporacije znamenite po tome što proizvode krajnje bezazlene, miroljubive stvari. Prema nekim procenama, zarade proizvoača vojne opreme i naoružanja veće su za trideset do pedeset odsto nego u podjednako tehnološki razvijenom, ali konkurentskom civilnom tržištu. Prekoračenja budžeta za potrebe sistema vojnog naoružanja to

Ko govori u ime Zemlje

• 327

lerišu se u obimu koji bi bio potpuno neprihvatljiv u civilnim oblastima. U Sovjetskom Savezu sredstva, kvalitet, pažnja i briga koji se poklanjaju vojnoj proizvodnji u upadljivom su raskoraku sa onim što se ulaže u životni standard ljudi. Prema nekim procenama, gotovo polovina naučnika i stručnjaka za visoku tehnologiju na Zemlji radi u punom ili delimičnom obimu u vojnoj industriji. Oni koji se bave razvojem i proizvodnjom oružja za masovno uništenje stiču velike zarade, povlastice i, tamo gde je to moguće, društvena priznanja najvišeg nivoa u datoj državi. Stroga tajanstvenost koja prati razvoj naoružanja, što je naročito došlo do izražaja u Sovjetskom Savezu, omogućava da ljudi koji rade na tome gotovo uopšte ne snose odgovornost za ono što čine. Oni su zaštićeni i anonimni. Ova tajanstvenost uslovljava da pripadnici bilo kog društva najteže mogu da vrše nadzor nad vojnim stvarima. A ako ne znamo šta se tamo radi, kako ih onda možemo sprečiti u nečemu? Pruživši zamašne povlastice meusobno neprijateljski nastrojenim vojnim establišmentima, koji se ipak nalaze u svojevrsnoj avetinjskoj meuzavisnosti, svet se najednom našao na pragu potpunog raščinjavanja svekolikog ljudskog preduzetništva. Sve velesile raspolažu naširoko obnarodovanim opravdanjem za proizvoenje i nagomilavanjem oružja za masovno uništenje; ovde se često poteže tipično reptilski podsetnik na navodni karakter i kulturne nedostatke potencijalnih neprijatelja (tako različitih od nas, koji predstavljamo dične i vrle momke), kao i na tobožnje namere tih drugih, ali nikada i nas samih, da osvoje svet. Svaka nacija kao da ima spisak zabranjenih mogućnosti o kojima njeni pripadnici i pristalice nikada ne smeju ozbiljno da razmišljaju. U Sovjetskom Savezu to su kapitalizam, Bog i ugrožavanje nacionalnog suvereniteta; u Sjedinjenim Državama, pak, socijalizam, ateizam i ugrožavanje nacionalnog suvereniteta. Ista je situacija širom sveta. Kako bismo objasnili globalnu trku u naoružanju nekom nepristrasnom vanzemaljskom posmatraču? Kako bismo opravdali najnovije stavke na spisku pogubnih tvorevina kao što su satelitiubice, oružja koja emituju snopove čestica, laseri, neutronske bombe, krastareće rakete, kao i predloženo pretvaranje područja velikih poput omanjih država u poligone na kojima bi se, meu više stotina lažnih, krile prave meukontinentalne balističke rakete. Da li bismo utvrdili da je deset hiljada upravljenih nuklearnih bojevih glava tu da bi poboljšalo naše izglede za opstanak? Kakav bismo izveštaj podneli o domaćinskom upravljanju planetom Zemljom? Čuli smo obrazloženja koja su podnele

328 •

Karl Segan

nuklearne supersile. Znamo ko govori u ime nacija. Ali ko govori u ime ljudske vrste? Ko govori u ime Zemlje? Oko dve trećine mase čovekovog mozga otpada na moždanu koru, iz koje proishode intuicija i razum. Ljudi su se razvili kao društvene bića. Mi uživamo kada smo u društvu drugih; brinemo jedni o drugima. Saraujemo. Čove koljublje je usaeno u nama. Domišljato smo odgonetnuli neka ustrojstva prirode. Imamo dovoljno pobuda da delamo zajedno i sposobni smo da razabere mo kako nam to najbolje valja činiti. Ako smo spremni da razmišljamo o nuklearnom ratu i o potpunom uništenju našeg mladog globalnog društva, zar ne bi trebalo da budemo spremni da razmišljamo i o sveukupnom prekrajanju naših društava? Posmatrano iz vanzemaljske perspektive, naša globalna civilizacija nalazi se na pragu da zakaže u najvažnijem zadatku sa kojim je suočena: da sačuva živote i dobrobit žitelja planete. Zar onda ne bi trebalo da budemo spremni da temeljito pretresemo, u svakoj naciji, mogućnosti preduzimanja velikih promena u okviru tradicionalnih načina na koji se rade stvari, korenitog prekrajanja ekonomskih, političkih, društvenih i religijskih institucija? Suočeni sa ovako uznemirujućom alternativom, često smo skloni da umanjujemo ozbiljnost problema, tvrdeći kako su oni koji brinu o globalnom sudnjem danu alarmisti, kako su temeljite promene u našim institucijama nepraktične ili suprotne 'ljudskoj prirodi', kao da je nuklearni rat praktičan ili kao da postoji samo jedna ljudska priroda. Do svetskog nuklearnog rata još nije došlo. Neki smatraju da je to jemstvo da ga nikada neće ni biti. Ali on se samo jednom može iskusiti. A onda će biti prekasno da se preformuliše statistika. Vlada Sjedinjenih Država jedna je od retkih koja finansira ustanovu za ob uzdavanje trke u naoružanju. Ali razlika u budžetu izmeu Ministarstva odbrane (sto pedeset tri milijarde dolara u 1980. godini) i Ureda za kontrolu naoružanja i razoružanje (0,018 milijardi dolara godišnje) podseća nas na to kojoj smo od ove dve delatnosti pripisali veću važnost. Zar jedno razumno društvo ne bi više trošilo na shvatanje i sprečavanje sledećeg rata, nego na pripreme za njega. Moguće je izučavati uzroke rata. Naše razumevanje ovih uzroka danas je sasvim skromno  možda stoga što su budžeti za razoružanje bili, od vremena Sargona iz Akada, negde na granici izmeu nedelotvornih i nepostojećih. Mikrobiolozi i lekari izučavaju bolesti poglavito zbog toga da bi lečili ljude. Samo retko tragaju za patogenim agensima. Preduzmimo izučavanje rata kao da je  kako je to Ajnštajn prikladno kazao  posredi dečja bolest. Došli smo do tačke kada bujanje nuklearnog oružja i otpori prema nuklearnom

Ko govori u ime Zemlje

• 329

razoružanju predstavljaju pretnju po svakog žitelja na planeti. Više ne postoje posebni interesi niti posebni slučajevi. Naš opstanak zavisi od toga da li ćemo sopstvenu inteligenciju i sredstva u velikom obimu posvetiti preuzimanju odgovornosti za vlastitu sudbinu, ostvarenju jemstva da Ričardsonova krivulja neće zlokobno skrenuti udesno. Mi, nuklearni taoci  svi žitelji Zemlje  moramo najzad steći nauk o konvencionalnom i nuklearnom ratovanju. Zatim u taj nauk moramo uputiti naše vlade. Moramo dokučiti nauku i tehnologiju koje nam pružaju jedina pojmljiva sredstva za opstanak. Moramo biti spremni da se odvažno suprotstavimo konvencionalnoj društvenoj, političkoj, ekonomskoj i religijskoj mudrosti. Moramo preduzeti sve napore da shvatimo da su i ostali ljudi, širom sveta, ljudska bića kao i mi. Razume se, sve ovo nije lako. Ali, kao što je Ajnštajn često uzvraćao kada su njegovi predloži bili odbijani kao nepraktični ili nepri mereni 'ljudskoj prirodi', šta je alternativa? Priljubljivanje, maženje, grljenje, milovanje, tetošenje, timarenje, ljubav prema mladima  sve su to osobena ponašanja sisara, koja se ne mogu sresti meu reptilima. Ako je odista tačno da Rkompleks i limbički sistemi žive u nepouzdanom primirju u našim lobanjama, podležući i dalje svojim drevnim porivima, onda bismo mogli očekivati da nežno roditeljsko staranje podstiče našu sisarsku prirodu, dok odsustvo fizičke nežnosti izaziva reptilske oblike ponašanja. Postoje izvesni nalazi koji govore da upravo tako stoje stvari. U laboratorijskim ogledima Hari i Margaret Herou ustanovili su da se kod majmuna koji su rasli u kavezima, fizički izdvojeni od ostalih pripadnika svoje vrste  koje su, meutim, mogli da vide, čuju i osete po mirisu  javlja čitav niz abnormalnih osobina, u rasponu od zlovoljnosti preko povučenosti, do sklonosti ka samouništenju. Kod ljudi je zapažena ista pojava u slučaju dece koja su rasla lišena fizičke nežnosti  uglavnom po raznim zavodima, gde očigledno veoma pate. Neuropsiholog Džejms V. Preskot obavio je veoma obimnu uporednu statističku analizu, kojom je obuhvatio četiri stotine preindustrijskih društava; ustanovio je da kulture kod kojih je zastupljena fizička nežnost prema deci nimalo nisu sklone nasilnim oblicima ponašanja. Čak se i u društvima bez izrazite nežnosti prema deci odrasli ustežu od nasilja, pod uslovom da im nije osuje ćivana seksualna aktivnost u mladosti. Preskot smatra da su kulture sa predo dreenošću prema nasilju sačinjene od pojedinaca koji su bili lišavani  tokom bar jednog od dva kritična razdoblja života, detinjstva i mladosti  telesnih za

330 •

Karl Segan

dovoljstava. Tamo gde se upražnjava fizička nežnost, gotovo da nema kraa, organizovane religije i pakosnog razmetanja bogatstvom; u sredinama, pak, gde se deca fizički kažnjavaju, javljaju se ropstvo, česta ubistva, mučenje i saka ćenje neprijatelja, nipodaštavanje žena, kao i verovanje u jedno ili više natprirodnih bića koja uplivišu na svakodnevni život. Mi ne razumemo u dovoljnoj meri ljudsko ponašanje da bismo potpuno razabrati mehanizme koji stoje u osnovi tih odnosa, ali smo u prilici da gradimo pretpostavke. Ove uočene veze nesumnjivo su bitne. Preskot je napisao: 'Izgledi da će neko društvo ispoljiti sklonosti ka fizičkom nasilju, ako je u njemu zastupljena fizička nežnost prema deci i ako je ono uviavno prema pred bračnom seksualnom ponašanju, iznose svega dva odsto. Verovatnoća da će do takvog odnosa doći slučajno iznosi jedan prema sto dvadeset pet hiljada. Ne znam ni za jednu drugu promenljivu veličinu razvoja koja se odlikuje tako visokim stepenom prediktivne vrednosti.' Deca žude za fizičkom nežnošću; mladi osećaju silnu potrebu za seksualnom aktivnošću. Ukoliko i jedni i drugi dobiju oduška, sva je prilika da će nastati društvo u kome odrasli pokazuju malo popustljivosti prema agresivnosti, teritorijalnosti, ritualnosti i društvenoj hijerarhiji (iako će deca, kako budu rasla, verovatno iskusisti ove vidove reptil skog ponašanja). Ako je Preskot u pravu, onda su u doba nuklearnog oružja i delotvornih sredstava protiv začeća zlostavljanje dece i zamašno seksualno sputavanje zločini protiv čovečanstva. Razume se, ovu izazovnu tezu još valja razraditi. U meuvremenu svako od nas može da dG lični i neosporni doprinos budućnosti sveta tako što će biti nežniji prema deci. Ako su sklonosti ka ropstvu i rasizmu, mržnja prema ženama i nasilje povezani  kao što na to ukazuju ljudski karakter i istorija, odnosno uporedna izučavanja kultura  onda ima mesta za izvestan optimizam. U novije vreme u društvu se odigravaju temeljite promene. Tokom poslednja dva stoljeća, ponižavajuće ropstvo, sa kojim smo prethodno živeli hiljadama godina, gotovo je potpuno ukinuto u zamašnoj, globalnoj revoluciji. Žene koje su milenijumima živele u senci muškaraca i kojima su tradicionalno odricane stvarne političke i ekonomske moći najzad postepeno postaju, čak i u najnazadnijim društvima, ravnopravne sa muškarcima. Prvi put u modernoj istoriji veliki agresivni ratovi obustavljeni su delimično zbog zgražavanja i protivljenja pripadnika nacija agresora. Staro igranje na kartu nacionalističkog slepila i šovinističke mržnje sve manje ima uspeha. Prema deci se sve bolje postupa širom sveta, možda zbog poboljšanja opšteg životnog standarda. Za samo nekoliko decenija zama-

lo govori u ime Zemlje

• 331

šne globalne promene počele su da se odigravaju upravo u onim pravcima koji su neophodni za čovekov opstanak. Polako stasava nova svest da smo svi jedna vrsta. 'Sujeverje (je) kukavičluk pred licem Boga', napisao je Teofrast, koji je živeo u vreme osnivanja Aleksandrijske biblioteke. Mi obitavamo u Vaseljeni u kojoj se atomi stvaraju u središtima zvezda; gde se svake sekunde raa po hiljadu sunaca; gde svetlost sunaca i sevanja munja bude život u vazduhu i vodi mladih planeta; gde ponekad eksplozija neke zvezde sa drugog kraja Mleč nog puta proizvodi sirovine biološke evolucije; gde su stotinu milijardi puta nastala predivna galaktička ustrojstva; žitelji smo Kosmosa u kome postoje kva zari i kvarkovi, pahulje i svici, gde možda ima mnoštvo crnih rupa, drugih va seljena i vanzemaljskih civilizacija čije radioporuke u ovom času stižu do Zemlje. Kako ništavni u poreenju sa ovim izgledaju domašaji sujeverja i pseudo nauke; koliko je samo važno da se bavimo naukom i da je razumemo, da ne gujemo to osobeno ljudsko preduzetništvo. Svaki vid prirode suočava nas sa dubokim tajnama, izazivajući čuenje i strahopoštovanje u nama. Teofrast je bio u pravu. Oni koji se boje Vaseljene kakva je stvarno, oni koji drže do nepostojećeg znanja i zamišljaju da su u središtu Kosmosa ljudska bića, uvek će se radije opredeliti za nepostojane ute šnosti sujeverja. Oni će pre izbegavati svet, nego što će se suočiti sa njim. Ali oni koji se odlikuju odvažnošću da se upuste u istraživanje tananog tkanja i ustrojstva Kosmosa, čak i kada je on u krajnjoj protivurečnosti sa njihovim željama i predrasudama, uspeće da proniknu u njegove najdublje tajne. Na Zemlji ne postoji nijedna druga vrsta osim ljudske koja se bavi naukom. To je u potpunosti osobeno ljudska delatnost, razvijena prirodnim odabiranjem u moždanoj kori iz jednog jednostavnog razloga: ona dejstvuje. Nauka meutim nije savršena. Ona može biti zloupotrebljena. Ona je samo sredstvo. Ali i ubedljivo najbolje sredstvo kojim raspolažemo, samoispravljajuće, razvojno, na sve primenljivo. Nauka se temelji na dva pravila: prvo, nema svetih istina; sve pretpostavke moraju se kritički ispitati; argumenti na osnovu autoriteta su bezvredni. Drugo, sve što nije u skladu sa činjenicama mora se odbaciti ili preinačiti. Mi moramo dokučiti Kosmos onakav kakav on uistinu jeste, a ne onakav kakav bismo želeli da bude. U tom smislu, očigledno je ponekad pogrešno, baš kao što je i neočekivano ponekad tačno. Ljudi celog sveta imaju iste ciljeve kada se uzme dovoljno veliki okvir. A izučavanje Kosmosa pru

332 •

Karl Segan

ža najveći mogući okvir. Sadašnja globalna kultura svojevrsni je nadmeni novajlija. Ona je stigla na pozornicu planete posle četiri i po milijarde godina prethodnih činova, da bi potom, osvrćući se oko sebe nekoliko tričavih desetina stoljeća, izjavila da se domogla večnih istina. Ali u svetu koji se ovako brzo menja kao naš to je put koji neizostavno vodi u katastrofu. Nijedna nacija, nijedna religija, nijedan ekonomski sistem, nikakvo znanje nipošto ne mogu raspolagati svim odgovorima koji jemče opstanak. Izvesno je da mora postojati mnoštvo političkih sistema koji bi bili znatno delotvomiji od svih što sada postoje. U duhu naučne tradicije, naš zadatak je da ih pronaemo. Samo jednom pre modernih vremena postojalo je u našoj istoriji obećanje blistave naučne civilizacije. Temeljeći se na jonjanskom buenju, ono je imalo svoju citadelu u Aleksandrijskoj biblioteci, gde su pre dve hiljade godina najizvrsniji umovi starog sveta postavili osnovu sistematskog izučavanja matematike, fizike, biologije, astronomije, književnosti, zemljopisa i medicine. Mi još gradimo na tim temeljima. Biblioteku su osnovali i održavali Ptolemejevi ći, grčki kraljevi koji su nasledili egipatski deo carstva Aleksandra Makedonskog. Od trenutka kada je podignuta u trećem stoleću pre nove ere, do časa kad je, sedam vekova kasnije, razorena, ona je predstavljala mozak i srce starog sveta. Aleksandrija je bila izdavačka prestonica planete. Razume se, štampanje knjiga tada još nije postojalo. Knjige su stoga bile veoma skupe; svaka je bila prepisivana rukom. Biblioteka je predstavljala stecište najpomnijih kopija na svetu. Umeće kritičkih izdanja pronaeno je upravo tu. Stari zavet dospeo je do nas poglavito iz grčkih prevoda koji su raeni u Aleksandrijskoj biblioteci. Ptolemejevići su uložili zamašan deo svog ogromnog bogatstva da bi pribavili što je moguće više grčkih knjiga, baš kao i onih iz Afrike, Persije, Indije, Izraela i drugih delova sveta. Ptolemej III Euerget želeo je da pozajmi od Ati ne originalne rukopise ili zvanične državne primerke velikih antičkih tragedija Sofokla, Eshila i Euripida. Za Atinjane je to bila svojevrsna kulturna očevina  baš kao što su to za Engleze originalni rukopisi i primerci folioizdanja Sek spirovih dela. Tek kada je Ptolemej položio ogromnu svotu gotovine kao jem stvo da će drame biti vraćene, oni su pristali da ih pozajme. Ali za Ptoleme ja su ti svici vredeli više od zlata i srebra. On se rado odrekao položenog jem stva i što je bolje umeo sakrio je originale u Biblioteku. Razgnevljeni Atinja ni morali su da se zadovolje kopijama koje im je Ptolemej poslao, sasvim ma

Ko govori u ime Zemlje

• 333

lo postiden onim što je učinio. Retko se dogaalo da jedna država u toj meri uvažava sticanje znanja. No, Ptolemejevići nisu samo prikupljali znanja drugih već su i podsticali i potpomagali naučna istraživanja, stvarajući tako nova znanja. Ishodi su bili uistinu zapanjujući: Eratosten je tačno izračunao veličinu Zemlje, kartografisao ju je i ustvrdio da se do Indije može stići tako što će se ploviti na zapad od Spanije. Hiparh je nagovestio da se zvezde raaju, lagano se kreću tokom sto leća i konačno iščezavaju; on je prvi preduzeo katalogizovanje položaja i veličina zvezda da bi ustanovio takve promene. Euklid je sačinio udžbenik geometrije iz koga su ljudi učili tokom potonja dvadeset tri stoleća; upravo ova knjiga pobudila je zanimanje za nauku kod Keplera, Njutna i Ajnštajna. Galen nam je ostavio u naslee osnove lečenja i anatomije, koji su preovlaivali medicinom sve do preporoda. Bilo je, kao što je već rečeno, i mnogo drugih istinskih naučnika. Aleksandrija je bila najveći grad što ga je zapadni svet ikada video. Ljudi svih nacija dolazili su da žive u njemu, da trguju, da uče. Nije bilo dana u kome luka ne bi bila zakrčena trgovcima, učenjacima i turistima. Bio je to grad u kome su Grci, Egipćani, Arapi, Sirijci, Jevreji, Persijanci, Nubijci, Feničani, Italici, Gali i Iberi razmenjivali robu, zamisli i iskustva. Sva je prilika da je upravo tu reč cosmopolitan zavredila svoje pravo značenje  graanin ne samo jedne nacije već svekolikog Kosmosa.1 Biti graanin Kosmosa... Sasvim je izvesno da je seme moderog sveta bilo zasejano tu. Šta ga je, meutim, sprečilo da pusti koren i proklija? Zašto je Evropa utonula u hilja dugodišnje mračnjaštvo, sve dok Kolumbo, Kopernik i njihovi savremenici nisu ponovo otkrili delo koje je učinjeno u Aleksandriji? Ne mogu vam pružiti jednostavan odgovor na ovo pitanje. Ali znam sledeće: nema nikakvih svedo čanstava, u čitavoj istoriji Biblioteke, da je bilo ko od njenih znamenitih naučnika i učenjaka ikada pokušao da ozbiljno dovede u sumnju političke, ekonomske i religijske pretpostavke svog društva. Sa jedne strane, osporavana je postojanost zvezda, ali, sa druge, ne i pravednost ropstva. Nauka i sticanje znanja uopšte predstavljali su povlasticu manjine. Ogromna populacija grada nije imala nikakvog pojma o velikim otkrićima do kojih dolazi u Biblioteci. Novi pronalasci nisu bili objašnjavani ni popularisani. Istraživanja su im donosila malo koristi. Otkrića na polju mehanike i tehnologije vezane za korišćenje pare poglavito su primenjivana za usavršavanje oružja, podsticanje sujeverja i za Reč cosmopolitan skovao je Diogen, racionalistički filozof i kritičar Platonovih pogleda.

334 •

Karl Segan

bavu kraljeva. Naučnici nikada nisu uspeli da shvate potencijale mašina za oslobaanje ljudi.1 Velika intelektualna dostignuća starog veka samo su sasvim retko nalazila neposrednu praktičnu primenu. Nauka nikada nije zaokupljala uobrazilju mnoštva. Nije postojala protivteža stagnaciji, pesimizmu, najcrnjem predavanju misticizmu. Kada je, posle svega, ta ista masa pošla da spali Biblioteku, nije bilo nikoga ko bi je osujetio u tome. Poslednji naučnik koji je radio u Biblioteci bila je jedna matematičarka, astronom, fizičarka i perjanica neoplatonske filozofske škole  što predstavlja izuzetan opseg zanimanja za bilo kog pojedinca u bilo kom vremenu. Ime joj je bilo Hipatija, a rodila se u Aleksandriji, 370. godine. U vreme kada žene nisu imale gotovo nikakva prava i kada su držane za puko vlasništvo, Hipatija se slobodno i bez imalo ustezanja kretala kroz tradicionalno muške delokruge. Prema svim svedočanstvima bila je uz to i velika lepotica. Imala je mnogo prosa ca, ali odbijala je sve ponude da se uda. Aleksandrija iz vremena Hipatije  već odavno pod uticajem Rima  proživljavala je teške dane. Ropstvo je oduzelo životnost klasičnoj civilizaciji. Sve uticajnija hrišćanska crkva pribirla je svoje moći i kretala u pogromaško istrebljenje paganskog uticaja i kulture. Hipatija se našla u epicentru tih moćnih društvenih sila. Ćiril, aleksandrij ski patrijarh, mrzeo ju je zbog njenog prisnog prijateljstva sa rimskim name snikom, kao i zato što je predstavljala znamenje učenosti i nauke, koje je rana crkva poglavito poistovećivala sa paganstvom. Nalazeći se u velikoj ličnoj opasnosti, ona je ipak nastavila da predaje i objavljuje, sve dok, 415. godine, kada je jednom prilikom odlazila u Biblioteku, nije naišla na razjarenu gomilu Ćirilovih parohista. Oni su je svukli sa kočije, strgli joj odeću i, naoružani oštrim školjkama zvanim petrovo uho, živu odrali do kostiju. Posmrtni ostaci su joj spaljeni, dela su joj uništena, a ime zaboravljeno. Ćiril je, meutim, postao svetac. Slava Aleksandrijske biblioteke danas je tek maglovit spomen. Njeni ostaci bili su sravnjeni sa zemljom ubrzo posle Hipatijine smrti. Ispalo je, u stvari, kao da je ćela civilizacija samu sebe podvrgla temeljitom ispiranju mozga; ogroman deo njenog pamćenja, otkrića, zamisli i strasti bio je neopozivo izgubljen. Gubitak je bio neprocenjiv. U izvesnim slučajevima znamo samo za uzbudljive naslove dela koja su bila uništena. No, u zamašnoj većini slučajeva Uz jedini izuzetak Arhimeda, koji je tokom rada u Aleksandrijskoj biblioteci izumeo pumpu za vodu, što se još i danas koristi u Egiptu za navodnjavanje obradivih površina. No, čak je i on smatrao da slične mehaničke naprave nikako nisu dostojne nauke.

Ko govori u ime Zemlje

• 335

ne znamo ni za naslove, niti za autore. Poznato nam je, na primer, da je od sto dvadeset tri Sofoklove drame koje su se nalazile u Biblioteci sačuvano samo sedam. Jedan od tih sedam komada je i Kralj Edip. Slično je i sa opusima Eshila i Euripida. Bilo bi isto kao da su jedina sačuvana dela čovek;i po imenu Vilijem Sekspir bila Koriolan i Zimska bajka, pri čemu postoje nago veštaji da je on napisao još neke drame, nama nepoznate, a kako izgleda zna menite u njegovo vreme, meu kojima su Hamlet, Magbet, Julije Cezar, Kralj hir i Romeo i Julija. Kada je posredi fizički sadržaj slavne Biblioteke, nije sačuvan ni jedan je dini svitak. U savremenoj Aleksandriji malo ljudi uopšte ima neku predstavu, a još manje podrobnu upućenost o nekadašnjoj Biblioteci ili o velikoj egipal skoj civilizaciji koja joj je prethodila hiljadama godina. Sve su to potisnuli u drugi plan skorašnji istorijski dogaaji i drugi kulturni imperativi. Isto je lako i na svim ostalim stranama sveta. Mi imamo sasvim slabašnu vezu sa vlasti tom prošlošću. Meutim, u neposrednoj blizini serapeuma stoje spomenici mno gih civilizacija: tu su zagonetne sfinge iz faraonskog Egipta; veliki stub podignut u čast rimskog cara Dioklecijana zato što jednom prilikom nije dopustio da žitelji Aleksandrije skapaju od gladi; jedna hrišćanska crkva; mnoge džami je i znamenja moderne industrijske civilizacije  stambene zgrade, automobili, tramvaji, sirotinjske četvrti i jedan mikrotalasni relejni toranj. Milion niti iz prošlosti splelo se da bi sazdalo užad i kablove modernog sveta. Naša dostignuća temelje se na nasleu oko četrdeset hiljada pokolenja naših predaka, od kojih tek sićušan postotak nije bezimen i zaboravljen. Svaki čas nabasamo na ostatke neke velike civilizacije, kao što je drevna kultura Ebla, koja je cvetala pre svega nekoliko hiljada godina i o kojoj sve doskora ništa nismo znali. Kako sanro slabo poznajemo sopstvenu prošlost! Zapisi, papirusi i knjige  to su karike koje vremenski povezuju ljudsku vrstu i omogućuju nam da čujemo one retke glasove i slabašne krike naše braće i sestara, naših predaka. A kako je samo praćeno radošću uvianje u kojoj su nam me ri oni bili slični! Mi smo u ovoj knjizi posvetili pažnju nekim našim precima čija imena nisu bila zaboravljena: Eratosten, Demokrit, Aristarh, Hipatija, Leonardo, Kepler, Njutn, Hajgens, Šampolion, Hjumason, Gadard, Ajnštajn  svi su oni iz takozvane 'zapadne kulture', iz jednostavnog razloga što je naučna civilizacija poglavito tekovina zapadne civilizacije; ali i svaka druga kultura  kineska, indijska, zapadnoafrička, srednjoamerička  dala je ogromne doprinose našoj glo

336 •

Karl Segan

balnoj civilizaciji i imala je svoje plodne mislioce. Zahvaljujući tehničkom napretku na polju komunikacija, naša planeta nalazi se u završnoj fazi vratolomne trke ka jedinstvenom globalnom društvu. Ukoliko nam poe za rukom da ostvarimo ovo objedinjenje Zemlje, a da pri tom ne potremo kulturne razlike ili ne uništimo sami sebe, onda ćemo moći reći da smo uradili veliku stvar. Blizu mesta gde se nekada uzdizala Aleksandrijska biblioteka danas stoji sfinga bez glave, isklesana u vreme faraona Horemheba, u osamnaestoj dinastiji, čitavih hiljadu godina pre Aleksandra. U vidokrugu tog lavolikog tela nalazi se moderan mikrotalasni relejni toranj. Izmeu ova dva artefakta pruža se, kroz istoriju ljudske rase, jedna neprekidna nit. Od sfinge do tornja protekao je tek tren kosmičkog vremena  samo magnovenje u kolosalnom rasponu od petnaestak milijardi godina, koliko je minulo od Velikog praska. Vetrovi vremena razvejali su gotovo sve ostatke prolaska Vaseljene od tada do danas. Spomenici kosmičke evolucije bili su znatno temeljitije satrti nego svi papirusni svici iz Aleksandrijske biblioteke. Pa ipak, zahvaljujući odvažnosti i inteligenciji, mi smo uspeli da bacimo nekoliko kratkih pogleda na tu krivudavu stazu kojom su kročili najpre naši preci, a onda i mi. Neznano dugo posle eksplozije Velikog praska, koja je iznedrila materiju i energiju, Kosmos je bio potpuno bezobličan. Nisu postojale galaksije, planete, niti život. Duboka, neprozirna tmina vladala je posvuda, a prazninu su ispunjavali jedino vodonikovi atomi. A onda, tu i tamo, neopazice su počela da se javljaju gušća sabirišta gasa, kondenzovale su se grudve materije  vodo nične kapi masivnije od sunaca. U tim gasnim grudvama prvi put su se zapalili nuklearni ognjevi, koji su pritajeno počivali u materiji. Rodilo se prvo po kolenje zvezda, obasjavši Kosmos svetlošću. U to vreme nije postojala još nijedna planeta koja bi primila svetlost, nije bilo nijednog živog stvora koji bi se divio zračenju sa nebesa. Duboko u zvezdanim ognjištima alhemija nuklearne fuzije počela je da stvara teške elemente, pepeo sagorelog vodonika, atomsku grau budućih planeta i oblika života. Masivne zvezde ubrzo su iscr ple svoje zalihe nuklearnog goriva. Razorene u kolosalnim eksplozijama, one su vratile najveći deo svoje tvari u redak gas iz koga su se izlegle. Tu, u tamnim, bujnim oblacima izmeu zvezda stale su da se obrazuju nove kapi iz mnoštva raspoloživih elemenata  nova pokolenja kosmiČkih sunaca. Nedaleko od njih nastajale su sitnije kapi, tela odveć mala da bi bila kadra da zapale nuklearne ognjeve, kapljice u meuzvezdanoj magli: buduće planete. Meu njima rodio se i jedan sitan svet, sazdan od kamenja i gvoža, rana Zemlja.

Ko govori u ime Zemlje

• 337

Zaleujući se i otapajući, Zemlja je počela da oslobaa metan, amonijak, vodu i vodinik u gasnom stanju  elemente i jedinjenja koji su bili zapretani u njoj i koji su sada obrazovali primitivnu atmosferu i prve okeane. Zvezdana svetlost sa Sunca stala je da preplavljuje i greje praiskonsku Zemlju, da podiže oluje, stvara munje i gromove. Vulkani su počeli da izbacuju lavu. Ovi procesi uneli su poremećaje meu molekule primitivne atmosfere. Fragmenti su stali da se zgrušavaju u sve složenije oblike, koji su se potom rastvarali u ranim okeanima. Posle izvesnog vremena mora su stekla svojstvo tople, razrede ne supe. Molekuli su počeli da se organizuju, a složene hemijske reakcije da uzimaju maha na glinenom muljnom dnu. A onda, jednoga dana, pojavio se molekul koji je sasvim slučajno bio kadar da tvori grube kopije samoga sebe, koristeći kao grau druge molekule u šupi. Kako je vreme prolazilo, javljali su se znatno razraeniji molekuli, sposobni da proizvode daleko vernije umnoške samih sebe. Sito prirodne selekcije bilo je blagonaklono prema onim ustrojstvima koja su najvičnije umela da se samoumnožavaju. Oni koji su najbolje kopirali, stvarali su najviše kopija. A primitivna okeanska supa postepeneo se sve više razreivala, budući da je tvar u njoj bila trošena i pretvarana u složene kondenzacije samoumnožavajućih organskih molekula. Polako i neopazice za činjao se život. Javile su se jednoćelijske biljke i život je stao da stvara vlastitu hranu. Fotosinteza je preobrazila atmosferu. Izumljen je seks. Nekada samostalni oblici počeli su da se udružuju i da tvore složenu ćeliju sa specijalizovanim funkcijama. Razvili su se hemijski receptori i Kosmos je sada mogao da kuša i miriše. Jednoćelijski organizmi prerasli su u višećelijske kolonije, pretvarajući svoje različite delove u specijalizovane sisteme organa. Razvile su se oči i uši, što je Kosmosu omogućilo da vidi i čuje. Biljke i životinje otkrile su da život može da opstane i na kopnu. Organizmi su stali da zuje, gamižu, jure, da se tromo kreću, klize, lepršaju, vijugaju, da se uspinju i uzleću. Kolosalne zveri zatutnjale su kroz džungle koje su se pušile. Javila su se mala stvoren ja, koja su se živa raala, a ne više izlegala iz kontejnera sa čvrstom opnom; venama im je tekla tečnost slična onoj iz ranih okeana. Opstala su zahvaljujući brzini i lukavstvu. A onda, pre samo jedan tren, izvesni sitni stvorovi spustili su se sa drveća. Podigli su se u uspravni položaj i naučili da koriste orua, pripitomili su druge životinje, biljke i vatru i izumeli jezik. Pepeo zvezdane al hemije počeo je polako da stasava u svest. Sve bržim ritmom ta sitna stvorenja pronašla su pismo, gradove, umetnost i nauku, a onda i uputila svemirske

338 •

Karl Segan

brodove do planeta i zvezda. Evo šta su sve u stanju da učine vodonikovi atomi, samo ukoliko imaju na raspolaganju petnaest milijardi godina kosmičke evolucije. Sve ovo ima prizvuk epskog mita  i to s pravom. Ali posredi je samo opis kosmičke evolucije koju je otkrila nauka našeg vremena. Sa nama nije lako, budući da predstavljamo opasnost i po same sebe. Ali istinski uvid u suštinu kosmičke evolucije jasno stavlja do znanja da sva stvorenja na Zemlji, najnovije tvorevine galaktičke vodonične industrije, predstavljaju bića prema kojima treba imati poštovanja. No, i na drugim svetovima verovatno postoje podjednako zadivljujući preobražaji materije  te stoga željno osluškujemo šumove koji dopiru sa neba. U svima nama manje ili više postoji uvreženo uverenje da su neka osoba ili neko društvo, koji se malo razlikuju od nas, ma ko mi bili, čudni i neobični, odnosno da zavreuju naše nepoverenje i odbojnost. Razmislite samo o nepovoljnim konotacijama pojmova 'stranac' i 'tuin'. Pa ipak, spomenici i kulture svake naše civilizacije predstavljaju naprosto različite načine postojanja ljudskosti. Neki vanzemaljski posetilac koji bi ispitivao razlike meu ljudskim bićima i njihovim društvima sasvim izvesno bi ustanovio da su one krajnje beznačajne u poreenju sa sličnostima. Kosmos je po svoj prilici gusto nastanjen inteligentnim stvorenjima. Ali Darvinov nauk sasvim je jasan: čoveka više neće biti nigde. On može da postoji samo ovde. Jedino na ovoj maloj planeti. Mi smo retki poput neke ugrožene vrste. Svako od nas je, posmatrano iz ko smičkog ugla, dragocen stvor. Ako doete u sukob sa nekim drugim ljudskim bićem, ostavite ga u životu. U stotinu milijardi galaksija nećete naći nijedno drugo. Ljudska istorija može se shvatiti kao lagano svitanje svesti o tome da mi predstavljamo članove jedne veće grupe. U početku je naša odanost bila posvećena samo nama samima i našoj užoj porodici, potom skupini lutajućih lovaca sakupljača, pa plemenu, malom naselju, gradudržavi, naciji. Proširili smo krug onih koje volimo. Sada smo organizovali ono što se skromno naziva su persile, koje obuhvataju grupe ljudi različitog etničkog i kulturnog porekla  grupe koje u izvesnom smislu rade zajedno, što svakako predstavlja humani zujuće iskustvo koje doprinosi stasavanju karaktera. Ukoliko želimo da opstanemo, naša odanost mora se još više proširiti, kako bi obuhvatila svekoliku ljudsku zajednicu, čitavu planetu Zemlju. Većini onih koji se nalaze na čelu nacija ova pomisao neće se dopasti. Oni će zazirati od gubitka moći. Od njih

Ko govori u ime Zemlje

• 339

ćemo se naslušati priča o izdajama i nelojalnosti. Imućne nacijedržave mora će da podele svoja bogatstva sa siromašnima. Ali, kako je to H. Dž. Vels jednom prilikom primetio u drugačijem kontekstu, izbor je ovde jasan: ili Vase Ijena ili ništa. Pre nekoliko miliona godina nije bilo ljudi. Ko će biti ovde kroz nekoliko narednih miliona godina? Tokom svih 4,6 milijardi godina istorije naše planete ništa krupnije nikada se nije otisnulo sa nje. Ali sada se sićušne istraživačke svemirske letelice bez ljudske posade, sa Zemlje, kreću, blistave i elegantne, kroz Sunčev sistem. Preduzeli smo preliminarna izvianja dvadeset svetova, meu kojima su sve planete što se mogu videti golim okom, svi oni lutajući noćni svetionici koji su uputili naše pretke ka razumevanju i ushićenju. Ako opstanemo, naše vreme postaće slavno iz dva razloga: zbog toga što smo u ovom opasnom trenutku tehnološke mladosti uspeli da izbegnemo samouništenje; i zato što smo upravo u ovoj epohi preduzeli prva putovanja ka zvezdama. Izbor je neumoljiv i pun ironičnosti. Iste raketenosači koje su korišćene za lansiranje sondi prema planetarna upotrebljavaju se i za upućivanje nuklearnih bojevih glava prema drugim narodima. Radioaktivni izvori energije na 'Vikingu' i 'Vojadžeru' proishode iz iste tehnologije koja je iznedrila i nuklearno oružje. Radiotehnike i radarske tehnike koje se primenjuju za praćenje i navoenje balističkih raketa i za odbranu od nuklearnih napada takoe se koriste za upravljanje svemirskim letelicama što putuju ka planetarna, kao i za osluškivanje signala civilizacija smeštenih u blizini drugih zvezda. Ukoliko upotrebimo tu tehnologiju da uništimo sami sebe, sasvim je izvesno da se više nećemo otiskivati prema planetarna i zvezdama. Ali ovde važi i obrnuto. Ako nastavimo ka planetarna i zvezdama, naši šovinizmi biće teško uzdrmani. Steći ćemo kosmičku perspektivu. Uvidećemo da se naša istraživanja mogu sprovoditi jedino u ime svih naroda planete Zemlje. Uložićemo snage u jedan poduhvat koji je posvećen ne smrti, već životu: proširivanju našeg razumeva nja Zemlje i njenih žitelja i traganju za životom izvan naše planete. Svemirska istraživanja  bilo sa ljudskom posadom ili bez nje  koriste poglavito istu tehnologiju i organizacione sposobnosti i zahtevaju istu hrabrost i odvažnost kao i voenje rata. Ukoliko bi došlo do istinskog razoružanja pre izbijanja nuklearnog rata, takva istraživanja omogućila bi vojnoindustrijskim establišmenti ma supersila da se najzad upuste u jedan sasvim častan poduhvat. Sredstva straćena u pripreme za rat lako se mogu preusmeriti na istraživanje Kosmosa.

340 •

Karl Segan

Razložan  pa čak i preduzimljiv  program istraživanja planeta posredstvom letelica bez ljudske posade uopšte nije skup. Budžet za svemirske nauke u Sjedinjenim Američkim Državama prikazan je na tabeli sa 342. strane. Odgovarajuća ulaganja u Sovjetskom Savezu nekoliko puta su veća. Uzete zajedno ove dve svote ravne su desetogodišnjem izdvajanju za dve ili tri nuklearne podmornice ili prekoračenju budžeta namenjenog nekom od mnogih sistema naoružanja samo u jednoj godini. U poslednjem kvartalu 1979. planirana cena američkog borbenog aviona F/A18 povećana je za 5,1 milijardu dolara, a u slučaju tipa F16 za 3,4 milijarde. Znatno je manje potrošeno na programe istraživanja planeta letelicama bez ljudske posade od njihovog početka, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Sovjetskom Savezu, nego što je sramno bilo straćeno, na primer, u američkom bombardovanju Kambodže izmeu 1970. i 1975. godine, tom besmislenom dokazivanju valjanosti nacionalne politike na koje je otišlo sedam milijardi dolara. Ukupna cena misije kao što je 'Viking', koji je za odredište imao Mars, ili 'Vojadžer', koji je bio upućen ka spoljnjem Sunčevom sistemu, znatno je manja od troškova sovjetske invazije na Avgani stan u razdoblju od 1979. do 1980. Zahvaljujući angažovanju tehnike i podsticanju visoke tehnologije novac utrošen na svemirska istraživanja ima višestruk ekonomski učinak. Prema jednoj studiji, svaki dolar uložen u planete donosi sedam dolara nacionalnoj ekonomiji. Pa ipak, postoji mnogo važnih i lako ostvarljivih poduhvata koji nisu preduzeti zbog nedostatka sredstava  uključujući tu, na primer, naročito vozilo za vožnju po Marsu, presretanje kometa, sonde za spuštanje na Titan i opsežno traganje za signalima drugih kosmičkih civilizacija. Cena obimnih svemirskih poduhvata  stalnih baza na Mesecu, recimo, ili neposrednog istraživanja Marsa  toliko je velika da se po svoj prilici u njih nećemo upustiti u skoroj budućnosti, sem ukoliko ne doe do dramatičnog obrta u smislu nuklearnog i 'konvencionalnog' razoružanja. No, čak i u tom slučaju, verovatno bi postojale znatno preče potrebe ovde na Zemlji. Ali ja uopšte ne sumnjam u to da ćemo ranije ili kasnije, ukoliko izbegnemo stupicu samouništenja, uspeti da se otisnemo na takve pohode. Gotovo je nemoguće održavati statično društvo. Posredi je svojevrsna psihološka kamata na kamatu; čak i mala težnja ka kresanju ulaganja u svemirska istraživanja, okretanje lea Ko smosu, neumitno dovodi, tokom više pokolenja, do zamašnog nazadovanja. Nasuprot tome, čak i ograničena spremnost da se otiskujemo u pohode sa Zemlje  težnja ka onome, naime, što bismo, parafrazirajući Kolumba, mogli da nazo

Ko govori u ime Zemlje

• 341

vemo 'zvezdani poduhvat'  doprinosi, tokom pokolenja, značajnom povećanju čovekovog prisustva na drugim svetovima, prisustva koje nas ispunjava prijatnim osećanjem da uzimamo udela u dejstvovanju Kosmosa. Pre 3,6 miliona godina, na području gde se danas prostire severna Tanzanija došlo je do erupcije jednog vulkana; oblaci pepela koji su pri tom bili izbačeni iz nedara Zemlje prekrili su okolne savane i polegli po njima. Godine 1979. paleoantropolog Meri Liki našla je u okamenjenim ostacima tog pepela otiske stopala  otiske za koje ona veruje da potiču od nekog ranog homini da, možda dalekog pretka svih današnjih ljudi na Zemlji. A tri stotine osamdeset hiljada kilometara odatle, u jednoj suvoj ravnici koju su ljudi u trenutku optimizma nazvali More spokoja, nalazi se još jedan otisak stopala, ostao iza prvog čoveka koji je zakoračio na jedan drugi svet. Prevalili smo veliki put za 3,6 miliona godina, odnosno za 4,6 milijardi, odnosno za petnaest milijardi. Jer mi, naime, predstavljamo lokalno otelotvorenje Kosmosa stasalog do samosvesti. Počeli smo da razmišljamo o vlastitom poreklu: zvezdana graa koja umuje o zvezdama; organizovan skup deset milijardi milijardi milijardi atoma koji ispituje evoluciju atoma, dokučujući dugi put koji je, barem ovde, prevalila svest u toku svog nastajanja. Naša odanost pripada našoj vrsti i planeti. Mi govorimo u ime Zemlje. Obavezu da opstanemo ne dugujemo jedino sebi samima, nego u podjednakoj meri i Kosmosu, drevnom i ogromnom, iz koga smo iznikli.

Zahvalnice

Prvi dodatak

Pored onih kojima je zahvalnost iskazana u uvodu, ima još mnogo ljudi kojima sam takoe veoma zahvalan zbog toga što su velikodušno posvetili svoje vreme i svoju stručnost ovoj knjizi. Medu njima su Kerol Lejn, Mirna Tolmen i Dženi Arden; Dejvid Ojster, Ričard Vels, Tom Vajdlindžer, Denis Gutieres, Rob Mek Kejn, Nensi Kini, Džanel Balnajk, Džudi Fleneri i Sjuzan Rako, članovi televizijske ekipe koja je radila na seriji Kosmos; Nensi Inglis, Piter Molmen, Merili O'Rajli i Dženifer Piters iz izdavačke kuće 'Random House'; Džordž Abel, Džejms Alen, Barbara Amago, Lo rens Anderson, Džonatan Erons, Halton Arp, Asma El Bakri, Džejms Blin, Bart Bok, Zedi Bouen, Džon S. Brant, Kenet Breker, Frenk Bristou, Džon Kelendar, Donald B. Kembel, Džudit Kembel, Elof Aksel Karlson, Majki Kara, Džon Kasani, Džudit Ka stanjo, Ketrin Sezarski, Martin Koen, DžudiLin del Rej, Nikolas Devero, Majki De virijan, Stiven Dol, Frenk D. Drejk, Frederik S. Djurant III, Ričard Epstin, Von R. Ešlemen, Ahmet Fahmi, Herbert Fridmen, Robert Froš, Jon Fukuda, Ričard Gamon, Rikardo Ðakoni, Tomas Gold, Pol Goldenberg, Piter Goldrajh, Pol Goldsmit, Dž. Ričard Got III, Stiven Džej Guld, Brus Hejs, Rejmond Hejkok, Vulf Hajnc, Artur Ho ug, Pol Hoč, Dorit Hoflajt, Vilijem Hojt, Iko Iben, Mihail Jarosinski, Pol Džepson, Tom Karp, Bišun N. Kare, Čarls Kolhejz, Edvin Krup, Artur Lejn, Pol Meklin, Brus Margon, Herold Mazurski, Linda Morabito, Edmond Momdžijan, Edvard Moreno, Brus Mari, Vilijem Murnejn, Tomas A. Mač, Kenet Noris, Tobajs Oven, Linda Pol, Ro džer Pejn, Vahe Petrosjan, Džejms B. Polak, Džordž Preston, Nensi Prist, Boris Rej džent, Dajan Renel, Majki Routon, Alen Sendidž, Fred Skarf, Marten šmit, Ernold Sajbel, Judžin Šumejker, Frenk Šu, Nejtan Sivin, Bredford Smit, Lorens A. Soder blom, Hajron Spinrad, Edvard Stoun, Džeremi Stoun, Ed Tejlor, Kip S. Torn, Norman Trouer, 0. Brajan Tun, Barbara Takman, Rodžer Ulrik, Ričard Andervud, Piter van de Kamp, Džuri Dž. Van der Vud, Artur Von, Džozef Veverka, Helen Simpson Višnijak, Doroti Vitalijano, Robert Vagoner, Pit Voler, Džozefin Vols, Kent Viks, Donald Jomens, Stiven Jerazunis, Luis Grej Jang, Herold Zirin i Nacionalna uprava za aeronautiku i svemir. Takoe sam zahvalan na posebnoj fotografskoj pomoći Edvardu Kastanjedi i Bilu Reju.

Reductio ad apsurdum i kvadratni koren iz dva Prvobitni pitagorejski dokaz o iracionalnosti kvadratnog korena iz dva temeljio se na takozvanom reductio ad apsurdum. svoenju na besmislenost: da bismo ustanovili da li je neki iskaz tačan, ispitaćemo njegove posledice: ako tu naiemo na neku protivurečnost, onda to znači da je iskaz pogrešan. Uustrovacemo ovo jednim modernim primerom  aforizmom velikog fizičara iz našeg stoleća Nilsa Bora: 'Suprotno od svake velike zamisli jeste druga velika zamisao.' Ako bi ovaj iskaz bio tačan, njegove posledice jamačno ne bi bile sasvim bezazlene. Uzmimo, na primer, ono što je suprotno od takozvanog zlatnog pravila ('Čini drugome ono što hoćeš da ti drugi čini', Jevanelje po Mateju, VII, 12  prim, prev.), od zapovesti protiv laganja ili one koja kaže: 'Ne ubij bližnjega svoga'. Proverimo stoga da li je sam Borov aforizam velika zamisao. Ako je tako, onda bi i suprotni iskaz, 'Suprotno od svake velike zamisli nije velika zamisao', takoe morao biti tačan. A to već predstavlja reductio ad apsurdum. Ako je ovaj suprotan iskaz netačan, onda pomenuti aforizam više ne zavreuje našu pažnju, budući da je iz njega samog proisteklo da nije velika zamisao. Izložićemo jednu modernu verziju dokaza o iracionalnosti kvadratnog korena iz dva, koja se temelji na reductio ad apsurdum i jednostavnoj algebri, umesto isključivo geometrijskog dokaza do koga su došli pitagorejci. Stil izvoenja i način razmišljanja u najmanju su ruku podjednako zanimljivi kao i zaključak: A

Razmotrimo kvadrat čija je osnovica dugačka jednu jedinicu (jedan centimetar, jedan inč, jednu svetlosnu godinu, svejedno). Dijagonala BC razdvaja kvadrat na dva trougla, od kojih svaki ima po jedan prav ugao. Kod ovakvih pravouglih trouglova važi Pitagorina teorema: 1 2 ! : ! 2 + l = x . Ali kako su 1 + 1 = 1 + 1 = 2, to znači da je x = 2, te tako pišemo x = V2 , kvadratni koren iz dva. Naša pretpostavka je da je Vi racionalan broj: Vi = p/q, gde su p i q ćeli brojevi. Oni mogu biti veliki koliko nam drago, odnosno mogu da predstavljaju bilo koje ćele brojeve. Može se, meutim, zahtevati da nemaju zajedničke sadržatelje. Ako bismo ka

344 •

Karl Segan

zali da je V2 = 14/10, na primer, onda bismo i brojilac i imenilac podelili sa dva i tako napisali p = 7 i q = 5, a ne p = 14, a q = 10. Ukoliko bi brojilac i imenilac posedovali neki zajednički sadržatelj, prethodno bi bilo uraenoeno skraćenje. Postoji beskonačan broj vredno sti za p i q koje možemo izabrati. Ako obe strane jednačine V2 = p/q dignemo na kvadrat, dobićemo 2 = p2/q2; ukoliko sada obe strane ove jednačine pomnožimo sa q\ dobićemo: p 2 = 2q2

(Prva jednačina)

Odavde proishodi da je p* neki broj pomnožen sa 2. Drugim recima, p2 je paran broj. Kako je, meutim, kvadrat bilo kog neparnog broja takode neparan broj (l 2 = 1, 32 = 9, 51 = 25, f = 49 i tako dalje), jasno je da je i samo p paran broj, što nam dopušta da napišemo p = 2s, gde je s neki drugi ceo broj. Ako sada ovim zamenimo p u prvoj jednačini, dobićemo: 2

Drugi dodatak

2

Pet Pitagorinih pravilnih tela

2

p = (2s) = 4s = 2q2 Ukoliko sada podelimo obe strane poslednje jednačine sa 2, dobićemo: q2 = 2s2 Prema tome q2 takode je paran broj, a shodno izvoenju koje smo upravo primenili u slučaju p proishodi da je i sam q paran. Ako su p i q parni, odnosno deljivi sa dva, onda to znači da nisu skraćeni najmanjim zajedničkim sadržateljem, što je u suprotnosti sa jednom od naših pretpostavki. Reductio ad apsurdum. Ali sa kojom? Iz rezultata do koga smo došli ne proishodi da je skraćenje zajedničkim sadržateljima zabranjeno, da je 14/10 dozvoljeno, dok 7/5 nije. Prema tome, pogrešna mora biti polazna pretpostavka: p i q ne mogu da budu ćeli brojevi, odnosno Vi je iracionalan. U stvari, V2 = 1,4142135... Kakav izvanredan i neočekivan zaključak! Kakav elegantan dokaz! Ali pitagorejci su smatrali da treba da pritaje ovo veliko otkriće.

Pravilni poligon (na grčkom 'mnogougaoni') jeste dvodimenzioni lik sa izvesnim brojem, n, jednakih strana. Kada je, na primer, n = 3, onda je posredi jednakostranični trougao, n 4 je kvadrat, n = 5 pentagon i tako dalje. Poliedar (na grčkom 'mnogostranični') jeste telo Si je su sve stranice poligoni: na primer, stranice kocke su šest kvadrata. Jednostavan poliedar, ili pravilno telo, nema nikakvih rupa. Od suštinske važnosti za delo pitagorejaca i Johana Kc plera bila je činjenica da može biti pet i samo pet pravilnih tela. Najjednostavniji doka/ u ovom smislu izvodi se iz jednog odnosa koji su znatno kasnije otkrili Dekart i Leonard Ojler i koji dovodi u vezi broj stranica, F, broj ivica, E, i broj temena, V, pravilnog tela: V  E + F = 2

(Druga jednačina)

U slučaju kocke ima šest stranica (F = 6) i osam temena (V = 8), što znači da je 8  E + 6 = 2, odnosno 14  E = 2. ili E = 12; iz druge jednačine proishodi da kocka ima dvanaest ivica, što odgovara stvarnom stanju stvari. Jednostavan geometrijski dokaz druge jednačine može se naći u knjizi Kuranta i Robinsa, navedenoj u bibliografiji. Iz druge jednačine može se dokazati da postoji samo pet pravilnih tela: Svaka ivica pravilnog tela predstavlja po jednu stranu dva susedna poligona. Uzmimo opet primer kocke, kod koje je svaka ivica granica izmeu dva kvadrata. Ako zbrojimo sve strane svih stranica jednog poliedra, nF, onda je to isto kao da smo svaku ivicu brojali po dva puta. Dakle: nF = 2E

(Treća jednačina)

Označimo sa r broj ivica koje se stiču u svakom temenu. Kod kocke je r = 3. Isto tako, svaka ivica spaja dva temena. Ako zbrojimo sva temena, rV, ponovo će biti isto kao da smo svaku ivicu brojali po dva puta. Dakle: rV = 2E

(Četvrta jednačina)

346 •

Karl Segan

Ukoliko zamenimo V i F u drugoj jednačini vrednostima iz treće i četvrte jednačine, do bićemo:

Za podrobnije upućivanje

2E/r  E + 2E = 2 Ako sad obe ove jednačine podelimo sa 2E. proizići će: l/n + i/r = 1/2 + IE

(Peta jednačina)

Znamo da n može biti tri ili više, budući da je najjednostavniji poligon trougao, koji ima tri strane. Takode znamo da r može biti tri ili više, budući da se najmanje tri stranice stiču u datom temenu kod poliedra. Ako bi i n i r istovremeno bili veći od tri, onda bi leva strana pete jednačine bila manja od dve trećine, tako da E ne bi moglo da ima pozitivnu vrednost. Shodno tome, reductio ad apsurdum nalaže da je ili n = 3, pri čemu r može biti takode tri ili više, ili r = 3, pri čemu n može biti takode tri ili više. Ako je n = 3, onda peta jednačina glasi: (1/3) + (l/r) = (1/2) + (l/E) ili l/r = l/E + 1/6

(Šesta jednačina)

U ovom slučaju r može biti samo tri. četiri ili pet. (Ukoliko bi r bilo šest ili više, jednačina ne bi imala smisla.) Kada je n = 3, i r = 3, onda je posredi telo kod koga se po tri tro ugla sreću u svakom temenu. Prema šestoj jednačini, ono ima šest ivica; prema trećoj jednačini ima četiri stranice; prema četvrtoj jednačini ima četiri temena. Očigledno, u pitanju su piramida ili tetraedar; kada je, pak, n = 3, a r = 4, onda je reč o telu sa osam stranica, kod koga se četiri trougla sreću u svakom temenu  odnosno, to je oktaedar; kada je n = 3, a r = 5, posredi je telo sa dvadeset stranica, kod koga se po pet trouglova sreću u svakom temenu  odnosno, to je ikozaedar. Kada je r = 3, onda peta jednačina ima sledeći izgled. l/n = l/E + 1/6 Sličnim izvoenjem kao i u prethodnom slučaju pokazuje se da i n može biti samo tri, četiri ili pet. Kada je n = 3, reč je ponovo o tetraedru; kada je n = 4, u pitanju je telo čije su stranice šest kvadrata, odnosno kocka; konačno, kada je n = 5, posredi je telo čijih su dvanaest stranica pentagoni, odnosno dodekaedar. Kako n i r ne mogu biti više nijedan ćeli broj, znači da može postojati samo pet pravilnih tela; posredi je zaključak dobijen apstraktnim i besprekornim matematičkim izvoenjem  zaključak koji je ostavio izuzetno dubokog traga na praktične ljudske poslove.

(Naučna dela izrazitijeg stručnog profila označena su zvi 1. POGLAVLJE Boeke, Kees. Cosmic View. The Universe in Forty Jumps. New York: John 111 Fraser, Peter Marshall. Ptolemaic Alexandria. Tri toma. Oxford: Clarendon Press 1972 Morison, Samuel Eliot. Admiral of the Ocean Sea: A Life of Christopher Columbia i Little, Brown, 1942. Sagan, Carl. Broca's Brain: Reflections on the Romance of Science. New York: Random II" use, 1979.

2. POGLAVLJE Attenborough, David. Life on Earth: A Natural History. London: British Broadcasting Corpo ration, 1979. * Dobzhansky, Theodosius, Ayala, Francisco J., Stebbins, G. Ledyard i Valentine, James. Evo lution. San Francisco: W. H. Freeman,1978. Evolution. A Scientific American Book. San Francisco: W. H. Freeman, 1978. Gould, Stephan Jay. Ever Since Darwin: Reflections on Natural History. New York: W. W. Norton, 1977. Handler, Philip (pr.). Biology and the Future of Man. Committee on Science and Public Policy, National Academy of Sciences. New York: Oxford University Press, 1970. Huxley, Julian. New Bottles of New Wine: Essays. London: Chatto and Windus, 1957. Kennedy, D. (pr.). Cellular and Organismal Biology. A Scientific American Book. San Francisco: W. H. Freeman, 1974. * Kornberg, A. DNA Replication. San Francisco: W. H. Freeman, 1980. * Miller, S. L. i Orgel, L. The Origins of Life on Earth. Englewood Cliffs, N. J.: Prentice Hall, 1974. Orgel, L. Origins of Life. New York: Wiley, 1973. * Roemer, A. S.'Major Steps in Vertebrate Evolution.' Science, torn 158, str. 1629, 1967. * Roland, Jean Claude. Atlas of Cell Biology. Boston: Little, Brown, 1977. Sagan, Carl. 'Life.' Encyclopaedia Britannica, 1970. i potonja izdanja.

Karl Segan

348 •

* Sagan, Carl i Salpeter, E. E. 'Particles, Environments and Hypothetical Ecologies in the Jovian Atmosphere.' Astrophysical Journal Supplement, torn 32, str. 737, 1976. Simpson, G. G. The Meaning of Evolution. New Haven: Yale University Press, 1960. Thomas, Lewis. Lives of a Cell: Notes of a Biology Watcher. New York: Bantam Books, 1974. * Watson, J. D. Molecular Biology of the Gene. New York: W. A. Benjamin, 1965. Wilson, E. 0., Eisner, T., Briggs, W. R., Dickerson, R. E., Metzenberg, R. L„ O'Brien, R. D., Susman, M. i Boggs. W. E. Life on Earth. Stamford: Sinauer Associates, 1973.

3. POGLAVLJE Abel!, George i Singer. B. (pr.). Science and the Paranormal. New York: Simon and Schuster, 1980. * Beer, A. (pr.). Vistas in Astronomy: Kepler, torn 18. London: Pergamon Press, 1975. Caspar, Max. Kepler. London: AbelardSchuman, 1959. Cumont, Franz. Astrology and Religion Among the Greeks and Romans. New York: Dover. 1960. Koestler, Arthur. The Sleepwalkers. New York: Grosset and Dunlap, 1963. Krupp, E. C. (pr.). In Search of Ancient Astronomies. New York: Doubleday, 1978. Pannekoek. Anton. A History of Astronomy. London: George Allen, 1961. Rey, H. A. The Stars: A New Way to See Them, treće izdanje. Boston: Houghton Mifflin. 1970. Rosen, Edward. Kepler's Somnium. Madison, Wis.: University of Wisconsin Press, 1967. Standen, A. Forget Your Sun Sign. Baton Rouge: Legacy, 1977. Vivian, Gordon i Raiter, Paul. The Great Kivas of Chaco Canyon. Albuquerque: University of New Mexico Press, 1965.

4. POGLAVLJE Charney, J. G. (pr.). Carbon Dioxide and Climate: A Scientific Assessment. Washington, D. C: National Academy of Sciences. 1979. Chapman, C. The Inner Planets. New York: Scribner's, 1977. Cross, Charles A. i Moore, Patrick. The Atlas of Mercury. New York: Crown Publishers, 1977 * Delsemme, A. H. (pr.). Comets, Asteroids, Meteorites. Toledo: University of Ohio Press, 1977. Erlich, Paul R., Ehrlich, Anne H. i Holden, John P. Ecoscience: Population. Resources. Environment. San Francisco: W. H. Freeman, 1977. * Dunne, James A. i Burgess, Eric. The Voyage of Mariner 10. NASA SP424. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1978. * ElBaz, Farouk. 'The Moon After Apollo.' Icarus, torn 25, str. 495, 1975. Goldsmith, Donald (pr.). Scientists Confront Velikovsky. Ithaca: Cornell University Press, 1977. Kaufmann, William J. Planets and Moons. San Francisco: W. H. Freeman, 1979. * Keldysh, M. V. 'Venus Exploration with the Venera 9 and Venera 10 Spacecraft.' Icarus, torn 30, str. 605, 1977.

Kosmos

• 349

* Kresak, L. 'The Tunguska Object: A Fragment of Comet Encke?' Bulletin of the Astronomical Institute of Czechoslovakia, torn 29, str. 129, 1978. Krinov, E. L. Giant Meteorites. New York: Pergamon Press, 1966. Lovelock. L. Gaia. Oxford: Oxford University Press, 1979. * Marov, M. Ya. 'Venus: A Perspective at the Beginning of Planetary Exploration.' Icarus, torn 16. str. 115, 1972. Masursky, Harold, Colton, C. W. i ElBaz, Farouk (pr.). Apollo Over the Moon: A View from Orbit. NASA SP362. Washington, D. C: Government Printing Office, 1978. * Mulholland. J. D. i Calame, O. 'Lunar Crater Giordano Bruno: AD 1178 Impact Observations Consistent with Laser Ranging Results.' Science, torn 199. str. 875. 1978. * Murray, Bruce i Burgess, Eric. Flight to Mercury. New York: Columbia University Press, 1977. * Murray, Bruce, Greeley, R. i Malin, M. Earthlike Planets. San Francisco: W. H. Freeman, 1980. Nicks, Oran W. (pr.). This Island Earth. NASA SP250. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1970. Oberg, James. 'Tunguska: Collision with a Comet.' Astronomy, torn 5, br. 12, str. 18, decembar 1977. * Pioneer Venus Results. Science, torn 203. br. 4382, str. 743, 23. februar 1979. * Pioneer Venus Results. Science, torn. 205, br. 4401, str. 41, 6. jul 1979. Press, Frank i Siever, Raymond. Earth, drugo izdanje. San Francisco: W. H. Freeman. 1978. Rayan, Peter i Pesek, L. Solar System. New York: Viking. 1979. * Sagan, Carl, Toon, O. B. i Pollack, J. B. 'Anthropogenic Albedo Changes and the Earth's Climate.' Science, torn 206, str.1363, 1979. Short, Nicholas M„ Lowman, Paul D., Freden, Stanley C. i Finsh, William A. Mission to Earth: LANDSAT Viewes the World. NASA SP360. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1976. Skylab Explores the Earth. NASA SP380. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1977. The Solar System. A Scientific American Book. San Francisco: W. H. Freeman, 1975. Urey. H. C. 'Cometary Collisions in Geological Periods.' Nature, torn 242, str. 32, 2. mart 1973. Vitaliano, Dorothy B. Legends of the Earth. Bloomington: Indiana University Press, 1973. * Whipple, F. L. Comets. New York: John Wiley, 1980.

5. POGLAVLJE * American Geophysical Union. Scientific Results of the Viking Project. Preneto iz Journal of Geophysical Research, torn 82, str. 3959, 1977. Batson, R. M., Bridges, T. M. i Inge. J. L. Atlas of Mars: The 1:5.000.000 Map Series. NASA SP438. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1979. Bradbury, Ray, Clarke, Arthur C, Murray, Bruce, Sagan, Carl i Sullivan. Walter. Mars and the Mind of Man. New York: Harper and Row, 1973.

Karl Segan

350 •

Burgess, Eric. To the Red Planet. New York: Columbia University Press, 1978. Gerster, Georg. Grand Design: The Earth from Above. New York: Paddington Press, 1976. Glasstone, Samuel. Book of Mars. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1968. Goddard, Robert H. Autobiography. Worcester, Mass.; A. J. St. Onge, 1966. * Goddard, Robert H. Papers. Tri toma. New York: McGraw-Hill, 1970. Hartmann, W. H. i Raper, 0. The New Mars: The Discoveries of Mariner 9. NASA SP-337. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1974. Hoyt, William G. Lowell and Mars. Tucson: University of Arizona Press, 1976. Lowell, Percival. Mars. Boston: Houghton Mifflin, 1896. Lowell. Percival. Mars and Its Canals. New York: Macmillan, 1906. Lowell, Percival. Mars as an Abode of Life. New York: Macmillan, 1908. Mars as Viewed by Mariner 9. NASA SP-329. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1974. Morowitz, Harold. The Wine of Life. New York: St. Martin's, 1979. * Mutch Thomas A., Arvidson, Raymond E., Head, James W., Jones, Kenneth L. i Saunders, R. Stephen. The Geology of Mars. Princeton: Princeton University Press, 1976. * Pittendrigh, Colin S., Vishniac, Wolf i Pearman, J. P. T. (pr.). Biology and the Exploration of Mars. Washington, D. C: National Academy of Sciences, National Research Council, 1966. The Martian Landscape. Viking Lander Imaging Team, NASA SP-425. Washington, D. C; U. S. Government Printing Office, 1978. * Viking 1 Mission Results. Science, torn 193, br. 4255, avgust 1976. * Viking 1 Mission Results. Science, torn 194, br. 4260, oktobar 1976. * Viking 2 Mission Results. Science, torn 194, br. 4271, decembar 1976. * 'The Viking Mission and the Question of Life on Mars.' Journal of Molecular Evolution, torn 14, br. 1-3. Berlin: Springer-Verlag, decembar 1979. Wallace, Alfred Russel. Is Mars Habitable? London: Macmillan, 1907. Washburn, Mar. Mars At Last! New York: G. P. Putnam, 1977.

6. POGLAVLJE * Alexander A. F. O. The Planet Saturn. New York: Dover, 1980. Bell, Arthur E. Christiaan Huygens and the Development of Science in the Seventeenth Century. New York: Longman's Green, 1947. Dobell, Clifford. Anton Van Leeuwenhoek and His 'Little Animals.' New York: Russell and Russell, 1958. Duyvendak J. J. L. China's Discovery of Africa. London: Probsthain, 1949. * Gehrels, T. (pr.). Jupiter: Studies of the Interior, Atmosphere, Magnetosphere and Satellites. Tucson: University of Arizona Press, 1976. Haley, K. H. The Dutch in the Seventeenth Century. New York: Harcourt Brace, 1972. Huizinga, Johan. Dutch Civilization in the Seventeenth Century, New York: F. Ungar, 1968. * Hunten, Donald (pr.). The Atmosphere of Titan. NASA SP-340. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1973.

Kosmos

• 351

* Hunten, Donald i Morrison, David (pr.). The Saturn System. NASA Conference Publication 2068. Washington, D. C. U. S. Government Printing Office, 1978. Huygens, Christiaan. The Celestial Worlds Discover'd: Conjectures Concerning the Inhabitants, Planets and Productions of the Worlds in the Planets. London: Timothy Childs, 1798. * 'First Scientific Results from Voyager I' Science, tom 204, br. 4396, 1. jun 1979. * 'First Scientific Results from Voyager 2' Science, torn 206, br. 4421, str. 927, 23. novembar 1979. Manuel, Frank E. A Portrait of Isaac Newton. Washington: New Republic Books, 1968. Morrison, David i Samz, Jane. Voyager to Jupiter. NASA SP-439. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1980. Needham, Joseph. Science and Civilization in China, torn 4, deo 3, str. 468-553. New York: Cambridge University Press, 1970. * Palluconi, F. D. i Pettengill, G. H. (pr.). The Rings of Saturn. NASA SP-343. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1974. Rimmel, Richard O., Swindell, William i Burgess, Eric. Pioneer Odyssey. NASA SP-349. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1977. * 'Voyager 1 Encounter with Jupiter and lo.' Nature, tom 280, str. 727, 1979. Wilson, Charles H. The Dutch Republic and the Civilization of the Seventeenth Century. London: Weidenfeld and Nicolson, 1968. Zumthor, Paul. Daily Life in Rembrandt's Holland. London: Weidenfeld and Nicolson, 1962.

7. POGLAVLJE

Baker, Howard. Persephone's Cave. Athens: University of Georgia Press, 1979. Berendzen. Richard, Hart, Richard i Seeley, Daniel. Man Discovers the Galaxies. New York: Science History Publications, 1977. Farrington, Benjamin. Greek Science. London: Penguin, 1953. Finley M. I. Ancient Slavery and Modern Ideology. London: Chatto, 1980. Frankfort, H., Frankfort, H. A., Wilson, J. A. i Jacobsen, T. Before Philosophy: The Intellectual Adventure of Ancient Man. Chicago: University of Chicago Press, 1946. Heath T. Aristarchus of Samos. Cambridge: Cambridge University Press, 1913. Heidel, Alexander. The Babylonian Genesis. Chicago: University of Chicago Press, 1942. Hodges Henry. Technology in the Ancient World. London: Allan Lane. 1970. Jeans, James. The Growth of Physical Science, drugo izdanje. Cambridge: Cambridge University Press, 1951. Lucretius. The Nature of the Universe. New York: Penguin, 1951. Murray, Gilbert. Five Stages of Greek Religion. New York: Anchor Books, 1952. Russell, Bertrand, A History of Western Philosophy. New York: Simon and Schuster, 1945. Sarton, George. A History of Science, torn 1 i 2. Cambridge: Harvard University Press, 1952, 1959. Schr^dinger, Erwin. Nature and the Greeks. Cambridge: Cambridge University Press, 1954. Vlastos, Gregory. Plato's Universe. University of Washington Press, 1975.

Karl Segan

352 • 8. POGLAVLJE Barnett, Lincoln. The Universe and dr. Einstein. New York: Sloane, 1956. Bernstein Jemy. Einstein. New York: Viking, 1973.

Borden. M. i Graham 0. L. Speculations on American History. Lexington, Mass.: D. C. Heath, 1977. * Bussard, R. W. 'Galactic Matter and Interstellar Flight.' Astronautica Acta, torn 6, str. 179, 1960. Cooper, Margaret. The Inventions of Leonardo Da Vinci. New York: Macmillan, 1965. * Dole, S. H. 'Formation of Planetary Sustems by Aggregation: A Computer Simulation.' Icarus, torn 13, str. 494, 1970. Dyson. F. J. 'Death of a Project.' (Orion.) Science, torn 149, str. 141, 1965. Gamow, George. Mr. Tompkins in Paperback. Cambridge: Cambridge University Press, 1965. Hart, Ivor B. Mechanical Investigations of Leonardo Da Vinci. Berkeley: University of California Press, 1963. Hoffman, Benesh. Albert Einstein: Creator and Rebel. New York: New American Library, 1972. * Isaacman, R. i Sagan, Carl. 'Computer Simulation of Planeatary Accretion Dynamics: Sensitivity to Initial Conditions.' Icarus, torn 31, str. 510, 1977. Lieber, Lillian R. i Lieber, Hugh Gray. The Einstein Theory of Relativity. New York: Holt, Rinehart and Winston, 1961. MacCurdy Edward (pr.). Notebooks of Leonardo. Dva toma. New York: Reynal and Hitchcock, 1938. * Martin A. R. (pr.). 'Project Deadalus: Final Report of the British Interplanetary Society Star ship Study.' Journal of the British Interplanetary Society, poseban prilog, 1978. McPhee, John A. The Curve of Binding Energy. New York: Farrar, Straus and Giroux, 1974. * Mermin, David. Space and Time and Special Relativity. New York: McGrawHill, 1968. Richter, JeanPaul. Notebooks of Leonardo Da Vinci. New York: Dover, 1970. Schlipp Paul A. (pr.). Albert Einstein: PhilosopherScientist, treće izdanje. Dva toma. La Salle, III: Open Court, 1970.

9. POGLAVLJE Eddy John A. The New Sun: The Solar Results from Skylab. NASA SP402. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1979. * Feynman, R. P. Leighton R. B. i Sands, M. The Feynman Lectures on Physics. Readin Mass.: AddisonWesley, 1963. Gamow, George. One, Two, Three... Infinity. New York: Bantam Books, 1971. Kasner, Edward i Newman, James R. Mathematics and the Imagination. New York: Simon and Schuster, 1953. Kaufmann, William J. Stars and Nebulas. San Francisco: W. H. Freeman, 1978. Maffei, Paolo. Monsters in the Sky. Cambridge: M.I.T. Press, 1980. Murdin, P. i Allen D. Catalogue of the Universe, New York: Crown Publishers, 1979. * Shklovskii. I. S. Stars: Their Birth Life and Death. San Francisco: W. H. Freeman, 1978.

Kosmos

• 353

Sullivan, Walter. Black Holes: The Edge of Space, The End of Time. New York: Doubleday, 1979. Weisskopf, Victor. Knowledge and Wonder, drugo izdanje. Cambridge: M.I.T. Press, 1979. Neki prvorazredni srednjoškolski udžbenici iz astronomije: Abell, George. The Realm of the Universe. Philadelphia: Saunders College, 1980. Berman, Louis i Evans, J. C. Exploring the Cosmos. Boston: Little, Brown, 1980. Hartmann, William K. Astronomy: The Cosmic Journey. Belmont, Cal.: Wadsworth, 1978. Jastrow, Robert i Thompson, Malcolm H. Astronomy: Fundamentals and Frontiers, treće izdanje. New York: Wiley Pasachoff, Jay M. i Kutner, M. L. University Astronomy. Philadelphia: Saunders, 1978. Zeilik. Michael. Astronomy: The Evolving Universe New York: Harper and Row, 1979.

10. POGLAVLJE Abbott. E. Flatland. New York: Barnes and Noble, 1963. * Arp, Halton. 'Peculiar Galaxies and Radio Sources.' Science, torn 151, str. 1214, 1966. Bok, Bart i Bok, Priscilla. The Milky Way, četvrto izdanje. Cambridge: Harvard University Press, 1974. Campbell, Joseph. The Mythic Image. Princeton: Princeton University Press, 1974. Ferris, Timothy. Galaxies. San Francisco: Sierra Club Books, 1980. Ferris Timothy. The Red Limit: The Search by Astronomers for the Edge of the Universe. New York: William Morrow, 1977. Gingerich, Owen (pr.). Cosmology + I. A Scientific American Book. San Francisco: W. H. Freeman, 1977. * Jones, B. 'The Origin of Galaxies: A Review of Recent Theoretical Developments and Their Confrontation with Observation.' Reviews of Modern Physics, torn 48, str. 107, 1976. Kaufmann, William J. Black Holes and Warped SpaceTime. San Francisco: W. H. Freeman, 1979. Kaufmann, William J. Galaxies and Quasars. San Francisco: W. H. Freeman, 1979. Rothenberg, Jerome (pr.). Technicians of the Sacred. New York: Doubleday, 1968. Silk, Joseph. The Big Bang: The Creation and Evolution of the Universe. San Francisco: W. H. Freeman, 1980. Sproul Barbara C. Primal Myths: Creating the World. New York: Harper and Row, 1979. * Stockton A. N. 'The Nature of QSO Red Shifts.' Astrophysical Journal, torn 223, str. 747, 1978. Weinberg, Steven. The First Three Minutes: A Modern View of The Origin of the Universe. New York: Basic Books, 1977. * White, S. D. M. i Rees, M. J. 'Core Condensation in Heavy Halos: A TwoStage Series for Galaxy Formation and Clustering.' Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, tom 183, str. 341, 1978.

Karl Segan

354 • 11. POGLAVLJE

Human Ancestors. Readings from Scientific American. San Francisco: W. H. Freeman, 1979. Koestler, Arthur. The Act of Creation. New York: Macmillan, 1964. Leaky, Richard E. i Lewin, Roger. Origins. New York: Dutton, 1977. * Lehninger, Albert L. Biochemistry. New York: Worth Publishers, 1975. * Norris, Kenneth S. (pr.). Whales, Dolphins and Porpoises. Berkeley: University of California Press. 1978. * Payne, Roger i McVay, Scott. 'Songs of Humpback Whales.' Science, torn 173, str. 585, av gust 1971. Restam, Richard M. The Brain. New York: Doubleday, 1979. Sagan Carl. The Dragons of Eden: Speculations of the Evolution of Human Intelligence. New York: Random House, 1977. Sagan, Carl. Drake, F. D., Druyan, A., Ferris T., Lomberg, J. i Sagan, L. S. Murmurs of Earth: The Voyager Interstellar Record. New York: Random House, 1978. * Stryer, Lubert. Biochemistry. San Francisco: W. H. Freeman, 1975. The Brain. A Scientific American Book. San Francisco: W. H. Freeman, 1979. * Winn, Howard E. i Olla, Bori L. (pr.). Behavior of Marine Animals, torn 3: Cetaceans. New York: Plenum, 1979.

12. POGLAVLJE Asimov, Isaac. Extraterrestrial Civilizations. New York: Fawcett, 1979. Budge E. A. Wallis. Egyptian Language: Easy Lessons in Egyptian Hieroglyphics. New York: Dover Publications, 1976. De Laguna, Frederica. Under Mount St. Elias: History and Culture of Yacutat Tlingit. Washington, D. C: U. S. Government Printing Office, 1972. Emmons G. T. The Chilkat Blanket. New York: Memoirs of the American Museum of Natural History, 1907. Goldsmith, D. i Owen, T. The Search for Life in the Universe. Menlo Park: Benjamin/Cum mings, 1980. [Class, Philip. UFO's Explained. New York: Vintage, 1976. Krause, Aurel. The Tlingit Indians. Seattle: University of Washington Press, 1956. La Perouse Jean F. de G., comte de. Voyage de la Perouse Autour du Monde (četiri toma). Paris: Imprimerie de la Republique, 1797. Mallove, E., Forward, R. L., Paprotny, Z. i Lehmann J. 'Interstellar Travel and Communication: A Bibliography.' Journal of the British Interplanetary Society, tom 33. str. 6, 1980. * Morrison, P., Billingham, J. i Wolfe, J. (pr.). The Search for Extraterrestrial Intelligence. New York: Dover, 1979. * Sagan Carl. Communication with Extraterrestrial Intelligence (CETI). Cambridge: M. 1. T. Press, 1973. Sagan, Carl i Shklovskii, I. S. Intelligent Life in the Universe. New York: Dell, 1967. Sagan, Carl i Page, Thornton (pr.). UFO's: A Scientific Debate. New York: W. W. Norton, 1974.

Kosmos

• 355

Story, Ron. The SpaceGods Revealed: A Close Look at the Theories of Erich von Daniken. New York: Harper and Row, 1976. Vaillant George C. Aztecs of Mexico. New York: Pelican Books, 1965.

13. POGLAVLJE Drell, Sidney D. i Von Hippel, Frank. 'Limited Nuclear War.' Scientific American, torn 235, str. 2737, 1976. Dyson, F. Disturbing the Universe. New York: Harper and Row, 1979. Glasstone, Samuel (pr.). The Effects of Nuclear Weapons. Washington, D. C: U. S. Atomic Energy Commission, 1964. Humboldt, Alexander von. Cosmos. Pet tomova. London: Bell, 1871. Murchee, G. The Seven Mysteries of Life. Boston: Houghton Mifflin, 1978. Nathan, Otto i Norden, Heinz (pr.). Einstein on Peace. New York: Simon and Schuster, 1960. Perrin, Noel. Giving Up the Gun: Japan's Reversion to the Sword 15431879. Boston: David Godine, 1979. Prescott, James W. 'Body Pleasure and the Origins of Violence.' Bulletin of the Atomic Scientists, str.10. novembar 1975. * Richardson, Lewis F. The Statistics of Deadly Quarrels. Pittsburgh: Boxwood Press, 1960. Sagan, Carl. The Cosmic Connection. An Extraterrestrial Perspective. New York: Doubleday, 1973. World Armaments and Disarmament. SIPRI Yearbook, 1980. i prethodnih godina, Stockholm International Peace Reasearch Institute. New York: Crane Russak and Company, 1980. i prethodnih godina.

DODACI Courant, Richard i Robbins, Herbert. What Is Mathematics? An Elementary Approach to Ideas and Methods. New York: Oxford University Press, 1969.

O autoru

Karl Segan (preminuo 1997) bio je upravnik Laboratorije za izučavanje planeta i profesor na katedri za astronomiju i svemirske nauke 'Dejvid Dan kan' pri Univerzitetu Kornel. Imao je vodeću ulogu u ekspedicijama 'Mariner', 'Viking' i 'Vojadžer' ka planetarna, dobivši zlatnu medalju NASA za izuzetna naučna dostignuća i umešno popularisanje, kao i meunarodnu astronautičku nagradu 'Prix Galabert'. Bio je predsednik Odeljenja za planetne nauke Američkog astronomskog društva, predsednik Astronomske sekcije Američkog udruženja za razvoj nauke, kao i predsednik Planetološke sekcije Američke geofizičke zajednice. Dvanaest godina radio je u svojstvu glavnog urednika lcaru sa, vodećeg profesionalnog časopisa posvećenog istraživanju planeta. Pored četiri stotine objavljenih naučnih i popularnih članaka, dr Segan je bio i autor, koautor ili prireivač preko deset knjiga, meu kojima su Razumni život u va seljeni, Kosmička veza. Rajski zmajevi, Zagori Zemlje i Brokin mozak. Godine 1975. dobio je nagradu 'Džozef Pristli' za 'naročiti doprinos dobrobiti čove čanstva', dok mu je 1978. pripala 'Pulicerova' nagrada za književnost.

Kosmos je sve Što postoji, što je ikada postojalo i što će ikada postojati. Čak i najbezazlenija pomisao na Kosmos izaziva nespokoj u nama  žmarci nam modu niz kičmu, glas nam zadrhti, obuzme nas nelagodno osećanje, slično kakvom dalekom spomenu na padanje sa velike visine. Postajemo svesni da pristupamo najvećoj medu svim tajnama. Veličina i starost Kosmosa nadmašuju sposobnosti običnog ljudskog poimanja. Izgubljen negde izmeu bezmernosti i večnosti' nalazi se naš sićušni planetni dorri.iPosmatrano iz kosmičke perspektive, većina ljudskih preduzetništva izgleda beznačajno, čak tričavo'. No. naša vrsta je mlada, radoznala i hrabra, 'a uz to i silno obećava. Tokom poslednjih nekoliko hiljada godina došli,smo do najneverovatnijih i najneočekivanijih otkrića o Kosmosu i o našem mestu u njemu, preduzeli smo istraživanja na koja je uzbudljivo, i samo pomisliti. Ona nas podsećaju na to da se čpvek razvio da bi se čudio, da razumevanje donosi radost, da je znanje preduslov opstanka. Uveren'sam da naša budućnost zavisi od toga u kojoj ćemo meri upoznati Kosmos u kome plovimo poput zrnca prašine na jutarnjem nebu.